headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     35. Beogradski maraton

     42. Somborski polumaraton

     19. Osječki polumaraton

     29. Novosadski polumaraton

     7. Kruševački polumaraton

     8 VPŠ za Dečji osmeh

     Srebrno jezero - polumaraton

     5. Zimski noćni polumaraton

     Božićna trka Kula

 

 

 

37. Somborski polumaraton, 15.05.2016.

Ultramaratonac Elvir Rakipović.

25 je članova Udruge Zdravo trčanje istrčalo 37. Asics Somborski polumaraton. Ovo nam je četvrta godina kako organizirano dolazimo na ovaj polumaraton i kao što je na samoj medalji od ove godine napisano to je utrka koja ostaje u srcu. Mislim da neću pogriješiti ako napišem da je u te četiri godine oko 20 članova naše Udruge Zdravo trčanje upravo u Somboru istrčalo svoj prvi polumaraton, a to se pamti cijeli život. Prošle je godine i naša kćerka Dora upravo u Somboru istrčala svoj prvi polumaraton prije svog 18 rođendana, da bi 08.11.2015. godine u Ateni istrčala i svoj prvi maraton. I ove smo godine imali dabitante, a to su: Tena Vujnovac, Brigita Čepo i Mateja Peić i ovim im putem iskreno čestitam na njihovom prvom polumaratonu koji su istrčale sa osmjehom na licu prilikom ulaska u cilj.

Često nas nazivaju da smo Udruga trkača sa smješkom na licu. Mi smo rekreativci, nismo najbrži, ali smo zato najljepši. Bit je naše priče da gotovo nikada ne dajemo svoj maksimum na trci kako bi nam na kraju ostalo energije i za zabavu i druženje nakon same utrke. Ima izuzetaka među našim članovima, a to je dio ekipe koji ozbiljnije trenira i ide na rezultat, i oni su tijekom utrke nešto manje lijepi od nas koji trčimo sporije. Moram se malo i našaliti na naš račun.

Veliko hvala organizatorima najstarije ulične utrke u Srbiji i mojim dobrim prijateljima: Damiru Markoviću i Arpadu Šarkeziju na susretljivosti kod prijava i plaćanja startnine i ostalom što su odradili za nas prije i tijekom boravka u Somboru. Čestitke idu i cijeloj njihovoj ekipi koja je bila uključena u organizaciju same utrke. Bilo mi je lijepo vidjeti Gorana Čegara i gospodina Slavka Jerkovića obojica iz Apatina kako svojim iskustvom i znanjem pomažu kolegama iz Sombora u organiziranju njihove utrke. U toj je priči i Zdravko Mišović iz Kule, na stazi sam sreo i Sebastiana Ludaića (organizatora polumaratona Palić), te Vladimira Raškovivća (organizatora Noćnog maratona u Novom Sadu). Zašto sam naveo te ljude? Pa oni čine jednu simbiozu, i ne zalažu se samo za svoju utrku već nesebično pomažu jedni drugima kako bi svaka utrka dala svoj maksimum kako bi se mi trkači što bolje i ugodnije osječali.

Prethodne smo tri godine nakon utrke išli u Restoran Slon na roštilj, a ove smo godine odlučili to malo promijeniti pa smo prvi put otišli u Etno Restoran Fijaker na roštilj, a bilo nas je na tom ručku 29 iz Udruge. (Prije puta u Sombor dogovorili smo se da odemo na roštilj u Etno Restoran Fijaker, kako bi se opustili i družili nakon utrke).

Bilo je ovo još jedno lijepo druženje uz trčanje gdje se na našem primjeru rekreativnih trkača može zaključiti da natjecanju nije jedina svrha poraziti suparnika i postati pobjednik. Na ovom je polumaratonu za naše debitantice pobjeda bila ona unutarnja. Unutarnja pobjeda nastaje iz znanja da su uradile najbolje što su mogle. To je osjećaj poštovanja za svoja postignuća i postignuća drugih sportaša. Takva unutarnja pobjeda u sebe uključuje skromnost, poštovanje, moralnost, dostojanstvo i sportski duh uz odvažnost i „radost borbe“, radost radi natjecanja samog.

