headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

 

Usled situacije povodom virusa KOVID- 19, memorijana trka „Dragutin Tomašević-2020″ koja je bila u planu za 23.05.2020 odložena je za 25.07.2020, i za istu važe sve dosadašnje prijave kao i sve ostale propozivije vezano za sam dan održavanja trke.


Propozicije


Zbog vanredne situacije Vršački atletski klub 1926 bio je prinudjen da odloži datum Trke uz stepenice Vršac 2020 i da pomeri trku za 23.08.2020 godine.

>>> Detaljne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije



 

7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Tanja Stojanoski

Nakon ultre na 12h na kojoj sam uradila 112km, iako sam ubedjena da sam istrčala 116km, možda sam se zabrojala ili su sudije Zmagu i mene slučajno propustili kada smo od 90 km do 94 km proleteli i ne stajali na okrepi  tada zbog neslaganja oko rezultata gubim volju da jurim do kraja i poslednjih pola sata stajem sa trkom. Suze su bile jače od svega. Bila bih neiskrena da ovo nisam pomenula, jer su svi moji drugari videli kako sam klonula na momente duhom,sto je za mene retkost. Ponavljam,grešim možda a možda i ne. Činjenica da sam imala 3h do kraja trke i da sam za to vreme imala još samo 20km da bih oborila svoj rekord i dobila ludačku snagu jer je pristigao moj drugar Slobiška da mi gundja na bajsu kako idem prebrzo, jer sam na momente isla 5 min 30 sec po kilometru, ali ipak duh i želja za jurnjavom su splasnule.

Rezultat zaista nije bitan, radujem se jer sam se plašila da li ću moći i 50km da uradim, pošto sam jedinu dužinu ove godine imala pre dva meseca i to 35km. Stid me da priznam koliko slabo treniram,neki kilogram viška koji su prouzrokovali žive rane po čitavom telu već od 20- og kilometra, ipak me nisu sprečili da odradim trku jako lepo. Vetar nas je poprilično izudarao, i svi su rekli da nije bilo vreme za rekorde, ali za trku il si spreman il nisi, za ultru pogotovo. Ja ne mogu da opišem rečima zahvalnost i radost kakvu osećam prema svojim prijateljima koji su došli da nas podrže, da trče malo sa nama, navijaju. Zare Ćulibrk koji je trčao sa mnom boga pitaj koliko, Nemanja Slavić koji je došao da odradi trening trčeći sa mnom i stiteći me od vetra, Zdravko Barić koji je trčao mojim tempom i sklanjao ljude ispred nas i podsetio me na one naše kilometre koje smo skupa napravili sa Tonijem po Sloveniji, Moje drage Monini, Nata, Ivan i Nataša, Vera, moj Miljur koji je došao samo da bude sa nama i da nas slika,Disko , Tasa, Andja koji su doneli pivicu za posle trke, Tonči ,Trajčetov sin,moja i tatina uvek verna podrška, nas andjeo čuvar,ekipa Burta iz Bosne koji su završivši svoje trke nastavili da bodre nas ostale punom parom i svojom veselošću nisu nam dozvoljavali da klonemo, Ivanče,Goksijev brat,koji mi je davao gutljaj vode iz flaše,jer vise nisam imala snage ni da je pridržavam,svi oni koji su došli da bodre svoje nisu stedeli glasa da nas hrabre da izguramo do kraja, svi trkači koji su učestvovali i nesebično jedni druge jačali i bodrili rečima podrske, svako je svoju trku trčao, ovo je zaista borba sa samim sobom,u ovoj bici su svi pobednici. Suze su mi puno puta isle kad god protrčavam pored starta i čujem navijanje, zaista nisam znala kako da se zahvalim svim ljudima koji su juče bili tamo i bili deo takve trke, oprastavši se sa drugarima koji su trčali sa mnom,i ne mogavši da ih poljubim jer je vrat i gornji deo ledja boleo ludački, ja sam im ljubila ruke u znak zahvalnosti za svaki metar i minut koji su proveli sa mnom. Pogled na Gogija, na Darka, na Aconija ciju smo porodicu jedva čekali da nas bodre onda kad je najteže pred kraj, na Paju, na svakog onog koji je davao poslednji atom snage iz sebe zarad želje da naprave svoje prve stotke i dobre rezultate mi je davao snage da se borim sa ludačkim bolovima od ojeda i živih rana i ne dozvoljavajuci da kao i uvek ja budem možda i najsnažnija karika koja uvek bodri druge takmicare čak i kada se sama raspada. Ovo teško ko može da razume,a i ne trudite se bolje je. Zbog netreniranja i ručkanja malo više plaćam ceh i nisam oka sklopila, ne zbog bolova u mišićima već rana koje su veće i gore nego kad sam trcala 24h. Andrija, do neba ti hvala što si me dopremio u stan, potpuno sam smetnula sa uma kako bih isla kući nakon trke. Hvala neizmerno svima i molim vas ne zamerite ako sam nekog zaboravila da pomenem, zaista nisam mogla da spavam, ali dok su emocije sveže morala sam da napišem utiske. Srećna do neba što imam tako velike prijatelje u svom životu i ne možete da zamislite kakvu zahvalnost gajim prema svima vama koje sam juče videla. ♡♡♡


7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Goran Vendlener

Razmišljam od juče kako da započnem ovaj izveštaj o putešetvijama "100km",pun sam utisaka,a opet nem, ne znam šta me je snašlo. Pre par meseci sam se prijavio na ovu trku,u početku sebično ćutao,a onda počeo da govorim ljudima,od mnogih sam tražio savete kako da treniram,al sam dobio šipak, a ne savet,par sugestija kako bi mogao trenirati mi je dala Antonija ◪Orlić jedna od vrhunskih ultramaratonki Hrvatske i slobodno mogu reći niko više! Ipak sam se upustio u sve pa reko kako bude. Treniralo se,a i nije. Kako se približavalo sve veća frka me je hvatala, mnogo pitanja mi se vrtelo u glavi na koja sam sam sebi davao i odgovore. Došao je vikend ultramaratona, došao sam u subotu da ispoštujem humanitarnu trku Spring Rolls koju su organizovali moji drugari Kale,Voja,Điki i Saša,a onda me Katarina Kale Popov i Vojislav Popov i ugostili tu noć kod sebe, trudio sam se da ih mnogo ne gnjavim, iako su se oni trudili da mi ugode, hvala vam ! 

Jutro 6 h Voja kuva kafu, ja po običaju ne mogu da jedem pred trku, al se naterah bananu da pojedem i pravac ada, stižem, standardno pozdravljanje, podizanje brojeva po protokolu i start. Pokušavao sam da se ne zalećem ipak su oko mene bili sve iskusni vrhunski ultramaratonci iz Slovenija, BiH, Makedonije, Hrvatske... a ja onako poplašen ko napušteno mače na ulici. Trudio sam se da držim pejs sa Makedonskim rekorderom Trajce Mihov sa kojim sam pričao dok sam trčao, malo mi je spominjao o svojim uspesima i tu nam se priključio i Slovenački rekorder Matjaž Bukovec , a meni u glavi samo odzvanja "O Bože šta ja radim, ubijam se, šta ću ja u ovoj grupi,oni su vrh u ovoj disciplini, obuzdaj se Gorane ti ovde ne pripadaš" Matjaž je ubrzao i ja za njim, kao da trčim maraton, međutim nažalost Matjaž odustaje na 37km ja nastavljam dalje u tom trenutku na 1 mesto, sve do 50-om kilometru je sve bilo sjajno, a onda zid kao u crtanom filmu Simpsonovih kad Homer trči maraton tako sam se osećao kriza na svakih 100 metara, u glavi mi se motalo da odustanem jer ako mi je sada kriza pomislio sam šta će biti na 80km... reko ajde Gorane možeš noge jadne trpe, šta ova luda glava smišlja, nastavljam dalje, na 54km me prelazi Mladen Stevanovic iz BiH koji je na kraju i pobedio, kralj, negde sam i znao da će on pobediti, divim se tom momku, skroman lik. Posle toga sam saznao da je trećeplasirani iza mene nekih 6 km, pomislim ajde nastavi u ovom tempu ima šanse i do postolja da dođeš, jer mnogi su već odustali. Mislio sam da puzim, delovalo mi je da hodam, ne da trčim, međutim sat je pokazivao tempo 5:15-5:30 pomislih za ovu trku to je brzo, a i drugarice Ivana Mona Gazivoda i Natasa Sarajevcicsu mi vikale da idem brzo, tada sam već istrčao drugi maraton 84km, podsećanja radi prvi prolaz na prvom maratonu je bio 3:20, išao sam ga prebrzo, nastavio sam u tom ritmu jer je tada došao moj the best runner friend Nemanja Katanic koji me je tih najtežih kilometara ispejsovao, delovalo je večno, kovali smo neke planove za budućnost, pričali o trkama, više on, nego ja, al sam mu ja kroz misli odgovarao.  Menjala su mi se raspoloženja, smejalo mi se, plakalo, vrištalo, ali podrška od ljudi koji su trčala me je dizala Tanja Stojanovski koja trči trku na 12 sati vrišti sa druge strane daje mi podršku, ja vrištim dajem njoj jer znamo sad već oboje koje su to "gorko-slatke" muke. I taman da dođem kroz prolaz i reko još jedan krug, sudije mi saopštavaju da mi je ostalo još dva kruga, pakao, zeznuli su me za krug pomislim, malo se raspravljao, al ne vredi, gubim vreme, dolazim do okrepe da se napojim još tih 4km pa da završim ovu putešestviju, mislim se šta mi je ovo umiranje i trebalo u životu,al ajde. Tu mi organizator nudi pitu, ja besan što su me omanuli za krug, kaže još šta je to za tebe, kao da sam trčao 10km pa kao aj možeš još dva kilometra. No krenem ja od besa, zadnja 2km me je i moj drug Nemanja jedva pratio bilo je to po 4 minuta po kilometru šibanje i finish line. Vikao sam u cilju da mrzim trčanje, al sam se i sam sebi smejao, navalio sam i na pitu i kiki riki koji mi je pario oči celih 100 km, a ne smem da ga jedem, jer bi me uništio. Ovo je za mene sjajan rezultat, a danas su mi javili da je to i 13 vreme svih vremena na 100km u Srbiji, pa sad prosudite jel loše tih 9:14,00 
Moram sad pre svega da se zahvalim mom bratu Ivan Vendlener koji mi je bio velika podrška duž staze sve vreme je popreko trčkarao da vidi da li sam dobro, malo animirao, zatim Miljurko Djurković koji je prešao 300km da bi nas podržao i fotografisao, to je naš Miljur kralj, mali Petar Radak koji mi je dodavao vodu i okrepu, svaka čast, budući šampion, hvala Jelena Ademi I Tijana Djaic na fotkama i podršci, hvala doktorici Vera Velimirovic što je došla da nas podržihvala svima koji su mi slali sms podršku,iako nisam gledao na telefon, hvala svima verovatno sam nekog ispustio, ali mi nemojte zameriti. Hvala Boban Pantovic na organizovanoj trci, znam da nije laka nijedna organizacija neke trke, što se mene tiče bilo je dobro, iako su se neki žalili, ima malih propusta, al meni su zanemarljivi. Vetar si mogao malo da smiriš, bio je nepodnošljiv!  Hvala na raznim komentarima, tipa "čovek čelik", "terminator", "stena"... sve ali ja sam od mesa koje mi se raspada smiley Ne znam šta bi još napisao, osim da čim se oporavim krećem malo ozbiljnije da treniram pa da vidim da li mogu bolje na sledećem prvenstvu smiley

JOOOOJ PA KOJI SAM JA SEBI KRALJ smiley

Goran Vendlener


 

MARATON SOMBORAC I U NJUJORKU MEĐU NAJBOLJIMA

Slobodan Jerković | Blic 06. 04. 2015. - 21:07h | 

http://www.blic.rs/Vesti/Vojvodina/548733/MARATON-Somborac-i-u-Njujorku-medju-najboljima

Josip Major za četiri godine je od trkača rekreativca postao najbolji somborski maratonac.

Šezdeset kilometara pretrčao za pet sati: Josip Major

Odlične rezultate potvrdio je i na nedavnom polumaratonu u Njujorku, gde je među 1.000 trkača po snežnoj vejavici osvojio 9. mesto u generalnom plasmanu i 3. u svojoj kategoriji.

Za četiri godine je na takmičenjima istrčao više od 1.000 kilometara.

- Trčim iz čistog zadovoljstva. Počeo sam zbog sopstvene unutrašnje ravnoteže i zdravstvenih razloga krajem devedesetih, a onda je to preraslo u strast - kaže Major.

Prvu uličnu trku istrčao je 2011, prvi polumaraton naredne godine na Paliću, a prvu maratonsku trku pre dve godine u Novom Sadu. Na prošlogodišnjem Novosadskom maratonu u trci za šampionat države stigao je na cilj treći, istrčavši 42 kilometra za dva sata i 56 minuta. Vrhunsku formu potvrdio je neočekivanom pobedom na međunarodnom ultramaratonu Sombora-Baja. Šezdeset kilometara do ovog mađarskog grada pretrčao je za pet sati izvlačeći iz sebe i poslednje atome snage.

- Prvih 40 kilometara tempo je bio laganiji nego na maratonskim trkama, a kada sam obišao najvećeg rivala, činilo se da će sve proći lakše nego što sam se nadao. Međutim, svaki kilometar nakon 45. donosio je nova iskušenja, a poslednjih desetak nastupili su grčevi, usporio sam, delom i prohodao, ali ipak prvi stigao do cilja - priča Major.

Major ima 36 godina, nema velikih sportskih planova, ne opterećuje se plasmanima, a jedina ambicija mu je, kaže, da istrči maratonsku trku brže od dva sata i 54 minuta i time postane najbrži somborski maratonac svih vremena.

- Od toga me dele svega dva minuta i nadam se da ću to istrčati već ove sezone, a onda se vraćam rekreativnom trčanju sa željom da trčim iz čistog zadovoljstva do kraja života i tako sačuvam vitalnost i zdravlje - veli Major.


 

Ötéves a Somaraton atlétikai és rekreációs klub

Beszélgetés Sárközi Árpáddal, a Somaraton egyik alapítójával

Városunkban 2010-ben megalakult a Somaraton atlétikai és rekreációs klub, amely nemrégiben ünnepelte fönnállásának ötödik évfordulóját. Sárközi Árpád, a klub egyik alapító tagja mesélt lapunknak a zombori maratonistákról.

– Hogyan alakult meg a Somaraton? – kérdeztük Árpádot.

– 2004-ben megszerveztem a zombori maratont, majd nagyon meglepődtem, hogy gyenge érdeklődést mutattak a polgárok. Ekkor úgy döntöttem, hogy létrehozok egy weboldalt a zombori maratonistáknak, ami végül a Somaraton nevet kapta és gyors népszerűségre tett szert. A versenyeken az újságírók általában az első három helyezettel foglalkoznak, de egy félmaraton vagy maraton esetében az, aki utolsóként teljesíti a tá- vot, épp oly jelentős eredményt ért el, mint a dobogó- sok. Így a honlapra föltettem minden futó eredményét, valamint fotókat is mellékeltem, és kis idő elteltével már az ország minden pontjáról kaptunk visszajelzéseket. Öt évvel ezelőtt pár zombori fiatal első alkalommal lefutotta a házi maratont, és nagyon megtetszett nekik. A verseny után megkerestek, hogy miért nem hozunk létre egy egyesületet, és ekkor többedmagammal megalapítottuk a Somaraton atlétikai és rekreációs klubot. Nemrégiben a Dr. Zoran Đinđić egyetemistaotthonban megünnepeltük az ötéves évfordulót, valamint kiosztottuk a Puž díjat.

– Milyen eredményért ítélik oda a Puž díjat?

– Két évvel ezelőtt javaslatomra hoztunk egy olyan határozatot, hogy aki az első maratonját lefutja, azt a rákövetkező év elején Puž díjjal jutalmazzuk. Az idén Fridrih Bálint, Tijana Odobašić, Stojan Miljević és Aleksandar Marković érdemelte ki.

– Hogyan működik a klub?

– A városvezetés fölismerte a munkásságunkat és idén már má- sodjára pályázás nélkül 200 ezer dinárt juttatnak a zombori maraton szervezésére, emellett klubként is pályázunk majd, de valószínűleg az ott nyert pénzösszeget szintén a maraton megszervezésére fordítjuk. Büszkén mondhatjuk, hogy a tavalyi zombori maratonon csaknem há- romszázan vettek részt. Kiemelném, hogy az elmúlt évek során mind több női versenyző csatlakozott hozzánk. Ha valaki szeretne társulni csupán annyi a teendője, hogy kitölt egy betagosodási ívet, ami a www.somaraton.org.rs weboldalon található. A klub létrehozásával tulajdonképpen az volt a célunk, hogy legyen egy közösség, amelyhez tartozunk. Egy-egy nagyobb verseny alkalmával körbekérdezzük egymást, ki szeretne részt venni, és ha többen jelentkezünk, akkor szervezünk egy minibuszt, ugyanis az egyik fő problémánk az utazás megoldása.

– Milyen sűrűn edzenek?

– Mindenki magának készíti az edzéstervet, sokan edzenek a lóversenytéren vagy a csatornaparton. Vannak úgymond fanatikusok, akik esőben, szélben, hóban is elindulnak futni, jómagam csak akkor edzek, ha szép az idő.

– Miért tartja fontosnak a futást?

– Ötvennégy évesen kezdtem el futni, és mondhatom, teljesen megváltozott a testtartásom, szinte kiegyenesedtem. Számomra a maratoni futásban az a legfontosabb, hogy célba érjek és mosolyogni lássanak. Az edzéseken annyit futok, amennyi jólesik a szervezetemnek. Nagyon fontos a megfelelő sportcipő kiválasztása és ez esetben a legfontosabb, hogy mindig egy számmal nagyobbat kell venni. Futás közben a láb csúszkál a cipőben és ezért helyre van szüksége, ellenkező esetben még a körmünk is leeshet.

– Hogy próbálják népszerűsíteni a futást?

– Tíz évvel ezelőtt még úgy néztek rám, mintha valami bajom lenne, talán azt is gondolták, megzavarodtam, hogy futkározom, de később rájöttek, milyen érdekes tömegben futni, és mennyire fölemelő érzés a taps és az ováció, amiben az ember célba éréskor ré- szesül. A fényképeket a fiatalok az internetes közösségi portálokon megosztják, és ennek köszönhetően is sikerült növelni a népszerűséget. Akik nem töltötték be a 18. életévüket, szü- lői és orvosi beleegyezés nélkül nem futhatnak, de példaként pár éve egy nyolc éves szabadkai kislány teljesí- tette a zombori félmaratont, termé- szetesen szülői beleegyezéssel futott. Világviszonylatban Szlovéniában a legnépszerűbb a futás. A ljubljanai polgármester a maraton kezdetétől az utolsó versenyző célba-éréséig végigkíséri a versenyt, tehát fontos a hozzáállása egy adott országnak és vezetőinek a futókhoz. Mindenkivel igyekszünk jó kapcsolatot tartani, például nemrégiben az egyik közösségi oldalon csatlakozott hozzánk Pásztor Bálint, a szerbiai képviselőház tagja, akit szeretnénk meghívni a május 17-ei zombori maratonra, amelyre már weboldalunkon lehet jelentkezni. Azt hiszem, a futásban mindenki egyforma, vagyis politikától, vallástól és minden mástól független futhatunk, és ezt hangsúlyozni kell. Helyi szinten kiemelném Tijana Odobašićot, aki tavaly az első zombori hölgyként lefutotta a maratont.

– Milyen távot futnak az ultramaratonon?

– Tulajdonképp minden 42 kilométer fölötti táv ultramaratonnak számít, emellett vannak kizárólag 12 és 24 órás ultramaratonok. Ilyenkor kijelölnek egy pá- lyát és bírák mérik, hogy ennyi idő alatt hány kilométert teljesít a versenyző, természetesen bármikor megállhat pihenni, sőt akár aludni is. Nemrégiben a belgrádi Ada Ciganlija körül megrendezett 12 órás versenyen Mirko Erdelji 108, valamint Damir Marković 106 kilométert teljesített. Idén mi leszünk a Zombor-Baja ultramaraton házigazdái, amelyet tulajdonképp Zombor Város szervez, de a klubunk társszervezőként besegít.

– Sikerült komolyabb eredményeket elérniük?

– Attól függ, hogyan értékeljük. Mi rekreációs tevékenységet végzünk, tehát azokkal szemben nem vehetjük föl a tempót, akiknek van edzőjük, és edző- táborokba utazhatnak. Úgy vélem, ettől eltekintve, szép eredményeink vannak. Előfordult már hogy a versenyzőink jobban teljesítettek a profiknál. Fontos megjegyezni, a maratoni futásnál a leglényegesebb, hogy célba érjünk, tehát az utolsó helyezett épp olyan hős, mint aki elsőként ért célba. Az elmúlt években a versenyzőink jártak a párizsi, a római, sőt még a berlini maratonon is. Idén, ha minden a terv szerint alakul, két klubtagunk részt vesz a New York-i maratonon – fejezte be a beszélgetést Sárközi Árpád.

Oberajter Dávid


 

Iz trenerovog kuta - Elvir Rakipović

VODAFONE 36. ISTANBUL MARATHON 16.11.2014.

Maraton = 42,195 km.

Prvi maraton istrčan je na prvim modernim Olimpijskim igrama 1896. godine, od sela Marathon (trčao sam ga 2003. godine) do Atene, dužina mu je iznosila oko 40 km. Na zadovoljstvo Grka prvi je pobjednik bio grčki pastir Spiridon Louis. Mislim da je dobro i ovo znati: standard za današnju maratonsku utrku od 26 milja i 385 jardi (42 km i 195 m) određen je na osnovu dužine maratonske staze na Olimpijskim igrama u Londonu 1908. godine, princeza od Walesa trebala je pucnjem označiti početak utrke. Bilo je odlučeno da startno mjesto bude na travnjaku ispred Windsorskog dvorca, kako bi ga i kraljevski unučići mogli vidjeti. Ta je udaljenost do Shepard´s Bush stadiona iznosila 42,195 km, i do danas je ostala ista. Međutim, maratonska staza iz Londona standardizirana je tek na Olimpijskim igrama u Parizu 1924. godine, dok su Olimpijske igre koje su se održale u međuvremenu imale različite dužine: 1912 (Stockholm) 40,200 km i 1920 (Antwerp) 42,750 km.

Na ovo sam im posebno skrenuo pozorost.

U startu trebamo shvatiti da tijelo može podnijeti samo onoliki napor na koliki je bilo naučeno u samom treningu. Cilj ovog programa je da se u treningu prije maratona istrči dužina maratona, bilo bi dobro i koji kilometar više. Ako smo rekreativac koji se odlučio istrčati svoj prvi maraton, a najduži trening dužine prije maratona iznosi nam 30 km, to nije dobro i mogli bi se suočiti sa „zidom“. Sa „zidom“ bi se sigurno suočili nakon 30 km jer nikad prije toga nismo istrčali veću udaljenost. Ako naše tijelo nikad prije toga nije prošlo toliku udaljenost, neće znati kako prevladati stres. Često se u zadnjim kilometrima maratona može vidjeti dosta trkača koji hodaju, njihov je najčešći problem da su krenuli brže negoli su spremni ili su naletjeli na „zid“ koji sam ovdje opisao. Sama utrka je najnepovoljnija prigoda da se istrči najveća udaljenost. 

Istanbul maraton i utrka od 15 km iz trenerovog kuta

Mišljenja sam da se ovo još nije dogodilo u Hrvatskoj da iz jednog grada ili bolje rečeno jedne Udruge kakva je naša u jednom danu na maratonu debitira 19 trkača-rekreativaca. Pokušao sam na papir napisati imena rekreativaca iz Osijeka koji su proteklih godina istrčali maraton i da su sad spremni da ga istrče. Trebalo mi je puno vremena da si napišem 12 imena, vjerojatno ima još neko koga se nisam sjetio.

19 + 1 veličanstvenih

U Istanbulu je 16.11.2014. godine 19 članova Udruge Zdravo trčanje ili polaznika Ferivi škole trčanja istrčalo svoj prvi maraton, a njima pripada i Davor Ivančok koji je zajedno trenirao sa ovom grupom i 12.10.2014. u Zagrebu istrčao svoj prvi maraton. U Istanbulu su svoj prvi maraton istrčali: Snježana Srb, Tatjana Kuna, Andreja Rakipović, Ana Šoš, Ivana Oputrić, Sanja Petlić, Veljka Kljaić, Ornela Prekodravac, Iva Anić, Branimir Keler, Stjepko Medved, Matija Karša, Ivan Karalić, Josip Varžić, Filip Anić, Marijo Vukić, Luka Rašković, Predrag Prekodravac i Mihael Tapšanji. Najstarija ženska osoba ima 49 godina, dok najstariji muški 48 godina. Najmlađi je Luka Rašković (18 godina). Žao mi je kao i cijeloj našoj ekipi što ovaj maraton nije istrčala i Ivana Babić. Ivana je sa nama odradila 90% treninga, ali zbog narušenog zdravstvenog stanja nije trčala maraton, već je u Istanbulu istrčala utrku od 15 km. Ivana je sada dobro i vjerujem da će u proljeće i ona istrčati svoj prvi maraton.

Veliku pažnju i iskrene čestitke zaslužile su: Slavica Kvolik, Biljana Mikulić, Stojanka Josipović, Tea Maković, Ana Kvolik i tri srednjoškolke: Dora Rakipović, Ena Ević i Iva Keler. U Istanbulu su istrčale utrku od 15 km i to im je najduža službena utrka koju su do sada istrčale i za koju su marljivo trenirale. Ako budu željele i imale volju, slijedeće stepenica im je da istrče polumaraton.

 Ništa se ne događa slučajno. Na Osječkom polumaratonu imali smo 50 trkača koji su si uredno uplatili startninu i istrčali polumaraton ili utrku od 5 km. Lijepo smo dočekani na polumaratonu u Somboru gdje je 30 naših članova istrčalo polumaraton i od organizatora smo dobili nagradu za klub sa najviše takmičara koji su završili polumaraton. Dosta je naših članova bilo i na polumaratonu u Apatinu. Imali smo nekoliko štafeta na ultramaratonu Sombor – Baja. Trčali su naši članovi u: Beču, Budimpešti, Ljubljani itd.

Trenutno nas prati jedan prekrasan statistički podatak. Do sada smo imali 100% završetak utrka, odnosno svi koji su stali na start bilo koje utrke istu su i završili. Tu sam informaciju imao u svojoj glavi kad sam sam ujutro u Istanbulu iz hotela nakon ostalih trkača krenuo do mjesta odakle nas autobusi voze u Aziju na mjesto starta. Počele su me pucati emocije i koljena lagano podrhtavati, i tada sam imao samo jednu želju, a to je da svi istrče utrku za koju su naporno trenirali. Rekao sam si da danas ne može biti samo jedno odustajanje, ako i dođe do toga onda maraton neće završiti dvije osobe (ta druga osoba bio bi ja). Cijelo vrijeme maratona trčao sam zadnji kako bi mogao pomoći ako za to bude potrebe, a bilo je. Kraj znate, svi su završili svoju utrku. Biti ću iskren i ovdje napisati da me više veselilo što su svi uspješno završili svoje utrke nego bilo koji moj rezultat do tog trenutka. U biti ovo je moj najveći rezultat. Prije prvih treninga za maraton objasnio sam im u kojem će smjeru ići treninzi. Rekao sam im da ću ih pripremiti da istrče maraton, ali da ne očekuju neki „dobar“ rezultat. Znali smo da je u Istanbulu limit 5 sati i 30 min, za neke to od početka nije bio problem, ali su se pojedinci zbog tog limita morali dobro truditi i ne propuštati ni jedan trening dužine. Prvi trening dužine iznosio nam je 20 km, da bi svaki drugi tjedan dizali tu dužinu za 2-3 km. Tri tjedna prije maratona svi su u treningu istrčali maraton ili 42,2 km. Tjedan između dužina trčali smo pola do tada najduže dužine. Tijekom tjedna imali smo tri treninga u sklopu Ferivi škole trčanja koju vodim. Ponedjeljkom i petkom lagano trčanje 6 – 7 km, a srijedom trening brzine. Subotom bi ponekad znali trčati Ligu Zdravo trčanje. Ovo je tip treninga koji ih postepeno vodi prema cilju sa minimalnom mogućnosti od ozljeda. Primarni cilj je bio da se istrči maraton ili utrka od 15 km, ali i ne unaprijed zadano vrijeme.

Da je lako maraton bi istrčao svako. Nije lako istrčati maraton i za njega se treba uporno i redovito trenirati. Maratonci su ljudi iznimnih psihofizičkih sposobnosti i u maratonu nema opuštanja sve dok se ne prođe linja cilja. Uz titule i zvanja koja ovi pojedinci imaju sad si u životopis sa ponosom mogu unijeti i podatak da su istrčali maraton. Svi su oni bili odlučni, strpljivi i uporni tako da su došli do željenog cilja.

Mene kao njihovog trenera posebno veseli što je kod većine došlo sasvim slučajno i spontano da istrče maraton. Radi se o ljudima koji su počeli trčati prije godinu do dvije, a neki od njih i kraće od toga. Neki su imali problema sa viškom kilograma, drugi su bili pod stresom, treći su imali određenih zdravstvenih problema, a na kraju ovo ih je trčanje sve zbližilo i povezalo da zajedno idu prema jednom cilju, a taj je bio da se istrči maraton.

Svo sam se vrijeme trudio da im podignem samopouzdanje te trčanje učinim zanimljivim i ugodnijim, neprestano sam im davao savjete kako da se pripreme za jače treninge i same utrke.

Često sam im znao reći da se ponekad odmorim sa dva sata laganog trčanja, a pred kraj ovog programa za maraton nekoliko mi se njih javilo i reklo kako su se odmorili i opustili na treningu koji im je trajao oko 2 sata laganog trčanja.

Prije starta dobili su još jednu uputu od mene, a to je da se opuste, trče i nešto sporije negoli su spremni, te da se tijekom cijelog maratona slikaju mobitelima. To su i radili, sad imaju pregršt fotograija sa cijelog maratona, ulaskom u cilj niko se od njih nije srušio i relativno brzo su se oporavili.

19 članova Udruge Zdravo trčanje i polaznika Ferivi škole trčanja koji su 16.11.2014. godine u Istanbulu istrčali svoj prvi maraton:

Pobjedila je Amane Gobena   ETH    2:28:46

328      Ana Šoš                       4:24:02

511      Snježana Srb               4:51:00

599      Iva Anić                      5:09:27

601      Ivana Oputrić              5:10:46

608      Sanja Petlić                 5:12:54

624      Andreja Rakipović      5:17:51

628      Tatjana Kuna               5:19:00

637      Ornela Prekodravac    5:20:38

639      Veljka Kljaić               5:21:01

732 maratonke istrčale su maraton

Pobijedio je Hafid Chani        MAR   2:11:53

1221    Ivan Karalić                3:56:08

1473    Predrag Prekodravac   4:03:49

1664    Matija Karša                4:10:41

1711    Luka Rašković            4:11:58

2361    Josip Varžić                 4:35:46

2362    Mihael Tapšanji           4:35:49

2469    Stjepko Medved         4:42:19

2609    Branimir Keler            4:50:42

2739    Marijo Vukić               4:57:57

2892    Filip Anić                    5:09:26

2991    Elvir Rakipović           5:21:05 (Ja sam trčao zadnji kako bi po potrebi pomogao)                 

3144 maratonca istrčala su maraton.

Od oko 6000 prijavljenih maratonaca (muških + ženskih) 3876 istrčalo je maraton. Ostali su diskvalificirani. Vjerujem da se razlog u tako velikom broju odustajanja krije u tome što se puno njih prijavilo za maraton da bi samo startali i pretrčali preko svjetski poznatog mosta koji spaja Europu i Aziju. Startni paket je vrijedio više od uplaćene startnine. Inače je zabranjeno pješacima da idu preko tog mosta i tijekom maratona ovo je tim ljudima bila jedinstvena prilika da ga na taj način pređu.

Najstarija kod žena je Snježana Srb (49 godina), dok je to kod muških Branimir Keler (48 godina). Najmlađi je Luka Rašković (18 godina).

16.11.2014. godine pod organizacijom naše Udruge Zdravo trčanje maraton u Istanbulu je istrčalo 26 trkača-rekreativaca. Uz nas 20 gore navedenih maraton su još istrčali: Duško Štrbac iz Zagreba, Želimira Kopecki iz S. Broda, Boris Nago iz Belišća, Krešimir Šimić i njegova supruga Ivana Grško Šimić (kojoj je ovo prvi maraton) iz S. Broda te Maja Urban iz Osijeka.

Ultramaratonac Elvir Rakipović