headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

 

Usled situacije povodom virusa KOVID- 19, memorijana trka „Dragutin Tomašević-2020″ koja je bila u planu za 23.05.2020 odložena je za 25.07.2020, i za istu važe sve dosadašnje prijave kao i sve ostale propozivije vezano za sam dan održavanja trke.


Propozicije


Zbog vanredne situacije Vršački atletski klub 1926 bio je prinudjen da odloži datum Trke uz stepenice Vršac 2020 i da pomeri trku za 23.08.2020 godine.

>>> Detaljne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije



 

MOJIH 108 KM.

Maraton maratona, Ada ciganlija, 10.03.2014.

Status bi bio predugacak, zato bih dok me ove emocije drze , napisala par redova.khk par...Imala sam zaista veliku zelju da poboljsam moj proslogodisnji rezultat na ultramaratonu na 12h koji je iznosio 94km. Zelja je bila ta famozna stotka.. Istrcala sam dva maratona dve nedelje pred ovaj ultramaraton, sto nije bilo tako pametno, s obzirom na cinjenicu da sam ih istrcala jako dobro, sa sve licnim rekordom. Pod tim ''jako dobro'', naravno da mislim na sebe, to je nekome potpuno zanemarljiv rezultat. Ali ova trka, kao i sve koje zelimo da uradimo najbolje sto mozemo, da odradimo neki cilj, se jednostavno ne planira, jer nikad se ne zna sta moze da se desi coveku, pa da svi planovi padnu u vodu. Imam srece sto me povrede zaobilaze, makar za sad, nista ozbiljnije me nije zakacilo, ali ono sto me ubilo, slomilo deo srca, dusu jeste veliki emotivni krah. Oni koji su mi blizi prijatelji znaju koliko ja volim zivotinje, svoje naravno malko vise od ostalih..Dan pred maraton Panorama mi je jedna maca uginula, dve nedelje nakon toga nastavlja se borba za zivot drugoj cica maci. Svakodnevna borba, moj veterinar Amir je dao sve od sebe, ali nismo uspeli. Srce mi se raspadalo, telo bolelo od neprospavanih noci, tuge, brige, jutro pred ultramaraton moja Didika mi je uginula u narucju. Da mi Trajce i Toni nisu dolazili, i da nisam imala da uradim neke obaveze po gradu, moguce da ne bih ni otisla na trku sutradan.  Skupila sam snagu, cula se sa dragim ljudima, kojih je samo par, koji su poput mene veliki ljubitelji zivotinja i samo oni razumeju sta znaci izgubiti ljubimca, i otisla da docekam svoje goste. Sledi neprospavana noc, ne zbog uzbudjenja zbog trke, vec zbog tuge koja me je razdirala. Ovo ce sve nekome zvucati smesno, ali to sam ja.. Bez i skoro nimalo jela, bolova u celom telu, krenula je trka. Gomila dragih ljudi, osmesi, nisam dozvolila da iko primeti moju tugu, Prvih 6h trcanja , pricanja do iznemoglosti sa Zokijem Prek. i Milojem Zemunologom, i Kostom je proslo prelako, uz jurnjavu, tokom koje su me iskusniji  maratonci , poput Drage Knezevica i Paje grdili da prestanem da pricam, jer se cujem na drugoj strani Ade, i da cu izgubiti snagu. Ocito mi je jezik bio neumoran. ;) plasila sam se malko  jer je zaista to bio fin ritam, jer smo za 6h imali 61k. Mozda je to moglo i sporije, laganije. Sve vreme trcanja sam imala logisticku podrsku, od Trajcetovog sina Tonija koji mi je dodavao sve sto i tati. Znaci dragi moji, ja sam sampion samo jer sam pila isto sto i Trajce, a to je cokoladno  mlekce, limunada sa solju, magnezija sam cepala, koka kolu. Toni je pritrcavao svaki put do mene i trcao dok ne popijem uz obaveznu :''Tato je rekao, pij to''. ;) osecala sam se poput fenomenalnih Slovenaca ono profi, koji su tako profi odradili trku, sa sve super ultra prikolicom, kombijem, ma ludilo. Da se zahvalim ovom prilikom Peri Vlatkovicu na drustvu par krugova, Slobi  i njegovom Medi na pejsovanju i ponovnom dolasku pred kraj trke, Zaretu naravno, koji je i nakon svoje trke dosao da istrci krug sa mnom,  Veri koja je dosla da nas podrzi, slika, Zokiju i Miloju najvise naravno zbog pregrmljenih prvih 6h lagano..Zoki i ja nastavljamo takticki nakon 6h , 200m jedemo oko okrepe, pa nastavljamo ceo krug do 2km trceci finim ritmom, nakon nekog vremena se i nas dvoje rastajemo, svako krece u ostatak trke sam sa svojim mislima. Ljudi kod okrepe, Od mog dragog Goksija, Miljura, Tanje i ekipe, Drazenka, Buceta naravno, Cire jednog, Cire drugog, Grbovica dragih, Tamarice, Ace Damnj, ma svih ljudi koji su bili tamo, podrzavali maksimalno, slikali, navijali, svi koji su posle zenske trke dosli i nas da podrze, Nidze Jovanica, Milosa Cerskog junaka, Slovenaca najvise Davida, Jovice Cucica, Sanelice, Dragice, Sasa i Anja, Abras, svi koje sam vas tamo videla, svima od srca hvala na svakoj lepoj reci koje ste mi uputili, molim vas ne zamerite ako sam koga preskocila. Ja sam dozivljavala svasta u toku trke, pogotovo dok sam sama bila, i suze i jauci, ali ne fizicke prirode,nego emotivne..Razmisljala sam o svemu sto mi se dogodilo u poslednje vreme, o ljudima koji su bili uz mene kada mi je bilo najteze, O mojim Anticima dragim, O Dragani Spehar,Ancici iz Omisa, o Jovancevima milim, o tim recima ohrabrenja, o Drazenku koji me je 5x dnevno zvao da pita kako sam, i o onima za koje sam mislila da su mi bliski, a kojih nije bilo u trenucima kada su mi najpotrebniji. To je znalo da boli, jako, i umalo da me razbije i slomi. Stoga je ova trka bila za mene velika borba, u kojoj nisam bila sama i samo zahvaljujuci mojim dragim prijateljima uspela sam, ispunila svoju zelju, pa i malko preko. hvala mom guruu Igoru Zelicu. Dobila sam i bracnu ponudu,  a svajcarac mi je rekao  " you re power woman, ultimate power'', jedan od poslednjih krugova imala sam cast da je Drago Boroja isao sa mnom, podrska od takvih faca je velika cast za mene. Emocije me pucaju, ispunila sam svoju zelju. Ovaj rezultat je nekome nista, smesan ili sta vec, meni koja sam zaista jedan rekreativac, je super, bolje nisam mogla.  Obecavam ovom prilikom pocinjem da treniram, casna pionirska. :)  Faca i sampion je za mene Trajce sa svojih neverovatnih 131km koji je sutradan lagano ustao u pola 6 i kuvao kafu, kao da nije ni trckao. ja priznajem zatezala me noga jako, jedva sam se popela na postolje, zahvaljujuci Paji, ali sutradan kao nova, pitajte Buceta,on je svedok dok smo lutali po Bgu. ;) Hvala svima koji su verovali u mene, ja sam bila skeptik..;)  Sve je u glavi, i malko u nogama. Sportski pozdrav od mene..deseti pehar, meni najteze osvojen...volim sve moje prijatelje, bez vas ne bih uspela. Deltice moje.


HALLAI RAYMOND, 29.01.1972. B. TOPOLA

Rodjen sam  29.01.1972. po zanimanju  saobraćajni  tehničar i radim kao vozač u mesnoj industriji u B. Topoli već  19 godina. Volim sport i uvek sam bio aktivan, onako rekreaktivno, biciklizam, planinarenje, fotografiranje. Otac sam  8 i po godina stare djevojčice koja se samnom isto aktivno bavi sa trčanjem već godinu dana sa vrlo lepim rezultatima. U početku moje sportske karijere bavio sam se biciklizmom godinu dana i to vrlo intenzivno. Posle kratke pauze isprobao sam se i kao fudbaler ali samo rekreativno sa drugarima a na kratko vreme isprobao sam se i kao teniser. Sredinom  mojih 20-tih godina krenuo sam trčanjem ali samo zbog održavanje kondicije, održavanje fizičkog izgleda. Ako se zna gde radim svima je jasno da tu nije lako održavati idealnu težinu.      
  Iako u zadnje vreme postižem lepe rezultate trkačka prošlost mi nije dugačak, ove zadnje rezultate sam postigao najviše zbog moje izdržljivosti  i čvrste rešenosti prema trčanju. Sa redovnim treninzima sam  počeo pre tri godine i u tom period dnevno sam trčao po  ​​5 - 7 km. a 2010 prvi put sam se takmičio u  B. Topoli na memorijalnoj trci Pal Skenderović  u dužini 13,5 km bez nekog zapaženog rezultata. Prvi polumaraton sam istrčao na Paliću 2011, god. i tada sam se opredelio za duže staze jer sam istinski  zavoleo trčanje. Od tada sam učestvovao na oko  20 trka. Prvi bolji rezultati počeli da se redjaju ove godine, najpre u madjarskom mestu  Bonyhad na 23 km. treće mestu u kategoriji, zatim u Rumuniji isto na 23 km. takodje 3 mesto u kategoriji. Na takmičenju u madjarskom mestu  Kalocsa oko jezera  Szelid na dužini od  33 km generalno sam bio drugi i nakon sedam dana na ultramaratonu Baja – Sombor na dužini 60.2 km u cilj sam ušao kao drugoplasirani. Za ovaj ultramaraton nisam se čak ni posebno spremao jer sam trku smatrao kao glavnu probu pred moj prvi maraton koji ću trčati u oktobru u Budimpešti gde mi je želja da u cilj ulazim sa vrlo dobrim rezultatom.
Nedeljno na treninzima trčim 120 – 130 km. Na nagovor mojih poznanika iz trkačkog sveta rešio sam da se isprobam i na maratonskim stazama. Na kraju bi samo dodao da u B.Topoli nema atletskog kluba gde bi se družio trenirao u društvu,  tako da treniram sam. Imam planova i u narednom periodima očekujem još bolje rezultate, nadam se da će mi se zacrtani planovi i ostvariti da bi dobio još više motivacije za tračanje kako za sebe tako i za ostale trkače.
Magamról pár sorban 1972.jan.29-én születtem, iskolai végzettségem közlekedési technikus és ebben a szakmában is dolgozok mint gépjárművezető a topolyai húsfeldolgozó vállalatban már 19 éve. Ezenkivül szeretem a mozgással kapcsolatos dolgokat és az aktiv kikapcsolódást, kerékpározás, természetjárás, fotózás.  Egy 8 és fél éves kislány apukája vagyok aki szintén velem együtt fut aktivan már egy éve nagyon szép eredményekkel a versenyeken és úgyszintén kedveli az e fajta kikapcsolódásokat. Sportmúltamról tudni kell, hogy gyermek és fiatalkoromban aktivan versenyszerűen nem foglalkoztam semmilyen sporttal, de azért a sport mindig jelen volt az életemben. Gyermek koromban teniszeztem majd évekig verseny kerékpároztam napi szinten, majd jött egy időszak amikor a labdarugást űztük a haverokkal barátokkal. És később a 20 éveim közepén kezdtem el futni de akkor még csak nyaranta alakformálás céljából, mert ugyebár egy húsipari cégben dolgozónak nem könnyű az ideális testsúlyt fentartani.
A hosszútávfutó múltam nem olyan régre nyúlik vissza mint ahogy az eredmények ezt tükrözik, ez inkább a kitartásnak és az elszántságomnak köszönhető. Három éve kezdtem el napi szinten futni eleinte 5-7 km-ket és még abban az évben 2010-ben indultam a topolyai Skenderovic Pal emlékverseny 13,5 km-s távján közepes időeredménnyel. majd következett a 2011-es palicsi első félmaraton amely meghozta a kedvemet a hosszabb távokhoz és a további versenyzésekhez egyszóval olyan fordulópont volt az életemben. Azóta kb 20 versenyen indultam. Az első jobb eredmények az idén kezdtek születni Bonyhádon 23 km-n 3. hely korcsoportban majd Romániában Tusnádfürdőn szintén 23 km-n 3. hely a korcsoportban majd a Kalocsai Szelidi tavi-i 33 km-s versenyen abszolút második hely majd egy hétre rá a Baja- Zombor ultramaraton következett amire különösebben nem készültem hanem a soron következő  októberi Budapesti Spar maratonra akartam kipróbálni magam mivel szeretnék jó idővel célba érni,  ez lessz az első maratonom  és versenyző társaim azt tanácsolták, hogy mivel heti 120 - 130 km között futok bátran indulhatok ultramaratoni versenyen is. Ennyire jó helyezésre nem számitottam mivel láttam a tavalyi időeredményeket és az idei rajtlistát bár elszántságomat és kitartásomat ismerve reménykedtem egy jó helyezésben.
Utólag még hozzátenném, hogy minden versenyemre egyedül készülök, mivel városunkban sajnos nincs futóklubb és nagyon futótárs sem akivel edzhetnénk együtt. Nagyon sok tervem és célom van még a futásban amit elszeretnék érni, remélem meg is fognak valósulni ezek a tervek és lesznek még szép eredményeim amivel motiválhatom magamat és futótársaimat.