Velika mi je čast i zadovoljstvo trenirati takve osobe.


 

37. Somborski polumaraton - ARK Odžaci

U nedelju 15.maja u organizaciji ARK Somaraton održan je 37. Somborski polumaraton, najstarija ulična trka u bivšoj Jugoslaviji.

Somborci su se i ovog puta pokazali kao dobri domaćini. Za razliku od prošle godine kada se trčalo prema Čonoplji i nazad i to u dva navrata, ove godine je trka u potpunosti premeštena u grad što je pun pogodak organizatora. Promena trase predstavlja pravo osveženje i obradovalo je sve trkače.

Vreme je bilo skoro pa idealno, temperatura od 10-ak stepeni, vazduh pun ozona, jedino je jak vetar na pojednim deonicama kvario užitak.

Iako u ovo doba prošle godine naš klub nije ni postojao, ove godine je Atletsko rekreativni klub Odžaci imao čak 10 polumaratonaca i polumaratonki, čime smo bili među najbrojnijim ekipama na ovoj sportskoj manifestaciji.

U polumaratonskoj trci učestvovalo je ukupno 388 trkača, u Trci zadovoljstva 66, i u Trci pužića oko 50 dečaka i devojčica, čime su oboreni svi rekordi po broju učesnika.

Većina Odžačana je svoju prvu trku istrčalo na 1.Odžačkom polumaratonu, posle čega su se  i učlanili u klub i tada počinje ova lepa trkačka avantura.

Od članova Atletsko rekreativnog kluba Odžaci najbolje vreme ostvario je Marko Starčević istrčavši 21, 1 km za 1:32:02 što mu je i lični rekord čime je zauzeo 63 mesto u ukupnom plasmanu, zatim sledi Dragomir Ilić  kome je ovo 9. istrčani polumarton ove godine sa vremenom 1:43:45, Dejan Bajić 1:47:12 ( lični rekord), Mirko Svilar 1:48:33 , Andrej Detković  1:52:22 (lični rekord) i Ervin Pašti 2:08:46. Iako nije trčao, podršku nam je pružao član našeg kluba Vladimir Milić.

Od devojaka članova ARK Odžaci deonicu dugu 21,1 km istrčale su Bojana Marić u vremenu 1:51:29 , Đurđina Stošić 1:56:14 (lični rekord), kao i njena rodjena sestra Nilolina Stošić kojoj je ovo bio prvi istrčan polumaraton i to u vremenu 1:56:26,ali i  Sanja Spasić istrčavši ga za 2:01:52, popravivši svoje vreme za par minuta.

U Trci pužića u konkurenciji 30-ak dečaka sedmogodišnji Vukašin Starčević osvojio je treće mesto i bronzanu medalju.

Bila je ovo lepa sportska manifestacija koja za cilj ima promociju rekreatovnog trčanja, druženja i zdravog načina života. Pobednici u muškoj i ženskoj konkurenciji bili su Dajević Miloš(1:15:26) iz Beograda i Marijana Čegar Lukić (1:24:05) iz Apatina.

Pobednici 1.Odžačkog polumartaona Đuro Borbelj i Nora Trklja zauzeli su druge pozicije u Somboru sa vremenima 1:15:31 i 1:24:44 i postavili nove lične rekorde.

Sledeće trke na kojima će učestvovati članovi našeg kluba su Trka prijateljstva u Kuli (5km i 10km), kao i Noćni maraton u Novom Sadu.


 

Tijana Odobašić,  ultramaratonka, Sombor.

Sve je počelo od jedne srede...

Kažem sebi, kad ću ,ako ne sad. I tako, krenem ja da trčim, pa da smršam koju kg.  Dodjem kući: Mama,trčala sam 15 minuta bez prestanka... Posle nekog vremena: Mama, trčala sam 25 minuta, pa 35... I tako mi na hipo , pridju Arpad, Joca, Vlada, pa mi kažu da se priključim klubu Ark Somaraton i da zajedno trčimo trke. Sećam se, imala sam neke stare patike ,kupljene za 700 din, čak su i pukle ispod... Ali, kupila sam nove za svoju prvu trku-polumaraton. Inače mi niko nije verovao da ću moći istrčati, pošto nisam ni sitna ni mršava, ali to mi je samo probudilo inat. Priznajem,bilo mi je jako teško, ali sa molitvama u mislima, uspela sam i prvi prolazak kroz cilj, nikad neću zaboraviti.

Tokom vremena, spremila sam se i za maraton i tako postala prva somborka sa istrčanim maratonom. Ne znam čime sam zaslužila takvu čast, ali od srca hvala dragom Bogu na tome. Što se tiče 2015. godine, mogu da kažem da je to bila moja godina. Par pehara, puno trka i čak istrčan maraton u drugoj državi i ultramaraton od 52 km.

Za Ljubljanu ,hvala Samanti Gilice i Zdravku, što su baš mene odabrali da idem kao i Jeleni Stanimirovic i mom Arpadu i onim ljudima koje i ne poznajem i koje znam, što su bili u mogućnosti da učestvuju u ostvarenju jednog velikog sna! Svima vam zelim mnogo sreće i kad god bude nešto slično, da znate, da sam i ja tu, za vas.  Hvala i mojoj najboljoj drugarici Sanji Ostojić koja nije preskočila ni jednu trku, a da mi ne čestita, isto tako mojoj Jeleni Janjatović, koja će se vratiti u trkačke pohode.  Hvala SVIMA OD SRCA ZA SVAKU PODRŠKU I KOMENTAR PA ČAK I KRITIKU! Priča i dalje traje, a to je da vas neko ceni po izgledu, a da ne znaju šta se krije u vama-u ovom slučaju kondicija, tako da i dalje ljudi ne veruju, ni da trčim 21, a kamoli da mogu 52km. Prošlo je 4 godine kako sam u klubu. Sada imam više pari patika, jednu policu u ormanu sportske opreme, policu sa peharima i klin pun medalja, a mislila sam da nikad neću imati ni jednu...

Da je kasno. E pa, nikad nije kasno! Samo se molite za ono što želite. Ako se nešto od toga i ne ostvari, to samo Bog zna zašto neke molitve nisu uslišane. I tako, ja sam ispunila svoje snove. Dobila sam 2 nagrade za rekreativca godine i nadam se da se niko ne ljuti zbog toga, jer ipak smatram da je bilo zasluženo s'obzirom na to da sam svih 19 trka sama platila+ oprema, a Ljubljana poklon i da sam mnogo vremena i truda uložila u treninge. Po meni, rekreativni sport treba da se boduje po što većem broju trka, kao promocija zdravog života, a ne po nekim mestima... [ a imala sam 4 treća mesta Bogu hvala]

No, sada je dosao red da i drugi osvajaju, a to je draga Zorica Kulić, brza Tijana Kabić, nova mlada nada Dejana Butorac... Pozivam sve momke i devojke da se priključe trčanju, jer kad uspete, to je samo ono VAŠE, to ste Vi uradili , a ne radili za nekog ili nešto tudje reklamirali. Bolje ćete se osećati, ljudi će vas više ceniti i vaše ime će biti poznato u pozitivnom smislu, a vi zdravi, veseli i srećni...

I tako... Ja znam, a Laza jos više- Čudni su putevi Gospodnji... 


 

 

U KRUŠEVCU, GRADU VELIKOME!

Snežana Jovicki, 27.03.2016.

Tamo gde su istorijski koreni srpskog naroda, prva prestolnica, grad u paučini istorijskog vremena koje su pomalo uhvatila sećanja i zaborav, tamo gde je srce Srbije, koje kuca sa druge strane Kosova, a ovde odzvanja...napravljen je prvi i veličanstveni polumaraton.

Kao rođena Beograđanka, mislim da ovaj grad zaslužuje baš ovakvu trku, a ona je takva jer su se organizatori, građani i sportisti potrudili i dali sve od sebe. Dati sve od sebe, sa toplinom u srcu, uneti domaćinsku energiju i gostoprimstvo , to nije lako. U takvom stavu prema gostima moraš da u srcu nosiš tradiciju, opuštenost i toplinu, bez lažnog foliranja, sa sportskim srcem koje kuca za takmičare.

Kruševac je osetio kada je stigao pravi trenutak, organizovao se i napravio veličanstvenu trku po meri svoga grada, ali i šire. Kada to kažem, odgovorno to i tvrdim jer je malo gradova koji su tako uspešno organizovali ovakve velike sportske manifestacije.

Nije bilo štednje , ni zabaušavanja. Mladi volonteri su se prikazali odgovornije nego beogradski tinejdžeri koji često pobegnu sa mesta deljenja vode i hleba. Bilo je svega za trkače, sve je napravljeno domaćinski, od srca, sa puno ljubavi i ti detalji se prepoznaju na svakom mestu.

Počev od paketa sa poklonima i one divne znojnice koja će nam ostati u sećanju, preko hrane koja se nudila na štandovima, voća u izobilju i domaćinskih kolača na cilju. Samo trkači znaju šta znači negde na desetom kilometru kriška banane ili limuna, a na samom cilju o značaju domaćih kolača u ogromnim očima trkača da i ne govorimo.

I nije bitno samo to što je napravljeno u izobilju, već što je to zaista bilo od srca i sa ljubavlju.

Nemam razloga da preterujem, niko me nije podmitio ni tražio ovakvu priču. Ovo su spontani utisci jedne maratonke iz Beograda koja je prošla dosta trka, ali naravno, nikad dovoljno.

Nisam mogla da odolim, a da ne zaigram na svakom krugu uz trubače i Cigane koji su me svojom pesmom i ritmom nosili u adrenalin. Možda je neko mislio da je preterano, ali tvrdim vam da nije. Unošenje muzike i ritma tako ponese trkača, da dobije dodatnu energiju i krila. Tako i treba, to je prava stvar za ove vrste trka gde je potrebna dodatna energija, osmeh koja vraća na lice i čini svaki kilometar lakšim i paperjastim.

Divna publika koja bodri, bez neukusnog dobacivanja sa strane, tipa šovinističkih komentara... idi kući kuvaj ručak, ... čega zaista nije ovde bilo, za razliku od nekih situacija na Beogradskom maratonu.

Sada će ispasti da kritikujem svoj grad, a hvalim neki drugi...žao mi je, ali je tako, neka me neko ispravi!

Svi trkači Beograđani, iskreno i od srca čestitaju Vam na organizaciji. Oborili ste me sa nogu onom himnom koju na trkama dugo nisam čula.

Šarmantne kuce, sa brojevima trčale su do cilja sa svojim trenerima trkačima. Izdržala sam stazu koja je po mom ukusu, bez makadama i turske kaldrme, sa fino zakrivljenim padovima nizbrdice, gde za divno čudo, preskačemo uzbrdicu.

I dok sam ja tako lagano trčala treći i četvrti krug svoje ispisničke trke u petoj banci, muzika je odzvanjala i ja sam letela. Kladim  da su  vranjanska muzika i zvuci trube, dodatno davali gas, mutili uzavrelu krv trkača i terali da pomislimo kako je Kruševac divan , kako ću ponovo doći i poželeti da istrčim novu trku i pogledam još jednom grad iz nekog novog ugla.

