headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     35. Beogradski maraton

     42. Somborski polumaraton

     19. Osječki polumaraton

     29. Novosadski polumaraton

     7. Kruševački polumaraton

     8 VPŠ za Dečji osmeh

     Srebrno jezero - polumaraton

     5. Zimski noćni polumaraton

     Božićna trka Kula

 

 

 

KARLO HUBAI, BICIKLISTA KOJI POMERA GRANICE SPORTOM PROTIV DIJABETESA 

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 23.02.2018.

   

Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen Somborac Karlo Hubai (35), iako ima šećernu bolest, uspešan je sportista. Dijabetes tipa jedan ustanovljen mu je kada je kao sedamnaestogodišnjak bio na sistematskom pregledu, ali ga to ni u jednom momentu nije omelo u bavljenju sportom. Karlo svakodnevno vozi bicikl ili trči, voli ekstremne ultramaratone, biciklističke i trijatlonske, kao i brevete. Trenira u okolini Sombora, minimalna dužina treninga mu je 60 kilometara, a vikendom trenira vozeći 150 do 200 kilometara. Kada je loše vreme i pada sneg, vežba kod kuće vozeći trenažer.

Godišnje pređe biciklom više od 10.000 kilometara, a pretrči više od 2.000 kilometara. Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen. Karlo je stalno podizao lestvicu svojih mogućnosti i nije želeo da mu činjenica što je osoba sa dijabetesom zasmeta da učini neke stvarno velike poduhvate, kao što su učešća na ajronmen takmičenjima. Prvi ajronmen, koji podrazumeva 3,8 km plivanja, 180 km vožnje biciklom i 42,2 km trčanja - sve to bez prekida, završio je 2010. godine u mađarskom gradu Nađštadu. Naredne godine ponovio je učešće kao član štafete sastavljene od osoba sa dijabetesom, a potom je tri godine za redom učestvovao na duplom ajronmenu u Bakovcima u Sloveniji. Dva dupla ajronmena (7,6 km plivanja, 360 km vožnje biciklom i 84.4 km trčanja), je uspešno završio, a treći put (2014) je zbog povrede nažalost morao odustati na biciklizmu. - Cilj ovog sporta nije pobediti nego završiti trku, jer više od polovine takmičara odustane pre samog kraja. Za dijabetes je ova disciplina veoma korisna, jer je svaki njen deo umerenog intenziteta, što je dobro kada je u pitanju regulacija nivoa šećera.

To što imam dijabetes znači da mnogo više moram da vodim računa o svemu, a to pomalo menja i način života. Pre treninga moram da merim šećer, pazim šta ću da pojedem, moram sa sobom na trening da nosim hranu i vodu. Koliko je to otežavajuća okolnost, toliko i motiviše - kazao je Karlo Hubai, inače član Biciklističkog kluba „Bike 2000“ i ARK „Somaraton“. Najduža trka na kojoj je učestvovao je biciklistička trka oko Slovenije (1.230 km) i trka oko Hrvatske (više od 1.400 km), na koju planira da ide i ove godine 18. juna. Limit za završetak ove trke je 110 sati (četiri i po dana), sa usputnim kratkim pauzama za odmor. - Voleo bih da uradim i tripl ajronmen. On se svake godine održava u drugoj državi, pa kad bude negde blizu nadam se da ću biti spreman i završiti ga - kazao je Karlo Hubai. 


 

Sledi me - Sanja Milošević, ARK Somaraton.

Ceo svoj život sam bila aktivna…rekreativno, a poslednjih 7 godina i poluprofesionalno. Instruktor sam grupne rekreacije koja se usko vezuje za glasnu muziku i uglavnom zatvoren prostor sa velikom grupom žena. Uvek aktivna, snažna i u dobroj kondiciji…tako sam bar mislila…Splet nekih okolnosti doveo me je do grupice rekreativaca koji su trčkarali po Hipodromu. “O Bože, kako je to dosadno!” pomislila sam i pre nego sam probala, a ubeđena da ću ja to svakako lako moći! Na pola kruga sam već teško disala…jedan krug izvukla, drugi jedva završila…”Samo 2,5km?! Ali, ja sam u kondiciji! Kako to?!”, bila sam razočarana. Trener mi objašnjava da nisam u trkačkoj kondiciji, ali da ako budem redovno dolazila-brzo ću je dostići. 

A ja tvrdoglava i uporna. I za vrlo kratko vreme, ono što mi se učinilo dosadnim sam toliko zavolela, da sada bez toga više ne mogu…u početku kad sam trčala sama, trčala sam isključivo sa muzikom u slušalicama. Prvi put kad sam ih zaboravila poneti, počela sam da čujem! Zvukove prirode i bat svojih koraka. I shvatila da neizmerno uživam u tim trenutcima spokoja!
A trčanje u grupi…tek to je neprocenjivo! Grupa zaljubljenika u trčanje koja te vuče da ne odustaneš, da se potrudiš i kad treba daš svoj maksimum, da izađeš iz svoje zone komfora, da svaki sledeći trening vidiš da zaista napreduješ! Ja sam od onih koji vole da odmeravaju snage i iako skoro uvek kukam –nikada ne odustajem! Obožavam kada u grupi shvatimo da je ono što nam se na početku činilo nedostižnim postalo nešto podrazumevajuće i normalno, a da je u realizaciji već sledeći “nedostižan” cilj!!! Nekome je cilj samo da se redovno aktivira…Ne i meni.Na samom početku je cilj bio da mogu lako da istrčim 5km – nema problema, uspešno odrađeno!Hmmm…mogla bih i više od toga. A da probam – polumaraton?…OK, ni to nije bio problem, istrčala ga više puta! Sledeće – maraton?! O da, znam da ću ga istrčati!!! Nema granice…
Da, ne postoje granice!!! Zato, kreni i ti, za početak od “malih” ciljeva. Pridruži se našoj grupi entuzijasta…sledi ME i pokreni se!


 

ULTRAMARATONCI BRAĆA ALEKSANDAR I DAMIR MARKOVIĆ, ČLANOVI ARK „SOMARATON“

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 04.05.2018.

 

SAMO IZAZOVI, GRANICE NE POSTOJE

● Aleksandar Marković: Od dva kilometra na hipodromu do 125 kilometra na Državnom prvenstvu bez problema

● Damir Marković: Najteži momenat bio mi je kada sam nakon šest sati trčanja  shvatio da me čeka još 18 sati...

Većina Somboraca rekreativaca ili trkača, svoj „trkački“ početak imali su na hipodromu, i to sa pretrčana bar dva kruga, odnosno dva kilometra. Tako su, kako kažu, počeli i braća Marković, Aleksandar (35) iDamir (40), pa su od prvog treninga, koji je iznosio dva kilometra, „zaraženi i zaljubljeni u trčanje“ stigli do dužina do kojih se u početku nisu ni nadali da će doći. Do sada su trčali brojne kratke trke od pet i deset kilometara, mnogo polumaratona, maratona i nekoliko ultramaratona (Sombor - Baja, Apatin – Osijek), da bi na red došle teže trke - ultramaratoni na vreme. Članovi su ARK „Somaraton“ i organizatori „Somborskog polumaratona“.

- Počeo sam da trčim 2011. godine. Prvi trening imao sam na hipodromu i istrčao sam dva kruga. To je bio neki moj maksimum i mislio sam da neću nikada uspeti nešto više od toga. Međutim, zaljubio sam se u trčanje i iste godine istrčao svoj prvi polumaraton - somborski. Na prvom ultramaratonu, Državnom prvenstvu koje se održava na Paliću, učestvovao sam 2016. godine. Trčao sam na 12 sati i postao vicešampion države sa istrčanih 82,5 kilometra, a ujedno postao i prvi član ARK „Somaraton“ koji je doneo medalju sa Državnog prvenstva. Naredne godine usledio je ultramaraton na Paliću na 24 sata i tada sam bio peti u državi. Istrčao sam 123,5 kilometra. Ta trka je bila nešto što treba doživeti - trčati 24 sata u krugu od 550 metara, od toga je devet sati pljuštala kiša, pet puta sam menjao patike, tri puta jaknu, pet puta majicu, šorts, helanke, čarape, desetine puta bio u ambulantnim kolima da mi saniraju žuljeve... Sve vreme je bilo zanimljivo, družili smo se na stazi, slušali muziku, organizatori su jako pazili na takmičare, obezbedili adekvatnu ishranu na okrepama kako bi nadoknadili ono što gube tokom trke... Izuzetno sam bio zadovoljan trkom i brzo sam se oporavio posle ultramaratona, možda brže nego posle nekog polumaratona ili maratona. Preporučio bih svakom ovu trku, ali samo jednom u životu... Ove trke ne bih trčao ponovo, ispunio sam neki zacrtani cilj pa nastavljam pripreme za nešto drugačije, izazovnije i teže - kazao je Aleksandar Marković.

Za ovakve dugačke i teške trke treba dosta priprema - mnogo treninga, mnogo maratona, mnogo trčanja, a najvažnija, pored fizičke pripreme, je i psihička priprema. Damir istrčane polumaratone ne broji, jer ih trči kao trening, a bio je prvi Somborac koji je završio trku Sombor – Baja, na šta je posebno ponosan.

- Trčim već dvadesetak godina, ali ozbiljnije od 2010. godine kada sam odlučio da istrčim svoj prvi polumaraton - somborski. Jako volim da trčim, svi znamo da je trčanje veoma korisno iz različitih razloga, ali najvredniji mi je onaj osećaj nakon trčanja. To treba doživeti. Stalno sebi postavljam neke izazove, kako u porodičnom i  poslovnom životu, tako i kada je trčanje u pitanju. Treba uvek imati neki izazov koji te vuče, i iako možda zvuči kao floskula, sve što poželite možete i da ostvarite. To mi je vodilja. Činilo mi se zanimljivo trčati 12 sati bez prestanka, pa sam 2014. istrčao prvi ultramaraton na 12 sati u Beogradu na Ušću. Tada sam istrčao 106 kilometara. Već nakon trke na putu do kuće razmišljao sam šta bih mogao sledeće... Sa bratom sam doneo odluku da trčimo zajedno na Paliću jer nam je blizu, a takve trke zahtevaju pripreme pa je sa nama išlo nekoliko članova kluba, koji su nam bili podrška. Najteži momenat bio mi je nakon šest sati trčanja, kada sam shvatio da me čeka još 18 sati! Na polovini trke smo već imali lične rekorde, ali napravio sam grešku, poučen ranijim iskustvima sa kraćih trka i savetima drugih, jako sam stegao pertle, a oko mene su trkači išli bez pertli pa sam se povredio i dobio upalu tetive. Ipak sam, pored svega, uspeo da istrčim 151 kilometar. Puno je anegdota bilo za to vreme. Kreneš u podne da trčiš jednog dana, pa sve do podneva narednog. Mnogi su odustajali, neki su i halucinirali, baš je veliko iskustvo i izazov i tu je i pitanje gde su ljudske granice u svemu... Moj cilj je da, pošto sam u fizičkoj snazi, istrčim maraton u vremenu ispod tri sata. To trči samo dva odsto trkača, a imamo tri Somborca koji su to uspeli, pa želim da im se pridružim. Onda se vraćam „ultrama“ ozbiljnije, jer postoje još izazovnije trke, granica nema, 24 sata je samo početak... - ispričao je Damir Marković.


 

Pretrčao sedmu deceniju.

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 16.03.2018.

Kao reprezentativac u radiogoniometriji branio je čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG I Srbije) živeći sve vreme u istom gradu.

 

Naš sugrađanin Arpad Šarkezi pre deceniju je zacrtao sebi cilj, koji je više nego uspešno ostvario, pa čak i premašio. Poželeo je da za deset godina istrči deset maratona, a sve to ne bi bilo čudno da Arpad nema 70 godina i da se trčanjem tokom života nije bavio samo rekreativno.

-

Evropski šampionat u radiogoniometriji Tara - Srbija 2005.

      Bavio sam se radiogoniometrijom, složenom sportsko-tehničkom disciplinom 51 godinu, rekreativno igrao futbal, ali da trčim pola sata, sat vremena ili četiri sata, nisam nikada ni pomišljao sve do 2003. godine. Sve je počelo, kao što to najčešće u životu bude, slučajno 2005. godine, baš kad je Srbija bila organizator Evropskog šampionata u radiogoniometriji. Naša zemlja je imala tad jaku reprezentaciju, a mi somborci smo bili glavni nosioci znanja i tehnike i pripremao sam se za to takmičenje na hipodromu kada me je video pokojni Milorad Blažić, koji me je ubedio da krenem više i ozbiljnije da trčim – kazao je Arpad.

"NIKAD VIŠE PA PONOVO"

Do sada je istrčao 11 maratona (42.1 km.), 88 polumaratona (21.1 km.) ultramaraton (Osijek – Apatin 52.3 km.), veliki broj kraćih trka…

Od 2004. je u organizaciji "Somborskog polumaratona", a tada je napravio i sajt – prvu internet stranicu u Srbiji za maratonce i rekreativce. Te godine je bilo svega 56 učesnika trke, a zahvaljujući sajtu več naredne dvadeset više, da bi lane ova trka imala više od 700 učesnika.

Družeći se sa maratoncima odlučio je da se i on oproba u najtežoj atletskoj disciplini. Odabrao je Novi Sad zbog poznate staze i lakog snalaženja u njemu ako slučajno odustane. Ali je uspeo da ga istrči za četiri i po sata. Po završetku maratona rekao je "nikad više", međutim sutradan kad se odmorio i povratio snagu, kad su nestali bolovi, pomislio je da bi mogao ponovo.

Beogradski maraton 2008. god.

-      Nisam se osećao ništa slabijim nego kad sam bio mlađi. U to vreme bio sam najstariji početnik maratonac i bilo mi je jasno da ne mogu da "vijam" vreme i obaram rekorde u brzini, pa sam kako bih stvorio neku svoju zanimljivu životnu priču, postavio dugoročni cilj. Rezultat mi nije bitan, ako se vredno trenira postaje se dovoljno psihofizički jak, ali važna je pomoć sa strane.

-      Sa maratonima sam završio, ali ću i dalje trčati dužine do 30 kilometara i pomagati i držati tempo onima kojima je pomoć potrebna – rekao je Arpad, koji je uvek motivacija početnicima je im je često u glavi misao "Ako može Arpad sa 70 godina, mogu i ja".

ČLAN REPREZENTACIJE ČETIRI DRŽAVE

Arpad Šarkezi je po profesiji radio-mehaničar. Zanat je naučio kod svog oca u servisu a potom je u vojsci imao izvrsnog učitelja koji je uspeo da ga zarazi čudesnim svetom radio-amatera.

Završio je potrebne kurseve i prijavio se na konkurs u policiji, gde je prošao kao najbolji kandidat i ostao da radi sve do penzije.

Svetski šampionat u radiogoniometriji Nanjing -  Kina 2000. god.

Do sada je učestvovao na osam svetskih šampionata u radiogoniometriji (1986. Jugoslavija, 1988. Švajcarska, 1990. Čehoslovačka, 1997. Nemačka, 1999. Mađarska, 2000. Kina, 2006. Bugarska, 2012. Srbija) i na tri evropska šampionata (1995. Slovačka, 1996. Bugarska, 2005. SCG).

Zanimljivo je da je kao reprezentativac branio boje čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG i Srbije), živeći sve vreme u istom gradu.

-      Najviše uspeha sam ostvario sa Branom Brajevićem i Dragom Petrovićem u kategoriji stariji seniori. Na SPARG u Sarajevu 1986. i na SPARG u Beatembergu – Švajcarska 1988. godine, osvojili smo treće mesto i bronzane medalje. Moj najveći lični uspeh je osvajanje prvog mesta na UKT, na jakom međunarodnom takmičenju organizovanom 1989, godine u Čehoslovačkoj – ispričao je Arpad Šarkezi.


 

Inspirativni Somborci

ARPAD ŠARKEZI – ČOVEK KOJI JE PRETRČAO SEDMU DECENIJU ŽIVOTA

Posted on December 9, 2017 by vanja vulin

Kada sam prvi put upoznala Arpada, bio je to moj prvi dan trčanja sa ekipom Ark So maratona. Kao i uvek, bila je subota i trčalo se 5 kilometara. U znak dobrodošlice, Arpad je pretrčao sve kilometre sa mnom, strpljivo, lagano, mojim tempom. Vreme mi je proletelo a tek sam kasnije shvatila da ovaj čovek trči zarad uživanja, on trči bez imalo napora, lagano i harmonično, usput zabavljajući ostale i tako im pomažući da pretrče zadate dužine.

Kako biste i vi bolje upoznali ovog sjajnog trkača i još sjajnijeg čoveka, postavila sam mu nekoliko pitanja:

>>> Ceo tekst čitaj ovde.


 

Udruga zdravo trčanje na 30. Beogradskom maratonu

Ultramaratonac Elvir Rakipović

Još je jedan lijepi maraton i polumaraton iza nas. Imali smo 50 prijavljenih članova naše Udruge i svi koji su stali na start, svoju su utrku uspješno završili. Najstariji član naše Udruge Slavko Vojvodić – Žućo (73 godine) uspješno je istrčao polumaraton kao i najmlađi Luka Rakipović (12 godina). Luku smo „prošvercali“ jer tom uzrastu nije dozvoljeno da trči polumaraton, ali obzirom da njegov stric nije došao Luki smo dali njegov broj. I na odgovornost nas roditelja sa mamom (koja je istrčala svoj šesti maraton) je trčao prvih cca 17 km, a zatim sam uz nešto brži tempo dotrčao do cilja i ponosno preuzeo svoju prvu medalju za učešće na polumaratonu. Nije bilo pritiska na njega, lagano je trčao, ja sam mu kao otac rekao da slobodno hoda ako osjeti potrebu i nakon utrke nije imao nikakvih upala. Irina Brkić (63 godine) najstarija je naša članica koja je istrčala maraton i to joj je treći u godinu dana. Čestitamo Matiji Karši na jubilarnom 10 maratonu, a prvi mu je bio ne tako davno u Istanbulu 16.11.2014.

Najveće čestitke idu našim novim maratoncima, a to su: Darijo Pejin, Robert Pejak, Igor Bednaić, Marko Jurak i Boris Andrlon. Svaka čast i dobro nam došli u „obitelj“ maratonaca. Nije lako istrčati maraton i za njega se treba uporno i redovito trenirati. Maratonci su ljudi iznimnih psihofizičkih sposobnosti i u maratonu nema opuštanja sve dok se ne prođe linja cilja. Uz titule i zvanja koja ovi pojedinci imaju sad si u životopis sa ponosom mogu unijeti i podatak da su istrčali maraton. Svi su oni bili odlučni, strpljivi i uporni tako da su došli do željenog cilja. Mene posebno veseli što je kod većine došlo sasvim slučajno i spontano da istrče maraton. Radi se o ljudima koji ne trče dugo i jednostavno ih je trčanje rekreativnih utrka koje organizira naša Udruga Zdravo trčanje sve zbližilo i povezalo da zajedno idu prema jednom cilju, a taj je bio da se istrči maraton.

Puno nas je i ne mogu sve nabrojati i istaknuti njihov trud i želju da istrče polumaraton i maraton što su svi uspješno odradili. Alen Imširović je popravio svoj PB i ovo mu je drugi maraton. Ena Ević je sa 18 godina istrčala svoj prvi maraton i to u Ateni kao srednjoškolka, a trenutno je student i uz te obveze odlučila se da u Beogradu istrči polumaraton.

Bilo je ovo još jedno ugodno druženje uz trčanje, a sreli smo i bili sa dosta nama dragih prijatelja trkača. Kući smo se vratili sa lijepim uspomenama.

Publike je bilo tijekom cijele staze koja je srdačno bodrila sve trkače. Na startnim brojevima su bila naša imena kao i zastava države iz koje dolazimo. Često nas je publika bodrila izgovarajući naša imena. Meni se najljepši trenutak dogodio na 29 km kad sam trčeći prišao grupi djece koja su ispružila ručice da me pozdrave kao i druge trkače. U jednom su trenu svi naglas vikali Hrvatska, Hrvatska, te Mandžukić, Mandžukić.

Dan ranije prilikom podizanja startnih paketa za sve nas jedva smo našli slobodno parkirno mjesto. Kad smo se parkirali problem je bio platiti isto, jer se plaća mobitelom, a sa našeg mobitela nije išlo. Prva prolaznica nas je častila parkiranjem jer ga je platila sa svog mobitela.

Hvala organizatoru Beogradskog maratona koji nam je izašao u susret i odobrio nižu startninu za članove naše Udruge, kao i Tomi Milanoviću na jako povoljnoj cijeni za smještaj u njegovoj Villi Panorama. Zdravku Mišoviću mogu još jednom reći veliko hvala za koordinaciju vezanu uz ovaj maraton i lobiranje za nižu startninu kao i povoljniji smještaj. 
Neka mi ne zamjere svi oni koje ovaj put nisam spomenuo, a ima ih dosta.

Nisam se snašao sa fotoaparatom koji sam posudio i nosio tijekom utrke, tako da mi nažalost nije uspjelo puno slika prijatelja koje sam slikao.

Pred nama su polumaratoni u Slavonskom Brodu 14.05.2017., zatim u Somboru 21.05.2017., te utrka od 10 km u Kuli 10.06.2017. itd.


 

100 milja Istre 2017. - 08. - 09.04.2017.       

Gašpar Matarić

Spustena zavesa na ovogodisnje izdanje Istre! Bolove vec zaboravljamo ali uspomene ostaju...
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata! 
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine 
!

  2. Zrenjaninski maraton

  13. Trka Prijateljstva Kula

 

 

        Unos rezultata

        Plasman 2022 godina

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona