headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     33. Beogradski maraton V - BG

     33. Beogradski maraton V - SO

     28. Novosadski maraton - rez.

     27. Podgori;ki maraton

     24. Crnovrški polumaraton

     Kragujevački polumaraton

    2. Čačanski polumaraton

    XIV Ultramaraton - Palić 

    13. Somborski maraton

    Trka "Mala sveta gora"

    11. NS noćni polumaraton

    41. Somborski polumaraton - Virt.

    7. VPŠ NS trka za dečji osmeh

    Srebrno jezero polumaraton 

    25. Niški zimski maraton

    Golaći trčali na Dorćolu

    3. Zimski noćni polumaraton

 

 

 

KARLO HUBAI, BICIKLISTA KOJI POMERA GRANICE SPORTOM PROTIV DIJABETESA 

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 23.02.2018.

   

Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen Somborac Karlo Hubai (35), iako ima šećernu bolest, uspešan je sportista. Dijabetes tipa jedan ustanovljen mu je kada je kao sedamnaestogodišnjak bio na sistematskom pregledu, ali ga to ni u jednom momentu nije omelo u bavljenju sportom. Karlo svakodnevno vozi bicikl ili trči, voli ekstremne ultramaratone, biciklističke i trijatlonske, kao i brevete. Trenira u okolini Sombora, minimalna dužina treninga mu je 60 kilometara, a vikendom trenira vozeći 150 do 200 kilometara. Kada je loše vreme i pada sneg, vežba kod kuće vozeći trenažer.

Godišnje pređe biciklom više od 10.000 kilometara, a pretrči više od 2.000 kilometara. Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen. Karlo je stalno podizao lestvicu svojih mogućnosti i nije želeo da mu činjenica što je osoba sa dijabetesom zasmeta da učini neke stvarno velike poduhvate, kao što su učešća na ajronmen takmičenjima. Prvi ajronmen, koji podrazumeva 3,8 km plivanja, 180 km vožnje biciklom i 42,2 km trčanja - sve to bez prekida, završio je 2010. godine u mađarskom gradu Nađštadu. Naredne godine ponovio je učešće kao član štafete sastavljene od osoba sa dijabetesom, a potom je tri godine za redom učestvovao na duplom ajronmenu u Bakovcima u Sloveniji. Dva dupla ajronmena (7,6 km plivanja, 360 km vožnje biciklom i 84.4 km trčanja), je uspešno završio, a treći put (2014) je zbog povrede nažalost morao odustati na biciklizmu. - Cilj ovog sporta nije pobediti nego završiti trku, jer više od polovine takmičara odustane pre samog kraja. Za dijabetes je ova disciplina veoma korisna, jer je svaki njen deo umerenog intenziteta, što je dobro kada je u pitanju regulacija nivoa šećera.

To što imam dijabetes znači da mnogo više moram da vodim računa o svemu, a to pomalo menja i način života. Pre treninga moram da merim šećer, pazim šta ću da pojedem, moram sa sobom na trening da nosim hranu i vodu. Koliko je to otežavajuća okolnost, toliko i motiviše - kazao je Karlo Hubai, inače član Biciklističkog kluba „Bike 2000“ i ARK „Somaraton“. Najduža trka na kojoj je učestvovao je biciklistička trka oko Slovenije (1.230 km) i trka oko Hrvatske (više od 1.400 km), na koju planira da ide i ove godine 18. juna. Limit za završetak ove trke je 110 sati (četiri i po dana), sa usputnim kratkim pauzama za odmor. - Voleo bih da uradim i tripl ajronmen. On se svake godine održava u drugoj državi, pa kad bude negde blizu nadam se da ću biti spreman i završiti ga - kazao je Karlo Hubai. 


 

Sledi me - Sanja Milošević, ARK Somaraton.

Ceo svoj život sam bila aktivna…rekreativno, a poslednjih 7 godina i poluprofesionalno. Instruktor sam grupne rekreacije koja se usko vezuje za glasnu muziku i uglavnom zatvoren prostor sa velikom grupom žena. Uvek aktivna, snažna i u dobroj kondiciji…tako sam bar mislila…Splet nekih okolnosti doveo me je do grupice rekreativaca koji su trčkarali po Hipodromu. “O Bože, kako je to dosadno!” pomislila sam i pre nego sam probala, a ubeđena da ću ja to svakako lako moći! Na pola kruga sam već teško disala…jedan krug izvukla, drugi jedva završila…”Samo 2,5km?! Ali, ja sam u kondiciji! Kako to?!”, bila sam razočarana. Trener mi objašnjava da nisam u trkačkoj kondiciji, ali da ako budem redovno dolazila-brzo ću je dostići. 

