headerimg006
headerimg007
headerimg009
headerimg011
headerimg012
headerimg013
 

 

Ark Somaraton i projekat Evropske unije

BAJA-SOMBOR - 48 km !

Hungary - Serbia 01.12.2019

 

>>> RASPIS - PROPOZICIJE TRKE UM

>>> VERSENYKIIRÁS

RÉSZVÉTELI DIJAT NEM KELL FIZETNI !

 

  Egyéni nevezés  -  3 váltó  -   2 váltó

 

    Startna lista - rajtlista

Poštovani trkači hvala što ste nam poklonili poverenje i prijavili se za Ultramaraton Baja Sombor.
Ostalo je nešto manje od dve nedelje do novog trkačkog izazova.

Molili bi vas da nam pošaljete e mail ukoliko ste se prijavili, a NEĆETE učestvovati kako bi mogli što bolje da planiramo ceo događaj i možda damo šansu još nekim trkačima za njihovo učešće.
Ako ste odlučili da učestvujete molimo da obratite pažnju na dve stvari posebno ako prelazite državnu granicu:
- Da OBAVEZNO ponesete svoj pasoš na dan trke
- Da proverite kada vam ističe važenje pasoša! Pasoš ne sme imati manje od 90 dana do isteka važenja jer u protivnom NEĆETE moći preću državnu granicu sa Republikom Mađarskom.
Pratite svoje e mailove uskoro ćemo vam slati sve korisne informacije bitne da uživate u svom novom pohodu na velike ciljeve!
Srdačan pozdrav!

 

Marija Bubalo - Ljubljana, 27.10.2019.

Marija Bubalo
Osvanula nedelja, svi su na ulicama i trkačka euforija je u punom jeku. Krenemo na start kad strojmašin započinje svoje prve taktove. Tuče ritam, a tuče i sve u meni. Kreće blaga panika. Zauzeli mi svoje pozicije, kreće himna, svi stoje, slovenci pevaju, a jedino ja s noge na nogu, pa obrni-okreni, znoje se dlanovi, pa sve gledam ko još nosi zeleni (maratonski) broj neeema ljudi, svaki 15-i čovek nosi zeleni...kuku i lele meni u šta se upustih!
I kreće! Start, prvi koraci i reka ljudi😍
Na 20-om km je usledilo odvajanje. U levoj traci ostaju polumaratonci, a u desnoj smo mi, maratonci. Ej MI...dobro zvuči😋 Posle odvajanja usledilo je i osetno smanjenje trkača na stazi, ali to je to, tu sam, nema nazad, ovo je moja trka.
Trčim i vrtim u glavi sve savete, tuđa iskustva, čekam grčeve, paniku, suze...ništa. Boli sve, istina, celo telo, ali trčim. Osmeh je na licu, deca bacaju 5, prolaznici navijaju-ovako nisam zamišljala, ali dopada mi se! Pogledam u jednom momentu na sat, 7km do cilja i kažem sebi "ajmo Marija legendo, to je to, istrčala si ga!" Korak po korak i eto mene u centru Ljubljane, zakoračim na kaldrmu, skrenem iza ćošeta kad tamo dva poznata i mnogo draga lica Damjan Samardzic i Nemanja Bunjevački i samo čujem "IDEMO MARIJAAA" 💙HVALA💙 Izlazim na ulicu iz koje se silazi u finiš. Noge same idu ka tabli na kojoj je ogromnim fontom napisana brojka 42, opet osmeh. Prolazim tablu, pogledam je, pružim korak i prelećem preostale metre nakon kojih gazim kroz kapiju i TO JE TO, MARATON JE MOJ, MEDALJA JE OKO VRATA!
Apatin je ovim dobio prvu maratonku koja je istrčala ovu zverinsku distancu, a ja sam dobila potvrdu da mogu ono što želim! 🍀
Utisci se još nisu slegli, nisam svesna veličine ovog poduhvata, ali podelih ipak s vama neke od momenata ovog veličanstvenog dana, a bilo je tu svega i svačega😆

Mirkova školica trčanja - Sledi Me

Mirko Erdelji

Da li ste čuli za ozloglašenu bandu koja krstari somborskim ulicama zimi? Možda ste čuli da se leti okupljaju na Gradskom hipodromu gde konstatno vrbuju ljude da se priključe njihovoj trkačkoj sekti? Nisu ni malo naivni, kad vas prigrabe teško ih je napustiti. Čak i ako uspete, ponovo im se vraćate. Koriste raznorazne vežbe, rade sklekove, trbušnjake, plankove i izmiksaju to sa nekim koracima skokovima i gotovi ste, udje vam to u krv i nema vam spasa. Trčite na plus 35, na minus 20, po kiši, suncu snegu. Pa da li je to normalno? A što je najgore jedu, piju, a drogiraju se kilometrima. Da, istina, kilometri su im droga, žele je sve više i više. Čuvajte se i izbegavajte ih u sirokom luku.

