headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

 

Usled situacije povodom virusa KOVID- 19, memorijana trka „Dragutin Tomašević-2020″ koja je bila u planu za 23.05.2020 odložena je za 25.07.2020, i za istu važe sve dosadašnje prijave kao i sve ostale propozivije vezano za sam dan održavanja trke.


Propozicije


Zbog vanredne situacije Vršački atletski klub 1926 bio je prinudjen da odloži datum Trke uz stepenice Vršac 2020 i da pomeri trku za 23.08.2020 godine.

>>> Detaljne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije



 

Ultramaraton samoprevazilaženja, Ušće 20/21.09.2014. 

Tanja Stojanovski, državna rekorderka, 24 h = 194 km.

Ja ovih 194 km ne bih uspela nikako da uradim sama, bez par ljudi koji su bili uz mene danima pre trke, pojedini i na samoj trci.. Najpre Igor Vojnić Zelić , koji me je savetovao i smirivao, katkad i grdio, onako kako samo on to ume.. srećna sam sto te imam za prijatelja. Samo pogled na tvoje lice i onaj pokret rukama da usporim i prisustvo me je smirivalo i hrabrilo. Elvira, koja mi je svaki krug vikala :'' Tanja Osmeh'', i ono njeno:'' ne brini, mi te čuvamo, na tebi je samo da trčis.." Jovicino prisustvo i bodrenje na svakom krugu, mi je davalo dodatnu snagu da istrajem do kraja. Bane Pavić, moj dragi prijatelju, hvala ti na svakoj reči podrške i porukama i savetima. Zoki Dimov, majica u kojoj sam trčala je samo mali znak pažnje i zahvalnosti na podršci i savetima koje si mi dao, puno mi je značilo. Moj rodja Tajfunče sa kojim sam odradila dobrih 150km, koji me je usporavao i držao na uzici, sto je bio vrlo pametan potez da izdržim do kraja. Kad smo nakon 18h trčanja počeli da jurimo,smišljali taktike, samo mi znamo kako nam je bilo veselo...Trajče i Tonči, moji dragi prijatelji koji su mi davali bezrezervnu podršku sve vreme, Trajče koji je stalno zapitkivao koliko smo prešli i nije davao da usporimo, Tonči koji je vodio računa o meni kao i o tati, eto zato sam i tako bila dobra, šampionsko makedonski tim Trajče, Tajfun, Tanja.  Nino, moj dragi Nino ,koji je trčao trku na 6h, sa kojim smo zajedno uradili prvih 6h koji su proleteli nikad lakše uz obavezno :'' Tanja uspori..''. Samo sam mislila o čevapima i pivici na koje su Nino i Tinka hteli da nas vode na kraju trke. Dragi moji Raškovici, puno vas volem.  Moj Goksi Vendlener i Joca Cucić koji su došli iz Novog Sada u subotu uveče samo da bi bili uz svoju drugaricu, trčali sa njom i smrzavali se do 4 ujutru,vi ste moja . Kirce i Tanjuška moja  Monica, Nidža Petrović, dragi moji, hvala vam što ste došli, navijali, podržavali, kako sam se obradovala kada sam vas videla.. Tamarice moja, žao mi je što nisi ostala do jutra, falila si mi.. hvala i tebi i Marku od srca na svemu  Zoki Radičanin, koji se pojavio kada je bilo najkritičnije, kada mi se spavalo baš, oko 10 ujutru, hvala ti Zoki do neba, u pravom trenutku si mi pomogao svojim prisustvom, pričom i vodicom  Nidža Jovanić i njegove bananice, hvala ti Nidžicee.  Moja Dragicica, moja draga prijateljica, koja je trčala svojih 6h, i opet došla sutradan da nas podrži u poslednjim satima, koja me je presvlačila nakon trke, spremala torbu, kojoj ne znam kako da se zahvalim dovoljno, ♥ draga moja.. Ivan Simić, hvala ti na dolasku, na podršci  Miljurko, koji me je čuvao, slikao, uveseljavao,mrznuo se celu noć pa ima li ko draži od našeg Miljurka  Mirza hvala ti sto si bio uz nas celu noć, drugar moj dragi :**.Nidža Minić, hvala ti na hrabrenju pred start, hvala ti na svemu Nidži.  Moji dragi veseli Somborci hvala na svakom HOJRA! koje ću pamtiti dugo dugo i onoj dvojici Siniši i Aci koji su se šetkali i nudili pivicu.. koliko smo samo puta viknuli Hojra, volem vas jako  Celoj ekipi Ultra Trkač Srbije hvala na podršci,na navijanju. veliko bravo svima koji su učestvovali na trci, sjajni ste bili, čast je bila nositi vašu majicu na dodeli pehara.  Damire, Aco D,. Dragana Špehar, Mikac iz Zrenjanina, Zoki, Žare, hvala vam  Moj Draženko i Bucika i Ancika .Hvala svim učesnicima, divnim organizatorima, ja nemam zamerki niti prigovora ni na šta.. Neću da se vadim na loše uslove, a bili su, i kiša i sparina, ma mene ništa nije moglo sprečiti, sem naravno neke povrede ili bolova. Mene je samo moja nemerljiva pozitivna energija održala da istrajem do kraja. Najdraže od svega mi je bilo kada su mi organizatori rekli da sam bila najpozitivniji učesnik na trci, najveseliji, podržavala sam i bodrila sve oko sebe, kao da ja trčim najkraću trku.. To me je i održalo valjda. Naravno svi ovi ljudi koje sam nabrojala su zaslužni za ovo sto sam uradila, bez vas to ne bi bilo moguće, iskreno priznajem. Srećna sam što sam uspela da uradim i više nego što se očekivalo od mene, svi su tipovali na 180km, e pa malko više ipak ispalo. Bez treninga, bez trenera, samo svojom voljom i podrškom dragih ljudi sam uspela.Za prvi pokušaj i prvi put od mene sasvim dovoljno. Još jedna od mojih ludih avantura uspešno završena..


 

SOMBORSKI 35. POLUMARATON- JOŠ JEDNA MARATONSKA PRIČA O LETAČIMA U PATIKAMA....

Snežana Jovicki

Kada sam istrčala prošle godine trku, dok me je oblivao znoj, negde na desetom kilometru, tiho sam se zaklinjala u sebi, kao po ko zna koji put, da neću više praviti ovakve gluposti, da po vrućini, vikendom, treba da sedim kući i odmaram se ili promenim hobi.

To je samo lažno zaklinjanje mnogih trkača- amatera u trenucima slabosti i iskušenja. Instinktivno sam pritisla prijavu i prijavila se za novu Somborsku avanturu.

Dolazak je bio još slađi jer sam osvojila startninu stihovima osmišljene pesme.

Ne, nikako se ne udvaram jednom gradu, potpuno me je osvojio. Ne mislim na grad, to su zgrade, kuće, trgovi, hladni stubovi... mislim na gradsko srce Somborčana koje toplo i iskreno kuca za sve pridošlice, goste, preletače.

Uvek su me ljubazno obaveštavali o prevozu, trudili se da mi obezbede dolazak. Ovog puta priključila sam se grupi trčanje.rs i zaista mi je bilo jako prijatno.

Ukućani su me bodrili ali i prevrtali očima pri saznanju da ću na plus trideset da se mlatim po ulicama. Ipak, različitosti se prihvataju, ja razumem njegovo pecanje, on moje trčanje i tu se negde, pri spajanju neba i zemlje i mi nalazimo.

Krenuh u ciik zore, mada kod nas nema petlova i krava, nažalost, već brundavih automobila.

Sportski duh društva iz autobusa me je opet potpuno razoružao. Jednostavni, prijatni, normalni, komunikativni i nadasve zanimljivi zaluđenici za trčanje iz različitih profila- profesori, inženjeri....

Osećala sam se kao maturantkinja na školskoj ekskurziji, ali u veteranskoj fazi života. Teme razgovora naravno, trening, patike, ishrana. Posmatram svoju nešto mlađu koleginicu, profesorku engleskog jezika kako vedra i nasmejana priča o svojim trkačkim uspesima i zaista joj se od srca divim. Nekako stalno po rezultatima kaskam za svojom generacijom, ali s obzirom da se potpuno samostalno pripremam, bez profesionalne pomoći, mogu sve do sada smatrati svojim uspehom.

Trudim se da kroz razgovor, na brzinu, ukradem neki dobar savet koji će mi pomoći da se bar malo približim ovim trkačkim zvezdama u senci pravih trkača profesionalaca.

Priznajem da su me osvojili svojim šarmom i neposrednošću. Mislim da takav vedar duh i životni optimizam imaju samo ljudi koji se iskreno i od srca bave sportom. Oni jednostavno normalnije razmišljaju od ostalih. Nema tu sujete, snobovskog ponašanja ili bala pod maskama. Sportisti su jednostavni, opušteni i krajnje nonšalantni.

Kada kažem sportisti, ne mislim na profesionalce, ali šta su i ko su danas profesionalci, ako jedna profesorka engleskog jezika, trči maraton dva sata i sitnih jedanaest minuta, ako se amateri tako strahovito približavaju profesionalnim rezultatima.

Nekad me malo rastuži što sam pužić i posle šest godina trčanja, ali shvatim da mi je potrebno još samo malo upornosti, znoja, dodatnog bola, volje i strahovite organizacije da im se približim, makar malo.

Onda iz razgovora kradem savete o ishrani, treningu i shvatam da je profi trening ipak nešto drugo.

Nemam mogućnosti da se profesionalno treniram jer to malo više košta, ali bar mogu ovako na papir da bacim utiske i ovekovečim kapljice znoja, žuljeve, pređene kilometre.

Verujem da će se moje kolege trkači slatko nasmejati dok budu čitali ove dnevnike maratona koji se ređaju bez reda, nonšalantno, prirodno... otprilike onako kako ja osećam, mirišem, dotičem i vidim svet oko sebe.

Vozač autobusa-mini busa je opušten, prijatan, muzika moga vremena, vraća me u disko-hitove osamdesetih. MOžda su telepatski snimili moje želje i ostvarili ih. Imam mesta da opružim noge koje će preći ko zna koji kilometar za ovih šest godina maratonskog staža.

Posmatram svoje noge i ne deluju mi kao noge snažnih trkača. Žene su retko zadovoljne učinkom vežbi, ali moje ambicije idu u drugom pravcu, da poletim, pokrenem sebe iznutra, postanem jača u svakom pogledu, spoljašnji izgled sa ovim letačkim idejama nema nikakve veze.

Grickamo sendviče, opuštamo se, ćaskamo. Ja sam čak bila možda previše brbljiva, ali poneo me duh pojedinih trkačica i lepo smo trošili sate približavajući se odredištu.

Ravno mi je sve.. šalili se na račun ravnice, gde nema nigde prostora za trejl trčanje brda, kakav hendikep.

Šalimo se mi na račun lala i sosa, ali rado dođemo da nas ugoste.

Kolege sportisti vade projice, sendviče, razne trkačke specijalitete i napitke koji će učiniti čudo i pokrenuti energiju iz svake žilice, molekula, kapi krvi i mišića. Sve je usmereno na dobar rezultat i imam utisak da sam u elitnoj jedinici neke etiopljanske grupe trkača, usmerene da osvoji olimpijadu.

Posmatram žene i pronalazim zaključak da napredujemo, sve se više približavamo muškarcima u trkačkom sportu i u brojnosti, ali boga mi i u rezultatima. Pronalazim jednu pravilnost, unificiranost u tipu trkačica... zapazila sam da su najbolje trkačice sportistkinje sitne i male žene, možda prema stihovima one pesme, mala žena od velike slađa , mala žena u srce pogađa.

Matea je krajnje šarmantna i simpatična devojka. Nasmejana, vedrog lica, širokog blistavog osmeha i pre svega, devojka zdravih navika i razmišljanja. Da, zapazila sam da su dobre trkačice uglavnom niže žene, bar ovde kod nas... takvih je najviše.

Možda takve žene imaju potrebu da svoju visinu dodatno opravdaju viškom energije, po teoriji da se u malim bočicama servira otrov i koncentriše ogromna količina energije.

Naravno, vitkim i lakim ženama sitne konstitucije i lakih kostiju, mnogo je lakše da lete po asfaltu.

Nisam ni jednog trenutka osetila da sam stranac, uljez, padobranac u ovoj grupi, osetila sam se potpuno prihvaćeno i normalno, jako mi je prijalo društvo.

Muški deo ekipe je prirodno i kulturno komunicirao sa devojkama, bez balkanskog prostakluka i primitivizma kojim smo svuda okruženi. Sportisti su jednostavno, bolji ljudi i neka me neko u toj teoriji pobije, ali sa argumentima.

Već smo nadomak Sombora i protežem se... nimalo ukočena... vreme se istopilo u zanimljivim razgovorima.

Mada su moji ukućani komentarisali kako je besmisleno putovati pet sati, da bih trčala po vrelom asfaltu dva, ja na to nisam mnogo obraćala pažnju. Ne mogu trkače da razumeju netrkači, ne preterujem kada kažem da su trkači iz druge dimenzije.

Kada se zarazite virusom letenja po asfaltu, vi iz druge perspektive posmatrate život i ljude, dobijete neka nevidljiva krila ili motor u stražnjici i dodatna energija  vas u običnom životu čini neuništivim. Onaj ko trči, istrčava maratone, postaje uspešniji u poslu, uporniji, sa lakoćom pristupa svim preprekama i iskušenjima... ja bar tako doživljavam sve to.

Malo smo napravili ekskurziju oko grada jer nisam htela svojim uputstvima da zbunjujem vozača. Snalaženje u prostoru mi nije baš vrlina, prepoznala sam divnu zgradu, sinagogu i Sokolski dom.

Ovaj put sam tačno znala gde ulazim, prijavila se, presvukla i sa zadovoljstvom konstatovala da u tuš kabinu ne moram da ulećem kroz prozor, popravili su je.

Dok posmatram grad, sa žaljenjem zapažam koliko detalja nedostaje mom Beogradu da bi bio pravi evropski. U Somboru ne možeš naći papiriće po ulici, o smrdljivim kontejnerima da i ne govorimo. Sve blista i odiše nekom austrougarskom starinom i otmenošću kojom su zaraženi i meštani.

Eto nešto lepo da ostane od tirana i osvajača, da su nam Turci manje osvajali Beograd i on bi bio lepši... ali iskreno, kada ćemo prestati da se vadimo na osvajače i preuzmemo stvar u svoje ruke.

Lepo je što se ovde spajaju nacije, mentaliteti, generacije, čine da ova trka postane kosmopolitska sa jasnom porukom da granica među ljudima nema, sami ih postavljamo i treba ih bar sportom rušiti.

Obučeni u sportske detalje, sa startnim brojevima, raznobojnim majicama, svi postajemo jedan svetski elitni tim trkača spremnih da učine po ko zna koji put podvig.

Za nekoga besmisleno, nama očaravajuće, trčanje po vrelom asfaltu, dok nebo gori, asfalt nas kao rerna odozdo krčka, polivamo se vodom, osvežavamo telo i teramo sebe na nemoguće podvige.

Nikada jednom prosečnom nesportisti, naviklom na fotelju i pivo pred ekranom, ne možete objasniti trčanje na plus trideset 40.km od mesta prebivališta.

Život nije logičan, niti je satkan od realnosti, 70 posto ljudskog života je naša imaginacija i mašta, pa i naša osećanja i misli otapaju se na vrelom asfaltu i isparavaju iz našeg tela u vidu kapljica znoja.

Pokušavam da otkrijem misli trkača koji mi dolaze u susret ili koji me prestižu. Tako mi vreme brže prolazi, ne razmišljam kako sam opet pužić među gazelama i leopardima, pticama trkačicama.

Sustiže me jedna gospođa od nekih sedamdesetak godina, možda nešto manje. Oo, padam u depresiju, a onda prihvatam tu činjenicu.

Šta se ljutiš sama na sebe... niko ti nije kriv što ne daješ sve od sebe, pa nema napretka... možda si ti samo spori puž i to je to... možda genetski ne možeš više i pomiri se sa tim.

ne ne, mirim se... nikako i verujem da ću biti brža... na jednoj trci... sama sebe treniram i verujem da ću ih stići.

Povijeni stariji čovek, poznatog lika, da Frano Mihalić, ako se ne varam, zaslužuje divljenje ljudska upornost da se predju granice, pomere ljudske mogućnosti i sposobnosti u najstarijem dobu.

Pitam se koliko su duhom stari oni koji do dvanaest sati nedeljom spavaju, u poređenju sa ovim trkačima u vremešnim godinama, koji imaju duh mladića... u telu starca, duh mladića... eto šta sport čarobnim štapićem može da učini od običnog čoveka.