I tako, dok sam umornih nogu, sa težinom od nekoliko kilograma u stopalima, kročila do Đačkog doma, osetila sam poznati miris pasulja, salate, okrepila se i krenula za Beograd.

Naši trkači i sportisti koji su doneli pehare iz vašeg grada, častili su nas vinom , atmosfera se zagrejala, vino nas okrepilo, i verujem vratiće nas ponovo u vaš grad sa sećanjima na još neku trku koju ćemo istrčati upravo u Lazarevom gradu, na način kako ova prestolnica srpstva i junaštva i zaslužuje.

Pozdrav od Snežane Jovicki, profesorke književnosti iz Beograda. 


TRKA ZA PLANETU ZEMLJU

Snežana Jovicki

Planeta je ugrožena ljudskom nebrigom, kako skrenuti pažnju na taj problem? Kako izvući omladinu iz stanova i odlepiti ih sa kompjutera? Šta napraviti i osmisliti da bar malo zavole školu i nastavnike a da nije vezano za poklanjaje ocena i bezanje sa časova?Ideja je došla od mojih koleginica koje predaju geografiju i biologiju, dalje je tu zamisao podržao direktor. Prvi put naša Tehnička škola iz Železnika ima zvaničnu trku. Drago nam je da su rekreativci , roditelji sa decom, studenti podržali našu trku. U organizaciji nam je dosta toga nedostajalo, imali smo nalepnice pande, bedževe, lepo vreme i puno dobre volje i elana da se istrči pet kilometara. Mnogi naši učenici nisu motivisani za trčanje, bave se drugim sportovima ili još gore, ne bave se uopšte sportom, vise pred kompjuterima i kafićima, puše ili piju. Ideja je bila upravo to... odvući ih u prirodu i pokrenuti, motivisati za zdrav život i sport, jer je to dobra alternativa ulici, drogi i kriminalu. Napravili smo prvi korak, pobednici sa ove trke revijalnog karaktera učestvovaće na Beogradskom maratonu. Možda će slike i priče iz ove reportaže pokrenuti zrnce ideje i za druge škole . Tehnička škola se zahvaljuje beogradskom maratonu i sajtu trčanje rs. na podršci i saradnji. Očekujemo da će iduće godine u ovo vreme mnogo veći broj učesnika trčati za planetu Zemlju, a da će naših motivisanih učenika trkača biti mnogo više. Učinili smo prvi korak, sve ostalo će biti lakše. Pobednici ove trke-naši učenici, biće učesnici štafetnog maratona na beogradskom maratonu 2016. godine.Krećemo se brzinom puža ka cilju, ali smo se pokrenuli... očekujemo da se naša upornost isplati. Uspela sam da animiram koleginice, profesorke geografije i biologije, dve Jelene, možda sledeće godine bude mnogo profesora i učenika iz drugih škola. Neka naša ideja bude kosmički velika kao poruka za Trku planeta Zemlja, našem gradu potrebni su zdravi mladi ljudi, a o tome moraju da misle i profesori, nezavisno od toga šta predaju jer smo svi pedagozi. Družili smo se u subotu sa decom, potrošili naše privatno vreme. MIslim da kao prosvetni radnici ne smemo da budemo sebični i škrtarimo na račun neke velike ideje i cilja za dobrobit školstva, naravno, to je moje usamljeno mišljenje i pravo da mislim kako nastavnik treba da bude i prijatelj učenicima. Razmislimo koliko neko dete u budućnosti može da ima koristi od neke akcije nastavnika koja se dešava van škole, pokušajmo da ne budemo sebični i uskogrudi u posmatranju svoje profesije jer na to nemamo pravo. Uostalom profesija nastavnik, kao i profesija lekara traži žrtve i davanje, nesebičnost, toleranciju i kreativnost. Nadam se da nisam usamljena u svom stavu i dokle god me učenici i kolege podržavaju, kretaću se kosmičkom brzinom prema planeti Zemlji kao nekoj novoj i lepšoj planeti gde će mladi imati bolju i zdraviju budućnost.


7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Tanja Stojanoski

Nakon ultre na 12h na kojoj sam uradila 112km, iako sam ubedjena da sam istrčala 116km, možda sam se zabrojala ili su sudije Zmagu i mene slučajno propustili kada smo od 90 km do 94 km proleteli i ne stajali na okrepi  tada zbog neslaganja oko rezultata gubim volju da jurim do kraja i poslednjih pola sata stajem sa trkom. Suze su bile jače od svega. Bila bih neiskrena da ovo nisam pomenula, jer su svi moji drugari videli kako sam klonula na momente duhom,sto je za mene retkost. Ponavljam,grešim možda a možda i ne. Činjenica da sam imala 3h do kraja trke i da sam za to vreme imala još samo 20km da bih oborila svoj rekord i dobila ludačku snagu jer je pristigao moj drugar Slobiška da mi gundja na bajsu kako idem prebrzo, jer sam na momente isla 5 min 30 sec po kilometru, ali ipak duh i želja za jurnjavom su splasnule.

Rezultat zaista nije bitan, radujem se jer sam se plašila da li ću moći i 50km da uradim, pošto sam jedinu dužinu ove godine imala pre dva meseca i to 35km. Stid me da priznam koliko slabo treniram,neki kilogram viška koji su prouzrokovali žive rane po čitavom telu već od 20- og kilometra, ipak me nisu sprečili da odradim trku jako lepo. Vetar nas je poprilično izudarao, i svi su rekli da nije bilo vreme za rekorde, ali za trku il si spreman il nisi, za ultru pogotovo. Ja ne mogu da opišem rečima zahvalnost i radost kakvu osećam prema svojim prijateljima koji su došli da nas podrže, da trče malo sa nama, navijaju. Zare Ćulibrk koji je trčao sa mnom boga pitaj koliko, Nemanja Slavić koji je došao da odradi trening trčeći sa mnom i stiteći me od vetra, Zdravko Barić koji je trčao mojim tempom i sklanjao ljude ispred nas i podsetio me na one naše kilometre koje smo skupa napravili sa Tonijem po Sloveniji, Moje drage Monini, Nata, Ivan i Nataša, Vera, moj Miljur koji je došao samo da bude sa nama i da nas slika,Disko , Tasa, Andja koji su doneli pivicu za posle trke, Tonči ,Trajčetov sin,moja i tatina uvek verna podrška, nas andjeo čuvar,ekipa Burta iz Bosne koji su završivši svoje trke nastavili da bodre nas ostale punom parom i svojom veselošću nisu nam dozvoljavali da klonemo, Ivanče,Goksijev brat,koji mi je davao gutljaj vode iz flaše,jer vise nisam imala snage ni da je pridržavam,svi oni koji su došli da bodre svoje nisu stedeli glasa da nas hrabre da izguramo do kraja, svi trkači koji su učestvovali i nesebično jedni druge jačali i bodrili rečima podrske, svako je svoju trku trčao, ovo je zaista borba sa samim sobom,u ovoj bici su svi pobednici. Suze su mi puno puta isle kad god protrčavam pored starta i čujem navijanje, zaista nisam znala kako da se zahvalim svim ljudima koji su juče bili tamo i bili deo takve trke, oprastavši se sa drugarima koji su trčali sa mnom,i ne mogavši da ih poljubim jer je vrat i gornji deo ledja boleo ludački, ja sam im ljubila ruke u znak zahvalnosti za svaki metar i minut koji su proveli sa mnom. Pogled na Gogija, na Darka, na Aconija ciju smo porodicu jedva čekali da nas bodre onda kad je najteže pred kraj, na Paju, na svakog onog koji je davao poslednji atom snage iz sebe zarad želje da naprave svoje prve stotke i dobre rezultate mi je davao snage da se borim sa ludačkim bolovima od ojeda i živih rana i ne dozvoljavajuci da kao i uvek ja budem možda i najsnažnija karika koja uvek bodri druge takmicare čak i kada se sama raspada. Ovo teško ko može da razume,a i ne trudite se bolje je. Zbog netreniranja i ručkanja malo više plaćam ceh i nisam oka sklopila, ne zbog bolova u mišićima već rana koje su veće i gore nego kad sam trcala 24h. Andrija, do neba ti hvala što si me dopremio u stan, potpuno sam smetnula sa uma kako bih isla kući nakon trke. Hvala neizmerno svima i molim vas ne zamerite ako sam nekog zaboravila da pomenem, zaista nisam mogla da spavam, ali dok su emocije sveže morala sam da napišem utiske. Srećna do neba što imam tako velike prijatelje u svom životu i ne možete da zamislite kakvu zahvalnost gajim prema svima vama koje sam juče videla. ♡♡♡


7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Goran Vendlener

Razmišljam od juče kako da započnem ovaj izveštaj o putešetvijama "100km",pun sam utisaka,a opet nem, ne znam šta me je snašlo. Pre par meseci sam se prijavio na ovu trku,u početku sebično ćutao,a onda počeo da govorim ljudima,od mnogih sam tražio savete kako da treniram,al sam dobio šipak, a ne savet,par sugestija kako bi mogao trenirati mi je dala Antonija ◪Orlić jedna od vrhunskih ultramaratonki Hrvatske i slobodno mogu reći niko više! Ipak sam se upustio u sve pa reko kako bude. Treniralo se,a i nije. Kako se približavalo sve veća frka me je hvatala, mnogo pitanja mi se vrtelo u glavi na koja sam sam sebi davao i odgovore. Došao je vikend ultramaratona, došao sam u subotu da ispoštujem humanitarnu trku Spring Rolls koju su organizovali moji drugari Kale,Voja,Điki i Saša,a onda me Katarina Kale Popov i Vojislav Popov i ugostili tu noć kod sebe, trudio sam se da ih mnogo ne gnjavim, iako su se oni trudili da mi ugode, hvala vam ! 

Jutro 6 h Voja kuva kafu, ja po običaju ne mogu da jedem pred trku, al se naterah bananu da pojedem i pravac ada, stižem, standardno pozdravljanje, podizanje brojeva po protokolu i start. Pokušavao sam da se ne zalećem ipak su oko mene bili sve iskusni vrhunski ultramaratonci iz Slovenija, BiH, Makedonije, Hrvatske... a ja onako poplašen ko napušteno mače na ulici. Trudio sam se da držim pejs sa Makedonskim rekorderom Trajce Mihov sa kojim sam pričao dok sam trčao, malo mi je spominjao o svojim uspesima i tu nam se priključio i Slovenački rekorder Matjaž Bukovec , a meni u glavi samo odzvanja "O Bože šta ja radim, ubijam se, šta ću ja u ovoj grupi,oni su vrh u ovoj disciplini, obuzdaj se Gorane ti ovde ne pripadaš" Matjaž je ubrzao i ja za njim, kao da trčim maraton, međutim nažalost Matjaž odustaje na 37km ja nastavljam dalje u tom trenutku na 1 mesto, sve do 50-om kilometru je sve bilo sjajno, a onda zid kao u crtanom filmu Simpsonovih kad Homer trči maraton tako sam se osećao kriza na svakih 100 metara, u glavi mi se motalo da odustanem jer ako mi je sada kriza pomislio sam šta će biti na 80km... reko ajde Gorane možeš noge jadne trpe, šta ova luda glava smišlja, nastavljam dalje, na 54km me prelazi Mladen Stevanovic iz BiH koji je na kraju i pobedio, kralj, negde sam i znao da će on pobediti, divim se tom momku, skroman lik. Posle toga sam saznao da je trećeplasirani iza mene nekih 6 km, pomislim ajde nastavi u ovom tempu ima šanse i do postolja da dođeš, jer mnogi su već odustali. Mislio sam da puzim, delovalo mi je da hodam, ne da trčim, međutim sat je pokazivao tempo 5:15-5:30 pomislih za ovu trku to je brzo, a i drugarice Ivana Mona Gazivoda i Natasa Sarajevcicsu mi vikale da idem brzo, tada sam već istrčao drugi maraton 84km, podsećanja radi prvi prolaz na prvom maratonu je bio 3:20, išao sam ga prebrzo, nastavio sam u tom ritmu jer je tada došao moj the best runner friend Nemanja Katanic koji me je tih najtežih kilometara ispejsovao, delovalo je večno, kovali smo neke planove za budućnost, pričali o trkama, više on, nego ja, al sam mu ja kroz misli odgovarao.  Menjala su mi se raspoloženja, smejalo mi se, plakalo, vrištalo, ali podrška od ljudi koji su trčala me je dizala Tanja Stojanovski koja trči trku na 12 sati vrišti sa druge strane daje mi podršku, ja vrištim dajem njoj jer znamo sad već oboje koje su to "gorko-slatke" muke. I taman da dođem kroz prolaz i reko još jedan krug, sudije mi saopštavaju da mi je ostalo još dva kruga, pakao, zeznuli su me za krug pomislim, malo se raspravljao, al ne vredi, gubim vreme, dolazim do okrepe da se napojim još tih 4km pa da završim ovu putešestviju, mislim se šta mi je ovo umiranje i trebalo u životu,al ajde. Tu mi organizator nudi pitu, ja besan što su me omanuli za krug, kaže još šta je to za tebe, kao da sam trčao 10km pa kao aj možeš još dva kilometra. No krenem ja od besa, zadnja 2km me je i moj drug Nemanja jedva pratio bilo je to po 4 minuta po kilometru šibanje i finish line. Vikao sam u cilju da mrzim trčanje, al sam se i sam sebi smejao, navalio sam i na pitu i kiki riki koji mi je pario oči celih 100 km, a ne smem da ga jedem, jer bi me uništio. Ovo je za mene sjajan rezultat, a danas su mi javili da je to i 13 vreme svih vremena na 100km u Srbiji, pa sad prosudite jel loše tih 9:14,00 
Moram sad pre svega da se zahvalim mom bratu Ivan Vendlener koji mi je bio velika podrška duž staze sve vreme je popreko trčkarao da vidi da li sam dobro, malo animirao, zatim Miljurko Djurković koji je prešao 300km da bi nas podržao i fotografisao, to je naš Miljur kralj, mali Petar Radak koji mi je dodavao vodu i okrepu, svaka čast, budući šampion, hvala Jelena Ademi I Tijana Djaic na fotkama i podršci, hvala doktorici Vera Velimirovic što je došla da nas podržihvala svima koji su mi slali sms podršku,iako nisam gledao na telefon, hvala svima verovatno sam nekog ispustio, ali mi nemojte zameriti. Hvala Boban Pantovic na organizovanoj trci, znam da nije laka nijedna organizacija neke trke, što se mene tiče bilo je dobro, iako su se neki žalili, ima malih propusta, al meni su zanemarljivi. Vetar si mogao malo da smiriš, bio je nepodnošljiv!  Hvala na raznim komentarima, tipa "čovek čelik", "terminator", "stena"... sve ali ja sam od mesa koje mi se raspada smiley Ne znam šta bi još napisao, osim da čim se oporavim krećem malo ozbiljnije da treniram pa da vidim da li mogu bolje na sledećem prvenstvu smiley

JOOOOJ PA KOJI SAM JA SEBI KRALJ smiley

Goran Vendlener


 

  2. Zrenjaninski maraton

  13. Trka Prijateljstva Kula

 

 

        Unos rezultata

        Plasman 2022 godina

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona