headerimg1
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

 

Usled situacije povodom virusa KOVID- 19, memorijana trka „Dragutin Tomašević-2020″ koja je bila u planu za 23.05.2020 odložena je za 25.07.2020, i za istu važe sve dosadašnje prijave kao i sve ostale propozivije vezano za sam dan održavanja trke.


Propozicije


Zbog vanredne situacije Vršački atletski klub 1926 bio je prinudjen da odloži datum Trke uz stepenice Vršac 2020 i da pomeri trku za 23.08.2020 godine.

>>> Detaljne informacije


Novi termin Beogradskog maratona je 18.10.2020.

>>> Kompletne informacije



 

Mirkova školica trčanja - Sledi Me

Mirko Erdelji

Da li ste čuli za ozloglašenu bandu koja krstari somborskim ulicama zimi? Možda ste čuli da se leti okupljaju na Gradskom hipodromu gde konstatno vrbuju ljude da se priključe njihovoj trkačkoj sekti? Nisu ni malo naivni, kad vas prigrabe teško ih je napustiti. Čak i ako uspete, ponovo im se vraćate. Koriste raznorazne vežbe, rade sklekove, trbušnjake, plankove i izmiksaju to sa nekim koracima skokovima i gotovi ste, udje vam to u krv i nema vam spasa. Trčite na plus 35, na minus 20, po kiši, suncu snegu. Pa da li je to normalno? A što je najgore jedu, piju, a drogiraju se kilometrima. Da, istina, kilometri su im droga, žele je sve više i više. Čuvajte se i izbegavajte ih u sirokom luku.

Priča se da im je vodja, koga zovu trener, dugo smišljao sve ovo dok se konačno nije ohrabrio da vrbuje ljude za sektu. Zajedno sa Boris Jerković, krenuli su da vrbuju ljude. I naravno da nije baš bilo preterano zainteresovanih. Prvi su pod njihov uticaj pali Tamara Stojković, Anita Marinić i Sanja Milošević. I dok su svi očekivali da će se ova banda raspasti, ali ne, nisu se uspele ove tri zavrbovane devojke isčupati iz njijovih ruku. Uporno su njih dvojica maltretirale ove devojke, a one zaludjene vežbanjem spremiše se za zločinacki poduhvat. Sjatiše se sve te sekte iz cele zemlje u Apatin i osvojiše ga istrcavali su ti sektaši po 21 km. Sledeće godine, jedan od vodja bande Boris posveti se samo svojoj drogi, koju je sa suprugom Alidom doneo u Sombor i svugde po Evropi putuju i džugaju se raznoraznim spinovima i flešovima i postadoše medju najboljima u svetu. I kad su svi očekivali raspad i veliki pad vodje i raspad malobrojne bande, i konačno oslobodjenje Sombora od ovih otpadnika i miran zivot u ulicama gotovo mrtvog grada, ova banda se podiže, raste, stasava i sad postadoše vrlo ozbiljna pretnja za svakog gradjanina našeg mirnog grada. Čuvajte se!!!!
Ne upuštajte se sa njima u razgovor. Jer će vas posle nekoliko rečenica zavrbovati i treba da postanete kao oni, mahniti? Treba li vam da trčite po kiši i snegu? Da vam se masti izgube u organizmu. Da jedete ko ludi a da ih više ne možete vratiti? Pa šta će vas grejati?
Čuvajte se njihovih priča. Jer sad su postali brojni i vrlo opasni. Izbegavajte ih jer svako ima svoju priču. A ja ću vam ukazati na njih i njihove priče:
Milica Polić mlada i uvek nasmejana, lako će vas zavrbovati. Ove godine diplomirala, verila se, a uz to je stizala i na javne sastanke u bandi i uspela da istrči čak neke trke u Kuli i Ljubljani. Iza maske uspešnosti kriju se skrivene namere da vas uvuče u kandže ove bande. Čak je i verenika Igora zavrbovala.
Silvija Sekereš, maskirana kao uspešna žena, zaposlena u školi, na treninzima postaje vrlo opasna. Očaraće vas brzinom i svojim trkačkim korakom. Čuvajte se vrbuje svoje drugove drugarice i dovodi ih na mesto njihovog okupljanja. Mnoge trke istrčala, a sad se sprema za veće izazove.
Marija Miladić. Došla na nagovor svoje sestre. I toliko postala zavisna da ni jedan trening nije propustila. Nju izbegavajte, ona je beznadežan slučaj. A na ledjima joj piše Masa, skrivena šifra da vas zaludi i postanete deo te mase. Istrči ona po nekad i 15-16 km.
Dokror Ivan Pešić i njegova supruga Nada priključise se bandi ali Ivan je i pre toga bio zavistan od vožnje biciklom. I sad to kombinuje sa trčanjem. Okupi se nekad sa bandom istrci polumaraton pa se odvoza do Novog Sada. Gde to može biti normalno. A još doktor. Ma hajte molim vas.
Vesna Vujasinović, proletos postade član ove bande, ali se uspela isčupati, ali ne lezi vraže,njena ćerka mlada i neiskusna postade njihov član. O njoj ću kasnije. Ona je veoma opasna i može da zavrbuje mladež da počnu trčati. Vratila se Vesna da čupa ćerku, ali i nju zavrbovaše. 

Bojanić Gordana, vrlo opasna Staparka. Širi ovu priču po Staparu. To je ono mesto pored koga je Sombor što bi Čerčil rekao. Zavrbovala je ona i Danicu Galić. E ona je tek opasna. Ide po tim trkama i stalno popravlja ta vremena. Da li je normalno istrčati polumaraton pola sata brže nego pre pola godine? Ima odlične argumente i Stapar je pao pod uticaj ove bande. 

Maja Kukic, iako često u nemogućnosti da prati aktivnosti ovih otpadnika često im se pridružuje i osvaja kilometre i gubi na težini. Vrlo je to opasno.
Mina Bošnjak, opasni zavisnik od sporta, a to prenosi i na ćerku Micu. Vrlo marljiva i vredna,a svaki uspeh proprati sa milion suza, lako ćete pasti pod njen uticaj. Ove godine pomerala je granice svakog meseca da bi ko od šale istrčala i polumaraton u Ljubljani!
Vanja Valentina Matijević, e ona je tek opasna, ako vam ona krene pričati šta joj je trčanje i vežbanje učinilo vi ste gotovi. Slušate je otvorenih usta i ne verujete. Čuvajte se jer ona može da istrči i polumaraton, ali neće, kao i njena drugarica Irina Periškić Curnović. Takodje zaposlena i zamaskirana sa poslom u školi. Trči vežba i lako će vas uvući u ovu sektu. Čak razmišlja da ona i Vanja trče i po snegu. Definitivno im nema spasa.a što je još gore, Irina je opasna i po svog supruga Karla Curnovića, ortopeda, kome ne smetaju hiljadu pitanja za bolne noge ovih sektasa. Trči sa njima. Istrčao polumaraton iako ozbiljno povredjen. Priča se da je vodji ove bande to jest meni uspeo da zaleči povredjene ahilove tetive i vrati me na stazu kad su svi doktori digli ruke od mene To jest želeli da ga spasu grešnih misli. Jeste da sad zalivam cveće tako što popijem vodu, istina retko i podignem nogu i zalijem cveće. Ali ne tako jeste zlobni.
Od njihovog uticaja nisu spašeni ni stariji. Nikog oni ne štede. Sanja Miljković Milosević, jedna od prvih članica naterala je i svoju mamu Mira Miljković Ex Stupar da joj se priključi. Istrčala ona i 10 km iako joj je i 5 bilo nezamislivo. Ne leži vraže zavrbova ona i kumu Vera Stricević Ex Janjatović koja je krenula da trči sa njom. I ode ista ta Vera u Kanadu i tamo nastavi svoj zločinački poduhvat i istrči u Torontu polumaraton uz skup 10000 sličnih sektaša. A u svim tim poduhvatima Vere i Mire, pratila ih je i Ukrajinka Marina Vijuk. Koliko su jaki vidite i sami, okupirali su ceo svet i sve su brojniji. A Marina, svi misle ne može ona brzo trčati. Jok, projuri ulicama Ljubljane kao lokomotiva.
Još jedna kamuflirana doktorica Dana Firanj, krstari somborskim ulicama pored hipodroma. A i ona je uspela istrcati 21 km. Ti doktori i profesori su jako opasni. I lako padnete pod njihov uticaj. Zamislite, nose majice sa natpisom Sledi Me. Da li ih treba zalediti ili pratiti nije poznato, ali mnogi budu omadjijani i slede ih. A Izgleda da za to koriste engleski i nemacki jezik. Pa tako još jedna profesorka nemackog sa C i preko nekoliko licencom. Pojavi se po nekad na treningu ali istrči ona ko od šale polumaraton maraton a prikriva se pod imenom San Dra.
Alida Jerković, takodje postade član. I ne zna se gde je bolja u trčanju ili cromintonu, ili je to neodvojivo? Ko zna.
Da se vratimo doktorima. Doktorica Ana Kasap, član je ove grupe. Medicinu drži u malom prstu i lako ćete pasti pod njen uticaj. Iako nije delovalo da će ikad istrčati polumaraton istrčala ga je i još mnogo trka je trčala i želi da trči. Nema joj spasa. Preporuka, klonite je se, sem ako ne želite da živite duže. Pod njen uticaj je pao najpre suprug Dragan Kasap, beli kenijac, naš maratonac, izrazito brz. A i njena kuma, Marijana Obradović, polako gazi ka svom polumaratonu.
Još jedan bračni par je zavrbovan. Kesegić Vladimir, i Dušanka Kesegić. Zajedno nastupaju na trkama i beleže sjajne rezultate. Vlade se čuvajte, svugde je prisutan i ako vas ne zavrbuje rečima ima on i druge metode.
Nedavno zavrbova se i Suzana Matijević, iako mesec dana član istrčala 10 km, teško ćete je isčupati iz ove grupe. Da se vratimo najstarijim, članovima bande po stazu. Anita Marinić tri godine je čekala priliku, trčala i kad nikog nije bilo i mislite da nije istrčala polumaraton? Proverite.
Sanja Milosević. Zavrbovala, mamu, kumu, pa supruga. Priča se da je trčala sa njim i ovaj morao posle na operaciju. Priča se samo. I da, nije ona asistirala. Mnoge je zavrbovala. Mnoge trke istrčala. Zabeležila sjajne rezultate. A i kažu da ne propušta ni jedan fotoaparat. Na mnogim slikama je i lako je moguće da vas zavrbuje da je sledite.
Daniel Šokac. E on je član i ove i još jedne mnogo veće slične grupe. I jeste li se upecali u ovu sektu, lako će vam Daniel srediti da postanete i član ARK Somaraton. E to je sekta koja poprima ozbiljne razmere i preti našem gradu. Na njihovim skupovima pojavljuju se i mnogi zvaničnici. Inače, u poverenju, Daniel je istrcao maraton.
Udavi vas ja, e pa šta ću vam...
Danielova supruga Ivana Šokac, vrlo je opasna. Skrivajući se u odeljenju fizijatrije vrbuje svoje kolege i niko je nije mogao izbeci. Što bi se reklo milom ili silom. Sve ih je zavrbovala, a i mnoge druge. Priča se da je istrčala maraton i polumaraton i još po neki polumaraton. Čuvajte se, možda vas ubedi da će toliko da vam bude bolje da ćete trčati i maraton. Ne proveravajte, možda vam se to i stvarno desi i šta ćete onda? Jel vam to treba?
Kažu ljudi Ivana zavrbovala Ivanu. Tj Ivana Basta, sedela kući i gledala kako sektaši trče po snegu. Natera je Šokica na hipodrom i šta sad. Istrčala Ivana polumaraton. Koja Ivana, to pitate? Pa obe, valjda.
Ne lei vraže, pod uticajem šefice pade i Svetlana Ilibašić, jeste da se otima i eskivira treninge ali dodje i ona do 14 km. I šta sad, pa spašavajte je dok nije istrčala polumaraton, onda je gotovo. Oteta!
Još jedan hejter ove sekte bila je Kristina Gudelj. Ali njena greška je što se druži sa šeficom. Neće Kristina nikad trčati, a i ne može ni 200 m. I ubedi nju šefica da idu zajedno. Dovuče je na hipodrom. I od tog doba traje rat Kristine, prozvane Gudeljoge i njenog trenera. I trajaće kažu mnogi. Ali iza toga stoje i dva maratona, moguće i ultra, mnogi lični rekordi i ogromna sreća. U poverenju, uvek u džepu imam čokoladicu. Nekad i pomogne!
Tamara Rnjak i Jelena Stanimirović, odavno su pali pod uticaj trčanja na svoje zdravlje, a njih dve imaju više trka nego mnogi treninga!
Miroslav Liscević, nedavno se priključio ovoj sekti i? Pa ništa, istrčao čovek polumaraton.
On za 1:43. Pokušaj i ti. A istrčaće sad i mararon. I? Pa ništa. Probaj.
Daca Vujasinović, nebrušeni dijamant ove grupe. Tajno oružje sa kojim će vas uvući u svoje redove. Dete koje će postati vrhunski sportista!
Eto, navedoh vam sve članove. Bilo ih je još i ima ih,ali nećemo sve otkrivati.
Čuvajte ih se, nisu ni malo bezazleni!
A šta hteli bi i vi u bandu?


Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali …

Elvir Rakipović 17.05.2019.

Šteta što prestaju kiše pa ću rjeđe imati priliku za ovakve ugodne treninge.

Ekipa koja je povezana samnom na Garminu može vidjeti da većinu svojih treninga trčim poljima uz Osječku obilaznicu ili poljima oko Tenja. A volim trčati i nasipom prema Kopačevu. Zašto trčim na takvom terenu? Do sada sam operirao obje ahilove tetive. Nisu pukle, ali su dugo bile upaljene i to je prešlo u kronično stanje koje nije išlo na bolje ni nakon dužeg mirovanja kao ni nakon raznih terapija. Da bi mogao nastaviti trčati bez bolova, operacije su na kraju bile rješenje. Prvu na lijevoj nozi imao sam u studenom 2000. godine, te mi je 2001. godina bila najuspješnija. Te sam godine istrčao svoj najbrži polumaraton za 1 h i 16 min, te maraton za 2h i 50 min. Desnu ahilovu operirao sam u listopadu 2006. godine. Sad sam provjerio i nakon te druge operacije do danas pretrčao sam točno 50.655,5 km. Mislim da je tim problemima glavni uzrok bio asfalt kao i moja krupna građa, odnosno rekreativni sam trkač sa cca 85 kg. Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali isto tako po mom mišljenju i jedna od najpogodnijih za ozljede. To ne znači da ne treba trčati po takvoj podlozi, ali bi bilo poželjno da se ne odrade svi treninzi po asfaltu. I tenisice tu imaju veliku ulogu. Prvo trebaju odgovarati našem tipu stopala. Sami moramo znati imamo li pronaciju ili supinaciju stopala i prema tome kupiti model koji je za taj tip stopala. Zatim što smo teži i što je veća udaljenost koju trčimo treba nam tenisica sa debljom petom kako bi se smanjio napor ahilove tetive. Određeni modeli tenisica napravljeni su za trkače do 70 kg ili do 80 kg, a neko može imati 100 i više kg. Takve osobe posebno moraju obratiti pažnju kod kupnje tenisica. Mislim da sam jedino kod jednog asics modela vidio da je preporuka za trkače od 95 kg. Takve su tenisice glomaznije i teže od uobičajenih jer im je pretpostavljam glavna funkcija da nas što bolje zaštite od mogućih ozljeda.

