headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     41. Somborski polumaraton - Virt.

    7. VPŠ Novosadska trka za dečji osmeh

    Srebrno jezero polumaraton 

    25. Niški zimski maraton

    Golaći trčali na Dorćolu

    3. Zimski noćni polumaraton

 

11.jula 2020. Novosadski FRTALJ MARATON

 

27. Podgorički maraton : 08.nov.2020.

>>> Kompletne informacije


>>> Kompletne informacije


Usled situacije povodom virusa KOVID- 19, memorijana trka „Dragutin Tomašević-2020″ koja je bila u planu za 23.05.2020 odložena je za 25.07.2020, i za istu važe sve dosadašnje prijave kao i sve ostale propozivije vezano za sam dan održavanja trke.


Propozicije


Zbog vanredne situacije Vršački atletski klub 1926 bio je prinudjen da odloži datum Trke uz stepenice Vršac 2020 i da pomeri trku za 23.08.2020 godine.

>>> Detaljne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije

 

 

TRČANJE MOŽE I DJELUJE JAKO POZITIVNO NA NAŠU PSIHU

Ultramaratonac Elvir Rakipović

Pozitivni učinci trčanja na psihički život izuzetno su važni. Upoznao sam mnogo prijatelja koji ne mogu bez trčanja, a i ja sam takav. Mi ne trčimo zato što to osjećamo kao neku obvezu, već jednostavno zato što nam trčanje donosi zadovoljstvo koje osjećamo u svakodnevnom životu. Često prijateljima znam reći „danas ću se odmoriti sa 2 – 3 sata laganog trčanja“. I doista tako bude, nakon takvog treninga nisam umoran, već odmoran, na taj način napunim svoj „akumulator“.

Poznata je činjenica da je za većinu „bolesti civilizacije“ odgovoran čuveni medicinski trijas simptoma faktora rizika – hipokinezija (nedostatak kretanja), nervna napetost (stres) i prekomjerna tjelesna težina. Ovom trijasu trebamo „zahvaliti“ stalan pad stupnja zdravlja u našem društvu. Rekreativnim trčanjem možemo pozitivno djelovati na ovaj trijas simptoma. Lagano trčanje prihvaćeno je kao sredstvo zdravlja i to ne samo za ljude srednje nego i starije dobi.

Ja se za vrijeme trčanja opustim i nikad mi nije dosadno. Više od 90% svojih ultramaratonskih treninga odrađujem sam, ponekad mi društvo prave divlje životinje koje često sretnem trčeći nasipom iza ZOO, zatim nasipom prema Kopačevu, te raznim drugim šumama i stazama oko Osijeka. Dok tako trčim prirodom i po svim vremenskim uvjetima, postanem svjestan kakve nas ljepote okružuju. Zadovoljan sam što osjećam da sam aktivan i u dobroj kondiciji.

Mentalni učinci trčanja su nepobitni, pogotovo ono lagano, dugotrajno trčanje u ravnomjernom tempu. Takav način trčanja nam donosi sasvim određeno smirenje nakon užurbanog tempa današnjeg života, praćenog obiljem psihičkih stresova. Ovakva aktivnost pomaže čovjeku da postigne opuštanje i da se uspostavi ravnoteža djelovanja žlijezda sa unutrašnjim lučenjem i autonomnog živčanog sustava.

Trčanjem si jačamo volju. Samo se jakom voljom može svladati glavni neprijatelj – vlastita lijenost. U onim dugim, usamljenim satima na cestama, trkač nalazi određen stupanj sreće i svoj identitet. Usudio bi se kazati da je to gotovo neki duhovni, netjelesni doživljaj, iskustvo. Trčanje je radost tijela i duha.

Trčanje ne osigurava samo tjelesnu izdržljivost nego i psihičku smirenost, stabilnost, ali isto tako i elan i radnu energiju. Čovjek koji je fizički spreman, vjerujte mi on je i psihički stabilniji u kriznim situacijama, a to sam osjetio na sebi tijekom Domovinskog rata. Kako raste naš kapacitet za fizički rad tako raste kapacitet i za mentalni rad. Povećava se tolerancija na stresove, a dnevne se brige čine znatno manje i lakše rješive.

Rekreativno trčanje nije „štoperica“ i po svaku cijenu pretrčati unaprijed zadanu dužinu. Rekreativno nas trčanje treba odmoriti i opustiti od dnevnih aktivnosti i stresa koji se nakuplja u nama ovim ubrzanim načinom života. Trebamo si zadati jedan realan cilj i prema njemu lagano kaskati.

Ko postepeno i polako napreduje – duže traje i ostaje na vrhu piramide.


 Somaratonac Arpad Šarkezi istrčao „Beogradski maraton“ u svom dvorištu.   

Somborac Arpad Šarkezi trčanjem je počeo da se bavi 2003. godine i to u 53.godini života. Nakon nekoliko trka na 5 i 10 kilometara sledi prvi pretrčan polumaraton, a u 60. godini života i prvi maraton, najveći izazov za svakog trkača. A tome se dodaje i jedan ultramaraton, Osijek – Apatin od 52 kilometara.
Poslednjih nekoliko godina Arpad je kao deo ekipe „Somaraton“ redovno jedan od najstarijih učesnika na trkama širom Srbije.
Pitali smo Arpada zašto je da tako kažemo, kasno počeo da trči, šta ga je u to u 53 godini uvuklo u ovaj sport?
“Prvi put sam trčao 1991. godine i to trku 12. somborski maraton, od Ćelavog trga u Somboru do Bezdanske čarde 27 kilometara. Bez velike pripreme, ničim izazvan sam rešio da istrčim tu trku. Uspeo sam da je završim za 2 sata 46 minuta i 16 sekundi. Kad sam stigao u cilj, bio sam preumoran, sa puno grčeva, i mislio sam da trčanje nije za mene. Trčao sam samo kao totalni rekreativac i to kraće staze. Ali onda je došla 2003.godina, i uz nagovor drugara, nažalost sada pokojnoga Milorada Blažića otišao sam na trku od 13 km u Bačku Topolu. Na toj trci sam upoznao veliki broj ljudi i tada shvatio da je trčanje najbolji sport na svetu.“

Pitali smo ga da li ima podataka koliko je istrčao trka, polumaratona, maratona?

„Imam 110 istrčanih polumaratona do sada, kao i 13 maratona i jedan ultra maraton.“

Sad u vreme pandemije, izolacija, i prestanka svih sportskih takmičenja Arpad i dalje vredno trenira i trči u svom dvorištu i daje primer svim sportistima. Trka „Beogradski maraton“ je trebala da se održi 26.aprila ali je za sada odložena za oktobar mesec. Virus nije sprečio Arpada da u to vreme, kad već ne može ulicama našeg glavnog grada, u svom dvorištu istrči polumaratonsku trku. Zanimalo nas je kako je došao na ovu ideju da istrči 21 km u svom dvorištu i sve to snimi kao mali sportski klip?

„Ove 2020 godine imao sam u planu 3 polumaratona – Novi Sad, Osijek i Beograd. Kako nas je zadesilo ovo što nas je zadesilo i kad smo saznali da se trke odlažu napravio sam sebi plan da ja trčim u mom dvorištu. Napravio sam stazu u mom dvorištu, reklame, sat. Obezbedio snimatelja, dodelu nagrada i napravio pravu malu priču za koju sam pretpostavio da će se svideti mnogima. Glavni cilj je bio da podstaknem i druge da to urade i mislim da sam uspeo u tome.“

O Arpadu Šarkeziju bi mogli mnogo da pričamo. Recimo samo za kraj da je jedan je od osnivača Atletskog rekreativnog kluba „Somaraton“, koji je trenutno jedan od najorganizovanijih i najuspešnijih somborskih sportskih klubova. Uz to je osnivač prvog internet portala www.somaraton.org.rs namenjenog trkačima širom sveta, na kojem svi trkači dobijaju sve osnovne informacije o trčanju u našoj okolini, pregledavaju objave rezultata i mogu videti slike sa svojih maratona.


Simana Matković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 24.04.2020.

NAŠ SUGRAĐANIN ARPAD ŠARKEZI NA POSEBAN NAČIN U VREME

KORONAVIRUSA PROMOVIŠE REKREACIJU I TRKAČKU ZAJEDNICU

ZNANJE SE MNOŽI KADA SE DELI

Uvek vedar i nasmejan, naš sugrađanin i možemo reći, zaštitni znak Atletsko – rekreativnog kluba „Somarton“, Arpad Šarkezi pronašao je način da i u vreme pandemije svoj zarazan optimizam širi na sve ljude, znane i neznane.

 „Somborske novine“: U grupi ste građana koji imaju celodnevnu zabranu kretanja, odnosno izlaska iz kuće. Inače ste vrlo pozitivna i aktivna osoba, stalno šetate ili trčite, družite se i u kontaktu ste sa mnogo ljudi, putujete, a sada, zbog pandemije, već tri sedmice niste napustili svoje dvorište. Kako cela situacija deluje na vas i kako ostati pozitivan?

- U ovim specifičnim uslovima postoji dilema: trčati ili ne, sve je stvar duha i kako se osećate. Svi mi zajedno delimo istu realnost, ali stvar je izbora pojedinca kako će odreagovati na tu istu realnost. Ja sam izabrao svoju, a to je da i dalje trčim i rekreiram se, samo u malo drugačijem okruženju. Da, to sam ja, pozitivan karakter i uvek aktivan, i u ovoj izolaciji pronašao sam adekvatno rešenje kako da izbegnem drastični pad forme.

 SN: Kako uspevate da održavate fizičku formu?

- I dalje sam aktivan, svaki dan se rekreiram, trčim ili brzo šetam sve to u dvorištu, u krugu obima 60 metara. Kvalitet treninga u dvorištu skoro da nije ništa lošiji od treninga na Gradskom hipodromu; a na terasi sam napravio jednostavnu skromnu teretanu gde imam mogućnosti da jačam i druge mišiće osim onih za trčanje.

Pre dva vikenda trebao sam trčati polumaraton u Osijeku, trku koja je otkazana na neodređeno vreme. Pošto se u tom gradu nije trčalo, istrčao sam polumaraton u svom dvorištu u vremenu od dva sata i deset minuta, bez stajanja - šetnje bez okrepe, bez uzimanja vode. Za vreme trčanja imao sam društvo, mog psa Blekiku, koji je istinu za volju dva puta napravio pauzu. Tako da je sve moguće.

 SN: Snimke svojih treninga ste postavili na Jutjubu (Youtube) i na svoju fejsbuk stranici. Zašto ste to uradili i kakve su reakcije ljudi?

- Želeo sam, a i imao potrebu da podelim i motivišem sve moje vršnjake kao i moje drage kolege trkače, da je i u vanrednim okolnostima sve moguće i da samo krenu. Mogu čak i da zatvore oči i maštaju da trče na nekim dalekim i lepim destinacijama. U ovo vreme, rekreacija je itekako bitna kako bi se očuvalo zdravlje i imuni sistem.

Reakcije ljudi za moj motivacioni video-zapis su fenomenalne. Dobio sam čak preko 400 lajkova na fejsbuku, komentara na Jutjubu - YouTube i presrećan sam što sam pokrenuo mnoge ljude da trče u svojim dvorištima.

 SN: Vodite li evidenciju koliko ste kilometara pretrčali u karijeri, a koliko u svom dvorištu?

- Evidenciju treninga ne vodim, čak na treninge redovno idem bez sata - štoperice, nije mi potrebno. Odlično poznajem svoje telo, znam kada mogu da ubrzam, kada treba da usporim, odnosno kada treba da prestanem.

U dvorištu trčim ili šetam svakodnevno u trajanju više od sat vremena. Ovih dana instalirao sam program za telefon koji može da meri brzinu kretanja i pređeno rastojanje.

Pravim statistiku isključivo o mojim trkama. Imam istrčan jedan ultramaraton, između Osijeka i Apatina u dužini od 53 km, 13 maratona i 109 polumaratona.

 SN: Kada ste počeli da trčite, zašto i šta vas motiviše da svakodnevno trenirate?

- Istini za volju ja sam se oduvek bavio sportom. Kao deca jurcali smo se ceo dan. Kasnije u juniorskim danima, sve do odlaska u JNA, igrao sam fudbal u bezdanskom Fudbalskom klubu „Sport“ na poziciji levog beka. Fudbala je kasnije bilo mnogo ređe, uglavnom na radničkim sportskim igrama. Na nagovor pokojnog Milorada Blažića sa trčanjem počeo sam da se bavim od 2003. godine u 53. godini života. Prva trka mi je bila Panonija – Bačka Topola, dužine 13 kilometara, na kojoj sam otkrio, da je trčanje najlepši sport na svetu. U ovom sportu ima mesta za sve uzraste, od najmlađih do najstarijih. Ima mesta za elitne trkače koji se bore za pobede, trkaju se sa sekundama i za nas – mene koji smo u većini – rekreativci kojima je trčanje predstavlja nešto sasvim drugo – održavanje fizičke i psihičke kondicije.

U početku moje trkačke karijere nije bilo puno trkača u gradu, trenirao sam sam i to u noćnim satima da me niko ne vidi, jer sam primetio da me nešto gledaju popreko, verovatno misleći da sa ovim čovekom nešto nije u redu. Tako je bilo sve do 2010. godine kada smo osnovali trkački klub ARK „Somaraton“.

U poslednje vreme na trkama trči uvek u društvu, a najviše sa prvom somborskom maratonkom Tijanom Odobašić, jer imaju približno isti tempo trčanja. Za polumaraton rekreativcima treba oko dva sata i mnogo je lakše istrčati ga u društvu, jer rekreativcima redosled ulaska u cilj nije najbitniji, iako ponekad imaju i lepe plasmane sa solidnim ciljnim vremenima.

 SN: Svake subote ARK „Somaraton“ ima zajednički trening na 5 km gde se meri vreme svakog učesnika. Redovni ste i na tim treninzima.

- Ni na tim treninzima nisam fokusiran da postignem što bolje vreme u cilju, nego uvek trčim u društvu sa sporijim učesnicima, uglavnom trkačicama i pokušavam da moje dugogodišnji iskustvo prenesem njima.

Motiviše me prelepi osećaj deljenja znanja, jer znanje se množi kada se deli, kao i rast naše trkačke zajednice i opšteg zdravlja posle ovakvog vida rekreacije. Treba znati da je trčanje u društvu neprocenjivo bogatstvo i stvarno moj tim ne bih menjao nizašta na svetu.

Za mene je veliko zadovoljstvo što sam doprineo – pomogao da istrče svoje prve maratone članice kluba: Tijana Odobašić, Marina Brbaklić Tepavac, Biljana Vezmar i Maja Bodrožić.   


 

Mirzet o Somborskom polumaratonu

sm12

Mirzet Valter Halilović

"Trčim svjetske Maratone, Posebno one iz serije, Mayor Maratona poput New York, Berlin, Chicago a 20.4.2020 trčim Boston Maraton a 6 dana kasnije tj 26.4.2020. trčim London Maraton.

London Maraton mi je ujedno i Svjetsko prvenstvo u Maratonu po starosnim kategorijama. U Bostonu ću ganjati vrijeme 2.55 do 2.59.
Treniram čitavu zimu. Ganjam Maraton pejs 4.08. Ako sve protekne kako treba, poslije tih maratona mi ostaje samo još Tokio pa da imam svih 6 Majora završenih.
To trenutno niko nema. Boston je kultna Maraton trka. Sombor je kultna polumaraton trka na ovim prostorima. Da je tako pokazuje i sam broj održanih trka u Somboru.
Zato i slovi za najstariju trku u Srbiji.
Obzirom da često idem po trkama širom regiona ( imam preko 160 zvaničnih trka. Od toga preko 50 pm plus ostale trke), mogu reći da je sam ulazak u Sombor kao ulazak u neki stari zamak. Nismo ni svjesni da nam se, automatski, prilikom šetnje smanji korak, tijelo uspori, kao da nam govori " Sporije hodaj, hajvanu", upijaj grad i energiju iz njega.
Još dok sam bio mlad, stariji ljudi su non stop govorilo " Bio sam u Somboru brao žito, kako je lijepo, kako su ljudi opušteni, nigdje ne žure".
Jedva sam čekao da i ja odrastem, da odem u Sombor i da ne berem žito ( kukuruz). Želim da berem prijatelje, jer ih ovdje stvarno ima. U to sam se uvjerio bezboj puta kada sam dolazio ovamo. 

Osim trčanja, bio sam ja u Somboru više puta na susretu Old timera. Vojvodina, sa Somborom na čelu je tako pitoma, zaslužuje da je posjetite, da udahnete taj mir i pitomost koja će vam dati poseban elan za život. Ovdje se živi pod ručnom, zato su i opstali ovoliki niz godina u polumaratonu, jer rade stručno. Obzirom da je polumaraton u Sombor najstariji u Srbiji, svi koji dolaze prvi put ovdje, očekuju da to vrvi kao u košnici. Da je vika i galama. Ne toga nema ovdje.
Program vodi iskusni Goran Čegar.

Sve je laganini Vojvođanski.

Trg na kome je startno ciljna ravnina je prekrasan, sa puno kafića i bašta u kojima sjede navijači, koji uz laganu kafu bodre trkače. Trče se tri kruga po 7 kilometara, tako da možete da pratite svoj pejs bez gledanja u sat. Trka je ujedno i prvenstvo Srbije u polumaratonu.
Nakon ulaska u cilj i preuzimanja medalja od ljubaznih djevojaka, slijedi okrepa. Somborska štrudla je nešto što se nezaboravlja u zoni cilja. Zamalo se nisam preforsirao štrudlom.

Šta reći za kraj. Prilikom ulaska u novu 2020 godinu, moj savjet vama, trkačima je, da prije produženja zdravstvene knjižice, rezervišete sebi startni broj za ovu Kultnu trku jer je velika potražnja za startnim brojem.
Ovi ljudi (organizatori) neidi na to da kazu i "Imamo hiljade i hiljade trkača". Oni imaju svoj limit i ne idu preko toga. Hoće sve da ugoste, da se brinu o svakome.

Svake godine im se javi velik broj trkača, koji su zakasnili, jer je popunjeno. Bude tu i negodovanja. Čak su udovoljili nekima koji su prošle godine, nekoliko dana prije starta polumaratona, pitali: " A mogu li ja sada da se prijavim za narednu godinu, za pm Sombor, koji će biti 17.5 2020".
Da da i toga ima.

Znaci prijavi se sada za 2020, da se nebi sutra prijavljivao za 2021.

Trka je 17.05.2020.
Vidimo se na crvenom
Somborskom tepihu.


 

Marija Bubalo - Ljubljana, 27.10.2019.

Marija Bubalo
Osvanula nedelja, svi su na ulicama i trkačka euforija je u punom jeku. Krenemo na start kad strojmašin započinje svoje prve taktove. Tuče ritam, a tuče i sve u meni. Kreće blaga panika. Zauzeli mi svoje pozicije, kreće himna, svi stoje, slovenci pevaju, a jedino ja s noge na nogu, pa obrni-okreni, znoje se dlanovi, pa sve gledam ko još nosi zeleni (maratonski) broj neeema ljudi, svaki 15-i čovek nosi zeleni...kuku i lele meni u šta se upustih!
I kreće! Start, prvi koraci i reka ljudi?
Na 20-om km je usledilo odvajanje. U levoj traci ostaju polumaratonci, a u desnoj smo mi, maratonci. Ej MI...dobro zvuči? Posle odvajanja usledilo je i osetno smanjenje trkača na stazi, ali to je to, tu sam, nema nazad, ovo je moja trka.
Trčim i vrtim u glavi sve savete, tuđa iskustva, čekam grčeve, paniku, suze...ništa. Boli sve, istina, celo telo, ali trčim. Osmeh je na licu, deca bacaju 5, prolaznici navijaju-ovako nisam zamišljala, ali dopada mi se! Pogledam u jednom momentu na sat, 7km do cilja i kažem sebi "ajmo Marija legendo, to je to, istrčala si ga!" Korak po korak i eto mene u centru Ljubljane, zakoračim na kaldrmu, skrenem iza ćošeta kad tamo dva poznata i mnogo draga lica Damjan Samardzic i Nemanja Bunjevački i samo čujem "IDEMO MARIJAAA" ?HVALA? Izlazim na ulicu iz koje se silazi u finiš. Noge same idu ka tabli na kojoj je ogromnim fontom napisana brojka 42, opet osmeh. Prolazim tablu, pogledam je, pružim korak i prelećem preostale metre nakon kojih gazim kroz kapiju i TO JE TO, MARATON JE MOJ, MEDALJA JE OKO VRATA!
Apatin je ovim dobio prvu maratonku koja je istrčala ovu zverinsku distancu, a ja sam dobila potvrdu da mogu ono što želim! ?
Utisci se još nisu slegli, nisam svesna veličine ovog poduhvata, ali podelih ipak s vama neke od momenata ovog veličanstvenog dana, a bilo je tu svega i svačega?