Priča se da im je vodja, koga zovu trener, dugo smišljao sve ovo dok se konačno nije ohrabrio da vrbuje ljude za sektu. Zajedno sa Boris Jerković, krenuli su da vrbuju ljude. I naravno da nije baš bilo preterano zainteresovanih. Prvi su pod njihov uticaj pali Tamara Stojković, Anita Marinić i Sanja Milošević. I dok su svi očekivali da će se ova banda raspasti, ali ne, nisu se uspele ove tri zavrbovane devojke isčupati iz njijovih ruku. Uporno su njih dvojica maltretirale ove devojke, a one zaludjene vežbanjem spremiše se za zločinacki poduhvat. Sjatiše se sve te sekte iz cele zemlje u Apatin i osvojiše ga istrcavali su ti sektaši po 21 km. Sledeće godine, jedan od vodja bande Boris posveti se samo svojoj drogi, koju je sa suprugom Alidom doneo u Sombor i svugde po Evropi putuju i džugaju se raznoraznim spinovima i flešovima i postadoše medju najboljima u svetu. I kad su svi očekivali raspad i veliki pad vodje i raspad malobrojne bande, i konačno oslobodjenje Sombora od ovih otpadnika i miran zivot u ulicama gotovo mrtvog grada, ova banda se podiže, raste, stasava i sad postadoše vrlo ozbiljna pretnja za svakog gradjanina našeg mirnog grada. Čuvajte se!!!!
Ne upuštajte se sa njima u razgovor. Jer će vas posle nekoliko rečenica zavrbovati i treba da postanete kao oni, mahniti? Treba li vam da trčite po kiši i snegu? Da vam se masti izgube u organizmu. Da jedete ko ludi a da ih više ne možete vratiti? Pa šta će vas grejati?
Čuvajte se njihovih priča. Jer sad su postali brojni i vrlo opasni. Izbegavajte ih jer svako ima svoju priču. A ja ću vam ukazati na njih i njihove priče:
Milica Polić mlada i uvek nasmejana, lako će vas zavrbovati. Ove godine diplomirala, verila se, a uz to je stizala i na javne sastanke u bandi i uspela da istrči čak neke trke u Kuli i Ljubljani. Iza maske uspešnosti kriju se skrivene namere da vas uvuče u kandže ove bande. Čak je i verenika Igora zavrbovala.
Silvija Sekereš, maskirana kao uspešna žena, zaposlena u školi, na treninzima postaje vrlo opasna. Očaraće vas brzinom i svojim trkačkim korakom. Čuvajte se vrbuje svoje drugove drugarice i dovodi ih na mesto njihovog okupljanja. Mnoge trke istrčala, a sad se sprema za veće izazove.
Marija Miladić. Došla na nagovor svoje sestre. I toliko postala zavisna da ni jedan trening nije propustila. Nju izbegavajte, ona je beznadežan slučaj. A na ledjima joj piše Masa, skrivena šifra da vas zaludi i postanete deo te mase. Istrči ona po nekad i 15-16 km.
Dokror Ivan Pešić i njegova supruga Nada priključise se bandi ali Ivan je i pre toga bio zavistan od vožnje biciklom. I sad to kombinuje sa trčanjem. Okupi se nekad sa bandom istrci polumaraton pa se odvoza do Novog Sada. Gde to može biti normalno. A još doktor. Ma hajte molim vas.
Vesna Vujasinović, proletos postade član ove bande, ali se uspela isčupati, ali ne lezi vraže,njena ćerka mlada i neiskusna postade njihov član. O njoj ću kasnije. Ona je veoma opasna i može da zavrbuje mladež da počnu trčati. Vratila se Vesna da čupa ćerku, ali i nju zavrbovaše. 

Bojanić Gordana, vrlo opasna Staparka. Širi ovu priču po Staparu. To je ono mesto pored koga je Sombor što bi Čerčil rekao. Zavrbovala je ona i Danicu Galić. E ona je tek opasna. Ide po tim trkama i stalno popravlja ta vremena. Da li je normalno istrčati polumaraton pola sata brže nego pre pola godine? Ima odlične argumente i Stapar je pao pod uticaj ove bande. 

Maja Kukic, iako često u nemogućnosti da prati aktivnosti ovih otpadnika često im se pridružuje i osvaja kilometre i gubi na težini. Vrlo je to opasno.
Mina Bošnjak, opasni zavisnik od sporta, a to prenosi i na ćerku Micu. Vrlo marljiva i vredna,a svaki uspeh proprati sa milion suza, lako ćete pasti pod njen uticaj. Ove godine pomerala je granice svakog meseca da bi ko od šale istrčala i polumaraton u Ljubljani!
Vanja Valentina Matijević, e ona je tek opasna, ako vam ona krene pričati šta joj je trčanje i vežbanje učinilo vi ste gotovi. Slušate je otvorenih usta i ne verujete. Čuvajte se jer ona može da istrči i polumaraton, ali neće, kao i njena drugarica Irina Periškić Curnović. Takodje zaposlena i zamaskirana sa poslom u školi. Trči vežba i lako će vas uvući u ovu sektu. Čak razmišlja da ona i Vanja trče i po snegu. Definitivno im nema spasa.a što je još gore, Irina je opasna i po svog supruga Karla Curnovića, ortopeda, kome ne smetaju hiljadu pitanja za bolne noge ovih sektasa. Trči sa njima. Istrčao polumaraton iako ozbiljno povredjen. Priča se da je vodji ove bande to jest meni uspeo da zaleči povredjene ahilove tetive i vrati me na stazu kad su svi doktori digli ruke od mene To jest želeli da ga spasu grešnih misli. Jeste da sad zalivam cveće tako što popijem vodu, istina retko i podignem nogu i zalijem cveće. Ali ne tako jeste zlobni.
Od njihovog uticaja nisu spašeni ni stariji. Nikog oni ne štede. Sanja Miljković Milosević, jedna od prvih članica naterala je i svoju mamu Mira Miljković Ex Stupar da joj se priključi. Istrčala ona i 10 km iako joj je i 5 bilo nezamislivo. Ne leži vraže zavrbova ona i kumu Vera Stricević Ex Janjatović koja je krenula da trči sa njom. I ode ista ta Vera u Kanadu i tamo nastavi svoj zločinački poduhvat i istrči u Torontu polumaraton uz skup 10000 sličnih sektaša. A u svim tim poduhvatima Vere i Mire, pratila ih je i Ukrajinka Marina Vijuk. Koliko su jaki vidite i sami, okupirali su ceo svet i sve su brojniji. A Marina, svi misle ne može ona brzo trčati. Jok, projuri ulicama Ljubljane kao lokomotiva.
Još jedna kamuflirana doktorica Dana Firanj, krstari somborskim ulicama pored hipodroma. A i ona je uspela istrcati 21 km. Ti doktori i profesori su jako opasni. I lako padnete pod njihov uticaj. Zamislite, nose majice sa natpisom Sledi Me. Da li ih treba zalediti ili pratiti nije poznato, ali mnogi budu omadjijani i slede ih. A Izgleda da za to koriste engleski i nemacki jezik. Pa tako još jedna profesorka nemackog sa C i preko nekoliko licencom. Pojavi se po nekad na treningu ali istrči ona ko od šale polumaraton maraton a prikriva se pod imenom San Dra.
Alida Jerković, takodje postade član. I ne zna se gde je bolja u trčanju ili cromintonu, ili je to neodvojivo? Ko zna.
Da se vratimo doktorima. Doktorica Ana Kasap, član je ove grupe. Medicinu drži u malom prstu i lako ćete pasti pod njen uticaj. Iako nije delovalo da će ikad istrčati polumaraton istrčala ga je i još mnogo trka je trčala i želi da trči. Nema joj spasa. Preporuka, klonite je se, sem ako ne želite da živite duže. Pod njen uticaj je pao najpre suprug Dragan Kasap, beli kenijac, naš maratonac, izrazito brz. A i njena kuma, Marijana Obradović, polako gazi ka svom polumaratonu.
Još jedan bračni par je zavrbovan. Kesegić Vladimir, i Dušanka Kesegić. Zajedno nastupaju na trkama i beleže sjajne rezultate. Vlade se čuvajte, svugde je prisutan i ako vas ne zavrbuje rečima ima on i druge metode.
Nedavno zavrbova se i Suzana Matijević, iako mesec dana član istrčala 10 km, teško ćete je isčupati iz ove grupe. Da se vratimo najstarijim, članovima bande po stazu. Anita Marinić tri godine je čekala priliku, trčala i kad nikog nije bilo i mislite da nije istrčala polumaraton? Proverite.
Sanja Milosević. Zavrbovala, mamu, kumu, pa supruga. Priča se da je trčala sa njim i ovaj morao posle na operaciju. Priča se samo. I da, nije ona asistirala. Mnoge je zavrbovala. Mnoge trke istrčala. Zabeležila sjajne rezultate. A i kažu da ne propušta ni jedan fotoaparat. Na mnogim slikama je i lako je moguće da vas zavrbuje da je sledite.
Daniel Šokac. E on je član i ove i još jedne mnogo veće slične grupe. I jeste li se upecali u ovu sektu, lako će vam Daniel srediti da postanete i član ARK Somaraton. E to je sekta koja poprima ozbiljne razmere i preti našem gradu. Na njihovim skupovima pojavljuju se i mnogi zvaničnici. Inače, u poverenju, Daniel je istrcao maraton.
Udavi vas ja, e pa šta ću vam...
Danielova supruga Ivana Šokac, vrlo je opasna. Skrivajući se u odeljenju fizijatrije vrbuje svoje kolege i niko je nije mogao izbeci. Što bi se reklo milom ili silom. Sve ih je zavrbovala, a i mnoge druge. Priča se da je istrčala maraton i polumaraton i još po neki polumaraton. Čuvajte se, možda vas ubedi da će toliko da vam bude bolje da ćete trčati i maraton. Ne proveravajte, možda vam se to i stvarno desi i šta ćete onda? Jel vam to treba?
Kažu ljudi Ivana zavrbovala Ivanu. Tj Ivana Basta, sedela kući i gledala kako sektaši trče po snegu. Natera je Šokica na hipodrom i šta sad. Istrčala Ivana polumaraton. Koja Ivana, to pitate? Pa obe, valjda.
Ne lei vraže, pod uticajem šefice pade i Svetlana Ilibašić, jeste da se otima i eskivira treninge ali dodje i ona do 14 km. I šta sad, pa spašavajte je dok nije istrčala polumaraton, onda je gotovo. Oteta!
Još jedan hejter ove sekte bila je Kristina Gudelj. Ali njena greška je što se druži sa šeficom. Neće Kristina nikad trčati, a i ne može ni 200 m. I ubedi nju šefica da idu zajedno. Dovuče je na hipodrom. I od tog doba traje rat Kristine, prozvane Gudeljoge i njenog trenera. I trajaće kažu mnogi. Ali iza toga stoje i dva maratona, moguće i ultra, mnogi lični rekordi i ogromna sreća. U poverenju, uvek u džepu imam čokoladicu. Nekad i pomogne!
Tamara Rnjak i Jelena Stanimirović, odavno su pali pod uticaj trčanja na svoje zdravlje, a njih dve imaju više trka nego mnogi treninga!
Miroslav Liscević, nedavno se priključio ovoj sekti i? Pa ništa, istrčao čovek polumaraton.
On za 1:43. Pokušaj i ti. A istrčaće sad i mararon. I? Pa ništa. Probaj.
Daca Vujasinović, nebrušeni dijamant ove grupe. Tajno oružje sa kojim će vas uvući u svoje redove. Dete koje će postati vrhunski sportista!
Eto, navedoh vam sve članove. Bilo ih je još i ima ih,ali nećemo sve otkrivati.
Čuvajte ih se, nisu ni malo bezazleni!
A šta hteli bi i vi u bandu?


MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA

       Milan Stepanović

Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.

Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.

Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).   

Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.

Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.   


POLUMARATON, SOMBORSKI
TRČI, LAZO, TRČI!

Danijela Mirčeta, Sombor, 20. maj 2019.

Juče je u Somboru održan 40. jubilarni Somborski polumarton. Dobri poznavaoci sportskih prilika kažu da je to najstarija ulična trka u Somboru. 

To je jedan, izuzetno lep, majski, sportski događaj u Somboru, koji svake godine okuplja sve više profesionalnih trkača, veliki broj rekreativaca, predškolaca, školaraca, publike, novinara...
Nikad nisam bila učesnik ove manifestacije, ni ja, ni članovi moje porodice. Atletika i sve njene discipline u školi su mi bile "nužno zlo", kros naročito. Ipak, sve što je bilo u školskom programu kad sam bila đak, radila sam, nikad mi nije padalo na pamet da tražim lekarsko opravdanje zbog krosa. Istorija se ponavlja. Geni su čudo, ali isti princip primenjujem i danas kada sam majka, kada imam dvoje dece školskog uzrasta. Atletiku volim da gledam na televiziji kao i mnoge druge sportove. Ako ću da se rekreiram, onda može basket, odbojka, rukomet, pa čak i fudbal.

SOMBORSKI FOREST GAMP
Somborski polumaraton 2011. nisam pratila kao novinar, kamerman je to uradio, ja sam pregledala snimljeni materijal i napisala izveštaj za vesti TV Spektar.


Priča o Lazaru Rišaru, učesniku polumaratona iz 2011. zahvaljujući našem Somborcu, Milan Stepanović, obišla je celu zemlju. Golobradi momak Laza se sasvim slučajno, bez ikakvih priprema, bez dana treninga, u starim, pocepanim cipelama i farmericama, priključio maratoncima i istrčao polumaratonsku trku. Laza je postao moralni pobednik Somborskog polumaratona, a o njemu i njegovoj sudbini, teškom odrastanju u višečlanoj porodici u trošnoj kućici na Velikom katoličkom groblju u Somboru, pisali su svi somborski mediji, pa i TV Spektar. Lazinom sudbinom bavili su se i nacionalni mediji. I tako, svako čudo za tri dana.
Laza je nastavio da se aktivno bavi trčanjem, pomagali su mu i, moralno i materijalno, drugari iz ARK SOMARATON iz Sombora, a mnogo kasnije zahvaljujući dobrim i humanim ljudima i pojedinim institucijama, iz Sombora, Srbije i inostranstva, Laza je jedno vreme bio i đak, potom mu je kupljen stan u Somboru, mali doduše da okači sve svoje medalje, ali za njega veoma luksuzan. Imao je svoju sobu, krevet, ormar, kupatilo, sto i stolice, ključ sopstvenog stana, ime i prezime na ulaznim vratima. Pre toga imao je samo mnogo obećanja sa različitih strana.

BOSONOGI I NEBO

Sa Lazom sam se prvi put srela u maju 2011. kada sam o njemu radila reportažu za TV Spektar, koju nažalost, nemam u svojoj privatnoj arhivi. Pratila sam i dalje njegov životni put, uspone i padove, radila priče o Lazi, o njegovom odrastanju, školovanju, o maratonskim trkama u zemlji i inostranstvu, o prvom zaposlenju na benzinskoj pumpi Knez petrol u Somboru.
Postali smo drugari. Poslednji put sa Lazom sam se srela krajem 2013. godine. Dana, 13. decembra 2013. u Somborskim novinama mi je objavljena reportaža na celoj strani pod nazivom "Nikoga ne krivim, valjda će mi Bog pomoći".
Od 3. jula 2015. više nisam imala zvanje novinara u Somboru. Laza i ja smo prijatelji na fejsbuku. Pratim ga, radujem se njegovim životnim uspesima. Retko smo se sretali u gradu. Novonastale okolnosti su nas razdvojile.
Sreli smo se juče ponovo na 40. Somborskom polumaratonu. Prošlo je više od pet godina od našeg poslednjeg susreta. Promeni se čovek za pet godina, godine se talože.
Laza je isti, nije se mnogo promenio. I dalje ima onaj vragolasti osmeh.
- Sećam se ja tebe, reče mi juče Laza, desetak minuta pre starta polumaratonske trke. Hvala ti! Da ti se pohvalim, ovo mi je danas 99. trka!
Nismo imali mnogo vremena za priču. Bližio se start trke. Samo jedan stisak ruke i zajednička fotografija.
- Srećno! Trči, Lazo, trči !

Danijeline priče na FB.


Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali …

Elvir Rakipović 17.05.2019.

Šteta što prestaju kiše pa ću rjeđe imati priliku za ovakve ugodne treninge.

Ekipa koja je povezana samnom na Garminu može vidjeti da većinu svojih treninga trčim poljima uz Osječku obilaznicu ili poljima oko Tenja. A volim trčati i nasipom prema Kopačevu. Zašto trčim na takvom terenu? Do sada sam operirao obje ahilove tetive. Nisu pukle, ali su dugo bile upaljene i to je prešlo u kronično stanje koje nije išlo na bolje ni nakon dužeg mirovanja kao ni nakon raznih terapija. Da bi mogao nastaviti trčati bez bolova, operacije su na kraju bile rješenje. Prvu na lijevoj nozi imao sam u studenom 2000. godine, te mi je 2001. godina bila najuspješnija. Te sam godine istrčao svoj najbrži polumaraton za 1 h i 16 min, te maraton za 2h i 50 min. Desnu ahilovu operirao sam u listopadu 2006. godine. Sad sam provjerio i nakon te druge operacije do danas pretrčao sam točno 50.655,5 km. Mislim da je tim problemima glavni uzrok bio asfalt kao i moja krupna građa, odnosno rekreativni sam trkač sa cca 85 kg. Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali isto tako po mom mišljenju i jedna od najpogodnijih za ozljede. To ne znači da ne treba trčati po takvoj podlozi, ali bi bilo poželjno da se ne odrade svi treninzi po asfaltu. I tenisice tu imaju veliku ulogu. Prvo trebaju odgovarati našem tipu stopala. Sami moramo znati imamo li pronaciju ili supinaciju stopala i prema tome kupiti model koji je za taj tip stopala. Zatim što smo teži i što je veća udaljenost koju trčimo treba nam tenisica sa debljom petom kako bi se smanjio napor ahilove tetive. Određeni modeli tenisica napravljeni su za trkače do 70 kg ili do 80 kg, a neko može imati 100 i više kg. Takve osobe posebno moraju obratiti pažnju kod kupnje tenisica. Mislim da sam jedino kod jednog asics modela vidio da je preporuka za trkače od 95 kg. Takve su tenisice glomaznije i teže od uobičajenih jer im je pretpostavljam glavna funkcija da nas što bolje zaštite od mogućih ozljeda.

Kad trčim poljima oko Tenja onda sam prva 2,5 km na asfaltu jer je to udaljenost od moje kuće do tih polja, a kad trčim uz obilaznicu onda su mi prva 4 km po asfaltu. Tenisice u kojima trčim po tim poljima više nisu za nositi nigdje osim na takve treninge. Sve je puno prašine, a kad je mokro onda blata. Podloga je mekana, ali nije ravna. Ako niste navikli trčati po takvom terenu vrlo brzo bi moglo doći do distorzije (uganuća) stopala, ali ja sam se već navikao na to. To nije ni brza podloga, ali ni to me ne brine. Jednostavno se opustim i trčim, često iz trave izlete fazani ili istrče zečevi. Kad je ugodno vrijeme napravim si ja i pauzu pa sjednem usred polja i slušam ptičice sa obližnjih stabala. Ovisno o godišnjem dobu znam pojesti koji orah ili još bolje nekoliko višanja sa stabla koje je uz put kojim trčim.

Prošle sam godine „Noćni maraton u Novom Sadu“ istrčao u prosječnom tempu od 5:11 min/km, a da tijekom te godine nisam imao ni jedan trening od 15 km u tom tempu. Svi su mi treninzi bili dosta sporiji. Prije nepuna dva tjedna maraton u Skopju istrčao sam u prosječnom tempu od 5:26 min/km, a rijetko da sam imao tu brzinu u treninzima do 20 km. Siguran sam da se odgovor može naći u ovakvim mojim treninzima po težoj i sporijoj podlozi. Ovo ni u kojem slučaju nije preporuka da i ostali treniraju na ovaj način. Onaj ko trenira za rezultat zna kako se to radi i kakva je dinamika i raznovrsnost treninga. Dok meni natjecanje ne znači ništa osim svoje trenutne provjere, te na ovakvim treninzima gotovo da ne gledam na sat i nimalo me ne opterećuje kojom brzinom trčim. Meni je u tim trenucima važno da se opustim, oslobodim stresa i bolje osjećam. Te često prijateljima znam reći kako sam se odmorio trčeći 2 – 3 sata.