MARATONSKA TRKA  - SPORTSKA APOKALIPSA BEOGRADJANA

Snežana Jovicki

Život je osećaj kretanja kroz prostor i vreme. Kada se čovek zakopa u mestu, sledi u pokretu, on stagnira, nema osećaj napredovanja, niti duhovnog kretanja, samo vegetira, kao biljka u stakleniku.Maraton je stara grčka disciplina, podrazumeva fizički i psihički izuzetno naporan i iscrpljujući  dušetelni podvig. Grk koji je doneo vest, izdahnuo je na cilju. Znači maratonci su avanturisti, pomalo fanatisti i vole rizike i izazove. Kažu da su ljudi koji trče usamljenici i osobenjaci, jer je to sport koji podrazumeva individualnost i nije timski i grupni, već za individualce.

Maratonac postaje osoba koja želi kretanje i pomeranje u životu, nije statična i obična osoba, već osobenjak, čudak i uvek želi da bude „svoj“. Ova najteža sportska disciplina nikako nije samo test fizičke snage jednog ljudskog bića. Maratonci imaju poseban mentalni sklop ličnosti. Građa mršavog dečaka i čelična volja, duša koja luta,  kretanje u prostoru i  spas od čamotinje i nesreće u ovom propadljivom životu. Da li ste se ikada zapitali zašto ljudi  trče? Oni urbani, obični stanovnici „divljeg asfalta“, navikli da udišu smog, sede pred ekranom i sklapaju prijateljstva internetom, a  zaboravili su na praiskonsku potrebu običnog čoveka da vodi ljubav sa prirodom. Zapitaćete se kakav mi je taj neobičan izraz? Voditi ljubav sa prirodom, ali zapravo tako i jeste. Otuđili smo se od otvorenog prirodnog prostora. Dvanaest sati provodimo u „kamenim kutijama“, posmatramo se virtuelno preko ekrana. Malo se dodirujemo, još manje ljubimo, najmanje družimo sa nepoznatima, jer to je glupo. Zašto? Zar nije lepo širiti krug prijatelja? Maraton je prilika da pomerate svoje granice. Posmatrate sebe iznutra, kao u ogledalu.

Širite krug prijatelja na spontan način. Priđeš, upoznaš se, razmeniš reči, otvoriš dušu. Pitate šta ja to pričam? Kako otvoriti dušu strancu? Eto, vaše razmišljanje je dokaz pustinjske otuđenosti urbanog čoveka, koji živi u „džungli“ i ne oseća vazduh, cveće, kamen, zemlju, ne proučava prostor kroz koji se svakog dana kreće, svoj  životni prostor. Jedan maratonac je rekao: „svoj grad upoznaješ tek kada optrčiš svaki njegov pedalj, tabanima izgaziš ulice, očima lagano, iz bliske perspektive sagledaš svaku kuću, ulicu, radnju.“ Ne znamo koliko smo bogati, kad imamo ovakav grad na reci. Beograđani, iskreno, ruku na srce, priznajte mi koliko nas koristi pluća grada? Trčimo kroz gradske šume, slijmo se u „zelene arterije“, svi kao jedan! Udahnimo kiseonik, vaskrsnimo dušu našeg grada! Tek ste onda pravi Beogradjani. Udahnimo Beogradu sportski duh, ne odzvolite da tako lep grad i divni ljudi dišu na cevčicu i bajpas, kroz dim i izduvne gasove! Potrčite, optrčite, razgledajte, milujte očima svoj grad. Neka narkomane, alkoholičare, tihe samoubice na mostovima zameni duh maratonaca. Neka biće našeg grada ozdravi i isceli istorijske rane kroz mlade sportiste, koji će teći ulicama grada i slivati se u gradske arterije  kao „krv venama“. Osunčan grad, okupan zrakama sunca. Beograd se ogleda u očima hiljada maratonaca. Sve je stalo za jedan dan. Reka ljudi, koja kao neka erupcija vulkana nosi sa sobom ogromnu energiju i udahnjuje vrelinu, daje brzinu ljudima, maratonce spaja ista misao. Istrčati što više, što brže do kraja, do poslednjeg daha, bez straha od propadanja, bola, smrti ili neuspeha. Znate šta je najfascinantnije. Sportista - profesionalac, „Kenijski lav“, trči za hiljade evra. Obični amateri- džogeri su zapravo „lavljeg srca“, jer oni trče do poslednje kapi znoja, poslednjeg atoma snage, da bi oplemenili sebe, bez materijalne koristi. Kao pećinski ljudi, grabe i bore se za goli život, kidaju se da učine sebe srećnim, makar na jedan dan.

Kralja Aleksandra ulica - mravinjak, šarena cvetna bašta mladih, lepih, zdravih, veselih. Ulica kao žila kucavica, arterija grada, prima odjednom navalu krvnih zrnaca. Hiljade ljudi kao mravi vežbaju, trče i u euforiji očekuju trenutak i start. Odjednom me prođe neka jeza. Svi u istoj misli. Lepo je, divno, veličanstveno „teći venama grada“, kao da ste jedno sa hiljadama ljudi. Podrška, divljenje, euforija, odobravanje, smeh, bodrenje građana, prolaznika, ogromna pozitivna energija u masi pozitivnih ljudi, koja se kao talas cunamija prenosi sa njih na nas. Beograđani, trčanje je divno, zdravo, lepo, okrepljujuće, opuštajuće! Bacite bensedine, izađite iz zadimljenih kafića! Ostavite alkohol, ne gledajte se popreko! Potrčite i poletećete ka svojem drugom „ja“, koje će vam promeniti život. Beograd okupan suncem, policija nasmejana i raspoložena, Beograđani u sportskom fazonu. Patike, svi u jednoj majici, svežina prirodnosti. Grad bez automobila, smoga, ljudi nasmejanih lica, samo na jedan dan. Kažu oni urbani i zlonamerni, nesvesni sebe „zaustavili grad zbog jurcanja, neka trče po periferiji, ovako zbog nečijeg hira trpi ceo grad!“ Maraton daje veštačko disanje umornom telu Beograda, vraća energiju dobrote i duhovne snage njenim građanima. Jednom godišnje maraton nas kao oluja prodrma i vraća iskonskoj čovekovoj potrebi da istrči trku života, ne bi li Beograđanima vratio prirodnost duše i učinio ih iznutra boljim, čistijim i zdravijim. Posmatrač iz helikoptera vidi ljude -  mrave.

Hoćete da im „zavirimo u duše?“ Zavirimo iznutra u biće maratonca! To je kao susret sa čudakom, osobenjakom. Maratonci su poseban soj ljudi. Pitate se šta pokreće  jednog običnog čoveka da bez nagrade, novca i bez profita uloži ogroman psihofizički napor? Kao devojka nisam se zanimala za sport i sa čuđenjem sam gledala ludake, koji trčkaraju po snegu, ili vrućini, sve u krug oko Ade.

Kakvi čudaci, pomislila bih. Sport me je promenio, izvajao, spolja, i još više iznutra. Postala sam vitka i vratio mi se sjaj u očima, a rumenilo u obraze. Još važnije, smirila sam se i sredila iznutra, pronašla svoje drugo nemirno „ja“ i vezala ga nevidljivim koncem, pa kada trčim, kao zmaja ga pustim iz  sebe, a onda opet vratim i čuvam tajno samo za sebe. Nevidljivi zmaj  je naša podsvest, koja oživi i progovori u vreme trčanja. Hiljade misli, kao film u boji, prolaze kroz moju glavu, dok tabanam po asfaltu. U ritmu rokenrola letimo i klizimo kao moderni turisti „tabanaši“. Krenem iz kuće natmurena, depresivna, bez krvi u venama, sa senkom u pogledu.Vratim se puna života, kao da mi je neko dao veštačko disanje i oživeo. Ako ne možete sami sebi naći lek za dušu, i zagledati se duboko u svoje unutarnje „ja“, niko vam ne može pomoći. Trčanje  je psihoterapija. Ostavite psihijatre, igraonice, kockarnice! Navucite patike i ljubite se sa vazduhom, pričajte tiho sa svojim gradom, koji diše i biće vam bolje. Krenula sam od samoanalize, Pogledali ste u moju dušu. Evo jedna starica ili devojka, ne znam. Liči na staricu, ali kada progovori i zagledate joj se u oči, shvatite da pričate sa naboranom ženom, koja ima „dušu devojčice“. Koliko je samo devojčica koje imaju dušu starice, leže do jedanaest sati, čekaju da im mama donese doručak, ustaju u podne, izlaze u ponoć, ležu pred zoru. Promenite svoje navike! Mladi su postali „duhovni starci“. Ova učiteljica nas opominje da čovek koji želi život, može sve, i udiše vazduh punim plućima, grabi od svakog dana. Mlad si koliko se osećaš mlado. Učiteljica u penziji, trči maraton trideset godina, od svoje četrdeset osme. Znači ja nisam nimalo zakasnila. Kaže kako joj se sin smeje i ne odobrava to njeno glupiranje. Promenio je stav, kada je video da njegov drug neguje nepokretnu majku istog godišta. Prvi put je sa odobravanjem, posle toliko godina, podržao svoju majku u odluci da trči  maraton. Pomislio je da kako je bolje da se majka bavi sportom, makar ga blamirala, jer staricama je svojstveno da čuče u parku, vuku se kao puževi sa unucima, ili služe kao sluge svojoj deci. Balkane moj, žene više nisu iste, granice se pomeraju! Beograđanke, bacite ove nedelje krpe i lonce, blago se našminkajte, navucite šorceve i patike i potrčite! Neka vaši muževi za promenu skuvaju ručak. Ako će kao „dragoni“ kroz nos da duvaju, neka! Izdržite i istrajte u svojoj odluci da se posvetite sebi! Imate pravo na jedan, samo vaš dan. Žene nisu samo kuvarice i domaćice, one imaju pravo na svoj život, kaže neki tamo balkanac: „Bolje da si krpu držala i kuću pajala, nego što si jurcala kao ludača po gradu!“ Eh Balkane, Balkane moj, kada ćeš postati moderan i svoj?

Verujem u sebe, ja to mogu, istrčacu maraton! Trenirala sam naporno cele godine i iskustvo iz prethodnog  polumaratona mi sada u pripremi za glavnu trku života puno znači. Sećam se osećaja jeze, kada se prvi put oglasio zvižduk i kada je „reka ljudi“ poletela kao šareni potok ulicom Kralja Aleksandra. Bila sam uznemirena, nisam znala u šta sam se upustila. Priznajem, bilo je naporno, ali upoznala sam devojku Irenu, frizerku iz Beograda, i lakše smo došle do cilja. Jedna drugu smo bodrile. Kada sam htela da odustanem, nije dozvolila. U pripreme za novi maraton ušla sam bolje, kao i u svakom poslu koji hoćeš valjano da uradiš, i za ovaj je potrebna čestita i mudra priprema. Maratonac nije samo „izdržljiva životinja koji bezglavo juri bez cilja“. On je pre svega veliki borac u glavi, koji u genima ima neke veze sa grčkim junacima. Neustrašiv, strpljiv, uporan i nepokolebljiv. Sve je  bitno, koliko si fizički izdržljiv, da li si redovno trenirao, da li si pažljivo birao ishranu. Kažu da postoje i ultramaratonci, za njih se priča da su ludaci nad ludacima, ili heroji. To je trčanje dvadeset četiri sata i zahteva poseban  režim ishrane, čeličnu volju i izdržljivost. Trčati je jednako živeti. Ako dobro isplaniraš trku, stižeš uspešno na cilj bez rizika. Meni su govorili da će mi stati srce, da ću kolabirati.  To nije za ženu mojih godina, koja treba da sedi kući, a ne da se blamira i jurca ulicama.

Srbija je još „zatucana zemlja“, žene su često zarozane, depresivne i očajno histerične, a njihovi muževi loču pivo, dok im stomaci rastu kao baloni, a deca gube vid i pretvaraju se u robote ispred ekrana i kompjutera. Umesto da se dopisujete na fejsu i bledite u licu, umesto što posećujete psihijatre i tražite spas u kapljici, savetujem vam dragi Beograđani sledeće: Udahnite duboko, zavirite u divne šumovite predele Beograda, rastrčite se po Adi, šumicama, Ušću, Kalemegdanu ili Košutnjaku. Neka naš grad postane „kolevka nove Atine.“ Neka se ulice pretvore u velike trim-staze. Mislite da sam okoreli sportista? Ma ne, ja sam samo humanista, želim dobro ovom građanstvu, koje mentalno truli u „kamenim kutijama“, ne ume da se druži i gubi se u mračnim pričama, jer svako ih ima i nikom u ovom gradu nije lako.

Neka jedan dan bude dan za pamćenje! Zaboravite na sve probleme, stavite osmeh zadovoljstva na lice i poletite na krilima. Pa za ovaj jedinstven dan ste se pripremali mesecima i sada je došao trenutak da pokažete rezultate. Lavovsku hrabrost, ludačku upornost, entuzijazam zanesenjaka. Maraton nije pitanje fizičke spremnosti, mnogi mišićavi muškarci ne bi mogli na dvadeset da pređu. To je odluka da savladate trku života i dokažete kako mentalno napredujete i stalno postavljate i pomerate nove granice, neprestano se menjate. Neće vam trebati doping, ni droga, neće vam trebati psihijatri, ni fejsbuk. Umesto da vašim venama teče alkohol, kada ste „nervčik“ i na granici ludila, istrčite iz „kamene gradske kutije“ svog kućnog zatvora gde mislite da ste sigurni i ušuškani. Na ulice istrčite sa kačketom, mp-3 i osmehom na licu, doživite bliski susret sa ulicama koje možda u rodnom gradu niste dobro pogledali i koje puste i bez automobila deluju veličanstveno mirno i lepo. Ona negativna, gorka energija iz vaše duše raspršiće se u hiljade čestica. Zameniće je miris šljive, divljeg kestena, modrosive reke. Pomislićete da ste ptica, koja je dobila krila. Ne, vi ste čovek, koji je pronašao sebe i vratio telo svojoj duši!

           Ujutro sam se pripremila. Pojela pastu sa puno sira, vežbala jogu i pravo na start! Čekala me je Irena, koleginica sa prošlog maratona. Srela sam se sa kolegom iz škole, takođe  maratoncem. Miloš je uvek nasmejan i pozitivan, simpatičan i drag i pun svetle energije, znate zašto, između ostalog zato što se bavi sportom. On trči polumaraton, a ja maraton, ostale moje kolege profesori fizičkog bave se odbojkom. Jako su sumnjali u početku u moju nameru da istrčim 42 km, ja koja nikada dotada nisam trčala.  Ipak volja i inat, onaj srpski je nadvladao moju fizičku spremnost. Tri dana pred maraton sam trčala, napravila grešku jer sam izgubila puno energije. Želela sam svima da pokažem šta može jedna sitna krhka žena. Htela sam i sebi da pokažem da mogu sve kada hoću, da je volja jača od svake prepreke.

Osetila sam unapred gde sam grešila, tri dana pred maraton se ne trči tri sata, već odmara šest dana, ali na greškama se uči! Pomislih kako je lepo što se profesori sreću sa svojim učenicima na tako neobaveznim mestima, u drugim čudnim okolnostima. Pa eto, imamo prilike da se upoznamo kao dva obična bića, a ne kao učenik i nastavnik. Vide deca da su i profesori živi ljudi koji vole sport, zabavu i druženje, i prosto sa čuđenjem gledaju na naše običnoneobične prohteve. Ja sam od đaka dobila podršku, to mi je značilo, ali je i opterećivalo. Nisu verovali da ću da istrčim polumaraton, čak je i pala opklada, jer to mogu verovatno preći kolima u krug. Htela sam muškoj ekipi u mojoj školi da pokažem da „male žene“ mogu sve, pa i da istrče maraton. U žene nikada ne treba sumnjati, one su biološki predodređene da budu žilave i da trpe. Mislim, kao pedagog, da je jako dobro pozitivnim primerom spontano uticati na našu decu. Nije samo lekcija i bubačenje, predavanje oblik edukacije. Nastavnik ličnim stavom može da pokrene pozitivno razmišljanje kod dece. Posle maratona, nekoliko dečaka sportista, koji nisu učestvovali u trci, obećalo je da se sa mnom učlani u grupu „1893“ i krene na džoging. Videla deca kako je veličanstven prizor trčati ulicama svoga grada, poželeli da se na jedan dan zabave i oprobaju u veštinama. Ako može nastavnica od četrdeset i tri, možemo i svi mi!

Skuvala sam ručak i krenula na maraton po divnom sunčanom prolećnom danu. Neuobičajna tišina, nema automobila, samo narod u sportskom duhu. Patike, kačketi, bokserice, helanke, trenerke i muzika. Policija nasmejana i raspoložena. Svuda oko nas maratonski rekviziti, strelice, haustori, šatori za presvlačenje, štandovi sa reklamama, voda i hitna pomoć, organizacija na svetskom nivou. Očekivala sam da me podrže sin i muž, bodre i gledaju na maratonu, ali to je i ovaj put izostalo. Glupiram se, kažu! Progutam knedlu, odmahnem glavom i idem dalje. Start je blizu, organizacija za svaku pohvalu, dokaz da Srbi mogu sve, samo kad hoće, a za sport su zagrejani jako. Ipak na sledećem maratonu su me čekali kod Tošinog bunara, a sin mi je čestitao i bilo mi je puno srce. Suprug je promenio mišljenje o mom glupiranju kada je osetio divljenje iz usta svojih koleginica. Govorile su mu da i ne zna koliko je to veliki podvig vredan divljenja. Sin me je 2010. godine čekao i rekao: „Mama svaka ti čast! Pa ti si trčala sa kenijcima, neverovatno kako si izdržala!“ Najlepši rezultat moje trke je sinovljeva odluka da sa mnom trči maraton. Grad je u plavo-belom fazonu. Ulice pedantno obeležene kilometražom, na uglovima policija, ali ne namrgođena, već nasmejana. Šatori, boksovi, punktovi, flaše sa vodom, omladina kao po  dogovoru, uniformisano obučena. Modni stil Beograda ima danas zaštitni znak martona. Sportski fazon je „in“ i to je fazon vrlo fin! Poziraju fotoreporterina „čirs-lidersice“, simpatične devojke u šorcevima. Ulica kralja Aleksandra izgleda kao gimnastička sala pod vedrim nebom. Trče, skaču, gimnasticiraju, istežu se, poskakuju, razmenjuju poslednja iskustva pred iskušenje ili meditiraju, sportisti od sedamnaest  do devedesetpet.

Oko mene je gomila sveta, ja sam u zlatnoj sredini. Ponavljam sebi....... istrčaću, ja to mogu, znam! Gledam u nebo kristalno bistroplavo, sveže je jutro. Grad obučen u sportskom stilu, sve plavo-belo. Svuda sportski fazon, mladi i stari, bez izuzetka nose patike, helanke, trenerke, vruće sportske pantalonice na mladim devojkama sve lepo stoji a posebno sportski stil. Svi uglavnom u jednoj majci „Beogradski maraton 2010.“ Na uglovima ulica nasmejani policajci, simpatični mladi redari u narandžastim uniformama. Plavi šatori i boksovi za presvlačenje i WC. Šta da vam kažem, sve pokazuje da Srbi mogu i te kako da se organizuju, samo kad im tema odgovara, a sport je definitivno srpska tema, mada maraton nije „ušao u krvotok“ Beograđana kao fudbal ili tenis.  Ima nade, polako, dok se Srbi zaraze, a onda će da trče na maraton, a ne samo da dolaze!

Ulica kralja Aleksandra podseća na jednu veliku teretanu. Bakice skakuću, mladići se zagrevaju, trče laki džoging, devojke u tesnim helankama se istežu, kao da su u teretani. Ulica ne izgleda obično, već jako simpatično neobično. Tu  je i jedna Makedonka koju sam upoznala. I njena priča je jako simpatična. Došla je u Beograd na maraton, upoznala Srbina, zaljubila se, a onda zajedno, uz pomoć njenog tate, osnovali su „atletski klub 1893“. Simpatična priča ima internacionalani završetak. Da li zbog iznenadne ljubavi, tek Skoplje i Beograd su pobratimi u „Klubu 1893“ i prave zajedničke maratone. Reših i ja da se uključim u taj klub, koji treninge drži na Adi, a povremeno putuju za Skoplje. Eto kako maraton-sportska disciplina, može da bude kulturno - politički martketing ljubavi, sporta i tolerancije i uspeva da zbliži ljude!

Pitate kakvog mentalnog profila su martonci? Šta nagoni ljude da trče besciljno satima? Zašto baš taj sport, a ne neki drugi? Zašto je to najteža sportska disciplina?

Prosečan Beograđanin, solidnog zdravlja, može da počne da džogira. Ako nije konzervativan, on će obući patike i trenerku, pa šprint ulicama našeg grada! Međutim, mi smo još na Balkanu. Ako i vidite nekog da trči, uglavnom su to muškarci srednjih godina ili sportisti, retko vidite ženu. Pitate zašto je to tako? Ženi je mesto za šporetom, a ako nije udata, u kafiću da lovi momke. Nije ta zdrava navika još ušla u krv Beograđankama, a jako bi volele da su tanke kao Tvigi i zategnute kao Sindi. Drage moje Beograđanke, u sebe treba da ulažete, sebe više da gledate, jer ko voli sebe, vole ga i drugi! Ako i vidite pokoju devojku da trči, teško ćete videti ženu u zrelim godinama. Čak i učenici kažu da im je čudno što se posle puta i posla ne odmaram, već džogiram i pitaju se zar nisam umorna. Eto to se zove balkanski sindrom patrijarhalne žene! Rado bi nas zakopali u 17. veku i kibernirali. Eh, ali nešto se pokreće! Tu i tamo videćete zrele žene, obučene u elegantnu sportsku opremu, kako lagano, kao gazele, optrčavaju gradom u vremenu predviđenom za porodični odmor. I obratite pažnju, nijedna nije debela, vitke su, zategnute, svežih lica. Devojke, umesto da spavate do podneva i krkate hamburgere, bacite se na sport i udahnite sveži prolećni vazduh! Ono cveće sa drveća, obojiće svežinom vaša lica, rumenocrveno roze. Nestaće nervoza i histerija, grč nezadovoljstva sa lica sredovečnih nezadovoljnih žena. Trčanje je psihoterapija, juriš, energija tople dobrote i snage ulazi u nos. Udišeš je, iz vaše kože kroz znoj izlaze otrovi, oni hemijski ali i duševni. Ako ste istrčali iz kuće ljuti na muža, kada se vratite znojavi, poljubićete ga. Sport je pozitivna psihoterapija, kroz glavu vam, dok trčite, prolazi film života i vi se opuštate.

Kako sam trenirala? Čime sam se hranila? Koliko je bitna disciplina duha?

Počela sam da trčim iz šale, pre dve godine. Pre toga, ni kao devojka nikada nisam trčala, naprotiv, zadišem se posle sto metara. Motiv je bio da smršam. Priznaćete važna stavka svake prosečne Beograđanke koja drži do sebe. Onda mi je to ušlo u krv. Dopao mi se osećaj spajanja sa prirodom, milovanje sunca i vetra u mojoj kosi, osećaj da se fizički i mentalno pomeram. Moji mišići su postali sve elastičniji. Prvo nisam umela da dišem i to mi je jako smetalo, onda sam počela da dišem kao da se šetam i poletela sam pred polumaraton. Iako su moju ideju smatrali utopijskom, a moju zamisao da sa 42 km istrčim polumaraton,  smatrali suludom, uspela sam. Kolege, nastavnici fizičkog izgubili su opkladu, ja istrčala polumaraton, ali je onda  ideja o maratonu od 42 km, bila još smešnija. „To ipak nećeš moći, da li znaš da je to pet sati trčanja, to ne mogu ni profesionalni sportisti, kolabiraćeš, pozliće ti, da li si kontrolisala svoje zdravlje?“ Psihologija maratonca je u svemu posebna. Samo „hrabro srce“ podnosi duge staze, znoj i bol, iscrpljenost i rizik. Šta je život, nego veliki maraton u kojem ne znaš šta te na cilju čeka. Rizikuju samo avanturisti u duši, oni oprezni i racionalni su sumnjičavi i suzdržani, što je sigurno sigurno je, neće da umru na trci! Urbani Beograđani radije sede po kafićima i kladionicama, nego što se znoje i smaraju za džabe, a da ni za to nisu plaćeni.

Ne može svako da se bavi trčanjem na duge staze. Za to treba biti posebno lud i svoj. Što trčiš, kada te niko za to ne plaća!? Sigurno nemaš pametnija posla! I zaludan pop jariće krsti! Bolje da nešto kuvaš i ribaš kuću! To su komentari prosečnog Balkanca. Komentar  mora da ti fali nešto u glavi, kada jurcaš po ulicama bezglavo! Izvini, a da ne očekuješ da nekog uhvatiš ili oboriš rekord kenijaca? Bile su to sitne provokacije, ili tipa“da, trčiš dva sata, ali kolima oko Ušća!“ Žene koje se bave nekim neobičnim sportom u zrelim godinama proglašavaju se ćaknutim i to im je žestok minus. To je kao droga, ali ona pozitivna. Kada se jednom navučeš na trčanje, nema ti pomoći. Kao ovisnik, čekaš sat kada ćeš na džogiranje, to opušta  i daje energiju. Pomeraš se sa „mrtve tačke“, dobijaš krila, ili nešto tražiš. Tražiš novi put među raskrsnicama života, koje su u senci. Koji put je pravi? Možda baš taj koji trčiš! Maraton je životna trka. Uspevaju, opstaju samo inadžije, oni tvrdoglavi, pomalo zanesenjaci, koji bi se pre iskidali, nego što bi prihvatili poraz. Život je maraton! Planiraš ga, pripremaš, treniraš svaki dan, istražuješ staze života. Na svakom kilometru i satu, svakoga dana se kališ. Sa neizvesnošću gledaš na presudni dan, jer to je sudbina! Iako se pripremaš, iskušenje i neizvesnost je česta na putu uspeha.Važno je iz svake trke izvući iskustvo za sledeću, kao  i iz svakog životnog iskušenja naučiti nešto novo. Upornost, spremnost na izazove i čeličenje duha su uslov opstanka na maratonskoj stazi života. Pomeramo sopstvene granice, uradimo nešto van svojih fizičkih i mentalnih mogućnosti, razvijamo se i jačamo, u životu i na trci. Ja to mogu, osećam se spremnom, istrčaču trku! Ponavljala sam svaki dan, iako sam znala da nisam profesionalni sportista i da su izgledi za ostvarivanje moga sna mali. Lebdim nad Novim Beogradom, sigurna na svom „bojnom polju“. Bavim se proračunima, sat, sat i po, dva, dva i po -  Bežanija, Sava Centar, Zemun, B92, pa u krug. Iskušenja na ovoj avanturi su bila neobična. Dan drugačiji od svih ostlih dana u godini. Samo zbog toga je vredelo trčati! Maraton je kada iz druge perspektive upoznaješ svoj grad, ulicu po ulicu, kada iskušavaš sebe i pomeraš granice svog potencijala. Maraton je mesto gde upoznaješ nove ljude sa drugih meridijana i pričaš bez povoda i razloga sa strancima. Kada se graške znoja slivaju niz tvoje lice, osećaš blagi grč. Sunce peče, a noge same idu, iako ih ne osećaš kao svoje. Trčimo mozgom, koji želi da dosegne cilj. Pokrećemo se dušom, koja nevidljivim koncima, pokreće naša stopala.

Hiljade ljudi trči, spojeno jednom snažnom željom.  Postići što više i bolje vreme, biti što brži, ali pre svega, učestvovati u masi, koja trči. Onda smo svi kao jedno telo i talas kao plima sreće, zbog neobične lepote sunčanog dana i praznih ulica, pretvara se u modernu plemensku igru urbanih ljudi, željnih da se makar samo na jedan dan vrate u praistoriju, kada nije bilo automobila, već su pešice prelazili kilometre iskušavali svoje telo i snagu, odmeravali se u veštinama međusobno, ne znajući šta ih čeka iza sledećeg kilometra avanture. Adrenalin teče našim venama. Kao vino, opijaju aplauzi, bodrenje i uzvici podrške publike. Istrčavaju nasmejani Cigančići i pljeskaju rukama, trkaju se i bodre nas. Talas energije, one pozitivne vibracije, leti od publike i zapljuskuje nas, pa dobijamo krila. Maraton naročito godi sujetnim i egocentričnim osobama, koje vole publicitet, a i zaslužuju to, jer ne sme svako da se usudi na ovaj moderni spartanski čin, istabanati dvadeset jedan ili četrdeset dva km. Za tako nešto moraš da budeš dovoljno lud. Dođe ti isto. Kada me je uhvatila kriza na trideset petom  kilometru, negde kod blokova, počela sam da hodam na dva minuta. Iskustvo iz prethodnog maratona govorilo mi je da ne hodam dugo, jer neću moći da nastavim trku. Mišići se kao motor ohlade i posle ih je teško pokrenuti. Moje noge su išle same. Nisam osećala bol, kao da noge ne postoje, već su to drvene štule a ja sama letim.  Samo osećam neku težinu i razočaranje što me čeka još jedan krug - Zemun, blokovi- Sava Centar. A ja se ponadala da idem na most i završavam, zbunio me trideset peti kilometar- tabla. Kad sam ovoliko izdržala, glupo je sada da odustanem, mogu da „smlatim“ još desetak kilometara. Aplauzi iz kafane:“ Bravo devojko! Jeste da nisam devojka, ali godi. Organizacija na nivou, dodaju mi banane, sok, vodu, limun, na svakih petnaest minuta, kola pokazuju digitalno kilometražu, unose energiju povici aplauzi i divljenje gledalaca, sunce prži, vetar se razduvao, a neka crvena prašina na delovima oko tramvaja na novobeogradskoj strani ulazi u oči, usta i otežava borbu sa kilometrima koji se ipak tope. Policajac pored Tošinog bunara je pokušao da me zaustavi. Navodno prekida se trka, počinje saobraćaj, dolaze autobusi po mene. Da nije bilo mladića, koji me je odgovorio od prekida i ubedio me da se policajac sa mnom šali, odustala bih. Kriza nastaje kod „Delta-sitija“. Počinju grčevi u stomaku, govorim sebi da sada, pri kraju trke ne smem da odustanem. Udaram i lupkam svoje butine, pokreću se kao umorna mašina. Jedva ih osećam, kao kamen su. Mislim čak da idu same. Ispred mene istrčavaju Kenijci. Naivno pomislim kako trčim skoro isto brzo kao oni. Nestaju u magli za  nekoliko minuta, da bih shvatila kako su oni zapravo optrčali drugi krug oko Novog Beograda, dok ja trčim samo prvi. U jednom trenutku sam zastala, laki grč mi je savio želudac. Policajac je mahao rukom i saopštavao da odustanem, jer za 30 minuta kreće saobraćaj. Razočarano sam gledala put, pokolebala se i ipak nastavila. I dalje mi nije jasno ponašanje policajca. Šalio se sa mnom, bio pakostan što on ne može toliko da trči, ili prosto hteo što pre da završi posao, nešto od toga jeste sigurno. Maratonac, mladić od trideset godina samo me je posavetovao da nastavim i ne odustanem. Naravno, poslušala sam ga. Opet sam trčala drugi krug oko Nehruove. Publika puno znači i daje energiju, podiže adrenalin, jača volju. Cigančići prilaze i istrčavaju sa mnom deo puta. Sportski pozdrav dlanom o dlan! Nasmejana lica deka i baka sa štapom, ulivaju mi misao možeš još, napred, izdrži još malo na trideset petom kilometru. Polivam se vodom, koja je na svakih petsto metara. Stižem na cilj. Završavam trku, Brankov most i tu si! U želji da veći deo istrčim pošteno, za razliku od muškaraca, koji su prilično šetali, grabim vreme i istrčavam nizbrdo do Nemanjine. Jedan mladić me bodri da imam još stotinak metara. Uspevam, eto tu sam na Terazijama! Sa osmehom na licu primam  medalju i puno banana. Nisam to očekivala, sedam, i ne mogu da ustanem. Osećaj se ne može opisati. Iscrpljujuće je i boli, znojim se, sunce prži. Zar nije i život kojim idemo svakodnevni maraton sa usponima i padovima?  Stramputice i neočekivane izazove savladamo kada smo hrabri i ne plašimo se opasnosti. I u životu te vole i mrze, podržavaju ili te osporavaju, kao na maratonu. Oni misle da je moja avantura glupiranje neprimereno ženi mojih godina. Ispred mene muškarci-šetači, kažu da je i to po pravilniku. Bitno je preći 42 km, za šest sati. Hoćeš li da trčiš, puziš ili letiš, tvoja stvar! Ako ne stigneš u limitirano vreme, diskvalifikovan si, pa ko hoće da zabušava, na volju mu! Dok sedim na pločniku, snima me sa leđa neki reporter. Zanimljivo mu je kako skidam zavoje, kaže to sve pokazuje mučenje i istrajnost maratonaca, fascinira ga pomisao da sam bila uporna i među poslednjima stigla na cilj. Odjednom, pomislim kako vreme 5 h  i 19 min i nije neko. Krivo mi što sam stigla poslednja među ženama, ali godi ženskoj sujeti, što je iza mene čak osamnaest  muškaraca desetak godina mlađih od mene.

Kreće saobraćaj, sve me boli, ne mogu da ustanem, još uvek sedim, hodam kao na štulama, ali to su slatki bolovi jer sam ipak uspela. Razmišljam kako je život ipak jako lep, a čovek može sve... može sve što poželi, rukom da pomeri nebo, ostvari sve što pomisli, čak i ono nemoguće!


9. Osječki polumaraton - Utisci - Zdravko Mišović

Cifra od 400 učesnika na jednoj trci je svakako za respekt i poštovanje. Malo je takvih događaja u Hrvatskoj pa i u okruženju sa takvim brojkama. Kao čovek koji je u trčanju 24 godine, vodi AK Hajduk Maraton Tim Kula, dečiju atletsku  školu i organizator ulične TRKE PRIJATELJSTVA u Kuli dajem pravo sebi da kažem par reči o ovoj  sportskoj manifestaciji. Kao što je i mnogima poznato išlo se organizovano na trku, mini bus i 2 auta, ukupno 30 ljudi od toga 25 je trčalo. Poznavajući ljude koji to podržavaju, pomažu, doniraju, sponzorišu braću Kraljević, znao sam u kom pravcu sve ovo ide i kako će to biti.Ljudi koji pomažu, organizuju Udruženje trčanja, ligu trčanja, školu Ferivi trčanja su ljudi koji razmišljaju i razumeju potrebu da pomognu sve ovo da što više dece, ljudi iz njihovog grada i okruženja okrenu se rekreaciji i sportu (trčanju) Obično svi počnu sa pohvalama ali ja ću obrnutim redom. Ništa posebno, neću reći što vi a i sam organizator ne zna. Kad smo stigli na mesto događanja, zatekao nas je dugačak red kod prijavnog mesta, video sam odmah da to neće startovati u predviđenom roku (start je bio pomeren 30 minuta) Sledeće godine više kompjutera i ljudi u prijavnom centru. Manjak učesničkih medalja, zadnjih 50 takmičara je ostalo bez njih. Sledeće godine povećati njihov broj. Ceremonija  proglašenja i dodela nagrada duga, preduga. To ubrzati. Ručak nije bio obezbeđen za sve takmičare. Isto povećati broj obroka, kad se vidi konačna startna lista ima dovoljno vremena 2-3 sata da se poveća kapacitet hrane i pića. Dobre stvari: ljubaznost i gostoprimstvo domaćina, svetski start i ciljni prostor (kapije, semafor, ograde, bina...) interesantna staza (dobro označena, obezbeđena-policija, redari) čipovi, učesničke medalje, novčane nagrade(ukupno i kategorije) mesto za presvlačenje, ručak (škola) expo za trkačku opremu, startni paket ( st.broj, orginal Nike majica, voda, vaučer za popust, energetska tabla, pokloni sponzora, bon za ručak), osveženje u cilju i voće.  Svako ko radi ima  pravo i na grešku i propust, uvek će biti ljudi i mesta za kritiku, dokoni i oni drugi će uvek imati primedbi, ima onih koji su opravdane ali ima onih i koji nisu. Niko normalan neće zameriti zašto je kasnio start 30 minuta, ima ljudi kojima je bitna ta medalja (taj propust ćemo rešiti, glavni sponzori su se posle trke izvinuli svima i meni su lično obećali da svako ko je ostao bez učesničke medalju u narednih par nedelja će je dobiti) mislim da je ovo slatka muka-prošle godine startovalo oko 200 ljudi ove ukupno završilo 388 (21km i 5km) Progresija neverovatna! Jedino na šta nismo mogli uticati je loše vreme (hladno i vetar) Mislim da je svako proveo jedan dobar dan na prave stvari, aktivno u dobrom društvo i da sve te mane koje su nam smetale smo već danas zaboravili i planiramo i sledeće godine doći još u većem broju. Mislim da svako ko počne da priča o svemu ovome ili sličnim temama neka prvo razmisli koji je njegov doprinos svetu trčanja i ovoj priči. Ovo je proces koji niko ne može da zaustavi, zajedno možemo i moramo da svima omogućimo što lakše i bolje dođu do tog cilja- TRČANJA ! Hvala Igoru, Borisu, Ivici, Ferdu...  i narvano celoj mojoj ekipi  što me trpi i podržava u svim mojim akcijama, idejama, hirovima... svih ovih godina ! Vidimo se svi u Kuli 08.06.2013. Želim vam dug, lagan i brz korak !


 

Himna somborskih maratonaca

A JA SAMO TRČIM

Osećam dah usnulog bespuća
na dnu prozora starih kuća
kao u nejasnim snovima doslovno
oblaci beli kruže visoko
ljudi nostalgično neguju htenja
množe i dele raspoloženja


a ja samo trčim
to je dobar znak za trag pomirenja
između mene i onih kojih više nema
kad god zaželim napuštam sokak
uz Mostongu brojim svaki korak
kao da zna da me pleni
priroda prava budi se u meni
tihi gospodar sam ulica i puteva
raduje me što tako pripadam svima
kilometrima širim mir u gradu
naslanjam dane uz reku krivudavu
život postoji samo dotle
dok nas još uvek negde ima

kada mi korak ukrsti
obilje raspuklog prostora
duša zadrhti budi mirise
jedva čujnih svežih slika
naglo prodire ustajala daljina
mreška se u seni moga lika
a ja samo trčim
to je dobar znak za trag pomirenja
između mene i onih kojih više nema

 

Milenko Popić

(Pesma je objavljena u knjizi "Spontanist", "Šumadijcke metafore",
Beograd-Mladenovac, 2008.)