headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     35. Beogradski maraton

     42. Somborski polumaraton

     19. Osječki polumaraton

     29. Novosadski polumaraton

     7. Kruševački polumaraton

     8 VPŠ za Dečji osmeh

     Srebrno jezero - polumaraton

     5. Zimski noćni polumaraton

     Božićna trka Kula

 

 

 

MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA

       Milan Stepanović

Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.

Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.

Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).   

Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.

Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.   


POLUMARATON, SOMBORSKI
TRČI, LAZO, TRČI!

Danijela Mirčeta, Sombor, 20. maj 2019.

Juče je u Somboru održan 40. jubilarni Somborski polumarton. Dobri poznavaoci sportskih prilika kažu da je to najstarija ulična trka u Somboru. 

To je jedan, izuzetno lep, majski, sportski događaj u Somboru, koji svake godine okuplja sve više profesionalnih trkača, veliki broj rekreativaca, predškolaca, školaraca, publike, novinara...
Nikad nisam bila učesnik ove manifestacije, ni ja, ni članovi moje porodice. Atletika i sve njene discipline u školi su mi bile "nužno zlo", kros naročito. Ipak, sve što je bilo u školskom programu kad sam bila đak, radila sam, nikad mi nije padalo na pamet da tražim lekarsko opravdanje zbog krosa. Istorija se ponavlja. Geni su čudo, ali isti princip primenjujem i danas kada sam majka, kada imam dvoje dece školskog uzrasta. Atletiku volim da gledam na televiziji kao i mnoge druge sportove. Ako ću da se rekreiram, onda može basket, odbojka, rukomet, pa čak i fudbal.

SOMBORSKI FOREST GAMP
Somborski polumaraton 2011. nisam pratila kao novinar, kamerman je to uradio, ja sam pregledala snimljeni materijal i napisala izveštaj za vesti TV Spektar.


Priča o Lazaru Rišaru, učesniku polumaratona iz 2011. zahvaljujući našem Somborcu, Milan Stepanović, obišla je celu zemlju. Golobradi momak Laza se sasvim slučajno, bez ikakvih priprema, bez dana treninga, u starim, pocepanim cipelama i farmericama, priključio maratoncima i istrčao polumaratonsku trku. Laza je postao moralni pobednik Somborskog polumaratona, a o njemu i njegovoj sudbini, teškom odrastanju u višečlanoj porodici u trošnoj kućici na Velikom katoličkom groblju u Somboru, pisali su svi somborski mediji, pa i TV Spektar. Lazinom sudbinom bavili su se i nacionalni mediji. I tako, svako čudo za tri dana.
Laza je nastavio da se aktivno bavi trčanjem, pomagali su mu i, moralno i materijalno, drugari iz ARK SOMARATON iz Sombora, a mnogo kasnije zahvaljujući dobrim i humanim ljudima i pojedinim institucijama, iz Sombora, Srbije i inostranstva, Laza je jedno vreme bio i đak, potom mu je kupljen stan u Somboru, mali doduše da okači sve svoje medalje, ali za njega veoma luksuzan. Imao je svoju sobu, krevet, ormar, kupatilo, sto i stolice, ključ sopstvenog stana, ime i prezime na ulaznim vratima. Pre toga imao je samo mnogo obećanja sa različitih strana.

BOSONOGI I NEBO

Sa Lazom sam se prvi put srela u maju 2011. kada sam o njemu radila reportažu za TV Spektar, koju nažalost, nemam u svojoj privatnoj arhivi. Pratila sam i dalje njegov životni put, uspone i padove, radila priče o Lazi, o njegovom odrastanju, školovanju, o maratonskim trkama u zemlji i inostranstvu, o prvom zaposlenju na benzinskoj pumpi Knez petrol u Somboru.
Postali smo drugari. Poslednji put sa Lazom sam se srela krajem 2013. godine. Dana, 13. decembra 2013. u Somborskim novinama mi je objavljena reportaža na celoj strani pod nazivom "Nikoga ne krivim, valjda će mi Bog pomoći".
Od 3. jula 2015. više nisam imala zvanje novinara u Somboru. Laza i ja smo prijatelji na fejsbuku. Pratim ga, radujem se njegovim životnim uspesima. Retko smo se sretali u gradu. Novonastale okolnosti su nas razdvojile.
Sreli smo se juče ponovo na 40. Somborskom polumaratonu. Prošlo je više od pet godina od našeg poslednjeg susreta. Promeni se čovek za pet godina, godine se talože.
Laza je isti, nije se mnogo promenio. I dalje ima onaj vragolasti osmeh.
- Sećam se ja tebe, reče mi juče Laza, desetak minuta pre starta polumaratonske trke. Hvala ti! Da ti se pohvalim, ovo mi je danas 99. trka!
Nismo imali mnogo vremena za priču. Bližio se start trke. Samo jedan stisak ruke i zajednička fotografija.
- Srećno! Trči, Lazo, trči !