Kad trčim poljima oko Tenja onda sam prva 2,5 km na asfaltu jer je to udaljenost od moje kuće do tih polja, a kad trčim uz obilaznicu onda su mi prva 4 km po asfaltu. Tenisice u kojima trčim po tim poljima više nisu za nositi nigdje osim na takve treninge. Sve je puno prašine, a kad je mokro onda blata. Podloga je mekana, ali nije ravna. Ako niste navikli trčati po takvom terenu vrlo brzo bi moglo doći do distorzije (uganuća) stopala, ali ja sam se već navikao na to. To nije ni brza podloga, ali ni to me ne brine. Jednostavno se opustim i trčim, često iz trave izlete fazani ili istrče zečevi. Kad je ugodno vrijeme napravim si ja i pauzu pa sjednem usred polja i slušam ptičice sa obližnjih stabala. Ovisno o godišnjem dobu znam pojesti koji orah ili još bolje nekoliko višanja sa stabla koje je uz put kojim trčim.

Prošle sam godine „Noćni maraton u Novom Sadu“ istrčao u prosječnom tempu od 5:11 min/km, a da tijekom te godine nisam imao ni jedan trening od 15 km u tom tempu. Svi su mi treninzi bili dosta sporiji. Prije nepuna dva tjedna maraton u Skopju istrčao sam u prosječnom tempu od 5:26 min/km, a rijetko da sam imao tu brzinu u treninzima do 20 km. Siguran sam da se odgovor može naći u ovakvim mojim treninzima po težoj i sporijoj podlozi. Ovo ni u kojem slučaju nije preporuka da i ostali treniraju na ovaj način. Onaj ko trenira za rezultat zna kako se to radi i kakva je dinamika i raznovrsnost treninga. Dok meni natjecanje ne znači ništa osim svoje trenutne provjere, te na ovakvim treninzima gotovo da ne gledam na sat i nimalo me ne opterećuje kojom brzinom trčim. Meni je u tim trenucima važno da se opustim, oslobodim stresa i bolje osjećam. Te često prijateljima znam reći kako sam se odmorio trčeći 2 – 3 sata.


Novi SoMaratonci/ke u 2019.

Heroji našeg malog grada... San DraAna KasapSanja MilosevicDaniel Ivana ŠokacKristina GudeljDragan Kasap.

Mirko Erdelji

Počelo je to pre otprilike godinu dana, skupivši se nekih desetak rekreativaca u stalnoj postavci koji su želeli da učine nešto za svoje zdravlje ili pak da malo poboljšaju svoje trkačke mogućnosti. U glavnom svi bez nekih posebnih trkačkih mogućnosti. I doguraše oni za šest meseci do svog prvog ili drugog polumaratona. I kao što uvek praktikujem, napravismo pauzu do sredine novembra. Daniel mi rece:

-Hoću da istrčim maraton. 
Iskren da budem, nisam bio za to. Ali bio je čvrst u odluci da isproba. Hajde da pokušamo. Obaveze, mogućnosti, nedostatak vremena nisu išli na ruku, ali sa premalo treninga, sa hiljadu razloga da se ne upusti u ovaj poduhvat, čovek je toliko želeo da istrči i to je uradio. Da je bilo lako, nije, ali poslednji koraci i ulazak u cilj, opravdali su svaku trunku tvrdoglave zelje. Sanja Miljkovic Milosevic, a ko će drugi, čim je čula da će neko trčati maraton, evo i nje. I ona bi da proba. Paralelno trenirajući zumbu, teško je adekvatno je opteretiti, a istovremeno je spremiti za dužinu od sparte do maratonskog polja. Često na granici preforsiranosti i problemima sa svim i svačim. U poslednjem trenutku, smanjeno opterećenje i prateće tegobe ublažene, doprinele su da sa lakoćom prodje kroz liniju cilja. Ivana, krenula je zimus sa njima, ne da bi se spremila za maraton već da se pripremi što bolje za polu. Prativši treninge ovih mučenika, videla je da može i ona. Dugo se kolebala i donela odluku u januaru, ma idem i ja na maraton. I nekako od nezainteresovanosti za ovu ludost, polako želja postade možda i medju najvećim. Maximalna angažovanost i redovnost garantovali su uspeh i lakoću obavljenog zadatka. A da se vratim onom tvrdoglavcu sa početka. Danielu, suprugu. Iako je najodlučniji bio da istrči maraton mnogo je treninge žrtvovao da bi se Ivana spremila, pa po cenu i da sam ne ispuni sopstvenu želju. A sad pitanje,koji bračni drugovi imaju istrčan maraton? Pa imaju Šokci!
Dragan Kasap, poput Sanje, čuvsi za ovu akciju, odmah se odlučio na akciju. Odradivši svaki trening, često sa ogromnim bolom u nogama ili ledjima. Na njegovu nesreću zakači ga virus pred trku. Što mu je dodatno otežalo misiju, ali uspeo je. Ana, žena koja bukvalni u maju nije mogla trcati 200 m, niti km istrčati za 9 minuta. Celu zimu usamljeno je slagala kilometre, kaskajući za ovim adrenalinskim zavisnicima i ispunila svoj cilj prošla kroz liniju cilja polumaratonske distance. I u cilju sačekala svog junaka Dragana. Ko je bio srećniji da li Dragan zbog Ane ili ona zbog njega, teško je reći.
Sandra Menz, nema virusa koji nije pokupila ove zime, a da se nije pojavio na nasem tržistu. Uz brojne seminare... kao da se takmičila sa Danielom ko će imati manje treninga, ali bila je čvrsta kad idu svi idem i ja. Uz minimalne treninge za polumaraton, istrčala je maraton. I dodjoh do onog kontrasa,koji će sve uraditi da ne bude kako ostali rade. Ne, neće ona maraton. Ok. Neće ona više od tri treninga nedeljno. Ok. E onda istrčase neki 25 km. I upita se ona zašto. Pa treniraju zamaraton. I kao malo dete sa sjajom u očima kad mladji brat jede čokoladu, a ja? I tako proba 25 km pa 30. Ubaci ona sama i četvrti trening. Na kraju postane jedna od najredovnijih. I naravno, od one što mrzi trčanje, mrzi vežbe, mrzi trenera koji pametuje, mrzi maraton, istrči Kristina svoj prvi maraton.
I tako u jednom danu, naš grad dobi šest novih maratonaca. Za samo godinu dana treninga više od polovine sa ponosom postadoše maratonci, a da to uopšte nisu ni mislili pre samo stotinak dana.


32. Beogradski maraton - Novica Stojanović

Elvir Rakipović

U samo mjesec dana srušio je moja oba PB u polumaratonu 1:16:58 i maratonu 2:50:00. Podrazumijeva se da sam više nego sretan zbog toga. I ta gore navedena vremena istrčao sam kao jači rekreativac. U ono vrijeme kad sam ih istrčao nisam im pridodavao nikakav značaj, ali danas kad sam zadovoljan ako istrčim maraton ispod 4 sata vidim da su imala nekakvu vrijednost.

Novicu Stojanovic treniram od 01.01.2018. godine, a radi kao profesor tjelesnog u školi, te je košarkaški trener za mlađe uzraste. Trenutno je najbrži maratonac u Srbiji, a možda i šire koji puši. Tako je i kad smo se sreli nakon maratonu u Beogradu zapalio cigaru. 

Kad sam ga počeo trenirati cilj mu je bio da prošle godine istrči maraton u Beogradu ispod 3 sata, mada je do tada bez priprema istrčao samo jedan maraton za opkladu i vrijeme je bilo 3 h i 56 min. Za prošli godinu u planu sam mu napisao da ide na rezultat 2:55:00, a on ga je na kraju istrčao za 2:54:00 i bio 5 u generalnom plasmanu (te godine nije bio ni jedan tamnoputi trkač).

Za ovaj mu je maraton u planu bilo 2:47:00, a to sam prije maratona rekao pojedincima i na našem treningu. Na kraju ga je istrčao za 2:47:01. Ovo nije slučajnost. Novica treninge odrađuje gotovo u 100% kako su napisani. Prošli smo sve faze priprema za ovaj maraton. Osnovne treninge, nakon njih brdske treninge (Elvirovo brdo - tako je Novica nazvao brdo na kojem radi brdske treninge i koji su dosta teški, ali bez njih se ne prelazi na fazu brzinskih treninga) i na kraju brzinske treninge. Dva tjedna prije maratona trčao je iz punog treninga polumaraton, a u planu je bilo da ide 1:17:00 (te ako osjeti da može i ispod toga) što bi mu bio PB, na kraju ga je istrčao za 1:16:42. Pojedinci me znaju pitati što to znači iz punog treninga? To znači da mu ta utrka (u ovom slučaju ovaj polumaraton koji je istrčao za 1:16:42) nije prioritet u trenažnom procesu i za nju nije bilo vremena da se dođe odmoran koliko treba. Tjedan dana prije te utrke imao je zadnji trening dužine od 35 km u kojem je zadnjih 10 km trčao u tempu maratona. Taj se polumaraton samo uklopio u treninge i taj rezultat mi je pomogao da vidim trenutnu formu Novice i trebam li što mijenjati u trenažnom procesu.

Više sam nego zadovoljan sa načinom na koji Novica pristupa treninzima, te vjerujem da će ti rezultati biti još bolji. Nema potrebe nigdje žuriti, uvijek mi je u prvom planu bilo da se trkač kojeg treniram ne ozljedi. Treba imati kontinuitet treninga i dobru bazu, a rezultat u pravilu nikad ne izostane. Kod nekog on dođe do izražaja ranije, kod drugog kasnije, ali se na kraju trud isplati. Novica je do ovih rezultata došao sa 5 treninga trčanja tjedno i ne velikom tjednom kilometražom.

Navest ću koliko je kilometara trčao tjedno u pripremama za ovaj maraton, a počeli smo sa 31.12.2018. 68 / 73 / 73 / 56 / 75 / 58 / 83 / 87 / 59 / 91 / 90 / 100 / 50 / 56 / 38. Mišljenja sam, a to sam i dokazao ne samo na ovom primjeru da se maraton može istrčati oko 2:50:00, pa i ispod toga sa nešto manje od 300 km mjesečno. Bitan je kvalitet pretrčanih kilometara, a ne broj. Bez obzira što je ovo za nas odličan rezultat, Novica je i dalje rekreativac, on ne trči zbog nagrada i ne živi od trčanja. Ne želim ovdje polemizirati koliko se kilometara treba istrčati tjedno u pripremama za "dobar" maraton. Ali moram napisati da mi je žao pojedinaca, rekreativnih trkača koji rade puno kilometara, a rezultati to ne poprate. A takvih ima dosta.

Iz stručne literature mi je poznato da vrhunski maratonci (muškarci) moraju pretrčati 230 - 250 km tjedno, pa čak i do 280 - 300 km, dok žene ne bi trebale trčati manje od 190 - 230 km tjedno. Ali ovdje se radi o vrhunskim maratoncima koji trče maratone ispod 2:10:00 i ženama koje ga trče ispod 2:30:00. Pa zašto mi koji već imamo predispozicije da trčimo maraton ispod 3 sata, to ne bi odradili sa cca 300 km mjesečno. Pa svi mi imamo svoje obitelji, djecu, posao i druge obveze, dok je vrhunskim maratoncima to posao.

Ove sam nedjelje istrčao svoj 6-ti Beogradski maraton koji je bio odlično organiziran. 42,54 km istrčao sam za 3:58:34 5:36/km. Kad stignem objavit ću snimke i slike koje sam napravio tijekom trčanja. Čestitam supruzi Andreja Rakipovic na istrčanom 12 maratonu i drugom Beogradskom. Do sad je istrčala maratone u: Istanbulu, Bratislavi, Ateni, Parizu, Moskvi, Beogradu 2 x, Veneciji, Dubai, Rimu, New Yorku i Marrakesku.


KARLO HUBAI, BICIKLISTA KOJI POMERA GRANICE SPORTOM PROTIV DIJABETESA 

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 23.02.2018.

   

Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen Somborac Karlo Hubai (35), iako ima šećernu bolest, uspešan je sportista. Dijabetes tipa jedan ustanovljen mu je kada je kao sedamnaestogodišnjak bio na sistematskom pregledu, ali ga to ni u jednom momentu nije omelo u bavljenju sportom. Karlo svakodnevno vozi bicikl ili trči, voli ekstremne ultramaratone, biciklističke i trijatlonske, kao i brevete. Trenira u okolini Sombora, minimalna dužina treninga mu je 60 kilometara, a vikendom trenira vozeći 150 do 200 kilometara. Kada je loše vreme i pada sneg, vežba kod kuće vozeći trenažer.

Godišnje pređe biciklom više od 10.000 kilometara, a pretrči više od 2.000 kilometara. Ovaj rođeni biciklista i avanturista 2012. godine postao je prvi čovek iz Srbije sa dijabetesom, koji je u Sloveniji završio dupli ajronmen. Karlo je stalno podizao lestvicu svojih mogućnosti i nije želeo da mu činjenica što je osoba sa dijabetesom zasmeta da učini neke stvarno velike poduhvate, kao što su učešća na ajronmen takmičenjima. Prvi ajronmen, koji podrazumeva 3,8 km plivanja, 180 km vožnje biciklom i 42,2 km trčanja - sve to bez prekida, završio je 2010. godine u mađarskom gradu Nađštadu. Naredne godine ponovio je učešće kao član štafete sastavljene od osoba sa dijabetesom, a potom je tri godine za redom učestvovao na duplom ajronmenu u Bakovcima u Sloveniji. Dva dupla ajronmena (7,6 km plivanja, 360 km vožnje biciklom i 84.4 km trčanja), je uspešno završio, a treći put (2014) je zbog povrede nažalost morao odustati na biciklizmu. - Cilj ovog sporta nije pobediti nego završiti trku, jer više od polovine takmičara odustane pre samog kraja. Za dijabetes je ova disciplina veoma korisna, jer je svaki njen deo umerenog intenziteta, što je dobro kada je u pitanju regulacija nivoa šećera.

To što imam dijabetes znači da mnogo više moram da vodim računa o svemu, a to pomalo menja i način života. Pre treninga moram da merim šećer, pazim šta ću da pojedem, moram sa sobom na trening da nosim hranu i vodu. Koliko je to otežavajuća okolnost, toliko i motiviše - kazao je Karlo Hubai, inače član Biciklističkog kluba „Bike 2000“ i ARK „Somaraton“. Najduža trka na kojoj je učestvovao je biciklistička trka oko Slovenije (1.230 km) i trka oko Hrvatske (više od 1.400 km), na koju planira da ide i ove godine 18. juna. Limit za završetak ove trke je 110 sati (četiri i po dana), sa usputnim kratkim pauzama za odmor. - Voleo bih da uradim i tripl ajronmen. On se svake godine održava u drugoj državi, pa kad bude negde blizu nadam se da ću biti spreman i završiti ga - kazao je Karlo Hubai.