Približavam se onoj divnoj vili... to je negde pola puta od pola polumaratona.... ne stajem, to je bitno, više se ne šetam i ne pripadam grupi koja zabušava, pa se malo šeta, malo trči i na to sam bar ponosna.

Deca poređana u nizu kao na školskoj priredbi, sa iskrenim osmehom i dobrodošlicom nude vodu, banane, suvo grožđe, limun.

Organizacija tradicionalnog Somborskog polumaratona nadmašila je Beogradski maraton. Neka se na mene ne ljute Beograđani, i ja im pripadam, ali ovde sam prvi put čula tamburaše, violiniste, di žejeve na ulici koji bodre trkače, a posle su ih Beograđani kopirali.

Nema ljutiš, tako je.... zašto biti sujetan i ne prihvatiti realnost.

Jedan dečko mi je u povratku, u drugoj polovini trke, sačuvao red bul. Ovaj put sam sve isplanirala i znala sam da me čeka vrelina na ovom delu staze. Posmatram ostale trkače... male žene od velikih jače... definitivno... lete po stazi i  na moje zadovoljstvo, sve ih je više i sve su jače.

Ona starija gospođa brža je od mene sigurno desetak minuta... ostaje mi nada da ću dogodine da je stignem... ali mi je definitivno najslađe bilo trkanje sa dva mladića pred sam finiš trke, na cilju, nekih dvesta metara kada sam ih prvo prestigla, onda jedan mene, da bih ja uspela da istrčim sve do kraja i prestignem ovog drugog.

Rat generacija, duplo mlađi od mene, a sporiji.... govori iz mene sujeta... a onda mi vraća istom merom... a ona gospođa?

Konačno medalja, ima ih dosta...preko petnaest.... ne trčim za deset hiljada evra i mnogima to nije jasno šta nas amatere motiviše na tako sumanute podvige... ali to nije ni bitno... ne treba se osvrtati i reagovati na to šta drugi misle i pričaju o vašem hobiju, ako to vas potpuno ispunjava.

Sedim i pišem ovu priču, malo me bole noge, ali sutra ću na stazu. U mislima će mi ostati slike iz Sombora, sa nadom da ću i sledeće godine neke lepe priče posvetiti baš ovom gradu.

Priča je svaki put drugačija, jer smo i mi promenjeni za po jednu godinu, stariji, mudriji, istrošeniji ili prkosni na svoje godine, mogućnosti u želji da učinimo nemoguće. To je život, trka na stazi vremenskih letača, koji u patikama preleću nemoguće destinacije, nebo se spaja sa zemljom, putuješ kroz prostor i vreme, čini ti se da si supermen, betmen, neuništiv, osećaš da tvoju energiju koja raste iz trke u trku ništa ne može zaustaviti. Veruješ da nema problema i situacije iz koje se ne možeš iskopati kao pobednik, sanjaš lepše snove dok gledaš u nebo koje promiče, upoznao si dodir kiše na svojim ramenima, zrake sunca sa kojima si se zbližio, pa oni i ne prže tako strašno... naučio si da voliš prirodu oko sebe.

Grad čine ljudi u njemu, duh se oseća u vazduhu... dobrodošlica, toplina, srdačnost... Sombore hvala za sve! Pozdravlja te jedna Beograđanka koju si svojim šarmom potpuno osvojio.

Mešam špagete koje je moj muž napravio i konstatujem sa zadovoljstvom da su oni u Somboru baš takve ako ne i bolje. Ravno, nigde brda sve je ravno.. .ravno mi je sve ... pevušim dok istrčavam na brdo iznad moga stana u Beogradu. 


Utisci sa 27. BGD maratona - Vera Velimirović

Ja sam nakon istrčanih dva Bg. polumaratona, i nakon tri istrčana maratona, ove godine se odlučila za polumaraton. Htela sam na cilju da budem prisutna kad pristižu mnogi, i polumaratonci i maratonci. Da ih bodrim i da se zajedno sa njima veselim. I da usput budem pejs mom mužu, da ga bodrim i trčim zajedno sa njim Bg maraton. Utisak su mi ostavili bubnjari. Konačno i mi imamo bubnjare. Nikada neću zaboraviti u Bratislavi, kako sam na 39 km upala u krizu. Gledam njihove bubnjare i mislim u sebi ,,Dok ja do njih doguram,oni će se razići kućama,,. Kad ono bubnjari uhvatili ritam mojih koraka i udaraju sve jače i jače. Ja ih gledam , i čujem,i noge same idu sve brže i brže. Ljudi moji, ja ne mogu da vam opišem tu sreću ,srce kad nije iskočilo, oči pune suza. Zbog to osecanja je vredelo putovati u Bratislavu. I evo, i kod nas Dragoljub. Svaka mu čast! Još kad sam ga videla u povratku, morala sam to ovekovečiti. Tu smo moj drug Miljurko i ja izveli jedan ples, tj. skakanje isped bubnjara, jer nije moglo da se odoli.

Ili na ulasku u samu ciljnu ravninu, gde su bili trubači.Toliko te ta muzika ponese,da smo Saša Dimić i ja, morali malo ispoštujemo trubače i pokažemo da nam je drago što su i oni tu. Inače,Saša, Pera i ja smo se stalno prestizali i pozivali na kafu, jedna kafa, druga kafa, treća kafa, pa smo onda prešli na rakiju.Tako da Saša, ako budete čitali ovaj tekst, pozivi od Pere i mene, i dalje važe.

Plus cisterne sa rasprsivačima. Možes kros rosu ,a i ne moraš. Meni se to dopalo.
Okrepne stanice nadam se da su bile dobre dok i poslednji maratonac nije prošao.

Belhospis, organizacija, ručno radjenje medalje, sve ono što je vezano za šator i okolo, mislim na Hemofarm akciju i ostale sponzore,samo zaslužuju reči hvale.

Stvarno je lepo bilo biti učesnik 27.Beogradskog maratona.


 

Sto milja Istre, 12-13.04.2014. - Tanja Stojanovski       

Dok me još drži euforija, emocije, neverica, da napišem utiske o završenoj, za mene najtežoj i najvećoj trci koju sam uspela da savladam. Do tada moj najveći uspeh je bila ultra na 12h, i planinske ultre do 120km. Istra mi je bila želja i san, pripremala sam se mesec dana, ozbiljnih treninga od po sat i po svaki dan. Ali u glavi sam se pripremala i to mesecima ranije, i verujem da je to bitnije od svega, od treninga, opreme. Želja da je završim u limitu, da zanemarim bolove za koje znam da će nastupiti nakon samo par sati te trke, žuljeve i ojede koji su neizbežni, je bila ono sto me vuklo i držalo do kraja. 

Moja ekipica, Sanela,Buce, Draško, Nidža Kujundžić i ja smo stigli u Rijeku i noćili četvrtak na petak, noć pred trku kod Zokija, Damirovog druga. Pokušaj da se opustim pred trku i odspavam jer mi sledi dve noći nespavanja, nije uspeo, pa sam probdela i tu noć, na zalost. Krenuli smo oko 10h  ka Umagu, gde je bio cilj trke, a i preuzumanje brojeva, pokušala sam da odspavam u kolima, hvatala me panika, bolela glava,al već je bilo kasno za bilo šta,idem pa kako bude. Nikad u životu se nisam toliko uplašila pred trku, Kada smo stigli, susreti sa dragim ljudima, preuzimanje brojeva, al nervoza ne popusta. U  pola 3 smo kretali busevima do starta koji je bio u Labinu. Tamo su me dočekali roditelji drage trkačice iz Labina,Marijane Bojić, koja je njima samo pričala o meni i koji su samo došli da me isprate i pozdrave, ponudili mi pomoć oko bilo čega, da ih nazovem šta god mi treba, smeštaja, ma ja sam oduševljena. Toliko divnih ljudi sam upoznala zahvaljujući trčanju.

U 17h smo krenuli, fenomenalan start, euforija, slikanje. Od početka sam bila sa Acom, Vladom, Bucetom. U toku trke smo upoznali dosta ljudi, sa kojima smo prelazili poneki deo trke, jedan momak Vedran iz Osijeka, pa dva Puljana, Nenad i Samir, pa Sebastijan iz Trsta, Slovenka Izabela, Krešo iz Zagreba, još poneki koji su se u toku trke izgubili, ubrzali ili usporili. Najveći deo staze sam prešla sa Acom i Krešom, a sa Buckom i završila.  Bucko ,alijas Sloba, je od starta trke dobio nadimak Andjeo, jer je nosio majicu sa likom belog andjela, i to pamučnu. Takodje je jedini imao patike za asfalt. Nas dvoje jedini nismo
imali nikakvu skupu opremu, od patika pa do rančeva, ja i dalje verujem da to ničemu ne pomaže, možes se ti od glave do pete umotati u kompres stvari, ako si ti jak u glavi i u nogama, to je presudno. A mi to očito jesmo. :)

Prva noć je došla ubrzo , a sa njom i fenomenalni vrhovi, poput Učke. Popevši se na nju i videvši gomile malih lampica ljudi koji su se penjali, tu sliku ću zaista pamtiti. Jedino mi je bilo žao što smo sve te vrhove radili po noći, pa samo mogu zamišljati kako to izgleda po danu. Okrepne stanice i kontrole su bile fenomenalne, volonteri nasmejani, veseli, ja sam stalno ručkala nutelu, poput Kilijana, to sam upamtila da on jede,možda sam zato i završila trku, nikad se ne zna. ;)  Andjeo je ručkao za sve pare, plašila sam se da mu ne pozli, do kraja se i ugojio 1kg, zamislite kakav je on fenomen. Ljudi se posušili, on je uspeo i da se ugoji nakon 167km. :) Konstantan strah je bio u meni, jer limiti do na 40, 85 , 135km su zaista bili za nezezanje, shvatila sam nakon prvog kada smo došli pola sata pred istek limita,da ovo neće biti lako za odraditi. Stoga neko duže zadržavanje nije dolazilo u obzir na kontrolama.
Žuljevi i ojedi su počeli da se osete i bole već mislim nakon 30km od samog starta. Pokušavala sam da ne mislim na bol koji me je lagano uništavao. Već te prve noći počele su halucinacije i buncanja svih nas. Jer zaista najveći problem na ovakvim trkama jeste nespavanje, to je ono što ne možeš da kontrolišeš, to je ono protiv čega ne možeš da se boriš. Bolovi su tu, i pokušavaš nešto da popiješ, neke magnezijume, napitke, da se zavaraš da ti je lakše, ali san je ono što može dosta da te poremeti. Duže zadržavanje na kontrolama je samo bilo otežavajuća okolnost jer se telo hladi, počinješ da drhtiš i samim tim je bilo teže da nastaviš dalje. Meni su sad emocije I sećanja dosta pomešana, pa ne znam šta je bilo koje noći, zaboravila sam nazive mesta gde smo bili, samo pamtim, tj moje noge pamte itekako dobro, kamenje I stene na kojima sam se izubijala kao nikad do sad. Ako do sad nisam znala šta znači kamenita podloga, sad itekako znam. To i jeste najteža stvar na ovoj trci, teren koji je prepun kamenja, stena, šiljaka nekakvih, korenja drveća, klizavog tla. Shvatila sam šta znaći spust, strmoglavi, jer sam se smejala kada su mi rekli da će mi teže pasti nizbrdice, hiljadu i jedan put sam mogla da padnem,da se izlomim i ne nastavim trku, stoga smo išli pažljivo koliko je to bilo moguće. Znala sam i rekla sebi da kakva god trka da bude, jedino, ali jedino što će biti razlog mog odustajanja biće povreda koja mi neće dozvoliti da nastavim dalje, na sve ostalo sam bila spremna, psihički. Nikad u životu nisam odustala ni od čega, rekavsi e sad mi je teško, ne mogu dalje, a bilo mi je puno puta teško. Svaka ultra je ostavila trag na telu i u glavi, ali nakon svake sam bivala sve jača u svakom smislu. Vrhovi i pentranja po brdima mi nisu pali toliko teško koliko spustovi niz iste,  u jednom trenutku sam rekla dajte nam još Učke, samo da se ne spuštamo više. 

Žuljevi i ojedi su me pratili od samog početka trke i bolovi izazvani njima nisu popustali, tako da mi više nije bilo važno na kakvom smo terenu, bolelo bi i na ravnom, izglačanom. Na pamet mi nije padalo da menjam čarape ili patike, znala sam ako se izujem, gotovo je, nema mi pomoći. To nikad do sad nisam radila, pa nisam htela ni tad. Znala sam i osećala da je stanje katastrofalno na stopalima. Osećaj panike me je pratio tokom cele trke, na žalost, jer su limiti bili blago rečeno opasni. Mi smo stizali ''na nož'', kako kaže Damir, pola sata do isteka limita, a mi se zaista nismo vukli, samo smo išli pažljivije tokom spustova zbog potencijalnih povreda. Upravo zbog povrede ligamenata je nas drugar, Zoki  Prekogačić, sa kojim sam se najviše čula i dogovarala oko trke, smeštaja, odlaska, morao da odustane od trke. Kad ga se setim kad smo se sreli u toku prve večeri, kako šepa, ali ide, kida se i gura dalje, morali smo da se razdvojimo, jer na žalost, ne bismo stigli na zadate limite. Znala sam i osećala da neće moći takav do kraja. Borio se kao lav, ali nije mogao. Setim se i Slovenke, koja je u toku prve večeri, na vrhu Učke urlikala od bolova i grčeva u nogama, i mojih drugara Mirze i Leona koji su bili sa njom, pokušali da joj pomognu, zbog nje išli sporije, nakon toga pokusali da stignu limite, jurili, na žalost ni jedan ni drugi nisu završili. Kaže Mirza: ''pa kako da ostavim ženu samu u mukama''.. Ljudi moji, takvi ljudi, takve stvari zapamtiš za ceo život. Kada ti zanemariš tvoje želje i ciljeve, zarad nekog drugog. A kad se setim kako smo se svi skupa pred start veselili i slikali, zezali po busu na putu za Labin. To je i mene najviše plašilo, da mi se nešto ne desi, da neko zbog mene ne mora ili ne poželi da odustane od trke, samo sam se u sebi molila da izdržim i budem jaka do kraja, stoga sam ćutke trpela koliko sam mogla bolove koje sam imala u stopalima i te ojede, iako sam naravno sva bila namazana vazelinom. ;)

Ono sto je zaista moglo da nas poremeti je bio nedostatak sna, ali tu smo se nekako držali, Krešo nas je upozorio na halucinacije koje će uslediti, i kako da im se odupremo, kada se setim samo kako mi je rekao da moram da se poigravam sa njima, da ne dozvolim da me satru. Ma ljudi moji, to su bili šokovi. Pričas sam sa sobom, od lampe na glavi umišljaš da je dan, svako drvo je neka životinja, ali Krešine haludže su bile najzanimljivije. Jedno vreme me je držao pod ruku, kada je video kako padam , doslovce padam, pa se dižem, pa opet tako u krug, Davao mi je šećer i neke praškove magnezija, kao da me razbude, ja sam ga molila da me šamara, da učini bilo šta što bi me diglo. E to je zaista bilo tesko. Trajalo je po pola sata do sat, a kad se razbudim ja poletim. Sloba Bucko nije mogao da veruje, šta mi se dešavalo, kako nakon tog transa ja odletim napred. Setim se kako smo kretavši se ka Motovunu, istripovali se Sloba i ja kako sedi medved i gleda nas, i čekamo ostale da prvo oni prodju tuda, jer mu se uši pomeraju. Ma šta se sve dešavalo u toku te dve noći, ja ne mogu da opišem. Onaj koji nam je bio najjaći psihički i nas vodja Aca Damnjanović, koji je pratio sve na garminu, kilometre, brzinu,davao mi vodu, masirao rame, fenomenalan covek, drugar i lafčina, je na zalost odustao na 135km, do  kraja trke smo kukali za njim. Sačekali smo Slovenku Izabelu i Krešu, i nastavili nas 4 dalje oko 4h ujutru ka cilju očekujući lakši deo staze do kraja. Kao pa valjda onaj Paliska ima milosti majku mu, čoveka smo psovali više puta u toku trke, pretili da će dobiti štapom samo da ga vidimo, da ćemo mu ispostaviti račune za pretrpjeni psihički i fizički bol, iako nas niko nije terao na ovo. ;) 

