MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA

       Milan Stepanović

Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.

Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.

Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).   

Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.

Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.   

POLUMARATON, SOMBORSKI
TRČI, LAZO, TRČI!

Danijela Mirčeta, Sombor, 20. maj 2019.

Juče je u Somboru održan 40. jubilarni Somborski polumarton. Dobri poznavaoci sportskih prilika kažu da je to najstarija ulična trka u Somboru. 

To je jedan, izuzetno lep, majski, sportski događaj u Somboru, koji svake godine okuplja sve više profesionalnih trkača, veliki broj rekreativaca, predškolaca, školaraca, publike, novinara...
Nikad nisam bila učesnik ove manifestacije, ni ja, ni članovi moje porodice. Atletika i sve njene discipline u školi su mi bile "nužno zlo", kros naročito. Ipak, sve što je bilo u školskom programu kad sam bila đak, radila sam, nikad mi nije padalo na pamet da tražim lekarsko opravdanje zbog krosa. Istorija se ponavlja. Geni su čudo, ali isti princip primenjujem i danas kada sam majka, kada imam dvoje dece školskog uzrasta. Atletiku volim da gledam na televiziji kao i mnoge druge sportove. Ako ću da se rekreiram, onda može basket, odbojka, rukomet, pa čak i fudbal.

SOMBORSKI FOREST GAMP
Somborski polumaraton 2011. nisam pratila kao novinar, kamerman je to uradio, ja sam pregledala snimljeni materijal i napisala izveštaj za vesti TV Spektar.

Priča o Lazaru Rišaru, učesniku polumaratona iz 2011. zahvaljujući našem Somborcu, Milan Stepanović, obišla je celu zemlju. Golobradi momak Laza se sasvim slučajno, bez ikakvih priprema, bez dana treninga, u starim, pocepanim cipelama i farmericama, priključio maratoncima i istrčao polumaratonsku trku. Laza je postao moralni pobednik Somborskog polumaratona, a o njemu i njegovoj sudbini, teškom odrastanju u višečlanoj porodici u trošnoj kućici na Velikom katoličkom groblju u Somboru, pisali su svi somborski mediji, pa i TV Spektar. Lazinom sudbinom bavili su se i nacionalni mediji. I tako, svako čudo za tri dana.
Laza je nastavio da se aktivno bavi trčanjem, pomagali su mu i, moralno i materijalno, drugari iz ARK SOMARATON iz Sombora, a mnogo kasnije zahvaljujući dobrim i humanim ljudima i pojedinim institucijama, iz Sombora, Srbije i inostranstva, Laza je jedno vreme bio i đak, potom mu je kupljen stan u Somboru, mali doduše da okači sve svoje medalje, ali za njega veoma luksuzan. Imao je svoju sobu, krevet, ormar, kupatilo, sto i stolice, ključ sopstvenog stana, ime i prezime na ulaznim vratima. Pre toga imao je samo mnogo obećanja sa različitih strana.

BOSONOGI I NEBO

Sa Lazom sam se prvi put srela u maju 2011. kada sam o njemu radila reportažu za TV Spektar, koju nažalost, nemam u svojoj privatnoj arhivi. Pratila sam i dalje njegov životni put, uspone i padove, radila priče o Lazi, o njegovom odrastanju, školovanju, o maratonskim trkama u zemlji i inostranstvu, o prvom zaposlenju na benzinskoj pumpi Knez petrol u Somboru.
Postali smo drugari. Poslednji put sa Lazom sam se srela krajem 2013. godine. Dana, 13. decembra 2013. u Somborskim novinama mi je objavljena reportaža na celoj strani pod nazivom "Nikoga ne krivim, valjda će mi Bog pomoći".
Od 3. jula 2015. više nisam imala zvanje novinara u Somboru. Laza i ja smo prijatelji na fejsbuku. Pratim ga, radujem se njegovim životnim uspesima. Retko smo se sretali u gradu. Novonastale okolnosti su nas razdvojile.
Sreli smo se juče ponovo na 40. Somborskom polumaratonu. Prošlo je više od pet godina od našeg poslednjeg susreta. Promeni se čovek za pet godina, godine se talože.
Laza je isti, nije se mnogo promenio. I dalje ima onaj vragolasti osmeh.
- Sećam se ja tebe, reče mi juče Laza, desetak minuta pre starta polumaratonske trke. Hvala ti! Da ti se pohvalim, ovo mi je danas 99. trka!
Nismo imali mnogo vremena za priču. Bližio se start trke. Samo jedan stisak ruke i zajednička fotografija.
- Srećno! Trči, Lazo, trči !

Danijeline priče na FB.

Dubai maraton, januar 2017.

Tatjana Grbović
Zbog visine nagradnog fonda i prilično ravne staze koja ga svrstava u najbrže na svetu, Dubai maraton je izuzetno interesantan maratonskoj eliti (1st place 200 000 $, WR 100 000 $ extra) kojoj nažalost još uvek ne pripadam  ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...

Pretoplo za nekoga ko je došao iz debelog minusa, uz visoku vlažnost vazduha (da ne m'reš dihat), sa jako malo publike i skoro kamernom atmosferom, razlozi su zbog kojih se nije ni mogao postići neki bolji rezultat, što nije ni bilo u planu.
Sve u svemu, najžalije mi je što more ne videh nigde duž staze.
No, jedan izuzetno težak maraton je iza mene i jos jedna medalja je moja! 

Hvala Daniel za zadnjih nekoliko km 

Postao sam (polu)maratonac

Zoran Nikolić

Ove godine sam istrčao 3 polumaratona ( Sombor, Odžaci i Apatin ) i jednu deonicu 17,7 km. ultramaratona Apatin - Osijek. Pa da krenemo od početka. Kada sam u jednom razgovoru sa Milanom Kovačić saznao da je on prošle godine trčao polumaraton u Somboru, meni je odmah sinula ideja da bih i ja to mogao učiniti. Nikada pre tog polumaratona nisam trčao više od 10 km. u jednom komadu ali sam verovao da ja to imam u nogama i naravno nisam pogrešio. U martu sam počeo sa pripremama a u aprilu je sledila i prijava za moj prvi polumaraton. Uzbuđenje je sve više raslo kako se polumaraton približavao. Na dan utrke, uzbuđenje je dostiglo vrhunac, jedino što mi je malo pokvarilo raspoloženje je bila kiša koja je padala to jutro. Na svu sreću, kiša je stala pred sam početak utrke i uslovi za polumaraton su bili skoro idealni. Kada sam počeo trčati napravio sam jednu veliku pogrešku, prvi krug od 7 km. sam trčao prebrzo tako da za sledeća dva kruga skoro pa nisam imao snage. Ipak, uspeo sam nekako da se izborim sa tim i da završim utrku. Osećaj ulaska u cilj i primanje finišerke medalje je bio neopisiv. Sve me je živo bolelo ali to je bilo manje važno, bitno je bilo da sam ja uspeo da istrčim polumaraton. Tada sam mislio da je to jedini polumaraton koji ću ja istrčati ali sam se prevario, to je bio samo početak mog trčanja. U septembru je usledio i moj drugi polumaraton. U Odžacima su bili potpuno drugi uslovi od onih u Somboru, sunčano i toplo vreme nije bilo baš idealno za nas trkače. Nažalost, ponovo sam napravio istu pogrešku kao i u Somboru, prvih 10 km. sam išao previše brzo i po tom toplom vremenu nisam imao snage za finiš, poslednjih 3 km. sam čak morao malo i hodati. Ipak sam uspeo da istrčim polumaraton u podnošljivom vremenu i to ispod 2 sata. Tada sam pripreme za polumaraton shvatio malo ozbiljnije. Počeo sam trenirati skoro svaki dan i to planske pripreme. Za polumaraton u Apatinu sam bio najbolje pripremljen. Po prohladnom i maglovitom vremenu uspeo sam da istrčim moj najbrži polumaraton. Ovoga puta nisam napravio pogrešku iz predhodna dva polumaratona tako da sam celi polumaraton istrčao u jednom ritmu bez usporavanja, čak sam imao snage i za završni šprint posle kojeg sam umalo pokidao rame ( udario sam u cilj ) ali ta bol je na svu sreću brzo prošla. Posle polumaratona u Apatinu sam se učlanio u Ark Somaraton i sada sam njihov ponosni član. Usledio je ultramaraton Apatin - Osijek ( ja sam trčao drugu izmenu štafete od 17,7 km. od granice do Bijelog Brda ). Kada sam saznao za tu utrku nisam imao važeći pasoš ali želja za trčanjem je presudila. Napravio sam pasoš i tada sam bio spreman za učešće. Trčao sam u štafeti od 3 člana sa Tijanom Kabić i Milanom Kovačić. Zauzeli smo odlično 5.mesto u konkurenciji 24 štafete. Prvi put sam celu moju deonicu trčao u prijatnom društvu. Za vreme utrke, temperatura je celo vreme bila u minusu ali to nije bio nikakav problem pošto nisam imao vremena da mislim o tome. Na kraju smo svi uspešno istrčali svoje deonice i zasluženo dobili finišerske medalje. Sada sledi kratka pauza a sredinom januara počinju pripreme za moj prvi maraton. Rezultati mojih utrka : 15.05.2016. Somborski polumaraton ( 1 sat 46 minuta 57 sekundi ) , 25.09.2016. Odžački polumaraton ( 1:55:35 ) , 23.10.2016. Dunavski polumaraton ( 1:43:28 ) i 18.12.2016. Ultramaraton Apatin-Osijek 17,7 km. ( 1:26:36 ). U 2017. godini planiram da istrčim svoj prvi maraton tako da se i ja mogu nazvati MARATONCEM, za sada sam samo polumaratonac.