headerimg1
headerimg10
headerimg11
headerimg12
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     26. Dunavski polumaraton

     Svilajnački polumaraton

     7. Dame trče - Sombor

     30. Novosadski maraton

     6. Zrenjaninski polumaraton

     Kragujevački polumaraton

     Čačanski polumaraton

     Kros serije RTS Sombor

     Rumski polumaraton

     Šabački polumaraton

     Kostolački polumaraton

     1. Zemunski polumaraton

     5. Suboti;ki polumaraton

     40. Festival trčanja - Kanjiža

     Pančevački maraton

     13. Novosadski Noćni maraton

     13. Trka Prijateljstva - Kula

     2. Novosadski Frtalj maraton

     Ultramaraton - Palić

     2. Zrenjaninski maraton

     35. Beogradski maraton

     42. Somborski polumaraton

     19. Osječki polumaraton

     29. Novosadski polumaraton

     7. Kruševački polumaraton

     8 VPŠ za Dečji osmeh

     Srebrno jezero - polumaraton

     5. Zimski noćni polumaraton

     Božićna trka Kula

Zvanično izmerena i sertifikovana staza somborskog polumaratona.

 Sertifikat

Somborica na Google My Maps

 

 

Predrag Janković - 1944. godište.

Miroslav Žakula

15. maja 2o22. godine čovek na slici je na Beogradskom maratonu pretrčao 42 kilometra I 195 metara...Pretrčali su i drugi...Neko će reći: Naš čika iz daleka prolupao... Stanite, gospodo draga... Niste čuli do kraja...Čovek sa slike se zove Predrag Janković...Rođen u Ljigu 1944. godine.. Dotični gospodin ima trenutno 78 godina... i dotični gospodin, iako malo znam o njemu je genijalac...Ne nosi štapove sa sobom i druga pomagala...I posle 42 kilometra i 195 metara naš čovek iz Ljiga nije pao u nesvest ...i nije mu bila muka...Otišao je kući da se istušira...i posle je i nešto pojeo za ručak...i šta sada ? Sigurno vas interesuje, čiji je taj delija? Voleo bi i ja da znam...Dobro, Dobro... ipak znam nešto... Rodna kuća mu je tu negde u samom centru male varoši...Znam da je bio odličan đak i student... i da je završio za zubara... a da je čitav radni vek proveo u Beogradu....gde i sada živi... Sećam ga se da se mnogo lepo oblačio kao mlad... Vidjao sam ga na autobuskoj stanici kada bi čekao autobus za Beograd... Sećam se njegovog prelepog đubretarca...Tih kasnih sedamdesetih su bili u modi...Sećam se njegovih svetlih rolki... i malo duže frizure... ali uredne i čiste kose...I eto pridodasmo još jedan biser na ogrlici zvanoj: Naši Ljižani... I kada neko kaze: Selo ko selo...Mala varoš je mala varoš...Sa pregršt divnih ljudi koji su u njoj rodjeni... Doduše, sada malo bolesna i umorna... Diće se ona jednoga dana.. .A našem Predragu želimo dug i srećan život... Da još maratona pretrči... A vama koji čitate moja pisanija, čika iz daleka želi srećnu subotu.. veselu i millu... Raspevanu i razigranu !


35. Beogradski polumaraton sa povezom preko očiju.

Ivan Miškeljin, trostruki šampion Srbije u maratonu, trčao je polumaraton na 35. Beogradskom maratonu sa povezom preko očiju. U razgovoru za Nova.rs pričao je zašto je to uradio, koji cilj želi da postigne ovim podvigom i kako je to uspeo da uradi. Inspiraciju za ovaj teški zadatak, Miškeljin je dobio sasvim slučajno. "Pre par godina u Takovskoj na stanici prišao mi je jedan čovek sa belim štapom, slabovid, pitao me je koji je autobus prošao. Bila je velika vrućina i pitao sam ga da li mu je vruće. On mi je odgovorio, nije vruće, vreme dolazi iznutra. Taj odgovor me je naveo da razmišljam, kako to vreme dolazi iznutra", priča Miškeljin za Nova.rs. Rešenje je otkrio tek na 35. Beogradskom maratonu. "Odgovor sam dobio sada, na Beogradskom maratonu, kada sam trčao sa povezom preko očiju. Bilo je veoma vruće, međutim ja to nisam osetio jer nisam video. Kada je neko dobro raspoložen, napolju može da bude kiša, sneg ili sunce i on će se dobro osećati. Sve zavisi od naše unutrašnjosti, kako mi sagledavamo čitav život". Pred sam početak maratona osetio je da ga obuzima strah. "Neposredno pred start, pre nego što stavite povez na oči, vidite nasmejana lica, različite dresove, razne boje, ali odjednom kada stavite povez nastaje mrak. U prvim trenucima kao strah da me je uhvatio. Ubrzo nakon toga se opustite i osetite kako druga čula preuzimaju kontrolu nad telom. Prolazite pored ljudi koji navijaju za vas i gotovo da njihovu podršku osetite tri puta više nego obično. Mogao sam više pažnje da posvetim tehnici, držanju tela jer mi ništa spolja nije odvlačilo pažnju". Polumaraton su ulepšali hrabri ljudi, kojima atletika daje beskonačni izvor snage. "Beogradski maraton je startovalo 23 ljudi sa invaliditetom (invalidi u kolicima, invalidi sa multipla sklerozom, invalidi sa mentalnom retardacijom i ljudi sa oštećenim vidom) i 49 volontera asistenata. Razgovarao sam sa učesnicima posle i za njih maraton predstavlja nešto posebno. To im je najveća “fešta”. U ovom društvu se ne pridaje dovoljno pažnje njima i sada, kada trče ulicama Beograda ili Novog Sada ljudi navijaju, bodre ih i oni dobijaju tu potrebnu podršku od društva koju inače nemaju". Zahvalio se volonterima koji su pomagali osobama sa invaliditetom. "Trka mi je brzo prošla jer nisam imao predstavu o vremenu. Tokom trke svi smo morali da čekamo, neko bi se izdvojio. U jednom momentu smo pomislili da smo izgubili jednog učesnika, ali čitavo to zajedništvo me je oduševilo. Pogotovo volonteri koji su došli da pomognu. Shvatio sam da ima ipak ljudi koji si spremni da oduzmu svoje vreme da bi pomogli nekom. Osetio sam da ima nade, da mogu neke stvari da se izmene. Da nije sve u novcu i spoljašnjim manifestacijama već da možemo mnogo da uradimo". Velike probleme su učesnici maratona imali sa prevozom. "Dolazili su iz različitih krajeva Srbije i morali su sami da organizuju prevoz. Imali su velike muke oko autobusa koji nema rampu za invalide. Volonteri su sami plaćali benzin da bi mogli da pomognu drugima". Miškeljin objašnjava šta je sve potrebno da bi ljudi sa invaliditetom mogli normalno da učestvuju u budućim takmičenjima.

"Prvo bi bilo potrebno da Srpski tim za izazove dobije autobus (20 mesta) sa rampom, kojim bi ljude prevozili na takmičenja. Zatim, kolica. Ljudi su molili ustanove za jedna kolica kako bi učestvovali na maratonu. Trebalo bi im pružiti šansu, jer se oni nažalost nisu asimilovali sa društvom. Inkluzija je prihvaćena u školama, ali nažalost postoji veliki broj profesija gde nisu. Trke su fantastična stvar, kada osete podršku dobro se osećaju. Trke su njihov prozor u svet". Shvatio je da je problem mnogo širi, nego što mu se na prvi pogled činilo. "Kada sam prošao kroz cilj osećao sam se tako ispunjeno, ali voleo bih zaista da sam ovim gestom uspeo da uradim nešto. Da se nađu donatori koji bi obezbedili potrebne stvari. Trčao sam sa povezom da bih skrenuo pažnju ljudima, ali sam shvatio da je problem mnogo širi. Kvalitet života u jednoj zemlji se ogleda u brizi o osobama sa invaliditetom. Ako im društvo ne pruža šansu, ne pomaže im, ono je na najnižem nivou". "Ovo kažem kao trostruki šampion Srbije u maratonu, kome rezultati i titule više ništa ne znače. Želim da skrenem pažnju na te ljude, da im se izađe u susret. Beogradski maraton im je dao besplatne startnine, nisu plaćali startne brojeve kako bih učestvovali". Navijači su ga podržali u ovom sjajnom podvigu. "Reakcije publike su bile sjajne. Preko društvenih mreža dobio sam puno podrške i zaista bih hteo da ovo ne bude samo jedna kap u moru. Već da ona donese jedan talas koji će nešto zaista da promeni. Pozvao bih ljude da se više angažuju i više pažnje posvete inkluziji, jer samo zajedno možemo ispraviti tu nepravdu", zaključio je Miškeljin.


sportal.blic.rs

Posetili smo najstariji polumaraton u našoj zemlji.

Uz cvrkut kosova, osvanuo je novi dan u gradu Somboru. Flora kojom je okružen je posebno šarenolika u doba godine kada se radnja naše priče dešava, a fauna se konačno odvažila da se pokaže pred svetom. Početak je maja, a već su nas okupali snažni sunčevi zraci, prevarivši one koje za njih nisu bili spremni.
Bilo je to jedno nedeljno jutro, drugo u petom mesecu. Sve je vrvelo od života. Priroda se probudila, a sa njom i lokalno stanovništvo koje je okupiralo ulice i poslovično tiho i mirno naselje pretvorilo u festival, praveći svečarsku atmosferu.
Ali, zbog čega? Da li zbog toga što je Nikola Jokić još jednom proglašen za NBA MVP-ja? Da li zbog izvedbe ondašnje estradne zvezde, Zvonka Bogdana? Odgovor je odričan u oba slučaja.
Naime, posle dve godine pauze nastale zbog izbijanja pandemije koronavirusa, održan je  42. izdanje "SoMaratona", na kome su se trkači iz svih delova Srbije i regiona takmičili u tri discpiline: na sedam kilometara, štafeta 7x3 kilometara i klasičani polumaraton od 21 kilometar. 

Maraton - Jerusalem, Israel - 26.03.2022.

Vladimir Kolić

Ovako je juče započeo moj pakao. Jerusalim nije baš poznat po hladnom vremenu i kišama koje danima padaju. Međutim, stigli smo u sredu oko podneva i do petka predveče kiša nije stala. Bilo je takvih pljuskova da nismo mogli da provirimo kroz prozor, a kamoli da izađemo s kišobranom. Dan trke, ustajanje u 5:30, napolju mrkli mrak. Celu noć kroz san čujem da udara kiša. Kad je sat zazvonio, onaj osećaj da bih sve dao da na mobilnom ugledam poruku da se trka odlaže za npr. popodne, pa da se vratim pod topli jorgan. Ali izgleda da sam samo nastavio i budan da sanjam. Proveravam temperaturu. Kaže 4 stepena, uz real feel -3. Kiša napolju ubija. Sliva se u rekama. Pomišljam, nikada nisam video grad koji nema 50 m ravne površine. Lisabon je za Jerusalim Pančevo. Elem, kao što se da videti na fotki, navlačim na sebe sve kese koje sam našao u smeštaju, uključujući i one iz Maxija koje sam poneo iz Bga. Ukupno 5, + ovu veliku pvc zaštitu i krećem u boj. Čuo sam, a i proverio za elevaciju staze i pre dolaska u Izrael. Znao sam da će staza biti sa usponima, ALI... u životu nisam video da 42 km KONSTANTNO idu gore - dole, gore dole... i to u deonicama od po 1-2 km. Da sam znao da ponesem štapove za trail. Lažem, poslednjih 100 m maratona je po ravnom. Pobrinuli su se dobri domaćini da ispadnemo lepo na fotkama dok finiširamo. Ja koji ne volim uzbrdice, pa posle 10. km sam psovao kao kočijaš. Borim se sa uzbrdicama, sa rekom kišnice koja mi je odavno pokvasila noge i čarape, ledenim vetrom koji mi šiba lice i promrzle šake kroz mokre rukavice. Setio sam se filma "Igmanski marš", iako nije bio sneg. Stvarno, razmišljao sam da nije slučajno što prolazim kroz takvu golgotu baš u gradu gde je Isus Hrist proživljavao svoje najveće patnje. Nije za poredjenje, ali to mi je nekako dalo snagu da se ne žalim, iako mi do života nije bilo, a ne do trčanja. Na kraju, medalja je tu. Verovatno će biti jedna od najdražih. Jer što se do nečega teže dodje, ima veću vrednost i to vam je draže. Ovaj maraton i putovanje imaće posebnu priču. Kroz ciljnu kapiju sam prošao za 04:40:40. (simpatične cifre, za mene koji volim numerologiju).