Bucika alijas Andjeo je imao krize, ali dnevne, on je po mnogo čemu različit od ostalih. Dok su neki imali noćne halucinacije, on dnevne, neki nisu mogli poput mene da piške 40h, on je za sve nas to odradjivao, potpuni oporavak je doživljavao nakon kontrola gde je papao sve što je stigao, za sve pare kaže. Kada se napapa, zaboravi na sve što ga je tištilo pre toga. Da nije bilo njega, 80 posto ove trke ne bi bilo ni približno zanimljivo. On je moj sapatnik na svim ludostima na kojima smo bili, mi se posvadjamo sto puta, psujemo jedno drugo, ali ta količina smeha je neizmerljiva i to je ono što nas drži do kraja svake avanture na kojoj smo bili. Dok se svi ljudi posuše, smršaju, on se ugoji. On se ugojio cak 1kg nakon ove ultre. Fenomen u svakom smislu. Ja sam izigravala strogoću na svakoj okrepi ne davši ostalima da se previše opuštaju i dremaju, zbog limita. Dva puta sam plakala, sama sa sobom, jednom u toku druge noći, penjem se i suze idu, a drugi put 2km pred cilj, vidim Umag , a nikako da mu se približimo. Sećam se da je andjeo rekao kako  mu se čini da se mi sve vise udaljavamo od Umaga. Ja plačem i smejem se i psujem Palisku, rekavši sa njim nikad kraja iznenadjenjima, sad će još  neko kamenje da nam postavi na cilju.

Kada smo shvatili da opet kuburimo sa limitima, bilo je trčanja i letenja po stenama i kamenolomima, da sam se grizla za ruku od bolova samo da  niko ne čuje moje jaukanje, stopala su bolela pa bolela, na bilo kakvom terenu. Igrala sam fudbal sa kamenčugama, bila u blatu, u potocima, više mi zaista nije bilo važno. I sada kada ovo pišem, jeza od bolova mi prolazi celim telom. Fruška, Tara, Ozren ultre na tim planinama su bebe za Istru, verujte mi. bebe..ovakav teren se samo tamo može videti. Mogla bih još da pišem, ali nemam reda u mislima, slike mi lete kroz glavu, prelepa slika koju neću zaboraviti jeste na usponu na Učku, kad sam se okrenula i videla gomile malih lampi, poput svitaca, ljudi koji se penju kao i ja. Veličanstveno je bilo.  Od Huma nas je pratio kuca, jedan veliki preslatki kucov, koji se na momente gubio, pa se vraćao, pa krene sa ostalim trkačima, pa opet sa nama, on je prešao pola ultramaratona, pa smo ga čuvali usput jer je upadao u kavgu sa ostalima, u samom Umagu nije znao kako da predje ulicu, pa su se ljudi smejali i nama i njemu, usput se valjao po blatu i barama, kao da ga je  neko poslao da nas štiti i čuva i vuče do cilja. Vraćen je vlasniku, mali ludi kucov je bio naša zvezda vodilja do cilja.  Ljudi koje sam sretala u toku trke, popričala sa njima, Engleskinja, Vedran, Puljani, italijan, slovenka Izabela , svakog od njih ću pamtiti. Bilo je trenutaka u kojima ti niko ne može pomoći, samo smo ćutke išli i govorili sebi bitno da se krećemo, bitno da kilometri idu, prolazili kroz neke svoje filmove i krize, boreći se sami sa svojim mislima. To je bilo ono najteže. Ali sa Andjelom, Acom, Krešom sve je bilo lepše i lakše. I priznajem ne bih uspela sama, bez njih ne bih. Ma koliko ja bila jaka. Razmišljala sam o ljudima, moji prijateljima koji su me pratili na internetu, strepili da li sam dobro, da li ću stići, to je ono što te jača, na trenutak sam upalila telefon i pročitala par poruka ohrabrenja koje su mi dale dodatnu snagu, suze u očima, osećaj da nisi sam, da imaš nekog na ovom svetu, da je tim ljudima zaista stalo do tebe. Na svakoj kontrolnoj tački sam sretala Tadeju, koju do tad nisam imala prilike da vidim uživo, samo čujem o njoj, koja me je svaki put pozdravljala i bodrila i oduševljavala se jer sam pristizala sa osmehom,  uvek je govorila pa ti se curo i dalje smeješ..na kraju trke me je i izljubila, meni je to velika čast. Ona je fenomenalan trkač, koja je morala odustati zbog bolova u želucu, inače je bila favorit i prošlogodišnja pobednica. Pa preslatke cure koje takodje znam sa slika Safetovih, Sandra i Elza, kojima sam rekla pozdravite mi Safeta javite da sam još živa, kako su nas samo bodrile, ma ta lica i te ljude jednostavno zapamtiš i krećeš do sledeće tačke nekako lakše jer te oni isprate. Meni je to puno značilo. Volonteri su bili zlata vredni. Svi do jednog. Prilazak gradu koji je čini nam se bio sve dalji, pozdravljanje i mahanje iz kola ljudi iz Umaga, sretanje poznatih lica, kada sam ugledala cilj u daljini mislila sam da sanjam, morala sam da potrčim jer sam čula ono ''hajde Tanja'', mora da je neko prepoznao moju roze jaknicu. Na žalost andjeo nije mogao da potrči, ja nisam mogla da odolim. Drhtala sam i smejala se, gledala u pod da mi ne krenu suze, nikog nisam prepoznala, samo čula vikanje i najvijanje. Nisam znala koga ću pre da zagrlim, da poljubim . Pitala sam hoćete li i počasni krug oko Umaga? Zaista sam imala snage i za to. Stajala sam i smejala se, u neverici da je sve gotovo. Na pitanje nekog og organizatora kako je bilo, rekla sam zanimljivo. Na šta se ovaj nasmejao i rekao da to još niko nije odgovorio. Andjeo je ušao u cilj i rekao reporterima, sklanjajte te kamere, rastajem se od života, dajte mi invalidska kolica bolje. Mnoge stvari nisam uradia, nisam se slikala sa dragim ljudima, sa kucovom, sa Andjelom, jednostavno počinje telo da se hladi, drhtala sam kao prut od zime, odvezli su me da se istuširam. Andjeo je ostao da calabrcne nešto, otuda možda onaj 1kg u plusu. Draško, Sanela i Damir su me obuvali i izuvali, oblačili, tada sam se već hladila, reakcija organizma je bila potpuno normalna, šok sam doživela, Sani me masirala, bila sam hladna kao led. Žuljeva hiljadu i jedan, ojeda, neki otoci iznad zglobova. Penjanje i silaženje niz stepenice je bilo teže nego išta, ali uz moje drugare sve je lakše. Ti ljudi su moji prijatelji, ti ljudi su bili uz mene svih 45h koje sam provela u istarskim gudurama i kamenolomima. Ti ljudi su strepeli za mene i andjela. Andjeo je na jednoj kontroli zaboravio da se čekira, jer je pojurio za nutelicom, pa je bio dnf, sto je još više uplašilo ove moje videvši da je diskvalifikovan, a ne vraćaju ga na cilj,nisu imali pojma šta se zbiva. Žao mi je što smo im to priredili, Ali znaju oni da bih ja isto to i za njih sutra učinila. Damir je na žalost odustao od trke, zbog problema sa želucem. Žao mi je svih tih mojih prijatelja koji su morali da odustanu iz ovog ili onog razloga, Zokija, Ace, Mirze i Leona koji su zbog cure ispustili limite, Taka iz Makedonije što još ne znam šta se zbilo pa je odustao, Mire Diska,žao mi je, ali biće trka, biće opet Istre. Čestitam svima koji su završili, Nidži na super rezultatu, Ćiri koji je odradio majstorski Istru,Tamarici i Mladji koju odradili 105km prvi put, Milivoju, Srdjanu,Aleksandru iz Tetova, bravo i meni i andjelu, Kreši koga smo negde usput izgubili, Izabeli koja je došla pola sata pred kraj trke, najviše od svega bih volela da sam završila zajedno sa svim tim ljudima sa kojima sam skoro celu trku odradila zajedno, ali Istra je nepredvidiva, razdvojila nas je naalost. Ponosna sam na sebe, jer sam bila jača od bolova koje sam trpela, od svih prepreka na koje sam nailazila, ali zaista sama nikad ne bih uspela. nikad. Bez Andjela, bez Ace i Krese nikad. Imati i poznavati takve ljude je neprocenjivo. Zahvalna ću biti dok sam živa njima i onima koji su me čekali na cilju, hvala svima koji su nas pratili, hvala na svakoj ohrabrujućoj poruci, ljudi to tako znači da ja vama ne mogu opisati. Ja sam ispunila svoj san. Sto tri Milje Istre uradila. 45h koje ću pamtiti dok sam živa. Paliska i ekipa bravo i hvala na svemu, eto mene opet i sledeće godine, al na rezultat dolazim. ;)  Verujte u sebe i svaki san se može ostvariti. I sad se povećao kriterijum za potencijalne mladenje, sad minimum maraton istrčan, pre je bilo makar polumaraton..jbga. sad sam veća faca. Idemo dalje, u nove pobede, nove snove, nove avanture..sportski pozdrav od mene. 


 

Maratonul International Cluj, (ROM) 2014.04.13. - Hallai Raymond, B.Topola

A 4. Kolozsvári nemzetközi maratonon álltam rajthoz, Maratonul International Cluj. A verseny nagyon jó hangulatban, nagyon jó szervezéssel párosult ami az eddigi legjobb 3,02,49 perces időeredményemet hozta amivel célbaéréskor még nem egészen de most már megvagyok elégedve. A versenyfeltételek kitűnőek voltak 10 fokos hőmérséklet a rajtnál enyhe széllel ami csak az utolsó 10 km-n változott kissé zavaró napsütéses időve bár a hőmérséklet nem emelkedett jelentősen. A rajt és cél a Kolozsvár Arénában volt amiről elmondható, hogy egy fantasztikus sport létesítmény és az egész versenynek egy különös hangulatot kölcsönzött. A verseny Kolozsvár utcáin zajlott és 4 egyforma hosszúságú körből állt, minden körben megtéve egy 400m-s kört az Arénában. Az útvonal mentén jó volt a hangulat, sok-sok szurkolóval. A frissitőpontok 3-4 km-ként voltak találhatóak amit én rendszeresen ki is használtam és kb fél liter vizet-izotóniás italt használtam el, ez melett volt még banán szőlőcukor de ezt 4,10perc/km nem igazán tudtam igénybe venni.Végig frissen és fáradság nélkül tudtam futni kivéve az utolsó 2 km-met ahol elvesztettem a 2 percet. 

10 km, 40,45 perc 4,05 perc/ km
20 km 1,22,45 perc 4,07perc/ km
30 km 2,05,30 perc 4,17 perc/ km
40 km 2,51,00 perc 4,45 perc/ km
42, km 3,02,49 perc 5,23 perc/ km. Összesitve az átlag 4,18 perc/km. Valahogy igy nézett ki a versenyem 10 km-s távokra bontva, amin szépen látszik, hogy a végén veszett el a szűk 3 perc.
A Versenyre elkísért Anasztázia Hallai is aki csak egy 2 km-s gyermektávon indult de így is nagy élmény volt neki és a fényképész szerepét is betöltötte.
Ma belefér egy pihenőnap de inkább az út fáradalmai miatt mert oda vissza 920 km ami jobban elfárasztott mint maga a maraton. Holnaptól indul a felkészülés a Borvidék félmaratonra és a Keszthelyi kilóméterekre ahol ismét maratoni távon állok rajthoz.