Danijeline priče na FB.


Dubai maraton, januar 2017.

 

Tatjana Grbović
Zbog visine nagradnog fonda i prilično ravne staze koja ga svrstava u najbrže na svetu, Dubai maraton je izuzetno interesantan maratonskoj eliti (1st place 200 000 $, WR 100 000 $ extra) kojoj nažalost još uvek ne pripadam  ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...

Pretoplo za nekoga ko je došao iz debelog minusa, uz visoku vlažnost vazduha (da ne m'reš dihat), sa jako malo publike i skoro kamernom atmosferom, razlozi su zbog kojih se nije ni mogao postići neki bolji rezultat, što nije ni bilo u planu.
Sve u svemu, najžalije mi je što more ne videh nigde duž staze.
No, jedan izuzetno težak maraton je iza mene i jos jedna medalja je moja! 

Hvala Daniel za zadnjih nekoliko km 


 

Postao sam (polu)maratonac

Zoran Nikolić

Ove godine sam istrčao 3 polumaratona ( Sombor, Odžaci i Apatin ) i jednu deonicu 17,7 km. ultramaratona Apatin - Osijek. Pa da krenemo od početka. Kada sam u jednom razgovoru sa Milanom Kovačić saznao da je on prošle godine trčao polumaraton u Somboru, meni je odmah sinula ideja da bih i ja to mogao učiniti. Nikada pre tog polumaratona nisam trčao više od 10 km. u jednom komadu ali sam verovao da ja to imam u nogama i naravno nisam pogrešio. U martu sam počeo sa pripremama a u aprilu je sledila i prijava za moj prvi polumaraton. Uzbuđenje je sve više raslo kako se polumaraton približavao. Na dan utrke, uzbuđenje je dostiglo vrhunac, jedino što mi je malo pokvarilo raspoloženje je bila kiša koja je padala to jutro. Na svu sreću, kiša je stala pred sam početak utrke i uslovi za polumaraton su bili skoro idealni. Kada sam počeo trčati napravio sam jednu veliku pogrešku, prvi krug od 7 km. sam trčao prebrzo tako da za sledeća dva kruga skoro pa nisam imao snage. Ipak, uspeo sam nekako da se izborim sa tim i da završim utrku. Osećaj ulaska u cilj i primanje finišerke medalje je bio neopisiv. Sve me je živo bolelo ali to je bilo manje važno, bitno je bilo da sam ja uspeo da istrčim polumaraton. Tada sam mislio da je to jedini polumaraton koji ću ja istrčati ali sam se prevario, to je bio samo početak mog trčanja. U septembru je usledio i moj drugi polumaraton. U Odžacima su bili potpuno drugi uslovi od onih u Somboru, sunčano i toplo vreme nije bilo baš idealno za nas trkače. Nažalost, ponovo sam napravio istu pogrešku kao i u Somboru, prvih 10 km. sam išao previše brzo i po tom toplom vremenu nisam imao snage za finiš, poslednjih 3 km. sam čak morao malo i hodati. Ipak sam uspeo da istrčim polumaraton u podnošljivom vremenu i to ispod 2 sata. Tada sam pripreme za polumaraton shvatio malo ozbiljnije. Počeo sam trenirati skoro svaki dan i to planske pripreme. Za polumaraton u Apatinu sam bio najbolje pripremljen. Po prohladnom i maglovitom vremenu uspeo sam da istrčim moj najbrži polumaraton. Ovoga puta nisam napravio pogrešku iz predhodna dva polumaratona tako da sam celi polumaraton istrčao u jednom ritmu bez usporavanja, čak sam imao snage i za završni šprint posle kojeg sam umalo pokidao rame ( udario sam u cilj ) ali ta bol je na svu sreću brzo prošla. Posle polumaratona u Apatinu sam se učlanio u Ark Somaraton i sada sam njihov ponosni član. Usledio je ultramaraton Apatin - Osijek ( ja sam trčao drugu izmenu štafete od 17,7 km. od granice do Bijelog Brda ). Kada sam saznao za tu utrku nisam imao važeći pasoš ali želja za trčanjem je presudila. Napravio sam pasoš i tada sam bio spreman za učešće. Trčao sam u štafeti od 3 člana sa Tijanom Kabić i Milanom Kovačić. Zauzeli smo odlično 5.mesto u konkurenciji 24 štafete. Prvi put sam celu moju deonicu trčao u prijatnom društvu. Za vreme utrke, temperatura je celo vreme bila u minusu ali to nije bio nikakav problem pošto nisam imao vremena da mislim o tome. Na kraju smo svi uspešno istrčali svoje deonice i zasluženo dobili finišerske medalje. Sada sledi kratka pauza a sredinom januara počinju pripreme za moj prvi maraton. Rezultati mojih utrka : 15.05.2016. Somborski polumaraton ( 1 sat 46 minuta 57 sekundi ) , 25.09.2016. Odžački polumaraton ( 1:55:35 ) , 23.10.2016. Dunavski polumaraton ( 1:43:28 ) i 18.12.2016. Ultramaraton Apatin-Osijek 17,7 km. ( 1:26:36 ). U 2017. godini planiram da istrčim svoj prvi maraton tako da se i ja mogu nazvati MARATONCEM, za sada sam samo polumaratonac. 


 

Moć ljudske solidarnosti.

Milan Stepanović

Danas je godina kako smo na FB pokrenuli priču o Lazaru Rišaru, koja se spontano pretvorila u široku akciju za pomoć mladom somborskom maratoncu (prilog je, dapodsetim, samo na ovoj stranici imao blizu 22.000 lajkova i oko 15.000 šerovanja). Pre samo godinu Lazar je živeo u ledenoj i vlažnoj iznajmljenoj sobici na periferiji Sombora, bez ličnih stvari, u dotrajaloj odeći i obući, bez sportske opreme, često bez hrane, bez posla i bez ikakvih sredstava za život. Za svega nekoliko meseci, zahvaljujući najviše pomoći koju su mu uputili prijatelji sa FB, Lazar je postao vlasnik garsonjerice u savremenoj stambenoj zgradi. Stančić mu je opremljen novim nameštajem i najsavremenijim kućnim aparatima, pa je to sad topao i udoban kutak za njegov boravak (a konačno se našlo i mesta za njegovih 70-tak medalja i pehara). Lazar danas ima dovoljno odeće, obuće i sportske opreme, već pola godine je redovno zaposlen i ima svoju platu, kao i trenera koji nadgleda njegov sportski razvoj. Letos je bio mesec dana na moru – dve nedelje u Čanju (u Crnoj Gori) i dve nedelje na Krfu (u Grčkoj), trčao je (polu) maratone u Parizu, Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Somboru… Dobio je nagradu „Volja čini čuda“ u Vršcu, bio je u poseti Valjevu…

Njegov život danas ide sigurnom stazom. Na izmaku stare godine Lazar se, dečački iskreno i srdačno, kako on to jedino ume i zna, ZAHVALJUJE još jednom SVIMA koji su mu pomogli da svoj život, u ovoj 2016. godini, konačno dostojno sredi, a pre svih – prijateljima sa FB, medijima koji su pisali ili pravili priloge o njemu (posebno Tatjani Vojtehovski sa Prve TV i Ivani Miljković sa RTS), svojim drugarima iz ARK „Somaraton“, preduzeću „Farm & Land“, kao i svim dobrim ljudima, znanim i neznanim, koji su mu, prema svojim mogućnostima, pomogli. Ovog upornog mladića i sportistu zajednički smo izvukli sa potpune margine života, iz najsurovije bede i nemaštine, a mnogima je priča o Lazaru vratila veru u smisao ljudske solidarnosti i snagu čiste duše. To je ono što mi ovu, inače lično sumornu godinu, ipak čini smislenom. Hvala, dobri ljudi!


ULTRAMARATON NA MINUS TRI.

2. Prekogranični ultramaraton Apatin - Osijek 50 km. - 18.12.2016.

 

>>> Rezultati                                        

Edvard Halas

Da li znate kako je trčati 50 kilometara na -3 po sivim, pustim ravnicama Srbije i Hrvatske ? Dobro je i pametno što ne znate, nas par desetina smo odlučili juče da probamo da vi ne biste morali.

Usne osvežavate jezikom dok one svakim korakom pokušavaju da se zalede. Lice vam se koči a vi pokušavate da se izborite sa umom koji šalje signale celom telu da vas ukopa strah jer će se zalediti, stomak i prostata vam govore svakim zamahom noge, ovaj dan ćeš pamtiti do kraja života. U glavi su vam neprekidno misli da šta god da vam se desi, neće bti samo samo za danas, biće zauvek, preozbiljno je.

Kada vas uhvati prva trkačka kriza, hvatate se za gel, a on je postao lepak koji ne želi da izađe iz tube, zamrzao se, ne želite da stanete, morate ga stiskati iz sve snage dok se borite za vazduh u trku. Kada ožednite, a od hladnoće to se i ne dešava (setite se samo da morate piti vode svakih 5 km) - voda je hladna toliko da tera na povraćanje, naravno, ponovo, jer se pije u trku.

Na vašem putu imate zacrtane planove, i svako koga vidite ispred, ili je pored vas, vam je konkurencija, morate uz sve gore navedeno ostati smireni i ne raditi ništa što će vam ugroziti vaš plan. To znači da uz svo to sivilo to vas čini da se osećate još usamljenije.
Svakim kilometrom preovladavajući osećaj postaje da sve što želite je da se na momenat osetite da niste potpuno sami, i da će svemu doći kraj, potrebna vam je bilo kakva toplina.

A onda dođe vaša štafeta, i trči pored vas i odjedanput fokus se menja, shvatate kako se i u najsivljim i najdepresivnijim momentima čuda ipak dešavaju, ako ste dovoljno uporni. Idete zajedno, gazite i sve vam postaje mnogo lakše, iako se noge pune sve više hladnim olovom. Pokušavate da kažete štafeti kako ste ponosni na njega jer trči kao švajcarski sat i radi sve po dogovoru, ali se bojite da ćete izgubiti energiju, ili ureći nešto, prehladno je. Samo u sebi održavate osećaj zadovoljstva koji vam sada postaje gorivo i vaše sigurno mesto, krize su sve žešće, i polako na satu viidite da imate još 20km. Uviđate da stižete ljude polako, otpadaju jedan po jedan kako ste i računali, vaši planovi se obistinjuju. Shvatate da ste sve savršeno isplanirali.

Ostajete sami, i ispred vas je samo još jedna štafeta - hrvatska. On vas pogleda i pita kako ste, kako inače trčite, u tom momentu, popuštate, znate da više niko ne može da vas stigne, potrebna vam je ljudska toplina. Pričate sa njim. Otkrivate da trčite isto u sekund sve, i polumaraton i maraton. On vas bodri da izdržite, ubrzavate jer vas koleno i list noge neverovatno bole a put je sve duži, a distanca sve kraća, želite samo da sve prestane što pre.

Kada prođete kroz cilj, ne možete da shvatite da ste upravo toliko pomerili svoju granicu da više ništa nije isto. Krenuli ste kao jedan čovek, a završili ste kao potpuno neko drugi. Ne možete nikako da se uhvatite u tok misli tog novog čoveka, u isto vreme vas plaši taj čovek ali mu se i divite. Povredio vas je neverovatno, a sve što vam je rekao, nije lagao ni jednu jedinu reč. Znate da je to bila igra poverenja od samog starta. Srce je tu samo da vas iznese da tom čoveku nikad ne prestanete da verujete. Ni kada je najgore.

Ja sam još uvek tamo. Nisam se vratio. Nisam više isti. Nisam više ni sličan.

Svi ljudi koji su juče prešli 50 kilometara za mene su braća do kraja života.

Kada znate da što ste išli sporije sve je bilo proporcionalno teže, ne možete nikoga gledati sa visine, naprotiv, shvatate da ste od svih njih vi možda najveća kukavica jer ste među prvima pobegli.

Spartanci, kažem vam. Pravi. Ljudi od čelika. Nepobedivi. Svi do jednog.

Tako izgleda Ultra Apatin-Osijek.
Eto.


 

Moj prvi maraton  -  5.Reciklažni maraton Novi Sad, 11.12.2016.
 
Dragoslava Kresanović 
 
Neko sam ko je u trčanju oko četiri godine. I za sve te četiri godine nikad mi nije palo na pamet da trčim maraton. Iako svi trkači pre ili posle završe na maratonu, ja jok. Šta će mi to? Zašto kad sam sve svoje potrebe, ambicije, zadovoljstvo i ugođaj uklopila u polumaraton. 
I druga bitna stavka mene kao trkača je: nikad, ali nikad nisam razumela onu čuvenu trkačku – trčim da pobedim sebe! Da pobedim sebe! Šta im to zapravo znači, koliko sam samo puta razmišljala o tome. Znala sam, oni pobede sebe onda kad se ubrzaju, istrče trku za par minuta brže, ma i za par sekundi. Ja sam imala momente kad sam neki polumaraton istrčala brže od prethodnog, i nije da nisam bila zadovoljna time, ali daleko je to od toga da pobedim sebe. Jer zapravo nisam ni znala šta pobeđujem. A te dve minute brže, meni apsolutno nisu značile nište. Bile su samo dve minute manje muke.
Kako dođosmo do priče o maratonu? Nedelju dana ranije ja sam istrčala polumaraton Šaran. Za nedelju dana je Reciklažni. Trčaću verovatno dva ili tri kruga nekih desetak kilometara i meni dosta. Ispunila sam svoj bonus prošle nedelje i na kraju krajeva – ko će nedelju za nedeljom trčati dva polumaratona! Neka hvala. Onda je Slavica samo odjednom, bubnula - ja ću trčati maraton! U prvi mah sam mislila da se zeza, onako u njenom stilu. Jer mi od polumaratona više nismo istrčale, a i na polumaratonu se raspadnemo. Još nismo utrenirane. Na treninzima se više zezamo, kako ko, ja počesto otaljam, hahha. I sad maraton. Prvo sam mislila da se zeza. Ma da istrčaćemo mi to kako da ne, haha. Ali sam onda videla da je ozbiljna. Da se nimalo ne šali. Da je odlučila. Onda sam se i ja uozbiljila. Kad ona može maraton, mogu i ja polumaraton iako sam svoj bonus ispucala prošle nedelje... Super, onda ću ja da trčim polumaraton i onda ću ako budem imala snage još jedan krugić istrčati sa tobom. Toliko sam znala da mogu.
Ostalo je na tome. A forma Reciklažnog maratona je takva, možeš da prijaviš polumaraton ili maraton i istrčiš koliko možeš. Nećeš biti diskvalifikovan i ako ne istrčiš prijavljenu trku nego će ti biti upisano tačno onoliko koliko si istrčao. Neka opuštena varijanta. Idealno da se oprobaš na malo više u odnosu na do sad. Tako sam i zamislila, prijaviću polumaraton, a trčaću malo više. Onda mi javljaju - ali moraš prijavit maraton da bi ti upisali to malo više. Ja kažem - ma baš me briga koliko će upisati, ja ako istrčim 25 ili 30 km to je upisano kod mene za vjeki vjekova.. I dalje ubeđena u svoju odluku prijavljujem polumaraton. Jer nemam hrabrosti da prijavim maraton. Jednostavno to je za mene bilo veliko kao planina. I to se dešavalo sve u petak, dva dana pred trku. Onda se čujem sa Slavicom opet. Šalje ona meni to objašnjenje gde piše da svi koji planiraju istrčati do polumaratona moraju prijaviti polumaraton. A oni koji planiraju istrčati malo više od polumaratona moraju prijaviti maraton. S tim ciljem da i ja prijavim maraton. Ja njoj kažem - neka hvala! Ja ću prijaviti polumaraton i istrčaću možda krug sa tobom, možda dva, i šalim se, možda i 3, 4, 5, ma mogu koliko hoćeš, hahhah, ali to me ne obavezuje da moram. Mogu koliko hoću i mogu kako hoću. Moram imati taj parametar da mogu kako hoću, onda sam opuštena i često, ali često mi se dešavalo u životu da baš tad uradim najviše. Jer kako Slavica reče - I ovde ne moraš. Ništa te ne obavezuje, ali hoćeš. I tako lako izgovori te dve čarobne reči – ne moraš ali hoćeš! Tako lako poništi ono "moram" i tako lako osnaži ono "hoćeš". Tako mi se zalepiše za dušu da sam u momentu znala da hoću. 
Postoje dve opcije. Mogu istrčati koliko hoću krugova, maraton je deset krugova, uvek mogu završiti na šestom sedmom i osmom i tako dalje krugu i da opet bude sve u redu, jer istrčaću svakako najviše do sada, biće to svakako uspeh za mene. A postoji i ona druga opcija hoću. I to „hoću“ mi upali lampicu za koju nikad nisma ni znala da imam... Ali hajde da hoću. A zašto da i ne istrčim, a zašto i da ne probam, a zašto da i ne mogu. I onda počinjem da razmišljam. Potpuno oslobođena i komotna, a zamisli da ga istrčim, a zamisli kako ću biti srećna. A zamisli kako ću biti ponosna na sebe. I tako dalje i tako redom sve neke lepe misli i ja sve više i više opijena idejom da trčim maraton, ali da ga HOĆU da istrčim. A onda sam se u jednom trenutku setila Sokolovog puta. To je bila trka koja je nešto htela od mene. Tačno sm znala da nije poenta u tome što je najteža do sada, što je najlepša do sada, bilo je tu još nešto posebno, nešto lično, nešto što sam morala da shvatim, da raspravim sama sa sobom. Onda mi se ona lampica još jednom upali i ja skonta šta je u pitanju. Imam ja tu jednu groznu osobinu, da kad mi je nešto jako teško, ja se samo nešto bunim, rondam, psujem i dramim na sva zvona. A na Sokolu je to bilo toliko očigledno, jer mi je bilo toliko teško. I onda ona lampica zum; i drugi ljudi trče i drugima je teško. I oni umiru, ćute i trpe. Guraju i idu. Neki se čak i smeju a ništa im nije lakše nego meni, nekima je čak i teže, ali ne kukaju. Zašto ja moram da zvonim na sva zvona kad mi je teško. Toliko se bunim da mi je muka od same sebe. Ajd malo da probam kao i drugi. Da stisnim zube i ćutim. I u tom momentu mi proradi mozak. To je to prevazići sebe. To je ono čuveno – Pobediti sebe. Rešiti neku svoju osobinu. To su te dve minute brže koje ja nikako nisam razumela kod drugih. Ovamo se to pokaže kao dve minute, a unutra u tebi cela jedna boraba, za koju niko ne zna, ili zna, ali je niko neće rešitio nego samo ti. Otkrila sam moj problem, otkrila sam moju osobinu sa kojom treba da se suočim. Koju treba da pobedim. U kojoj treba da prevaziđem sebe. Bravo Dragoslava! Trčaćeš maraton, trčaćeš ali ćeš trpeti i ćutati. Da te ne čujem da zucneš. Nego stisni zube i guraj. 
I tako srećna kao malo dete znadoh zašto sutra trčim. Šta je moj cilj. I zašto ja to moram. Ne moram nego HOĆU. Srećna presrećna. Zadovoljna i puna energije. 
Onda dolazi dan trke. Dan izmišljen, toplo, sunčano lepo. Dobro neko spomenu, Raš sigurno ima dogovor sa Bogom čim kad god je Reciklažni vreme bude izmišljeno lepo i prijatno. Ljudi veseli raspoloženi, nasmejani, puni energije... Trčimo Slavica i ja zajedno, jedna drugu ćemo da ispomažemo, hrabrimo kad posustanemo i sve tako. Tu je i Agi da nam drži tempo. Da ne preteramo, da se nedaj Bože ne ubrzamo previše :) pa posle posustanemo i ne možemo. Sve i de kao po loju. Ljudi trče, vesele se, jedni drugima mašu, glasovi podrške sa svih strana. 
Tu je i moja divna, draga Maruška, ona će da vodi program. Rekla sam joj, molim te najavi me tamo kad god protrčim pored trebe, ja ću se onda praviti važna pa ću kao požuriti, a ko zna možda se i ubrzam. I ne da me najavljivala nego je onim Kejom malo malo pa odjekivalo - ajmo Dragosalva, trči, možeš ti to. A onda koa specijalnu posebnu čast me i njena Doda najavljivala. Svaki put je uzela mikrofon od Mare i kad god sam prošla pored njih je rekla - bravo Dragoslabva! I ne da sam trčala nego sam bila sva u elementu u jednom momentu sam prišla i sve ih izljubila. 
Prolaze tako krugovi, jedan, dva, tri, četiri, nije mi teško, čak mi je jako lepo, ne boli me ništa, noge me slušaju, ljudi me bodre, galsno naviljaju, ja trčim i stvarno mi je lepo. A ono sunce greje, a obični prolaznici, šetači na Keju nas gledaju, pa se smeju, pa i oni dobace po koju reč podrške. Ma milina. 
Prolazim peti krug, gotov polumaraton. Imam utisak kao da sam se tek zagrejala, toliko mi je sve bilo lako. A onda sam samo odjadnom ubrzala, Endomondo je zabeležio da mi je to najbrži kilometar, kanda je to bila posledica saveta moga sina Marka. Kad me video da brinem zbog trke, da ne mogu da spavam samo je rekao - kad istrčiš polumaraton ti nađi u mozgu dugme reset i resetuj se. Onda ćeš biti kao nova, kao da si na početku. Valjda sam tako i uradila, valjda sam se resetovala, samo znam da sam odjednom ubrzala, da sam na trenutak ostavila i Slavicu I Agi i da me Agi opominjala - uspori, nećeš moći izgrurati do kraja. 
U tom nekom raspoloženju završavam peti krug. Ni šesti mi nije pao teško. Jeste da sam posustala, malo usporila ali guram. Osmi krug. Trideseti kilometar. Samo sam odjednom osetila da ne mogu više. Naglo. Onako bez upozorenja. Još 12 km. Ne mogu ja to. Ne mogu više. Ne mogu ni da zamislim da ih trčim. Ma ne pada mi na pamet. Neću. Dosta mi je i ovo. Ionako sam istrčala najviše do sada. Čuj 30 km, malo li je. Gotovo je i kraj. Dosta od mene. Ja završavam.
Približavam se mestu gde se skreće u cilj. I tu stoji Mara, na sekundu pre nego se sjurim dole u cilj, kažem joj - gotovo je, ne mogu više, ja sam završila. 
Ja ne zam šta je ona u meni videla tog trenutka, ali ja sam u njenim očima videla toliku odlučnost da kad je rekla - nećeš! ja sam stala kao ukopana. U istom tom deliću sekunde kreće sa mnom da trči sve sa mikrofonom. Onda se odvija nešto kao razgovor.
Ja kažem - ne mogu.
ona – možeš! 
- Umrurću.
- Nećeš! 
- Maro, ti ćeš biti kriva ako ja umrem.
- Nećeš umreti! 
- Završiću u Dunavu. 
- Završićeš maraton! 
Bože, sad mi je to jako smešno, ali tog trenutka je to bilo toliko ozbiljno. Kao da je od toga zavisio život i smrt. I dalje trčim, ne pregovaram više sa Marom, ali znam sad ću kad ponovo naiđem pored skretanja u cilj, samo ću se sjuriti dole i gotovo, kraj. Završila sam trku, može biti i osam i po krugova. I kako se približavam skretanju, ja ne znam, je l meni na čelu pisalo šta smeram da uradim pa su svi uglas povikali - ajde Dragoslava, izdrži. Izdrži. I ponavljali to kao navijeni. Opet nisam imala ni sekund prostora da razmislim. U trenutku se pored mene nađe Goran, zauze Marino mesto i trči sa mnom. I priča i teši me, hrabri i priča mi bajke – kad završiš bićeš ponosna na sebe, pa vidi kako može ovaj, kako može onaj, pa možeš i ti. A onda valjda kad je video da ne reagujem na to onda je počeo, kad završiš možeš jesti sve, ovo, ono, roštilj, a kilogrami sami spadaju, nema ni celulita. A ja ga slušam i ne verujem. Ovim ljudima je stavrno stalo da ja završim maraton. Više nego meni. Čime sam ja to zaslužila? I u meni nastaje preokret. Ima da trčim. Ima da umirem. Ima da se raspadam, ali ću završiti. Niko i nikada nije verovao u mene kao oni sada. Kao oni tu. Trči Dragoslava i ne palamudi. A kao eho mojih misli urlaju oni iz kafića, bodre me, viču iz sve snage. Čuju se do Petrovaradina. Završavam deveti krug. A onda, ja opet ne znam da li je to meni na licu pisalo, ili oni mene toliko dobro poznaju ili šta je drugo bilo po sredi, tek njih nekoliko je stalo ispred skretanja za cilj, poredali se u špalir i zatorili prolaz. Za svaki slučaj da ne odustanem. Jednostavno mi nisu dali da skrenem i završim. Jednostavno moram dalje da trčim. Jednostavno, ja se tu ništa ne pitam. Ima samo da slušam i trčim. I ja mislim oni su ludi. Oni su stvarno ludi. I ja nemam reči. I onda ponovo Mara stupa na scenu, zadnji krug trči sa mnom. Onako u čizmama. I ne da mi da odustanem. Ali ja moram da kažem, onda kada sam na fejsbuku objavila da ću da trčim maraton i da se bojim da neću moći, da ću odustati, ona je samo napisala – ja sam tu. Ceo jedan svemir je stao u te tri reči. Ja sam stvarno znala da je ona tu. I da ne treba ničeg da se bojim. I da će biti sve u redu. Ceo život sam čeznula za te tri reči, za osobom, osobama koje će mi zanati to da kažu. Možda je to umela samo moja majka i sad Mara. Nemam reči. Prodrla je u najskriveniji deo moje duše. I trčim ja taj zadnji krug. Ne da mi više ne pada na pamet da rondam, da dramim, da kukam, da bogarm, jebetam, nego trčim zato što u tom trenutku je jedino bilo moguće da trčim. Mara je tu. Pored mene. Trčim mojim nogama a njenom snagom. Njenom voljom. I njenim srcem.
Postoje tako neki momenti u životu kad nas situacija nadraste. Kad se ti tu više ništa ne pitaš nego samo po inerciji pratiš sled događaja. Slepo izvršavaš. 
I samo mi u glavi odzvanja ona euforija glasova, njih nekoliko koji su ostali da me čekaju da završim, da me bodre - izdrži. Izdrži. 
I ja moram da izdržim. Ne zbog sebe, nego zbog njih. I ja mogu da trčim. Noge bole, otpadaju ali trčim. U međuvremenu nam se pridruži još jedan dečko, nikad ga do tada nisam videla, ne znam ni kako se zove, samo je počeo da trči sa mnom i sa Marom i da upravlja - diši duboko, ja dišem duboko; digni glavu, dižem glavu; gledaj pravo, ja gledam pravo. Sve sam slušala. Nikad u životi nisam bila poslušnija. Što god su mi rekli sve sam uradila. Tu nije bilo moje glave da nešto misli, buni se, palamudi, tu nije bilo mene, bilo su moje noge kojima je neko drugi komandovao a ja sam bila kao neki odraz neke mene, koju ne poznajem. I tako zadnji okret iza mosta, još samo jedan kilometar, trče dodaju mi vodu, mandarine. U životu nisam osetila da se neko toliko bori za mene kao tad njih dvoje 
idem, nešto mi i pričaju, ne sećam, odjednom ugledam svetla, svetli u mraku displej, cilj, blizu je još sto metar, Mara me uzima za ruku i kaže ajde sad najbrže... i trčim i vidim neku traku, maramu, šta li, neko drži kraj marame sa jedne strane a drugi neko sa druge strane i sad ja kao treba da proletim kroz tu traku, pokidam je i kao sam ja pobednik na maratonu, jer to je privilegija onog prvog ko uđe u ciljnu kapiju. Pa oni su totalno ludi. Pa odakle im toliko mašte, odakle im ideja. 
Ne sećam sam trenutka kad sam se sjurila dole i prošla kroz cilj. Bila sam u transu. I završila moj prvi maraton.
Da li sam srećna? Presrećna sam. Da li sam uspela? Uspela sam. Da li sam prevazišla sebe? Jesam. Ali ne sama. Nikad ja to ne bi mogla sama. Oni, ti dragi ljudi, moji prijatelji trkači, su mi pomogli, oni su to uradili. Oni su odreagovali u pravom trenutku i na pravi način. Poneli su me na svojim krilima. I ja sam uspela. i kad sam htela da odustanem, nisu mi dali, i kad sam htela da se pobunim nisma smela. Svojom požrtvovanošću su mi oči otvorili. Pokazali mi put kojim trebam da idem i kako treba da idem. Hvala im do neba.
I kaže neko - kad izgubite veru u ljude samo trčite maraton. A ja kažem - što vam god u životu zasmeta, samo trčite maraton. Sve će se izbistriti i postati jasno.
I da, tog jutra sam napisala - ponestaje mi samopouzdanja, a dobila sam ne samo samopouzdanje, nego enormnu količinu ljubavi, vere, podrške. Ljudi su ti koji nas čine srećnim ili nesrećnim. A ja nisam ni znala kolika sam srećnica, da u jednom danu budem okružena sa toliko divnih ljudi koji su svi zajedno disali za mene.
Pa ljudi obožavam vas 
I da, ono možda najvažnije od svega – hrabrost je ta koja me privlači ljudima! To osetim instiktivno, samo na trenutak budem zaslepljena i znam da moram da budem ovde. I ja u mom okruženju imam toliko hrabrih ljudi ali i dve najhrabrije osobe na svetu. Slavica i Marija. Jedna me svojom hrabrošću, mudrošću i inteligencijom inspirisala da se prijavim na ovu trku koja prevazilazi sve moje i očekivano i neočekivana. A druga me svojom energijom iznela.
 
Svet je divno mesto i ja sam najsre'nija osoba na svetu  i sve vas volim.
 
Nataša Jovanović, hvala na fotkama, tako si dobro zabeležila svaki momenat 

 

  2. Zrenjaninski maraton

  13. Trka Prijateljstva Kula

 

 

        Unos rezultata

        Plasman 2022 godina

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona