26. SPAR maraton Budapest, 02.10.2011.           

Arpad Šarkezi

Postignuti rezultati maratonaca iz Srbije.           http://www.futanet.hu/

Moj 4. marathon u nizu nakon pretrčanog prvog u 60. godini života.

Krajem juna meseca dobijem E-mail od Budapest maratona u kome se interesuju o www.somaraton.org.rs i ko uredjuje web prezentaciju. Nakon odgovora   gde sam naglasio da je namera ove stranice popularizacija sporta, trčanja, najava trke u okruženju, objavljivanje rezultata sa foto i video materijalom i da sajt nije zvaničan, ne pripada ni jednom savezu.

Sutradan dobijem novi mejl u kome piše dali sam voljan da prihvatim njihov poziv na učešću 26.ŠPAR maratona  drugog oktobra o njihovom trošku, sa prenoćištem u hotelu. Naravno ja sam to prihvatio.   Popunio sam prijavni list i nakon par dana izvestili su me da sam prijavljen i imam startni broj 5310.

Prvog oktobra vozom sam iz Subotice krenuo za Budimpeštu. U prijavnom centru sam preuzeo broj i sastao se sa Dragom Borojom skim sam imao dogovoreno. Tada je već po program uveliko trajalo Pasta parti, svima su obezbedili po porciju a uz to je išlo i po jedno pivo ili sok.

U hotelu Ibis dobio sam jednokrevetnu sobu, gde su mi uručili jednu karticu za besplatno korišćenje javnog prevoza u gradu u vremenu od 72 sata poklon od sponzora Budapest Card.

 Raspremio sam se u sobu i već prilično umoran spremao se pod tuš kada je zazvonio telefon i javljaju da imam posetu. Sišao sam u hol gde sam upoznao mladića po imenu Gergely koji mi saopštava da je on moj pratilac i da ima zadatak  da me izvede u grad na večeru u društvu sa jednom TV ekipom iz Argentine, jedna dama novinarka i jedan mladji gospodin kamerman  i sa jednim sportskim novinarom iz Finske.  Do centra grada smo išli podzemnom železnicom pa nastavili razgledavanje grada. Šetnja nam je trajala nekih sat i po i stigli na obalu Duvana u jedan restoran na plovnom objektu zvanom Columbus Pub. Tu nas je dočekao g. Szoó Attila  koji me je i pozvao na učešće na maratonu. Attila nam je rekao da je u društvu trebao da bude i jedan sportski novinar iz Hong konga koji je otkazao zbog toga što su već imali program sa ostalim članovima iz njihove ekipe.

Nakon večere i druženja na moju sreću Argentinka je predložila da se vratimo u hotel taksijem. Ulazim u sobu, sat pokazuje 23 h ... mrtav umoran a sutra me čeka 42 km...

Moj 4. Maraton.

Drugi oktobar, svanuo je lep sunčan dan i već se videlo da će nas za vreme trčanja sunce lepo pržiti. Izlazim iz hotela sportski obučen a ispred već velika gužva ima dosta takmičara slikaju se. Primećujem da u jednoj toj grupi jedan takmičar prstom pokazuje prema meni i počinju da se smeju,  nešto komentarišu. Onda shvaćam da su to maratonci iz Francuske koji su pročitali moje prezime sa takmičarskog broja... kad ono isto prezime kao kod njihovog predsednika Države.

Stižem do startnog mesta gde je već prilično velika gužva, jer pored maratonske trke gde je prijavljeno blizu 3700 takmičara ima još dve trke na kraće staze tako da će nas biti na startu oko 16.000. Uspeo sam da zamolim par fotografa da me slikaju za uspomenu i da mi snimak pošalju na mejl kući. Startno mesto je bilo postavljeno po zonama, ja sam startovao iz zoni D, gde je predvidjeno da odavde startovani stižu na cilj u vremenu od 4 do 4:30 h.

Trku pozdravlja zamenik gradonačelnika i tačno u deset sati daje znak za start.

Po planu sam zamislio da ću trčati takav tempo da mi disanje bude sasvim mormalan kao kad redovno hodam i sa takvim tempom ću stići na cilj za oko 4:30 h. Krenuli smo... neopisiva gužva ali se napreduje, video kamere zuje fotoaparati na sve strane i samo škljocaju. Već smo prešli par kilometara kada uočavam da me pretiču, nema veze to je normalno držim svoj tempo i osećam se jak i psihički i fizički. Nema nigde oznake za kilometre. U prvih sat vremena nema interesantnih dešavanja pratim trkače i gledam dali ću prepoznati  nekoga. U to vreme sustiže me jedan madjarski maratonac Mišika Molnar koga poznajem od ranije i znam da on maratone završava za manje od 4 sata. Pitam ga koji mu je tempo, za koliko planira da će istrčati, a on kaže da planira 3:50... opa, neće mi valjati ako tako nastavim, ritam je previše brz moram usporiti. Stižemo do parlamenta i evo prve table 15. Km. Sustiže me jedna tamnoputa maratonka, ne od onih koji imaju 30 kg. već  lepo gradjena u helankama zategnuta, lepo je gledati... Ubrzo prelazimo preko mosta na Dunavu na drugu stranu i uz reku redjamo kilometre. Uz put muzika razne vrste, dobošari, sastavi sa el.gitarom, simpofijski orkestar, neke trube, a na puno mesta samo muzika razglasa sa ogromnim zvučnicima. Negde oko 17.-og km prestiže me Boroja, a u susret mi dolazi Ćirić Dragan koji je već prošao pola staze.

Stžemo do 20. Kilometra gledam u štopericu još uvek sam brži od planiranog....a evo i kontrolno mesto na pola staze, štoperica kaže 2:02 min, nešto sam brži ali mi ništa ne fali, iako prepone kao da se javljaju, više kod leve noge. Sada već ima oznake na svakih kilometar. Sada je već 12 sati prošao, a sunce lepo prži, primećujem pored puta na jednom displeju 31 C....

Okrepe ima i što idemo dalje sve ih je više. Nude nam pored vode i neki napitak za sportiste, banane, limun, narandže, šećer. Na svakoj okrepi uzimam vode, pa probam sok za sportiste, slatko je i deluje kao da mi prija. Sa sobom sam poneo bonžitu i na 22 km pojedem. Redjaju se table sa oznakama kilometara i primećujem da sada ja počinjem sa preticanjem. Na 25. Km vidim jedna maratonka je na mukama – povraća. Stižem do table 28 km i malo sam se nasmejao, evo još malo pa će trideset a onda su već kilometri sve bliži cilju. Okrepa je na tridesetom kilometru i tu otvaram gel napitak što biciklisti koriste i uz puno vode uneo u organizam. Na 32 km prelazimo ponovo preko mosta odnosno vraćamo se na Peštansku stranu. Tu je mali uspon ne duži od 100 metara i odlučim se da taj deo ne trčim da bi sačuvao snagu. Stižem do 35 kilometra, vidim na asfaltu leži jedan maratonac dobija infuziju od doktora, pored njih motor sa oznakom za hitnu pomoć. Sustižem Mišiku, hoda... neće biti kod njega planirani tri i pedeset. Gledam u štopericu, 3:24, šest minuta sam brži od planiranog vremena. Ništa mi ne fali nemam grčeve nemam bolove, a i duševno se dobro osećam.  Ovde prestižem već pomenutu crnkinju....Kod table koja pokazuje 36 km je okret i napuštamo Dunav ide se u grad prema cilju. Tu vidim ispred mene na 50 metara Santo Davida mladog sportskog novinara madjarske državne televizije koji trči svoj prvi maraton – slikali smo se za uspomenu na pasta parti prethodni dan. Namera mi je da ga sustignem pa bi bilo lepo da malo trčimo i zajedno. Ide trideset sedmi km, ne sustižem ga razmak je ostao isti. U stomaku osećam čudni osećaj.. muka mi je, shvaćam da mi je onaj slatki napitak ipak nije prijalo... sve mi je lošije. Prolazim 39. kilometar, gledam u štopericu, nije loše vreme, ali džabe, shvaćam da nemogu dalje, muka mi je u stomaku, odlučim da neću više trčati, preostalih tri kilometara ću prepešaćiti. Ni pešaćenje mi baš neprija. Pored staze puno ljudi, navijaju, bodre me. Vidim puno turista ispred nekog lokala sede na ulici a jedna devojka u ruci drži kriglu piva, odem kod nje uzimam tri gutljaja pokušam razbiti muku u stomaku. Nažalost ni pivo nije pomoglo, ali sam zato pobrao simpatiju od društva. Tako šetajući obilazim tablu  42 km vidim obeleženi finiš 100 metara, pokušam bar ovaj deo da trčim ali brzo sam odustao i šetajući ulazim u cilj, pritisnem štopericu a ona pokazuje 4:47:12. Iza mene još uvek stižu, vremenski limit je pet i po sati.

Jedna devojka mi kači oko vrata veliku učesničku medalju, preko razglasa mi čestitaju. Dobijam i paket u kome je čokolada, banana, keks, voda, pivo... a meni niti do jela niti do pića. U parku sednem na travu pored mene jedan švedjanin i jedan norvežanin, upoznali smo se i pričali nekih pola sata kako je ko savladao maratonsku stazu. Pored mene prolazi Stojanovski Jovica iz Skoplja i on se žali da ga je mučio stomak.

Ovo je priča mog 4. maratona, nije tako ni loše a izgledalo je da će biti mnogo bolje.