headerimg006
headerimg007
headerimg009
headerimg011
headerimg012
headerimg013

11. Memorijalna trka Dren Mandić (8240m)

Mesto i vreme: 01. avgust 2019. godine, Palić, ispred Velike Terase, - Start trke je u 18h.

>>> kompletne informacije

Trkački festival Kanjiža 10.08.2019.

Online pretprijava Na portalu https://trka.rs/event/135/ . Oni koji prvi put koriste portal biće u obavezi da kreiraju korisnički nalog (pre nego što se prijavljuju na trku). Registracija je besplatna, potrebna je samo validna email adresa na koju će stići podatak za pristup portalu, pa informacije u vezi takmičenja, a odmah nakon trke i lični rezultat i postignuti plasman. Online prijave su otvorene do 23:59 sati dana 29. jula 2019. Nakon ovog roka, takmičarima je omogućeno samo prijava na licu mesta po pravilima iste (dodatne informacije kod opisa prijave na licu mesta) Odve objavljujemo i podatke o uplati. Kompletna (uplaćena) prijava se može preneti na drugog sve do starta, lično ili putem email-a.   >>> Kompletne informacije         >>> Startna lista

Zrenjaninski polumaraton - 06.oct.2019.

• Početak svih trka: Polumaraton 21,1km, TRKE ZADOVOLJSTVA- 7km i štafetne trke 3x7km je u 11 časova ispred gradske kuće. 

• Prijavni centar će biti postavljen ispred gradske kuće. 

• Preuzimanje startnih paketa biće organizovano od 8h do 10,30h na dan trke ispred gradske kuće.

>>>  Prijavi se     >>> Kompletne informacije

 

Subotički polumaraton 01.09.2019.

Discipline: 5 km, 10km i 21,1 km.

Prijave : https://trka.rs/event/124/

Cena učesničkog paketa (polumaraton 21.1 km):
Od 08.02.2019 do 30.06.2019. –> 1600 din.
Od 01.07.2019. do 20.08.2019. –> 1800 din.
Na dan trke -> 2500 din.

Kompletne informacije >>> ovde

>>> Startna lista

 

1. SERBIA MARATON, Novi Beograd 03.11.2019. godine. Prvenstvo Balkana u maratonu, Prvenstvo Srbije u maratonu. Trke na 42 km195 m, 21,097 km i 5 km. Prijave: https://trka.rs/event/119/ 

24. ASICS APATINSKI DUNAVSKI POLUMARATON – 21,097 km -  4. MINAQUA TRKA ZDRAVLJA – 10 km  -  APATIN, 20.10.2019. GODINE

DUŽINA STAZE POLUMARATONA: 21, 097 km.

DUŽINA STAZE  MINAKVA TRKE ZDRAVLJA: 10 km.

ORGANIZATOR TAKMIČENJA: Atletski klub „Apatin“ Apatin

PARTNERI TRKE: Atletski savez Srbije, Opština APATIN, Banja Junaković Apatin, Sportski savez Opštine Apatin,TURISTIČKA ORGANIZACIJA Apatin, ASICS Srbija TREF Sport, VENERA BIKE Subotica, MINAQUA FUN & FIT, INFO TIM Garmin Srbija, AUTO KUĆA "STOJANOV", Proizvodna kompanija SISTEMA Kaluga (Rusija), Kompanija KOLAČIĆ SREĆE Beograd, DANUBIUS Novi Sad, Novi Sad, Akademija NAVAK Beograd.

OSOBINE STAZE: Staza je zvanično sertifikovana, brza i ravna 100%, obeležen svaki kilometar, 11 okrepnih stanica, staza u potpunosti zatvorena za saobraćaj. Polumaratonci trče dva kruga jedan manji cc 5,2 km i jedan veći 15,9 km. Trkači na 10 km trče jedan veći krug 5,2 km i jedan manji 4,8 km.

START I CILJ TRKE: Banja Junaković - Apatin, Republika Srbija

VREME STARTA: 20.10.2019. godine u 11:00 časova.

PRIJAVNI CENTAR: Glavna recepcija Banje Junaković - Apatin.

PREUZIMANJE BROJEVA: U prijavnom centru (19.10. od 19:30 do 22:00 časova) i na dan trke (20.10. od 07:30 do 10:30 časova).

PASTA PARTI: Restoran Banje Junaković, 19.10. 2019. godine od 20.00 časova

PRIJAVA PREKO SAJTA TRKE: Prijave za polumaratonsku trku i trku zdravlja na preko sajta trke do 20,00 časova do 15.10.2019. godine: www.dunavskipolumaraton.com

KATEGORIJE:

Polumaraton na po 5 godina (ukupno 25 kategorija)

Trka zdravlja: muškarci i žene.

KONTAKT EMAIL: This email address is being protected from spambots. You need JavaScript enabled to view it.

KONTAKT TELEFON: + 381 (60) 5537 482

FB STRANICA TRKE: https://www.facebook.com/dunavskipolumaraton/                                         

 

MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA

       Milan Stepanović

Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.

Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.

Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).   

Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.

Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.   


POLUMARATON, SOMBORSKI
TRČI, LAZO, TRČI!

Danijela Mirčeta, Sombor, 20. maj 2019.

Juče je u Somboru održan 40. jubilarni Somborski polumarton. Dobri poznavaoci sportskih prilika kažu da je to najstarija ulična trka u Somboru. 

To je jedan, izuzetno lep, majski, sportski događaj u Somboru, koji svake godine okuplja sve više profesionalnih trkača, veliki broj rekreativaca, predškolaca, školaraca, publike, novinara...
Nikad nisam bila učesnik ove manifestacije, ni ja, ni članovi moje porodice. Atletika i sve njene discipline u školi su mi bile "nužno zlo", kros naročito. Ipak, sve što je bilo u školskom programu kad sam bila đak, radila sam, nikad mi nije padalo na pamet da tražim lekarsko opravdanje zbog krosa. Istorija se ponavlja. Geni su čudo, ali isti princip primenjujem i danas kada sam majka, kada imam dvoje dece školskog uzrasta. Atletiku volim da gledam na televiziji kao i mnoge druge sportove. Ako ću da se rekreiram, onda može basket, odbojka, rukomet, pa čak i fudbal.

SOMBORSKI FOREST GAMP
Somborski polumaraton 2011. nisam pratila kao novinar, kamerman je to uradio, ja sam pregledala snimljeni materijal i napisala izveštaj za vesti TV Spektar.


Priča o Lazaru Rišaru, učesniku polumaratona iz 2011. zahvaljujući našem Somborcu, Milan Stepanović, obišla je celu zemlju. Golobradi momak Laza se sasvim slučajno, bez ikakvih priprema, bez dana treninga, u starim, pocepanim cipelama i farmericama, priključio maratoncima i istrčao polumaratonsku trku. Laza je postao moralni pobednik Somborskog polumaratona, a o njemu i njegovoj sudbini, teškom odrastanju u višečlanoj porodici u trošnoj kućici na Velikom katoličkom groblju u Somboru, pisali su svi somborski mediji, pa i TV Spektar. Lazinom sudbinom bavili su se i nacionalni mediji. I tako, svako čudo za tri dana.
Laza je nastavio da se aktivno bavi trčanjem, pomagali su mu i, moralno i materijalno, drugari iz ARK SOMARATON iz Sombora, a mnogo kasnije zahvaljujući dobrim i humanim ljudima i pojedinim institucijama, iz Sombora, Srbije i inostranstva, Laza je jedno vreme bio i đak, potom mu je kupljen stan u Somboru, mali doduše da okači sve svoje medalje, ali za njega veoma luksuzan. Imao je svoju sobu, krevet, ormar, kupatilo, sto i stolice, ključ sopstvenog stana, ime i prezime na ulaznim vratima. Pre toga imao je samo mnogo obećanja sa različitih strana.

BOSONOGI I NEBO

Sa Lazom sam se prvi put srela u maju 2011. kada sam o njemu radila reportažu za TV Spektar, koju nažalost, nemam u svojoj privatnoj arhivi. Pratila sam i dalje njegov životni put, uspone i padove, radila priče o Lazi, o njegovom odrastanju, školovanju, o maratonskim trkama u zemlji i inostranstvu, o prvom zaposlenju na benzinskoj pumpi Knez petrol u Somboru.
Postali smo drugari. Poslednji put sa Lazom sam se srela krajem 2013. godine. Dana, 13. decembra 2013. u Somborskim novinama mi je objavljena reportaža na celoj strani pod nazivom "Nikoga ne krivim, valjda će mi Bog pomoći".
Od 3. jula 2015. više nisam imala zvanje novinara u Somboru. Laza i ja smo prijatelji na fejsbuku. Pratim ga, radujem se njegovim životnim uspesima. Retko smo se sretali u gradu. Novonastale okolnosti su nas razdvojile.
Sreli smo se juče ponovo na 40. Somborskom polumaratonu. Prošlo je više od pet godina od našeg poslednjeg susreta. Promeni se čovek za pet godina, godine se talože.
Laza je isti, nije se mnogo promenio. I dalje ima onaj vragolasti osmeh.
- Sećam se ja tebe, reče mi juče Laza, desetak minuta pre starta polumaratonske trke. Hvala ti! Da ti se pohvalim, ovo mi je danas 99. trka!
Nismo imali mnogo vremena za priču. Bližio se start trke. Samo jedan stisak ruke i zajednička fotografija.
- Srećno! Trči, Lazo, trči !

Danijeline priče na FB.


Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali …

Elvir Rakipović 17.05.2019.

Šteta što prestaju kiše pa ću rjeđe imati priliku za ovakve ugodne treninge.

Ekipa koja je povezana samnom na Garminu može vidjeti da većinu svojih treninga trčim poljima uz Osječku obilaznicu ili poljima oko Tenja. A volim trčati i nasipom prema Kopačevu. Zašto trčim na takvom terenu? Do sada sam operirao obje ahilove tetive. Nisu pukle, ali su dugo bile upaljene i to je prešlo u kronično stanje koje nije išlo na bolje ni nakon dužeg mirovanja kao ni nakon raznih terapija. Da bi mogao nastaviti trčati bez bolova, operacije su na kraju bile rješenje. Prvu na lijevoj nozi imao sam u studenom 2000. godine, te mi je 2001. godina bila najuspješnija. Te sam godine istrčao svoj najbrži polumaraton za 1 h i 16 min, te maraton za 2h i 50 min. Desnu ahilovu operirao sam u listopadu 2006. godine. Sad sam provjerio i nakon te druge operacije do danas pretrčao sam točno 50.655,5 km. Mislim da je tim problemima glavni uzrok bio asfalt kao i moja krupna građa, odnosno rekreativni sam trkač sa cca 85 kg. Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali isto tako po mom mišljenju i jedna od najpogodnijih za ozljede. To ne znači da ne treba trčati po takvoj podlozi, ali bi bilo poželjno da se ne odrade svi treninzi po asfaltu. I tenisice tu imaju veliku ulogu. Prvo trebaju odgovarati našem tipu stopala. Sami moramo znati imamo li pronaciju ili supinaciju stopala i prema tome kupiti model koji je za taj tip stopala. Zatim što smo teži i što je veća udaljenost koju trčimo treba nam tenisica sa debljom petom kako bi se smanjio napor ahilove tetive. Određeni modeli tenisica napravljeni su za trkače do 70 kg ili do 80 kg, a neko može imati 100 i više kg. Takve osobe posebno moraju obratiti pažnju kod kupnje tenisica. Mislim da sam jedino kod jednog asics modela vidio da je preporuka za trkače od 95 kg. Takve su tenisice glomaznije i teže od uobičajenih jer im je pretpostavljam glavna funkcija da nas što bolje zaštite od mogućih ozljeda.

Kad trčim poljima oko Tenja onda sam prva 2,5 km na asfaltu jer je to udaljenost od moje kuće do tih polja, a kad trčim uz obilaznicu onda su mi prva 4 km po asfaltu. Tenisice u kojima trčim po tim poljima više nisu za nositi nigdje osim na takve treninge. Sve je puno prašine, a kad je mokro onda blata. Podloga je mekana, ali nije ravna. Ako niste navikli trčati po takvom terenu vrlo brzo bi moglo doći do distorzije (uganuća) stopala, ali ja sam se već navikao na to. To nije ni brza podloga, ali ni to me ne brine. Jednostavno se opustim i trčim, često iz trave izlete fazani ili istrče zečevi. Kad je ugodno vrijeme napravim si ja i pauzu pa sjednem usred polja i slušam ptičice sa obližnjih stabala. Ovisno o godišnjem dobu znam pojesti koji orah ili još bolje nekoliko višanja sa stabla koje je uz put kojim trčim.

Prošle sam godine „Noćni maraton u Novom Sadu“ istrčao u prosječnom tempu od 5:11 min/km, a da tijekom te godine nisam imao ni jedan trening od 15 km u tom tempu. Svi su mi treninzi bili dosta sporiji. Prije nepuna dva tjedna maraton u Skopju istrčao sam u prosječnom tempu od 5:26 min/km, a rijetko da sam imao tu brzinu u treninzima do 20 km. Siguran sam da se odgovor može naći u ovakvim mojim treninzima po težoj i sporijoj podlozi. Ovo ni u kojem slučaju nije preporuka da i ostali treniraju na ovaj način. Onaj ko trenira za rezultat zna kako se to radi i kakva je dinamika i raznovrsnost treninga. Dok meni natjecanje ne znači ništa osim svoje trenutne provjere, te na ovakvim treninzima gotovo da ne gledam na sat i nimalo me ne opterećuje kojom brzinom trčim. Meni je u tim trenucima važno da se opustim, oslobodim stresa i bolje osjećam. Te često prijateljima znam reći kako sam se odmorio trčeći 2 – 3 sata.


Novi SoMaratonci/ke u 2019.

Heroji našeg malog grada... San DraAna KasapSanja MilosevicDaniel Ivana ŠokacKristina GudeljDragan Kasap.

Mirko Erdelji

Počelo je to pre otprilike godinu dana, skupivši se nekih desetak rekreativaca u stalnoj postavci koji su želeli da učine nešto za svoje zdravlje ili pak da malo poboljšaju svoje trkačke mogućnosti. U glavnom svi bez nekih posebnih trkačkih mogućnosti. I doguraše oni za šest meseci do svog prvog ili drugog polumaratona. I kao što uvek praktikujem, napravismo pauzu do sredine novembra. Daniel mi rece:

-Hoću da istrčim maraton. 
Iskren da budem, nisam bio za to. Ali bio je čvrst u odluci da isproba. Hajde da pokušamo. Obaveze, mogućnosti, nedostatak vremena nisu išli na ruku, ali sa premalo treninga, sa hiljadu razloga da se ne upusti u ovaj poduhvat, čovek je toliko želeo da istrči i to je uradio. Da je bilo lako, nije, ali poslednji koraci i ulazak u cilj, opravdali su svaku trunku tvrdoglave zelje. Sanja Miljkovic Milosevic, a ko će drugi, čim je čula da će neko trčati maraton, evo i nje. I ona bi da proba. Paralelno trenirajući zumbu, teško je adekvatno je opteretiti, a istovremeno je spremiti za dužinu od sparte do maratonskog polja. Često na granici preforsiranosti i problemima sa svim i svačim. U poslednjem trenutku, smanjeno opterećenje i prateće tegobe ublažene, doprinele su da sa lakoćom prodje kroz liniju cilja. Ivana, krenula je zimus sa njima, ne da bi se spremila za maraton već da se pripremi što bolje za polu. Prativši treninge ovih mučenika, videla je da može i ona. Dugo se kolebala i donela odluku u januaru, ma idem i ja na maraton. I nekako od nezainteresovanosti za ovu ludost, polako želja postade možda i medju najvećim. Maximalna angažovanost i redovnost garantovali su uspeh i lakoću obavljenog zadatka. A da se vratim onom tvrdoglavcu sa početka. Danielu, suprugu. Iako je najodlučniji bio da istrči maraton mnogo je treninge žrtvovao da bi se Ivana spremila, pa po cenu i da sam ne ispuni sopstvenu želju. A sad pitanje,koji bračni drugovi imaju istrčan maraton? Pa imaju Šokci!
Dragan Kasap, poput Sanje, čuvsi za ovu akciju, odmah se odlučio na akciju. Odradivši svaki trening, često sa ogromnim bolom u nogama ili ledjima. Na njegovu nesreću zakači ga virus pred trku. Što mu je dodatno otežalo misiju, ali uspeo je. Ana, žena koja bukvalni u maju nije mogla trcati 200 m, niti km istrčati za 9 minuta. Celu zimu usamljeno je slagala kilometre, kaskajući za ovim adrenalinskim zavisnicima i ispunila svoj cilj prošla kroz liniju cilja polumaratonske distance. I u cilju sačekala svog junaka Dragana. Ko je bio srećniji da li Dragan zbog Ane ili ona zbog njega, teško je reći.
Sandra Menz, nema virusa koji nije pokupila ove zime, a da se nije pojavio na nasem tržistu. Uz brojne seminare... kao da se takmičila sa Danielom ko će imati manje treninga, ali bila je čvrsta kad idu svi idem i ja. Uz minimalne treninge za polumaraton, istrčala je maraton. I dodjoh do onog kontrasa,koji će sve uraditi da ne bude kako ostali rade. Ne, neće ona maraton. Ok. Neće ona više od tri treninga nedeljno. Ok. E onda istrčase neki 25 km. I upita se ona zašto. Pa treniraju zamaraton. I kao malo dete sa sjajom u očima kad mladji brat jede čokoladu, a ja? I tako proba 25 km pa 30. Ubaci ona sama i četvrti trening. Na kraju postane jedna od najredovnijih. I naravno, od one što mrzi trčanje, mrzi vežbe, mrzi trenera koji pametuje, mrzi maraton, istrči Kristina svoj prvi maraton.
I tako u jednom danu, naš grad dobi šest novih maratonaca. Za samo godinu dana treninga više od polovine sa ponosom postadoše maratonci, a da to uopšte nisu ni mislili pre samo stotinak dana.


32. Beogradski maraton - Novica Stojanović

Elvir Rakipović

U samo mjesec dana srušio je moja oba PB u polumaratonu 1:16:58 i maratonu 2:50:00. Podrazumijeva se da sam više nego sretan zbog toga. I ta gore navedena vremena istrčao sam kao jači rekreativac. U ono vrijeme kad sam ih istrčao nisam im pridodavao nikakav značaj, ali danas kad sam zadovoljan ako istrčim maraton ispod 4 sata vidim da su imala nekakvu vrijednost.

Novicu Stojanovic treniram od 01.01.2018. godine, a radi kao profesor tjelesnog u školi, te je košarkaški trener za mlađe uzraste. Trenutno je najbrži maratonac u Srbiji, a možda i šire koji puši. Tako je i kad smo se sreli nakon maratonu u Beogradu zapalio cigaru. 

Kad sam ga počeo trenirati cilj mu je bio da prošle godine istrči maraton u Beogradu ispod 3 sata, mada je do tada bez priprema istrčao samo jedan maraton za opkladu i vrijeme je bilo 3 h i 56 min. Za prošli godinu u planu sam mu napisao da ide na rezultat 2:55:00, a on ga je na kraju istrčao za 2:54:00 i bio 5 u generalnom plasmanu (te godine nije bio ni jedan tamnoputi trkač).

Za ovaj mu je maraton u planu bilo 2:47:00, a to sam prije maratona rekao pojedincima i na našem treningu. Na kraju ga je istrčao za 2:47:01. Ovo nije slučajnost. Novica treninge odrađuje gotovo u 100% kako su napisani. Prošli smo sve faze priprema za ovaj maraton. Osnovne treninge, nakon njih brdske treninge (Elvirovo brdo - tako je Novica nazvao brdo na kojem radi brdske treninge i koji su dosta teški, ali bez njih se ne prelazi na fazu brzinskih treninga) i na kraju brzinske treninge. Dva tjedna prije maratona trčao je iz punog treninga polumaraton, a u planu je bilo da ide 1:17:00 (te ako osjeti da može i ispod toga) što bi mu bio PB, na kraju ga je istrčao za 1:16:42. Pojedinci me znaju pitati što to znači iz punog treninga? To znači da mu ta utrka (u ovom slučaju ovaj polumaraton koji je istrčao za 1:16:42) nije prioritet u trenažnom procesu i za nju nije bilo vremena da se dođe odmoran koliko treba. Tjedan dana prije te utrke imao je zadnji trening dužine od 35 km u kojem je zadnjih 10 km trčao u tempu maratona. Taj se polumaraton samo uklopio u treninge i taj rezultat mi je pomogao da vidim trenutnu formu Novice i trebam li što mijenjati u trenažnom procesu.

Više sam nego zadovoljan sa načinom na koji Novica pristupa treninzima, te vjerujem da će ti rezultati biti još bolji. Nema potrebe nigdje žuriti, uvijek mi je u prvom planu bilo da se trkač kojeg treniram ne ozljedi. Treba imati kontinuitet treninga i dobru bazu, a rezultat u pravilu nikad ne izostane. Kod nekog on dođe do izražaja ranije, kod drugog kasnije, ali se na kraju trud isplati. Novica je do ovih rezultata došao sa 5 treninga trčanja tjedno i ne velikom tjednom kilometražom.

Navest ću koliko je kilometara trčao tjedno u pripremama za ovaj maraton, a počeli smo sa 31.12.2018. 68 / 73 / 73 / 56 / 75 / 58 / 83 / 87 / 59 / 91 / 90 / 100 / 50 / 56 / 38. Mišljenja sam, a to sam i dokazao ne samo na ovom primjeru da se maraton može istrčati oko 2:50:00, pa i ispod toga sa nešto manje od 300 km mjesečno. Bitan je kvalitet pretrčanih kilometara, a ne broj. Bez obzira što je ovo za nas odličan rezultat, Novica je i dalje rekreativac, on ne trči zbog nagrada i ne živi od trčanja. Ne želim ovdje polemizirati koliko se kilometara treba istrčati tjedno u pripremama za "dobar" maraton. Ali moram napisati da mi je žao pojedinaca, rekreativnih trkača koji rade puno kilometara, a rezultati to ne poprate. A takvih ima dosta.

Iz stručne literature mi je poznato da vrhunski maratonci (muškarci) moraju pretrčati 230 - 250 km tjedno, pa čak i do 280 - 300 km, dok žene ne bi trebale trčati manje od 190 - 230 km tjedno. Ali ovdje se radi o vrhunskim maratoncima koji trče maratone ispod 2:10:00 i ženama koje ga trče ispod 2:30:00. Pa zašto mi koji već imamo predispozicije da trčimo maraton ispod 3 sata, to ne bi odradili sa cca 300 km mjesečno. Pa svi mi imamo svoje obitelji, djecu, posao i druge obveze, dok je vrhunskim maratoncima to posao.

Ove sam nedjelje istrčao svoj 6-ti Beogradski maraton koji je bio odlično organiziran. 42,54 km istrčao sam za 3:58:34 5:36/km. Kad stignem objavit ću snimke i slike koje sam napravio tijekom trčanja. Čestitam supruzi Andreja Rakipovic na istrčanom 12 maratonu i drugom Beogradskom. Do sad je istrčala maratone u: Istanbulu, Bratislavi, Ateni, Parizu, Moskvi, Beogradu 2 x, Veneciji, Dubai, Rimu, New Yorku i Marrakesku.