A ja tvrdoglava i uporna. I za vrlo kratko vreme, ono što mi se učinilo dosadnim sam toliko zavolela, da sada bez toga više ne mogu…u početku kad sam trčala sama, trčala sam isključivo sa muzikom u slušalicama. Prvi put kad sam ih zaboravila poneti, počela sam da čujem! Zvukove prirode i bat svojih koraka. I shvatila da neizmerno uživam u tim trenutcima spokoja!
A trčanje u grupi…tek to je neprocenjivo! Grupa zaljubljenika u trčanje koja te vuče da ne odustaneš, da se potrudiš i kad treba daš svoj maksimum, da izađeš iz svoje zone komfora, da svaki sledeći trening vidiš da zaista napreduješ! Ja sam od onih koji vole da odmeravaju snage i iako skoro uvek kukam –nikada ne odustajem! Obožavam kada u grupi shvatimo da je ono što nam se na početku činilo nedostižnim postalo nešto podrazumevajuće i normalno, a da je u realizaciji već sledeći “nedostižan” cilj!!! Nekome je cilj samo da se redovno aktivira…Ne i meni.Na samom početku je cilj bio da mogu lako da istrčim 5km – nema problema, uspešno odrađeno!Hmmm…mogla bih i više od toga. A da probam – polumaraton?…OK, ni to nije bio problem, istrčala ga više puta! Sledeće – maraton?! O da, znam da ću ga istrčati!!! Nema granice…
Da, ne postoje granice!!! Zato, kreni i ti, za početak od “malih” ciljeva. Pridruži se našoj grupi entuzijasta…sledi ME i pokreni se!


 

ULTRAMARATONCI BRAĆA ALEKSANDAR I DAMIR MARKOVIĆ, ČLANOVI ARK „SOMARATON“

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 04.05.2018.

 

SAMO IZAZOVI, GRANICE NE POSTOJE

● Aleksandar Marković: Od dva kilometra na hipodromu do 125 kilometra na Državnom prvenstvu bez problema

● Damir Marković: Najteži momenat bio mi je kada sam nakon šest sati trčanja  shvatio da me čeka još 18 sati...

Većina Somboraca rekreativaca ili trkača, svoj „trkački“ početak imali su na hipodromu, i to sa pretrčana bar dva kruga, odnosno dva kilometra. Tako su, kako kažu, počeli i braća Marković, Aleksandar (35) iDamir (40), pa su od prvog treninga, koji je iznosio dva kilometra, „zaraženi i zaljubljeni u trčanje“ stigli do dužina do kojih se u početku nisu ni nadali da će doći. Do sada su trčali brojne kratke trke od pet i deset kilometara, mnogo polumaratona, maratona i nekoliko ultramaratona (Sombor - Baja, Apatin – Osijek), da bi na red došle teže trke - ultramaratoni na vreme. Članovi su ARK „Somaraton“ i organizatori „Somborskog polumaratona“.

- Počeo sam da trčim 2011. godine. Prvi trening imao sam na hipodromu i istrčao sam dva kruga. To je bio neki moj maksimum i mislio sam da neću nikada uspeti nešto više od toga. Međutim, zaljubio sam se u trčanje i iste godine istrčao svoj prvi polumaraton - somborski. Na prvom ultramaratonu, Državnom prvenstvu koje se održava na Paliću, učestvovao sam 2016. godine. Trčao sam na 12 sati i postao vicešampion države sa istrčanih 82,5 kilometra, a ujedno postao i prvi član ARK „Somaraton“ koji je doneo medalju sa Državnog prvenstva. Naredne godine usledio je ultramaraton na Paliću na 24 sata i tada sam bio peti u državi. Istrčao sam 123,5 kilometra. Ta trka je bila nešto što treba doživeti - trčati 24 sata u krugu od 550 metara, od toga je devet sati pljuštala kiša, pet puta sam menjao patike, tri puta jaknu, pet puta majicu, šorts, helanke, čarape, desetine puta bio u ambulantnim kolima da mi saniraju žuljeve... Sve vreme je bilo zanimljivo, družili smo se na stazi, slušali muziku, organizatori su jako pazili na takmičare, obezbedili adekvatnu ishranu na okrepama kako bi nadoknadili ono što gube tokom trke... Izuzetno sam bio zadovoljan trkom i brzo sam se oporavio posle ultramaratona, možda brže nego posle nekog polumaratona ili maratona. Preporučio bih svakom ovu trku, ali samo jednom u životu... Ove trke ne bih trčao ponovo, ispunio sam neki zacrtani cilj pa nastavljam pripreme za nešto drugačije, izazovnije i teže - kazao je Aleksandar Marković.

Za ovakve dugačke i teške trke treba dosta priprema - mnogo treninga, mnogo maratona, mnogo trčanja, a najvažnija, pored fizičke pripreme, je i psihička priprema. Damir istrčane polumaratone ne broji, jer ih trči kao trening, a bio je prvi Somborac koji je završio trku Sombor – Baja, na šta je posebno ponosan.

- Trčim već dvadesetak godina, ali ozbiljnije od 2010. godine kada sam odlučio da istrčim svoj prvi polumaraton - somborski. Jako volim da trčim, svi znamo da je trčanje veoma korisno iz različitih razloga, ali najvredniji mi je onaj osećaj nakon trčanja. To treba doživeti. Stalno sebi postavljam neke izazove, kako u porodičnom i  poslovnom životu, tako i kada je trčanje u pitanju. Treba uvek imati neki izazov koji te vuče, i iako možda zvuči kao floskula, sve što poželite možete i da ostvarite. To mi je vodilja. Činilo mi se zanimljivo trčati 12 sati bez prestanka, pa sam 2014. istrčao prvi ultramaraton na 12 sati u Beogradu na Ušću. Tada sam istrčao 106 kilometara. Već nakon trke na putu do kuće razmišljao sam šta bih mogao sledeće... Sa bratom sam doneo odluku da trčimo zajedno na Paliću jer nam je blizu, a takve trke zahtevaju pripreme pa je sa nama išlo nekoliko članova kluba, koji su nam bili podrška. Najteži momenat bio mi je nakon šest sati trčanja, kada sam shvatio da me čeka još 18 sati! Na polovini trke smo već imali lične rekorde, ali napravio sam grešku, poučen ranijim iskustvima sa kraćih trka i savetima drugih, jako sam stegao pertle, a oko mene su trkači išli bez pertli pa sam se povredio i dobio upalu tetive. Ipak sam, pored svega, uspeo da istrčim 151 kilometar. Puno je anegdota bilo za to vreme. Kreneš u podne da trčiš jednog dana, pa sve do podneva narednog. Mnogi su odustajali, neki su i halucinirali, baš je veliko iskustvo i izazov i tu je i pitanje gde su ljudske granice u svemu... Moj cilj je da, pošto sam u fizičkoj snazi, istrčim maraton u vremenu ispod tri sata. To trči samo dva odsto trkača, a imamo tri Somborca koji su to uspeli, pa želim da im se pridružim. Onda se vraćam „ultrama“ ozbiljnije, jer postoje još izazovnije trke, granica nema, 24 sata je samo početak... - ispričao je Damir Marković.


 

Pretrčao sedmu deceniju.

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 16.03.2018.

Kao reprezentativac u radiogoniometriji branio je čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG I Srbije) živeći sve vreme u istom gradu.

 

Naš sugrađanin Arpad Šarkezi pre deceniju je zacrtao sebi cilj, koji je više nego uspešno ostvario, pa čak i premašio. Poželeo je da za deset godina istrči deset maratona, a sve to ne bi bilo čudno da Arpad nema 70 godina i da se trčanjem tokom života nije bavio samo rekreativno.

-

Evropski šampionat u radiogoniometriji Tara - Srbija 2005.

      Bavio sam se radiogoniometrijom, složenom sportsko-tehničkom disciplinom 51 godinu, rekreativno igrao futbal, ali da trčim pola sata, sat vremena ili četiri sata, nisam nikada ni pomišljao sve do 2003. godine. Sve je počelo, kao što to najčešće u životu bude, slučajno 2005. godine, baš kad je Srbija bila organizator Evropskog šampionata u radiogoniometriji. Naša zemlja je imala tad jaku reprezentaciju, a mi somborci smo bili glavni nosioci znanja i tehnike i pripremao sam se za to takmičenje na hipodromu kada me je video pokojni Milorad Blažić, koji me je ubedio da krenem više i ozbiljnije da trčim – kazao je Arpad.

"NIKAD VIŠE PA PONOVO"

Do sada je istrčao 11 maratona (42.1 km.), 88 polumaratona (21.1 km.) ultramaraton (Osijek – Apatin 52.3 km.), veliki broj kraćih trka…

Od 2004. je u organizaciji "Somborskog polumaratona", a tada je napravio i sajt – prvu internet stranicu u Srbiji za maratonce i rekreativce. Te godine je bilo svega 56 učesnika trke, a zahvaljujući sajtu več naredne dvadeset više, da bi lane ova trka imala više od 700 učesnika.

Družeći se sa maratoncima odlučio je da se i on oproba u najtežoj atletskoj disciplini. Odabrao je Novi Sad zbog poznate staze i lakog snalaženja u njemu ako slučajno odustane. Ali je uspeo da ga istrči za četiri i po sata. Po završetku maratona rekao je "nikad više", međutim sutradan kad se odmorio i povratio snagu, kad su nestali bolovi, pomislio je da bi mogao ponovo.

Beogradski maraton 2008. god.

-      Nisam se osećao ništa slabijim nego kad sam bio mlađi. U to vreme bio sam najstariji početnik maratonac i bilo mi je jasno da ne mogu da "vijam" vreme i obaram rekorde u brzini, pa sam kako bih stvorio neku svoju zanimljivu životnu priču, postavio dugoročni cilj. Rezultat mi nije bitan, ako se vredno trenira postaje se dovoljno psihofizički jak, ali važna je pomoć sa strane.

-      Sa maratonima sam završio, ali ću i dalje trčati dužine do 30 kilometara i pomagati i držati tempo onima kojima je pomoć potrebna – rekao je Arpad, koji je uvek motivacija početnicima je im je često u glavi misao "Ako može Arpad sa 70 godina, mogu i ja".

ČLAN REPREZENTACIJE ČETIRI DRŽAVE

Arpad Šarkezi je po profesiji radio-mehaničar. Zanat je naučio kod svog oca u servisu a potom je u vojsci imao izvrsnog učitelja koji je uspeo da ga zarazi čudesnim svetom radio-amatera.

Završio je potrebne kurseve i prijavio se na konkurs u policiji, gde je prošao kao najbolji kandidat i ostao da radi sve do penzije.

Svetski šampionat u radiogoniometriji Nanjing -  Kina 2000. god.

Do sada je učestvovao na osam svetskih šampionata u radiogoniometriji (1986. Jugoslavija, 1988. Švajcarska, 1990. Čehoslovačka, 1997. Nemačka, 1999. Mađarska, 2000. Kina, 2006. Bugarska, 2012. Srbija) i na tri evropska šampionata (1995. Slovačka, 1996. Bugarska, 2005. SCG).

Zanimljivo je da je kao reprezentativac branio boje čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG i Srbije), živeći sve vreme u istom gradu.

-      Najviše uspeha sam ostvario sa Branom Brajevićem i Dragom Petrovićem u kategoriji stariji seniori. Na SPARG u Sarajevu 1986. i na SPARG u Beatembergu – Švajcarska 1988. godine, osvojili smo treće mesto i bronzane medalje. Moj najveći lični uspeh je osvajanje prvog mesta na UKT, na jakom međunarodnom takmičenju organizovanom 1989, godine u Čehoslovačkoj – ispričao je Arpad Šarkezi.


 

Inspirativni Somborci

ARPAD ŠARKEZI – ČOVEK KOJI JE PRETRČAO SEDMU DECENIJU ŽIVOTA

Posted on December 9, 2017 by vanja vulin

Kada sam prvi put upoznala Arpada, bio je to moj prvi dan trčanja sa ekipom Ark So maratona. Kao i uvek, bila je subota i trčalo se 5 kilometara. U znak dobrodošlice, Arpad je pretrčao sve kilometre sa mnom, strpljivo, lagano, mojim tempom. Vreme mi je proletelo a tek sam kasnije shvatila da ovaj čovek trči zarad uživanja, on trči bez imalo napora, lagano i harmonično, usput zabavljajući ostale i tako im pomažući da pretrče zadate dužine.

Kako biste i vi bolje upoznali ovog sjajnog trkača i još sjajnijeg čoveka, postavila sam mu nekoliko pitanja:

>>> Ceo tekst čitaj ovde.


 

 

   34. Beogradski maraton

   7. Srebrno jezero polumaraton

   Jagodinski maraton

   Zrenjaninski maraton

        Unos rezultata

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona