headerimg006
headerimg007
headerimg009
headerimg011
headerimg012
headerimg013
headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg4
headerimg5
headerimg6
headerimg7

Uvek zajedno Crveni Krst i Somaraton!

Prva ekipa Somaratonaca kao podrška volonterskim timovima Crvenog Krsta!

Molimo i dalje somaratonce da se jave i pridruže kolegama trkačima!
Crveni krst Grada Sombora oformio je Volonterski centar za podršku licima starijim od 60 godina, u cilju smanjenja rizika od zaraze korona virusom. Ukoliko vam je ovakva vrsta podrške potrebna, pozovite Crveni krst Sombor na brojeve telefona: 060/505-39-34 ili 064/069-82-47. Preko 140 volontera ovog Centra trenutno pokrivaju potrebe starijih stanovnika grada Sombora, kao i svih naseljenih mesta. Poziv za nove volontere uvek je otvoren, te ako imate volju i malo slobodnog vremena, možete im se pridružiti pozivom na broj 025/412-737 ili doći lično u prostorije Crvenog krsta, u ulicu Apatinski put, broj 19.

 

Novi termin Manifestacije je 30. - 31. maj 2020 godine.

>>> Kompletne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije


Trka Nade - Beograd 09.05.2020.

>>> Kompletne informacije



 

Mirzet o Somborskom polumaratonu

sm12

Mirzet Valter Halilović

"Trčim svjetske Maratone, Posebno one iz serije, Mayor Maratona poput New York, Berlin, Chicago a 20.4.2020 trčim Boston Maraton a 6 dana kasnije tj 26.4.2020. trčim London Maraton.

London Maraton mi je ujedno i Svjetsko prvenstvo u Maratonu po starosnim kategorijama. U Bostonu ću ganjati vrijeme 2.55 do 2.59.
Treniram čitavu zimu. Ganjam Maraton pejs 4.08. Ako sve protekne kako treba, poslije tih maratona mi ostaje samo još Tokio pa da imam svih 6 Majora završenih.
To trenutno niko nema. Boston je kultna Maraton trka. Sombor je kultna polumaraton trka na ovim prostorima. Da je tako pokazuje i sam broj održanih trka u Somboru.
Zato i slovi za najstariju trku u Srbiji.
Obzirom da često idem po trkama širom regiona ( imam preko 160 zvaničnih trka. Od toga preko 50 pm plus ostale trke), mogu reći da je sam ulazak u Sombor kao ulazak u neki stari zamak. Nismo ni svjesni da nam se, automatski, prilikom šetnje smanji korak, tijelo uspori, kao da nam govori " Sporije hodaj, hajvanu", upijaj grad i energiju iz njega.
Još dok sam bio mlad, stariji ljudi su non stop govorilo " Bio sam u Somboru brao žito, kako je lijepo, kako su ljudi opušteni, nigdje ne žure".
Jedva sam čekao da i ja odrastem, da odem u Sombor i da ne berem žito ( kukuruz). Želim da berem prijatelje, jer ih ovdje stvarno ima. U to sam se uvjerio bezboj puta kada sam dolazio ovamo. 

Osim trčanja, bio sam ja u Somboru više puta na susretu Old timera. Vojvodina, sa Somborom na čelu je tako pitoma, zaslužuje da je posjetite, da udahnete taj mir i pitomost koja će vam dati poseban elan za život. Ovdje se živi pod ručnom, zato su i opstali ovoliki niz godina u polumaratonu, jer rade stručno. Obzirom da je polumaraton u Sombor najstariji u Srbiji, svi koji dolaze prvi put ovdje, očekuju da to vrvi kao u košnici. Da je vika i galama. Ne toga nema ovdje.
Program vodi iskusni Goran Čegar.

Sve je laganini Vojvođanski.

Trg na kome je startno ciljna ravnina je prekrasan, sa puno kafića i bašta u kojima sjede navijači, koji uz laganu kafu bodre trkače. Trče se tri kruga po 7 kilometara, tako da možete da pratite svoj pejs bez gledanja u sat. Trka je ujedno i prvenstvo Srbije u polumaratonu.
Nakon ulaska u cilj i preuzimanja medalja od ljubaznih djevojaka, slijedi okrepa. Somborska štrudla je nešto što se nezaboravlja u zoni cilja. Zamalo se nisam preforsirao štrudlom.

Šta reći za kraj. Prilikom ulaska u novu 2020 godinu, moj savjet vama, trkačima je, da prije produženja zdravstvene knjižice, rezervišete sebi startni broj za ovu Kultnu trku jer je velika potražnja za startnim brojem.
Ovi ljudi (organizatori) neidi na to da kazu i "Imamo hiljade i hiljade trkača". Oni imaju svoj limit i ne idu preko toga. Hoće sve da ugoste, da se brinu o svakome.

Svake godine im se javi velik broj trkača, koji su zakasnili, jer je popunjeno. Bude tu i negodovanja. Čak su udovoljili nekima koji su prošle godine, nekoliko dana prije starta polumaratona, pitali: " A mogu li ja sada da se prijavim za narednu godinu, za pm Sombor, koji će biti 17.5 2020".
Da da i toga ima.

Znaci prijavi se sada za 2020, da se nebi sutra prijavljivao za 2021.

Trka je 17.05.2020.
Vidimo se na crvenom
Somborskom tepihu.


 

Marija Bubalo - Ljubljana, 27.10.2019.

Marija Bubalo
Osvanula nedelja, svi su na ulicama i trkačka euforija je u punom jeku. Krenemo na start kad strojmašin započinje svoje prve taktove. Tuče ritam, a tuče i sve u meni. Kreće blaga panika. Zauzeli mi svoje pozicije, kreće himna, svi stoje, slovenci pevaju, a jedino ja s noge na nogu, pa obrni-okreni, znoje se dlanovi, pa sve gledam ko još nosi zeleni (maratonski) broj neeema ljudi, svaki 15-i čovek nosi zeleni...kuku i lele meni u šta se upustih!
I kreće! Start, prvi koraci i reka ljudi?
Na 20-om km je usledilo odvajanje. U levoj traci ostaju polumaratonci, a u desnoj smo mi, maratonci. Ej MI...dobro zvuči? Posle odvajanja usledilo je i osetno smanjenje trkača na stazi, ali to je to, tu sam, nema nazad, ovo je moja trka.
Trčim i vrtim u glavi sve savete, tuđa iskustva, čekam grčeve, paniku, suze...ništa. Boli sve, istina, celo telo, ali trčim. Osmeh je na licu, deca bacaju 5, prolaznici navijaju-ovako nisam zamišljala, ali dopada mi se! Pogledam u jednom momentu na sat, 7km do cilja i kažem sebi "ajmo Marija legendo, to je to, istrčala si ga!" Korak po korak i eto mene u centru Ljubljane, zakoračim na kaldrmu, skrenem iza ćošeta kad tamo dva poznata i mnogo draga lica Damjan Samardzic i Nemanja Bunjevački i samo čujem "IDEMO MARIJAAA" ?HVALA? Izlazim na ulicu iz koje se silazi u finiš. Noge same idu ka tabli na kojoj je ogromnim fontom napisana brojka 42, opet osmeh. Prolazim tablu, pogledam je, pružim korak i prelećem preostale metre nakon kojih gazim kroz kapiju i TO JE TO, MARATON JE MOJ, MEDALJA JE OKO VRATA!
Apatin je ovim dobio prvu maratonku koja je istrčala ovu zverinsku distancu, a ja sam dobila potvrdu da mogu ono što želim! ?
Utisci se još nisu slegli, nisam svesna veličine ovog poduhvata, ali podelih ipak s vama neke od momenata ovog veličanstvenog dana, a bilo je tu svega i svačega?

Mirkova školica trčanja - Sledi Me

Mirko Erdelji

Da li ste čuli za ozloglašenu bandu koja krstari somborskim ulicama zimi? Možda ste čuli da se leti okupljaju na Gradskom hipodromu gde konstatno vrbuju ljude da se priključe njihovoj trkačkoj sekti? Nisu ni malo naivni, kad vas prigrabe teško ih je napustiti. Čak i ako uspete, ponovo im se vraćate. Koriste raznorazne vežbe, rade sklekove, trbušnjake, plankove i izmiksaju to sa nekim koracima skokovima i gotovi ste, udje vam to u krv i nema vam spasa. Trčite na plus 35, na minus 20, po kiši, suncu snegu. Pa da li je to normalno? A što je najgore jedu, piju, a drogiraju se kilometrima. Da, istina, kilometri su im droga, žele je sve više i više. Čuvajte se i izbegavajte ih u sirokom luku.

Priča se da im je vodja, koga zovu trener, dugo smišljao sve ovo dok se konačno nije ohrabrio da vrbuje ljude za sektu. Zajedno sa Boris Jerković, krenuli su da vrbuju ljude. I naravno da nije baš bilo preterano zainteresovanih. Prvi su pod njihov uticaj pali Tamara Stojković, Anita Marinić i Sanja Milošević. I dok su svi očekivali da će se ova banda raspasti, ali ne, nisu se uspele ove tri zavrbovane devojke isčupati iz njijovih ruku. Uporno su njih dvojica maltretirale ove devojke, a one zaludjene vežbanjem spremiše se za zločinacki poduhvat. Sjatiše se sve te sekte iz cele zemlje u Apatin i osvojiše ga istrcavali su ti sektaši po 21 km. Sledeće godine, jedan od vodja bande Boris posveti se samo svojoj drogi, koju je sa suprugom Alidom doneo u Sombor i svugde po Evropi putuju i džugaju se raznoraznim spinovima i flešovima i postadoše medju najboljima u svetu. I kad su svi očekivali raspad i veliki pad vodje i raspad malobrojne bande, i konačno oslobodjenje Sombora od ovih otpadnika i miran zivot u ulicama gotovo mrtvog grada, ova banda se podiže, raste, stasava i sad postadoše vrlo ozbiljna pretnja za svakog gradjanina našeg mirnog grada. Čuvajte se!!!!
Ne upuštajte se sa njima u razgovor. Jer će vas posle nekoliko rečenica zavrbovati i treba da postanete kao oni, mahniti? Treba li vam da trčite po kiši i snegu? Da vam se masti izgube u organizmu. Da jedete ko ludi a da ih više ne možete vratiti? Pa šta će vas grejati?
Čuvajte se njihovih priča. Jer sad su postali brojni i vrlo opasni. Izbegavajte ih jer svako ima svoju priču. A ja ću vam ukazati na njih i njihove priče:
Milica Polić mlada i uvek nasmejana, lako će vas zavrbovati. Ove godine diplomirala, verila se, a uz to je stizala i na javne sastanke u bandi i uspela da istrči čak neke trke u Kuli i Ljubljani. Iza maske uspešnosti kriju se skrivene namere da vas uvuče u kandže ove bande. Čak je i verenika Igora zavrbovala.
Silvija Sekereš, maskirana kao uspešna žena, zaposlena u školi, na treninzima postaje vrlo opasna. Očaraće vas brzinom i svojim trkačkim korakom. Čuvajte se vrbuje svoje drugove drugarice i dovodi ih na mesto njihovog okupljanja. Mnoge trke istrčala, a sad se sprema za veće izazove.
Marija Miladić. Došla na nagovor svoje sestre. I toliko postala zavisna da ni jedan trening nije propustila. Nju izbegavajte, ona je beznadežan slučaj. A na ledjima joj piše Masa, skrivena šifra da vas zaludi i postanete deo te mase. Istrči ona po nekad i 15-16 km.
Dokror Ivan Pešić i njegova supruga Nada priključise se bandi ali Ivan je i pre toga bio zavistan od vožnje biciklom. I sad to kombinuje sa trčanjem. Okupi se nekad sa bandom istrci polumaraton pa se odvoza do Novog Sada. Gde to može biti normalno. A još doktor. Ma hajte molim vas.
Vesna Vujasinović, proletos postade član ove bande, ali se uspela isčupati, ali ne lezi vraže,njena ćerka mlada i neiskusna postade njihov član. O njoj ću kasnije. Ona je veoma opasna i može da zavrbuje mladež da počnu trčati. Vratila se Vesna da čupa ćerku, ali i nju zavrbovaše. 

Bojanić Gordana, vrlo opasna Staparka. Širi ovu priču po Staparu. To je ono mesto pored koga je Sombor što bi Čerčil rekao. Zavrbovala je ona i Danicu Galić. E ona je tek opasna. Ide po tim trkama i stalno popravlja ta vremena. Da li je normalno istrčati polumaraton pola sata brže nego pre pola godine? Ima odlične argumente i Stapar je pao pod uticaj ove bande. 

Maja Kukic, iako često u nemogućnosti da prati aktivnosti ovih otpadnika često im se pridružuje i osvaja kilometre i gubi na težini. Vrlo je to opasno.
Mina Bošnjak, opasni zavisnik od sporta, a to prenosi i na ćerku Micu. Vrlo marljiva i vredna,a svaki uspeh proprati sa milion suza, lako ćete pasti pod njen uticaj. Ove godine pomerala je granice svakog meseca da bi ko od šale istrčala i polumaraton u Ljubljani!
Vanja Valentina Matijević, e ona je tek opasna, ako vam ona krene pričati šta joj je trčanje i vežbanje učinilo vi ste gotovi. Slušate je otvorenih usta i ne verujete. Čuvajte se jer ona može da istrči i polumaraton, ali neće, kao i njena drugarica Irina Periškić Curnović. Takodje zaposlena i zamaskirana sa poslom u školi. Trči vežba i lako će vas uvući u ovu sektu. Čak razmišlja da ona i Vanja trče i po snegu. Definitivno im nema spasa.a što je još gore, Irina je opasna i po svog supruga Karla Curnovića, ortopeda, kome ne smetaju hiljadu pitanja za bolne noge ovih sektasa. Trči sa njima. Istrčao polumaraton iako ozbiljno povredjen. Priča se da je vodji ove bande to jest meni uspeo da zaleči povredjene ahilove tetive i vrati me na stazu kad su svi doktori digli ruke od mene To jest želeli da ga spasu grešnih misli. Jeste da sad zalivam cveće tako što popijem vodu, istina retko i podignem nogu i zalijem cveće. Ali ne tako jeste zlobni.
Od njihovog uticaja nisu spašeni ni stariji. Nikog oni ne štede. Sanja Miljković Milosević, jedna od prvih članica naterala je i svoju mamu Mira Miljković Ex Stupar da joj se priključi. Istrčala ona i 10 km iako joj je i 5 bilo nezamislivo. Ne leži vraže zavrbova ona i kumu Vera Stricević Ex Janjatović koja je krenula da trči sa njom. I ode ista ta Vera u Kanadu i tamo nastavi svoj zločinački poduhvat i istrči u Torontu polumaraton uz skup 10000 sličnih sektaša. A u svim tim poduhvatima Vere i Mire, pratila ih je i Ukrajinka Marina Vijuk. Koliko su jaki vidite i sami, okupirali su ceo svet i sve su brojniji. A Marina, svi misle ne može ona brzo trčati. Jok, projuri ulicama Ljubljane kao lokomotiva.
Još jedna kamuflirana doktorica Dana Firanj, krstari somborskim ulicama pored hipodroma. A i ona je uspela istrcati 21 km. Ti doktori i profesori su jako opasni. I lako padnete pod njihov uticaj. Zamislite, nose majice sa natpisom Sledi Me. Da li ih treba zalediti ili pratiti nije poznato, ali mnogi budu omadjijani i slede ih. A Izgleda da za to koriste engleski i nemacki jezik. Pa tako još jedna profesorka nemackog sa C i preko nekoliko licencom. Pojavi se po nekad na treningu ali istrči ona ko od šale polumaraton maraton a prikriva se pod imenom San Dra.
Alida Jerković, takodje postade član. I ne zna se gde je bolja u trčanju ili cromintonu, ili je to neodvojivo? Ko zna.
Da se vratimo doktorima. Doktorica Ana Kasap, član je ove grupe. Medicinu drži u malom prstu i lako ćete pasti pod njen uticaj. Iako nije delovalo da će ikad istrčati polumaraton istrčala ga je i još mnogo trka je trčala i želi da trči. Nema joj spasa. Preporuka, klonite je se, sem ako ne želite da živite duže. Pod njen uticaj je pao najpre suprug Dragan Kasap, beli kenijac, naš maratonac, izrazito brz. A i njena kuma, Marijana Obradović, polako gazi ka svom polumaratonu.
Još jedan bračni par je zavrbovan. Kesegić Vladimir, i Dušanka Kesegić. Zajedno nastupaju na trkama i beleže sjajne rezultate. Vlade se čuvajte, svugde je prisutan i ako vas ne zavrbuje rečima ima on i druge metode.
Nedavno zavrbova se i Suzana Matijević, iako mesec dana član istrčala 10 km, teško ćete je isčupati iz ove grupe. Da se vratimo najstarijim, članovima bande po stazu. Anita Marinić tri godine je čekala priliku, trčala i kad nikog nije bilo i mislite da nije istrčala polumaraton? Proverite.
Sanja Milosević. Zavrbovala, mamu, kumu, pa supruga. Priča se da je trčala sa njim i ovaj morao posle na operaciju. Priča se samo. I da, nije ona asistirala. Mnoge je zavrbovala. Mnoge trke istrčala. Zabeležila sjajne rezultate. A i kažu da ne propušta ni jedan fotoaparat. Na mnogim slikama je i lako je moguće da vas zavrbuje da je sledite.
Daniel Šokac. E on je član i ove i još jedne mnogo veće slične grupe. I jeste li se upecali u ovu sektu, lako će vam Daniel srediti da postanete i član ARK Somaraton. E to je sekta koja poprima ozbiljne razmere i preti našem gradu. Na njihovim skupovima pojavljuju se i mnogi zvaničnici. Inače, u poverenju, Daniel je istrcao maraton.
Udavi vas ja, e pa šta ću vam...
Danielova supruga Ivana Šokac, vrlo je opasna. Skrivajući se u odeljenju fizijatrije vrbuje svoje kolege i niko je nije mogao izbeci. Što bi se reklo milom ili silom. Sve ih je zavrbovala, a i mnoge druge. Priča se da je istrčala maraton i polumaraton i još po neki polumaraton. Čuvajte se, možda vas ubedi da će toliko da vam bude bolje da ćete trčati i maraton. Ne proveravajte, možda vam se to i stvarno desi i šta ćete onda? Jel vam to treba?
Kažu ljudi Ivana zavrbovala Ivanu. Tj Ivana Basta, sedela kući i gledala kako sektaši trče po snegu. Natera je Šokica na hipodrom i šta sad. Istrčala Ivana polumaraton. Koja Ivana, to pitate? Pa obe, valjda.
Ne lei vraže, pod uticajem šefice pade i Svetlana Ilibašić, jeste da se otima i eskivira treninge ali dodje i ona do 14 km. I šta sad, pa spašavajte je dok nije istrčala polumaraton, onda je gotovo. Oteta!
Još jedan hejter ove sekte bila je Kristina Gudelj. Ali njena greška je što se druži sa šeficom. Neće Kristina nikad trčati, a i ne može ni 200 m. I ubedi nju šefica da idu zajedno. Dovuče je na hipodrom. I od tog doba traje rat Kristine, prozvane Gudeljoge i njenog trenera. I trajaće kažu mnogi. Ali iza toga stoje i dva maratona, moguće i ultra, mnogi lični rekordi i ogromna sreća. U poverenju, uvek u džepu imam čokoladicu. Nekad i pomogne!
Tamara Rnjak i Jelena Stanimirović, odavno su pali pod uticaj trčanja na svoje zdravlje, a njih dve imaju više trka nego mnogi treninga!
Miroslav Liscević, nedavno se priključio ovoj sekti i? Pa ništa, istrčao čovek polumaraton.
On za 1:43. Pokušaj i ti. A istrčaće sad i mararon. I? Pa ništa. Probaj.
Daca Vujasinović, nebrušeni dijamant ove grupe. Tajno oružje sa kojim će vas uvući u svoje redove. Dete koje će postati vrhunski sportista!
Eto, navedoh vam sve članove. Bilo ih je još i ima ih,ali nećemo sve otkrivati.
Čuvajte ih se, nisu ni malo bezazleni!
A šta hteli bi i vi u bandu?


Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali …

Elvir Rakipović 17.05.2019.

Šteta što prestaju kiše pa ću rjeđe imati priliku za ovakve ugodne treninge.

Ekipa koja je povezana samnom na Garminu može vidjeti da većinu svojih treninga trčim poljima uz Osječku obilaznicu ili poljima oko Tenja. A volim trčati i nasipom prema Kopačevu. Zašto trčim na takvom terenu? Do sada sam operirao obje ahilove tetive. Nisu pukle, ali su dugo bile upaljene i to je prešlo u kronično stanje koje nije išlo na bolje ni nakon dužeg mirovanja kao ni nakon raznih terapija. Da bi mogao nastaviti trčati bez bolova, operacije su na kraju bile rješenje. Prvu na lijevoj nozi imao sam u studenom 2000. godine, te mi je 2001. godina bila najuspješnija. Te sam godine istrčao svoj najbrži polumaraton za 1 h i 16 min, te maraton za 2h i 50 min. Desnu ahilovu operirao sam u listopadu 2006. godine. Sad sam provjerio i nakon te druge operacije do danas pretrčao sam točno 50.655,5 km. Mislim da je tim problemima glavni uzrok bio asfalt kao i moja krupna građa, odnosno rekreativni sam trkač sa cca 85 kg. Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali isto tako po mom mišljenju i jedna od najpogodnijih za ozljede. To ne znači da ne treba trčati po takvoj podlozi, ali bi bilo poželjno da se ne odrade svi treninzi po asfaltu. I tenisice tu imaju veliku ulogu. Prvo trebaju odgovarati našem tipu stopala. Sami moramo znati imamo li pronaciju ili supinaciju stopala i prema tome kupiti model koji je za taj tip stopala. Zatim što smo teži i što je veća udaljenost koju trčimo treba nam tenisica sa debljom petom kako bi se smanjio napor ahilove tetive. Određeni modeli tenisica napravljeni su za trkače do 70 kg ili do 80 kg, a neko može imati 100 i više kg. Takve osobe posebno moraju obratiti pažnju kod kupnje tenisica. Mislim da sam jedino kod jednog asics modela vidio da je preporuka za trkače od 95 kg. Takve su tenisice glomaznije i teže od uobičajenih jer im je pretpostavljam glavna funkcija da nas što bolje zaštite od mogućih ozljeda.

Kad trčim poljima oko Tenja onda sam prva 2,5 km na asfaltu jer je to udaljenost od moje kuće do tih polja, a kad trčim uz obilaznicu onda su mi prva 4 km po asfaltu. Tenisice u kojima trčim po tim poljima više nisu za nositi nigdje osim na takve treninge. Sve je puno prašine, a kad je mokro onda blata. Podloga je mekana, ali nije ravna. Ako niste navikli trčati po takvom terenu vrlo brzo bi moglo doći do distorzije (uganuća) stopala, ali ja sam se već navikao na to. To nije ni brza podloga, ali ni to me ne brine. Jednostavno se opustim i trčim, često iz trave izlete fazani ili istrče zečevi. Kad je ugodno vrijeme napravim si ja i pauzu pa sjednem usred polja i slušam ptičice sa obližnjih stabala. Ovisno o godišnjem dobu znam pojesti koji orah ili još bolje nekoliko višanja sa stabla koje je uz put kojim trčim.

Prošle sam godine „Noćni maraton u Novom Sadu“ istrčao u prosječnom tempu od 5:11 min/km, a da tijekom te godine nisam imao ni jedan trening od 15 km u tom tempu. Svi su mi treninzi bili dosta sporiji. Prije nepuna dva tjedna maraton u Skopju istrčao sam u prosječnom tempu od 5:26 min/km, a rijetko da sam imao tu brzinu u treninzima do 20 km. Siguran sam da se odgovor može naći u ovakvim mojim treninzima po težoj i sporijoj podlozi. Ovo ni u kojem slučaju nije preporuka da i ostali treniraju na ovaj način. Onaj ko trenira za rezultat zna kako se to radi i kakva je dinamika i raznovrsnost treninga. Dok meni natjecanje ne znači ništa osim svoje trenutne provjere, te na ovakvim treninzima gotovo da ne gledam na sat i nimalo me ne opterećuje kojom brzinom trčim. Meni je u tim trenucima važno da se opustim, oslobodim stresa i bolje osjećam. Te često prijateljima znam reći kako sam se odmorio trčeći 2 – 3 sata.


Novi SoMaratonci/ke u 2019.

Heroji našeg malog grada... San DraAna KasapSanja MilosevicDaniel Ivana ŠokacKristina GudeljDragan Kasap.

Mirko Erdelji

Počelo je to pre otprilike godinu dana, skupivši se nekih desetak rekreativaca u stalnoj postavci koji su želeli da učine nešto za svoje zdravlje ili pak da malo poboljšaju svoje trkačke mogućnosti. U glavnom svi bez nekih posebnih trkačkih mogućnosti. I doguraše oni za šest meseci do svog prvog ili drugog polumaratona. I kao što uvek praktikujem, napravismo pauzu do sredine novembra. Daniel mi rece:

-Hoću da istrčim maraton. 
Iskren da budem, nisam bio za to. Ali bio je čvrst u odluci da isproba. Hajde da pokušamo. Obaveze, mogućnosti, nedostatak vremena nisu išli na ruku, ali sa premalo treninga, sa hiljadu razloga da se ne upusti u ovaj poduhvat, čovek je toliko želeo da istrči i to je uradio. Da je bilo lako, nije, ali poslednji koraci i ulazak u cilj, opravdali su svaku trunku tvrdoglave zelje. Sanja Miljkovic Milosevic, a ko će drugi, čim je čula da će neko trčati maraton, evo i nje. I ona bi da proba. Paralelno trenirajući zumbu, teško je adekvatno je opteretiti, a istovremeno je spremiti za dužinu od sparte do maratonskog polja. Često na granici preforsiranosti i problemima sa svim i svačim. U poslednjem trenutku, smanjeno opterećenje i prateće tegobe ublažene, doprinele su da sa lakoćom prodje kroz liniju cilja. Ivana, krenula je zimus sa njima, ne da bi se spremila za maraton već da se pripremi što bolje za polu. Prativši treninge ovih mučenika, videla je da može i ona. Dugo se kolebala i donela odluku u januaru, ma idem i ja na maraton. I nekako od nezainteresovanosti za ovu ludost, polako želja postade možda i medju najvećim. Maximalna angažovanost i redovnost garantovali su uspeh i lakoću obavljenog zadatka. A da se vratim onom tvrdoglavcu sa početka. Danielu, suprugu. Iako je najodlučniji bio da istrči maraton mnogo je treninge žrtvovao da bi se Ivana spremila, pa po cenu i da sam ne ispuni sopstvenu želju. A sad pitanje,koji bračni drugovi imaju istrčan maraton? Pa imaju Šokci!
Dragan Kasap, poput Sanje, čuvsi za ovu akciju, odmah se odlučio na akciju. Odradivši svaki trening, često sa ogromnim bolom u nogama ili ledjima. Na njegovu nesreću zakači ga virus pred trku. Što mu je dodatno otežalo misiju, ali uspeo je. Ana, žena koja bukvalni u maju nije mogla trcati 200 m, niti km istrčati za 9 minuta. Celu zimu usamljeno je slagala kilometre, kaskajući za ovim adrenalinskim zavisnicima i ispunila svoj cilj prošla kroz liniju cilja polumaratonske distance. I u cilju sačekala svog junaka Dragana. Ko je bio srećniji da li Dragan zbog Ane ili ona zbog njega, teško je reći.
Sandra Menz, nema virusa koji nije pokupila ove zime, a da se nije pojavio na nasem tržistu. Uz brojne seminare... kao da se takmičila sa Danielom ko će imati manje treninga, ali bila je čvrsta kad idu svi idem i ja. Uz minimalne treninge za polumaraton, istrčala je maraton. I dodjoh do onog kontrasa,koji će sve uraditi da ne bude kako ostali rade. Ne, neće ona maraton. Ok. Neće ona više od tri treninga nedeljno. Ok. E onda istrčase neki 25 km. I upita se ona zašto. Pa treniraju zamaraton. I kao malo dete sa sjajom u očima kad mladji brat jede čokoladu, a ja? I tako proba 25 km pa 30. Ubaci ona sama i četvrti trening. Na kraju postane jedna od najredovnijih. I naravno, od one što mrzi trčanje, mrzi vežbe, mrzi trenera koji pametuje, mrzi maraton, istrči Kristina svoj prvi maraton.
I tako u jednom danu, naš grad dobi šest novih maratonaca. Za samo godinu dana treninga više od polovine sa ponosom postadoše maratonci, a da to uopšte nisu ni mislili pre samo stotinak dana.