headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     33. Beogradski maraton V - BG

     33. Beogradski maraton V - SO

     28. Novosadski maraton - rez.

     27. Podgori;ki maraton

     24. Crnovrški polumaraton

     Kragujevački polumaraton

    2. Čačanski polumaraton

    XIV Ultramaraton - Palić 

    13. Somborski maraton

    Trka "Mala sveta gora"

    11. NS noćni polumaraton

    41. Somborski polumaraton - Virt.

    7. VPŠ NS trka za dečji osmeh

    Srebrno jezero polumaraton 

    25. Niški zimski maraton

    Golaći trčali na Dorćolu

    3. Zimski noćni polumaraton

 

 

 

Udruga zdravo trčanje na 30. Beogradskom maratonu

Ultramaratonac Elvir Rakipović

Još je jedan lijepi maraton i polumaraton iza nas. Imali smo 50 prijavljenih članova naše Udruge i svi koji su stali na start, svoju su utrku uspješno završili. Najstariji član naše Udruge Slavko Vojvodić – Žućo (73 godine) uspješno je istrčao polumaraton kao i najmlađi Luka Rakipović (12 godina). Luku smo „prošvercali“ jer tom uzrastu nije dozvoljeno da trči polumaraton, ali obzirom da njegov stric nije došao Luki smo dali njegov broj. I na odgovornost nas roditelja sa mamom (koja je istrčala svoj šesti maraton) je trčao prvih cca 17 km, a zatim sam uz nešto brži tempo dotrčao do cilja i ponosno preuzeo svoju prvu medalju za učešće na polumaratonu. Nije bilo pritiska na njega, lagano je trčao, ja sam mu kao otac rekao da slobodno hoda ako osjeti potrebu i nakon utrke nije imao nikakvih upala. Irina Brkić (63 godine) najstarija je naša članica koja je istrčala maraton i to joj je treći u godinu dana. Čestitamo Matiji Karši na jubilarnom 10 maratonu, a prvi mu je bio ne tako davno u Istanbulu 16.11.2014.

Najveće čestitke idu našim novim maratoncima, a to su: Darijo Pejin, Robert Pejak, Igor Bednaić, Marko Jurak i Boris Andrlon. Svaka čast i dobro nam došli u „obitelj“ maratonaca. Nije lako istrčati maraton i za njega se treba uporno i redovito trenirati. Maratonci su ljudi iznimnih psihofizičkih sposobnosti i u maratonu nema opuštanja sve dok se ne prođe linja cilja. Uz titule i zvanja koja ovi pojedinci imaju sad si u životopis sa ponosom mogu unijeti i podatak da su istrčali maraton. Svi su oni bili odlučni, strpljivi i uporni tako da su došli do željenog cilja. Mene posebno veseli što je kod većine došlo sasvim slučajno i spontano da istrče maraton. Radi se o ljudima koji ne trče dugo i jednostavno ih je trčanje rekreativnih utrka koje organizira naša Udruga Zdravo trčanje sve zbližilo i povezalo da zajedno idu prema jednom cilju, a taj je bio da se istrči maraton.

Puno nas je i ne mogu sve nabrojati i istaknuti njihov trud i želju da istrče polumaraton i maraton što su svi uspješno odradili. Alen Imširović je popravio svoj PB i ovo mu je drugi maraton. Ena Ević je sa 18 godina istrčala svoj prvi maraton i to u Ateni kao srednjoškolka, a trenutno je student i uz te obveze odlučila se da u Beogradu istrči polumaraton.

Bilo je ovo još jedno ugodno druženje uz trčanje, a sreli smo i bili sa dosta nama dragih prijatelja trkača. Kući smo se vratili sa lijepim uspomenama.

Publike je bilo tijekom cijele staze koja je srdačno bodrila sve trkače. Na startnim brojevima su bila naša imena kao i zastava države iz koje dolazimo. Često nas je publika bodrila izgovarajući naša imena. Meni se najljepši trenutak dogodio na 29 km kad sam trčeći prišao grupi djece koja su ispružila ručice da me pozdrave kao i druge trkače. U jednom su trenu svi naglas vikali Hrvatska, Hrvatska, te Mandžukić, Mandžukić.

Dan ranije prilikom podizanja startnih paketa za sve nas jedva smo našli slobodno parkirno mjesto. Kad smo se parkirali problem je bio platiti isto, jer se plaća mobitelom, a sa našeg mobitela nije išlo. Prva prolaznica nas je častila parkiranjem jer ga je platila sa svog mobitela.

Hvala organizatoru Beogradskog maratona koji nam je izašao u susret i odobrio nižu startninu za članove naše Udruge, kao i Tomi Milanoviću na jako povoljnoj cijeni za smještaj u njegovoj Villi Panorama. Zdravku Mišoviću mogu još jednom reći veliko hvala za koordinaciju vezanu uz ovaj maraton i lobiranje za nižu startninu kao i povoljniji smještaj. 
Neka mi ne zamjere svi oni koje ovaj put nisam spomenuo, a ima ih dosta.

Nisam se snašao sa fotoaparatom koji sam posudio i nosio tijekom utrke, tako da mi nažalost nije uspjelo puno slika prijatelja koje sam slikao.

Pred nama su polumaratoni u Slavonskom Brodu 14.05.2017., zatim u Somboru 21.05.2017., te utrka od 10 km u Kuli 10.06.2017. itd.


 

100 milja Istre 2017. - 08. - 09.04.2017.       

Gašpar Matarić

Spustena zavesa na ovogodisnje izdanje Istre! Bolove vec zaboravljamo ali uspomene ostaju...
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata! 
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine 
!

MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA

       Milan Stepanović

Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.

Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.

Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).   

Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.

Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.   


POLUMARATON, SOMBORSKI
TRČI, LAZO, TRČI!

Danijela Mirčeta, Sombor, 20. maj 2019.

Juče je u Somboru održan 40. jubilarni Somborski polumarton. Dobri poznavaoci sportskih prilika kažu da je to najstarija ulična trka u Somboru. 

To je jedan, izuzetno lep, majski, sportski događaj u Somboru, koji svake godine okuplja sve više profesionalnih trkača, veliki broj rekreativaca, predškolaca, školaraca, publike, novinara...
Nikad nisam bila učesnik ove manifestacije, ni ja, ni članovi moje porodice. Atletika i sve njene discipline u školi su mi bile "nužno zlo", kros naročito. Ipak, sve što je bilo u školskom programu kad sam bila đak, radila sam, nikad mi nije padalo na pamet da tražim lekarsko opravdanje zbog krosa. Istorija se ponavlja. Geni su čudo, ali isti princip primenjujem i danas kada sam majka, kada imam dvoje dece školskog uzrasta. Atletiku volim da gledam na televiziji kao i mnoge druge sportove. Ako ću da se rekreiram, onda može basket, odbojka, rukomet, pa čak i fudbal.

SOMBORSKI FOREST GAMP
Somborski polumaraton 2011. nisam pratila kao novinar, kamerman je to uradio, ja sam pregledala snimljeni materijal i napisala izveštaj za vesti TV Spektar.


Priča o Lazaru Rišaru, učesniku polumaratona iz 2011. zahvaljujući našem Somborcu, Milan Stepanović, obišla je celu zemlju. Golobradi momak Laza se sasvim slučajno, bez ikakvih priprema, bez dana treninga, u starim, pocepanim cipelama i farmericama, priključio maratoncima i istrčao polumaratonsku trku. Laza je postao moralni pobednik Somborskog polumaratona, a o njemu i njegovoj sudbini, teškom odrastanju u višečlanoj porodici u trošnoj kućici na Velikom katoličkom groblju u Somboru, pisali su svi somborski mediji, pa i TV Spektar. Lazinom sudbinom bavili su se i nacionalni mediji. I tako, svako čudo za tri dana.
Laza je nastavio da se aktivno bavi trčanjem, pomagali su mu i, moralno i materijalno, drugari iz ARK SOMARATON iz Sombora, a mnogo kasnije zahvaljujući dobrim i humanim ljudima i pojedinim institucijama, iz Sombora, Srbije i inostranstva, Laza je jedno vreme bio i đak, potom mu je kupljen stan u Somboru, mali doduše da okači sve svoje medalje, ali za njega veoma luksuzan. Imao je svoju sobu, krevet, ormar, kupatilo, sto i stolice, ključ sopstvenog stana, ime i prezime na ulaznim vratima. Pre toga imao je samo mnogo obećanja sa različitih strana.

BOSONOGI I NEBO

Sa Lazom sam se prvi put srela u maju 2011. kada sam o njemu radila reportažu za TV Spektar, koju nažalost, nemam u svojoj privatnoj arhivi. Pratila sam i dalje njegov životni put, uspone i padove, radila priče o Lazi, o njegovom odrastanju, školovanju, o maratonskim trkama u zemlji i inostranstvu, o prvom zaposlenju na benzinskoj pumpi Knez petrol u Somboru.
Postali smo drugari. Poslednji put sa Lazom sam se srela krajem 2013. godine. Dana, 13. decembra 2013. u Somborskim novinama mi je objavljena reportaža na celoj strani pod nazivom "Nikoga ne krivim, valjda će mi Bog pomoći".
Od 3. jula 2015. više nisam imala zvanje novinara u Somboru. Laza i ja smo prijatelji na fejsbuku. Pratim ga, radujem se njegovim životnim uspesima. Retko smo se sretali u gradu. Novonastale okolnosti su nas razdvojile.
Sreli smo se juče ponovo na 40. Somborskom polumaratonu. Prošlo je više od pet godina od našeg poslednjeg susreta. Promeni se čovek za pet godina, godine se talože.
Laza je isti, nije se mnogo promenio. I dalje ima onaj vragolasti osmeh.
- Sećam se ja tebe, reče mi juče Laza, desetak minuta pre starta polumaratonske trke. Hvala ti! Da ti se pohvalim, ovo mi je danas 99. trka!
Nismo imali mnogo vremena za priču. Bližio se start trke. Samo jedan stisak ruke i zajednička fotografija.
- Srećno! Trči, Lazo, trči !

Danijeline priče na FB.


Dubai maraton, januar 2017.

 

Tatjana Grbović
Zbog visine nagradnog fonda i prilično ravne staze koja ga svrstava u najbrže na svetu, Dubai maraton je izuzetno interesantan maratonskoj eliti (1st place 200 000 $, WR 100 000 $ extra) kojoj nažalost još uvek ne pripadam  ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...

Pretoplo za nekoga ko je došao iz debelog minusa, uz visoku vlažnost vazduha (da ne m'reš dihat), sa jako malo publike i skoro kamernom atmosferom, razlozi su zbog kojih se nije ni mogao postići neki bolji rezultat, što nije ni bilo u planu.
Sve u svemu, najžalije mi je što more ne videh nigde duž staze.
No, jedan izuzetno težak maraton je iza mene i jos jedna medalja je moja! 

Hvala Daniel za zadnjih nekoliko km 


 

 

   34. Beogradski maraton

   7. Srebrno jezero polumaraton

   Jagodinski maraton

   Zrenjaninski maraton

        Unos rezultata

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona