headerimg1
headerimg10
headerimg2
headerimg3
headerimg5
headerimg6
headerimg7
headerimg8
headerimg9

     35. Beogradski maraton

     42. Somborski polumaraton

     19. Osječki polumaraton

     29. Novosadski polumaraton

     7. Kruševački polumaraton

     8 VPŠ za Dečji osmeh

     Srebrno jezero - polumaraton

     5. Zimski noćni polumaraton

     Božićna trka Kula

 

 

 

2. Hvarski polumaraton, 25.08.2012.     Rezultati           

Margareta Milaković

25. 08. 2012. godine, na Hvaru je održan 2. međunarodni HVARSKI polumaraton, (Stari Grad-Hvar).
 
112 polumaratonaca, iz 16 zemalja uspešno je pretrčalo stazu.
Prva polovina je uspon (12,5km), a druga spust. Jedna od najtežih staza u HR, jer osim 21km, trkači imaju 400m visinske razlike koju moraju da savladaju i većim delom staza se pruža duž nenaseljenog kraja. Vremenski uslovi ni malo nam nisu bili naklonjeni. Veoma izazovno za "borbu". Trkači međusobno jedni drugimapružaju podršku i ubrzo je 12,5 km iza nas.
Na ulazu u Hvar, počinju ovacije ljudi, pesma i aplauzi koji su svakom takmičaru izmamili osmeh za dolazak na cilj.
Organizatori su se veoma potrudili da za učesnike pripreme bogatu raznovrsnu večeru, u prijatnom ambijentu, gde je oko 22:30 bilo proglašenje pobednika po starosnim kategorijama.          
Istog dana kada se održao polumaraton, na Hvaru je i festival vina u Jelsi, to se na Hvaru ne propušta. Oko 24h stižemo i na feštu, uz melodije sa Jadrana, uživam u plesu, komunikaciji sa ljudima i izuzetno pozitivnim utiscima do jutarnjih sati.

SOMARATON - „U TEM SOMBORUSVEGA NA VOLJU

Snežana Jovicki

Blogujem na gotovo savršenom sajtu Trčanje RS. Pomeriti se iz Beograda za male pare. Doživeti duh avanturizma u nozdrvama, krvi, trčati i obići Srbiju, istabanati je kao pećinski čovek. Ljudi se u doba krize, kada im je guja u novčaniku, snalaze na sve načine. Što ne bih i ja!?

Moj dragi u blagošovinističkom stilu komentariše „Ideš na put sa nepoznatima, sedaš tek tako u kola. Ti si luda žena, života mi moga! Nešto će ti se desiti, tražiš đavola.“

Naravno, ja ga mnogo ne slušam jer znam da nije u pravu. Da sam luda, to je već potvrđeno jer normalne žene na Balkanu, one pod znacima navoda normalne, ili normalne iz vizure svojih muških polovina, sede kući i peku ajvar ili piju kaficu sa komšinicom, ne mlate se po ulicama kao neke lujke. Evropa nam maše i govori, daleko ste vi od nas! Avanturisti koji su pritom i Vodolije, jednostavno vole miris slobode u nozdrvama i svako sputavanje, vezivanje i dresiranje je prilično nezdravo, pogotovo za ženu koja je malo drugačijeg kova, ali na Balkanu. Elem, Balkane moj, budi mi dobar i lepo mi stoj! Rekoh ja svome dragom, poljubih ga, on još mrgudan, ali razljutiće se i krenoh na put sa nepoznatim kolegama trkačima.

Kolege trkači su se pokazali kao izuzetno kulturno i fino društvo, pritom malo otkačeni. Nije ni čudo jer svi maratonci troše benzin u venama, a oluja im je u glavi i deluju kao da baš nisu čisti što, umesto gradskim prevozom, radije obigravaju grad u smrdljivim patikama, kupajući se u sopstvenom znoju tela svog. Znate, malo sam razmišljala, pa ovaj sport, odnosno filozofija života baš paše našim Srbima. Pasoš za ulazak u svet trkača-maratonaca dobijaju oni koji su malo ludi, možda nezadovoljni okolinom, pa vole da menjaju svet oko sebe, kao donkihotovski junaci. Pomeramo sopstvene granice, sadomazohistički, tabanamo po ovoj našoj Srbiji. Možda kao neki psi lutalice, iz seoba, obeležavamo svoju teritoriju ili hoćemo baš da upoznamo svaku livadu i kućerak?

Zapostavila sam moje društvo u kolima. Gospodin koji me je primio u kola, Dejan deluje vrlo pristojno. Nema opasnosti da sam u kolima sa manijacima i odmah, kao odgovorna žena to javljam svojem mužiću. On se naravno, po mojoj proceni, jer umem da mu merim puls, već razljutio. Šta mislite zašto? Posećujem i obilazim njegovu ravnicu- idemo preko, kod prečana. Dete smo ostavili kod bake, dete-tinejdžer jedva dočekao da oseti slobodu, mi svako na svoju stranu, u režiji modernog braka.

U kolima je prijatno, počeli smo trkačku priču, svaka druga rečenica je vreme, maraton, patike, hidriranje, vežbe snage. Rečnik trkača razlikuje se od rečnika prosečnog čoveka. Trkač u autobusu broji bandere, izračunava km i svoje brzine, običan čovek gleda pejzaž ili drema. Trkači na posao često idu sa rancem na leđima, kako bi na adi istrčali još koji kilometar, da ne izostanu sa treningom. Normalni ljudi po vrućini na Adi ispijaju kafu. Trkači putuju pet sati da bi trčali dva sata, kao ja ili da kucnem u drvo, odnosno u patiku brže, obični turisti putuju kako bi se fizički odmorili. Mi smo malo sadomazo, putujemo autom tridesetak km, da bismo istrčavali u znoju dvadesetak. Trkači šetaju samo kad moraju, do posla i nazad. Ja sam čak i tu pomerala granice sa rancem na leđima. Pa su me đaci pitali, profesorka, zar se nećete umoriti, ne možemo da vas zamislimo u patikama.

Kad smo već kod obuće, trkačice štikle često zamene ravnim baletankama, eleganciju sportskom nonšalancijom, samo se ne odričemo nikako ženstvenosti. Trkačica mora da bude seksi i ženstvena, našminkana u dobroj sportskoj opremi. Zaboraviš na krpice, u svojoj kuhopoličarskoj opsesiji se usmeriš na sportske radnje, štikle zameniš udobnijim, jer maratonkama su najvažnije noge, složiće se i kolege trkači, ženske noge, izvajane u mišićima, vitke i zategnute, mnogo su lepše od otromboljenih i debelih balvana. Drage koleginice, ženske polovine, navucite patike i potrčite, prijaće vam. Nego da se ja vratim Somaratonu. Gde smo ono stali? Sa, kod upoznavanja sa maratoncima, neznanim putnicima. Trkači bloguju, na slepo se dogovaraju i pakuju u kola po grupama, zanimljivije, praktičnije i jeftinije. Podelimo benzin na ravne časti i putujemo za manju lovu.

Gospodin Dejan, mlađi kolega trkač, po stažu, naš vozač i glavni u ekipi, bio je prijatno i kulturno društvo. Elem, nije mu praziluk virio iz ušiju, niti je zbog svog dobrog automobila postavio prema nama arogantan stav. Sportisti u duši su normalni ljudi. Zapamtite, retko se dešava da među sportistima ima budala i prostaka. Dok je vozio, upoznavala sam druge kolege trkače. Toza, veteran-maratonac. Prosede duže kose, skroman u pričama o svojoj trkačkoj karijeri, mada sam odmah naslutila da je ptica-trkačica koja ne voli da se hvali, ili skriveni Iron-men. Opušteni, jednostavni, prirodni u komunikaciji baš su mi prijali. Dečko iz Nove Gradiške, tih, skroman i simpatičan student, samo je pažljivo slušao i sve mudro upijao.

Naravno, najglasnija sam bila ja u kolima, što i nije čudno jer su žene alapače ili oštre na jeziku, prema definiciji Balkanaca ili realno, imaju angažovanu posebnu stranu mozga, pa sve prerađuju rečima, dok muškarci drugačije funkcionišu.

Ali u ovoj avanturi zvanoj polumaraton u Somboru, polna diskriminacija ne postoji. Možda sam zato i pobegla u ovaj sport. Trkačice su ravnopravne sa trkačima, lako mogu da ih prestignu, vole da se takmiče sa muškarcima, ali oni džentlmenski često vole da su u pozadini zbog lepog pogleda na pejzaže. Nadam se da ovaj deo neće čitati moj muž, ako naiđe na ovaj deo neka prevodi kako hoće, možda sam htela samo da budem duhovita!

Toza je ležerno pričao o svojim trkačkim iskustvima, dečko je upijao svaku njegovu reč, a ja sam njegova iskustva filovala iz svog ženskog ugla. Neprimetno su se pejzaži smenjivali i već smo bili u miloj nam pokrajini Vojvodini. Nas politika ne zanima, pošto smo sportisti i ne osvrćemo se na aktuelne događaje. Naprotiv, oduševljena sam ravnicom, mirisom njiva, panonskim morem koje puca pred mojim očima i stapa se sa modrim nebom. Opremljeni smo za trku, spremni, hidrirani. Ja sam možda preterala sa klopanjem, skladištila ugljene hidrate i proteine, sve po savetima sajta. Ko hoće da izdrži mazohističku trasu od 21, polumazohističku, izvinjavam se, taj mora da misli o svom gorivu. Maratoncima je hrana gorivo, voda ulje za potpalu, a glava kompjuter kodiran samo na uspeh.

Istrčati što bolje, imati dobro vreme, savladati tehniku trčanja do perfekcije. Biti bolji od onog ispred koji je nešto brži od tebe, pa ti nabija komplekse i hrani sujetu.

Toza nam je iskreno otkrio kako je na maratonu jurio nekog krakatog kolegu, stigao ga, da bi ga ovaj posle oduvao poput nekog Džina.

U sebi sam se mislila kako mi treba još puno da dođem do željenog cilja. Priznala sam kako sam postala pomalo razmažena pa mi treninzi dužine padaju teško. Nisi više žensko koje cmizdri kad je nešto malo zaboli, ti si trkač, trkač može sve, trkač mora sve, njega ništa ne boli, on ne oseća iglice u stopalima, žiganje u leđima. Žena trkačica ne sme da zaboravi na svoju frizuru ni u toku trke, ali ima visok stepen tolerancije prema znoju, mirisima, ulepljenoj šminki, žena trkačica pomera granice kao Supermenka i zato joj se kolege dive, a možda u sebi podsmevaju, u stilu, ja sam Balkan boj i prestići ću te.

Razmenjujem iskustva sa kolegama, dobijam jedinstvene korisne savete. Možda bih trebala da izbacim guju iz novčanika i opružim se pa uzmem trenera, mada je moj sajt odličan badi drug i trener.

Sa oštrim bolom u peti, kao ženski Ahil, ne odustajem od trke jer je to sramota. Bolje sam pripremljena i odmornija, nisam neispavana, nije me sova noću posećivala, niti trema sasekla. Nudim moje energetske bombice, kao prava veštica, to je moj jedini doping. Kolege se suzdržavaju, možda ne žele da završe u nekom žbunu, kad ih stomak potera. Svejedno, ubacujem u usta jednu, osećam u nepcima energiju đumbira koja struji, oni me malo čudno gledaju, sigurno misle da preterujem sa skladištenjem ugljenika, ali to mi daje sigurnost.

Prolazimo pejzaže, kuće su lepe, prostrane, njive još uvek zelene, sve je čisto, uređeno, doterano.

Austrougarski uticaj od pre nekoliko vekova oseća se i dalje u vazduhu.

Sombor... u tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina... Odmah mi ta pesma padne na pamet, ali pošto pevam samo u kupatilu, jer ne želim da se publika razbeži, pevušim u sebi i mrštim se, hvata me blago trkačka groznica.

Ućutali smo se, dremkamo i prikupljamo energiju.

Vizualizujem sliku maratonske trake u Somboru. Organizatori su dobri, izašli su nam u susret i napravili stazu uz Bački kanal.Volim kada je takva lepa atmosfera i ljudi su srdačni, bilo odakle da im prijatelji i gosti dolaze. Gostoljubivost je divna, Evropa je u Vojvodinu ušla davno, mi smo još na pragu, fali nam tako malo, a izgleda nedostaje tako mnogo. Beograd bi nešto od Sombora mogao i da nauči, iako je velegrad.

Ulazimo na Trg, divna crkva, neobične plave kockice, čudna arhitektura, osećam mir, spokojstvo. Lale nisu tako ubrzane kao Beograđani, uključeni na struju. Mirišem vazduh, čistina, prijatnost, samo me sunce brine jer prži, a mi ćemo se peći kao ševe na plust trideset.

Maratonci moraju da razviju posebnu toleranciju prema vremenu. Oni su kao neki specijalci, ili dobro obučene Nindže, možda likovi iz Cije, rođaci Džejmsa Bonda. Ničega se ne plaše, uvek su spremni, izdržljivi i brzi, kada treba, u stanju su da deluju, trče u svim vremenskim uslovima.

Tražimo parking, jedan meštatin odgovara;“Sloobodno, gde hoćete, niko vas neće kazniti, parkirajte gde bilo. Uleću na stazu Mađari, žute majice, strani natpisi, ovde nisu bitne godine, rasna, nacionalna ni polna pripadnost. Sport razvija toleranciju prema svima koji su nezlobivi, prirodni i u duhu fer-pleja. Gledam i poredim, gde smo mi, a gde oni. Korak dalje, dva koraka bliže prema Evropi,dobro je ponekad porediti.

Uzimam ranac i odlazim u svlačionicu blizu crkve, ženice i žene zrelih godina, devojke i devojčice, razmenjuju trkačka iskustva, srdačno se pozdravljaju. Jedini minus, ve-ce, odnosno damski, toalet. Ulazi se kroz prozor, staklo puklo, vrata zaključana. Trkačice utegnute u šorciće, helanke, sa brojevima na grudima, umesto lančića i perlica, kačketima umesto šeširića, preskaču vešto kao gazele onaj prozor i smeškaju se, svima simpatično.

Posle trke me je čekao topao i čist tuš, oduševljena sam. Kao trkačica veteranka sve sam sa sobom ponela i unapred isplanirala trku.

Moje kolege trkači se raziđoše, muške svlačionice do ženskih. Nema tu prostaka i perverznjaka, gledamo se isključivo kao kolege trkači, ko ima vremena za muvanja i priče, kada nam je rezultat, kao profesionalcima stalno u glavi. Navlačim svoju novu crnu bluzu, papreno plaćenu, uživam u izgledu svojih helanki, hidriram se, pripremam svoje energetske bombice i polako koncentrišem pred trku.

U sebi govorim.... polako, možeš ti, ako si maraton istrčala, nema veze što je vruće, ignorišemo vrućinu, kao Murikami, postajemo kamile koje skladište hranu i vodu, ličimo na Japance, koji polako ali sigurno lete ka svome cilju, uz jedan duhovni mir i veru u sebe.

jeza u leđima, zvižduk i trka je počela. Prijatno iznenađenje su tamburaši, svirači, harmonikaši, umesto pejsmejkera. Publika svima tapše, bodri nas. Maratonci su bez publike kao automobil bez goriva ili ptica bez krila. Oni aplauzi ulivaju nekim daljinskim strujanjem adrenalin u naše vene.

Krećemo sa trga prepunog sveta, deca na biciklima, odrasli u kafanama, bake na stazi, svi bodre maratonce i čine da svečanost zaista bude svetska. Kada kažem svetska, mislim na organizaciju, neke detalje koji su za ovako mali grad zaista dobro osmišljeni. Svi su jako gostoljubivi i srdačni. Nema ravnodušnosti i ignorancije koji narušava šarm velegrada. Vojvođani su topli, srdačni i opušteni u stilu sve polako i lagano. Mislim da je i ovaj somaraton za mene jedinstveno iskustvo. Spojila sam lepo i korisno, postala turista za male pare, hobi ugradila u putovanje i moj je celi svet, eto iskreno, tako se osećam. Zamišljam kako će lepo biti da obiđem sve gradove Srbije i na mojoj mapi grada obeležim stopama istrčane kilometre.

Vizualizujem stazu. Polumaraton je pola mog beogradskog maratona, ali po ovoj vrućini i žezi snaga trkača opada za trećinu. Možda vam nije poznato da se telo trkača dostigne petnaest stepeni iznad trenutne temperature tela, a pošto mi nismo kamile, niti zmije da savršeno podnosimo vrućine, telo postaje zamoreni materijal, rezultat je slabiji, a zadovoljstvo u trčanju opada.

Rekla sam negde da je ovo sadomazohistički sport, to definitivno i jeste. Ne smemo da zaboravimo koliko energije potrošimo da ostvarimo svoj cilj, istrčimo zadatu trasu. Jačamo volju, čeličimo se i stalno krećemo od nule, što je odličan trening za karakter svakog stanovnika velegrada. Zaboravljamo negde da smo deca prirode, otuđimo se od majke prirode, često ne vidimo mesecima nijednu životinju osim psa ili vrapca. Da li se sećate kada ste poslednji put mirisali livade, uživali u pejzažima bez bandera i automobilske buke. Nemamo naviku da posećujemo oaze šuma i livada, to nam je sve postalo daleko. Lakše nam je da sedimo pred kompjuterom i postanemo zombi moderne žrtve tehnologija. Naša deca više vremena provedu na Fejsbuku nego što igraju fudbal ili se bave sportom.

Dok trčim puno razmišljam, mnoge mi stvari i slike dana kao ubrzani film lete kroz mozak i to je dobro. Opuštamo se, dajemo mozgu na otavu, puštamo glavu na ispašu, praznimo i punimo baterije. Slike se smenjuju i mi izbacujem otrove prem drugim ljudima u obliku znoja i vreline naših tela, pa se odmoreni od trke, vraćamo normalni u svakodnevnu kolotečinu.

Staza je krivudava, put dosta nakrivljen na jednu stranu. Putari nisu računali da će tuda protrčavati maratonci, verovatno o takvom poduhvatu nisu ni sanjali. Patike udaraju hiljaditi put u podlogu, stopalo me boli, povredila sam ga na beogradskom maratonu. To me nije sprečilo da se prijavim za ovu Somborsku avanturu. Kako bi inače videla tako simpatičan gradić. Imam kačket, rozikast i šarmantan, zaklanja me od sunca, ali neuspešno. Prošla sam treći kilometar i svoju flašicu sa izotonikom ostavila devojčicama na putu. Hidriram se, polivam po glavi, kosi, gde bih inače mogla javno da radim takve neobične stvari. Zamislite kada biste se polivali vodom po kosi usred grada, svi bi mislili da ste pomalo ludi. Ovako, kao sportisti sve vam je oprošteno.

Maratonci-kolege me pozdravljaju i bodre, teško izdržavam po vrućini. Na stazi ništa osim livada, njiva i poneke kuće. Vidim traktore i seoska domaćinstva. Publika se proredila, samo nas dečica dočekuju sa vodom, šećerom i voćem. Ukus limuna u tim trenucima tako vrati energiju pa misliš da ćeš da poletiš. Mislila sam kako neću izdržati, poželela nekoliko puta da stanem i stala. Ispred mene šetači, usporeni i zamoreni trkači, kao na fatamorgani trče do petog kilometra gde je voda. Cilj je blizu, noge me ne bole, ali mi volja i snaga slabe i tope se na letnjem suncu. Mislila sam kako je lako izgraditi toleranciju na bol, trpeti kišu, vetar i sneg, izdržati vrućinu, skoro je najgore.

Rokenrol bend na ulazu u grad. Topim na stopalima svoje poslednje kilometre i utrčavam na cilj. Izgovaraju moje ime i dobijam medalju. Drugari me čekaju i bodre na cilju. Ulećem u kafanu dehidrirana i ispijam treću čašu vode. Umorna, oznojena, mokra uživam u prijatnom komforu tuširanja, to je bilo pravo iznenađenje.

 

Svi smo gladni, ili neki ne osećaju glad od umora. Okupljamo se u restoranu, improvizovanom sportskom centru, kao pravi žabari tamanimo špagete milaneze, razvezanih patika, natečenih stopala, sa bolovima u nogama.

Odjednom prijatno iznenađenje, muzika se čuje na bini. U tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina, u tem Somboru.

Dremamo u automobilu. Ja sam pomalo razočarana svojim rezultatom. Slušam iskusne trkače, maratonce. Toza je ostvario dobar rezultat, ali je nezadovoljan što nije prestigao kolegu iz Beograda. Svako ima zacrtan cilj za sledeću trku. Dečko iz Gradiške je ćutljiv, ali brz i skroman. Dejan, naš vozač i vodič uspeva u svojem prvom vatrenom krštenju-istrčanom polumaratonu. Lep dan, jedinstveno iskustvo, verujte mi bolje nego ispijanje kafe sa komšinicom ili nedeljno dremanje.

Pakujem se i izlazim iz automobila, teškim korakom hramljem, boli me noga, peta ahilova je trpela najviše opterećenja, ipak planiram za koji dan da se priremim za neku novu trku. 


 

Somborski heroj.

Lazar Rišar

Milan Stepanović

Sedamnaestogodišnji Somborac Lazar Rišar (rođ. 1994) postao je pravi hit na društvenoj mreži Facebook zbog neobičnog podviga koji je učinio na 32. somborskom maratonu.

Lazar je jedno od 11 dece iz veoma siromašne somborske porodice koja živi u kućici na Malom katoličkom groblju. Završio je samo dva razreda Specijalne osnovne škole „Vuk Karadžić“, ima manje probleme u govoru, ume da napiše svoje ime štampanim ćiriličnim slovima i da čita osnovne brojeve, i to je sve što poseduje od obrazovanja. Hrani se u Narodnoj kuhinji somborskog Crvenog krsta, a obuven je u stare, skoro raspadajuće cipele i obučen u staru, ali čistu i urednu, odeću. Uz sve to, Lazar je izuzetno pristojan i vaspitan mladić.

Kada je u nedelju, 22. maja, video da se na trgu Svetog Đorđa u Somboru nešto dešava. Nije znao o čemu je reč, ali je prišao i uzeo takmičarski broj za Trku zadovoljstva, koja se trčala u dužini od oko dva kilometra. Krenuo je kada i ostali trkači, ali je na račvanju, gde su se razdvajale Trka zadovoljstva i Polumaraton, krenuo za maratoncima. Trčao je u starim cipelama i pantalonama, pri temperaturi od skoro 30 stepeni. Nije stajao, nije pio vode, nije ni znao da može da je dobije, i istrčao je za dva časa i dvadeset dva minuta polumaraton u dužini od 21,1 kilometra, na istinsko zaprepašćenje i oduševljenje ostalih učesnika, od kojih su mnogima trebala šestomesečne pripreme za ovakvu trku, pod nadzorom trenera, lekara, u najsavremenijoj opremi, i sa prilično visokim zahtevima prema organizatorima. Lazar, koji i nema patike, a sportsku opremu je video samo na drugima, koji nije imao ni za flašu vode, istrčao je bez ijedne primedbe ovu neverovatnu kilometražu.

Nakon ovoga podviga mladog Somborca, podigla se trkačka javnost i počele su da dolaze ponude da mu se pomogne, iz Kule, Rume, čak i iz Vukovara. Reagovo je i Sportski savez Grada Sombora koji će pokušati da ovom mladiću pomogne u svakom pogledu. On je krajnje skroman. kaže da bi mu najveći poklon bile patike, ali da bi još više voleo da dobije mogućnost da nešto radi i zaradi. U njegovoj 13-članoj porodici jedino otac radi u JKP „Čistoća“ Sombor, majka je nezaposlena, a život u skromnoj kućici izuzetno je težak.

Na pitanje kako je uspeo da istrči ovu kilometražu, Lazar skromno kaže: „Srce mi je dao snage“. Jedini trening mu je svakdonevni dolazak sa periferije u centar grada – tri kilometra, koje obično istrči.

Lazar Rišar je ovaj čudesni sportski podvig istrčao srcem, voljom i željom, i on je, kako nam kažu u ARK Somaraton, moralni pobednik 32. somborskog maratona.


 

26. SPAR maraton Budapest, 02.10.2011.           

Arpad Šarkezi

Postignuti rezultati maratonaca iz Srbije.           http://www.futanet.hu/

Plasman

Prezime i ime

God.

Mesto

Plas. u kat.

Polumar.

Maraton

287

Ćirić Dragan

1951

Novi Sad

2

01:37:51

03:27:46

      21

Radumilo Tanja

1982

Novi Sad

2

01:46:13

03:32:37

647

Bzdusok Aleksandar

1972

Zrenjanin

128

01:41:55

03:48:22

691

Šarčević Dragan

1975

Subotica

139

01:41:23

03:50:31

874

Boroja Drago

1953

Novi Sad

35

01:58:52

03:57:58

1058

Tomašević Nebojša

1974

Vrbas

214

02:03:36

04:05:33

1423

Delibašic Bojan

1979

Vrbas

252

02:03:37

04:22:01

1520

Delibašic Igor

1981

Vrbas

268

02:03:37

04:25:54

1910

Šarkezi Arpad

1948

Sombor

36

02:02:26

04:47:12

 

Milanović Zarija

1959

Beograd

 

01:45:15

3:40:05

Moj 4. marathon u nizu nakon pretrčanog prvog u 60. godini života.

Krajem juna meseca dobijem E-mail od Budapest maratona u kome se interesuju o www.somaraton.org.rs i ko uredjuje web prezentaciju. Nakon odgovora   gde sam naglasio da je namera ove stranice popularizacija sporta, trčanja, najava trke u okruženju, objavljivanje rezultata sa foto i video materijalom i da sajt nije zvaničan, ne pripada ni jednom savezu.

Sutradan dobijem novi mejl u kome piše dali sam voljan da prihvatim njihov poziv na učešću 26.ŠPAR maratona  drugog oktobra o njihovom trošku, sa prenoćištem u hotelu. Naravno ja sam to prihvatio.   Popunio sam prijavni list i nakon par dana izvestili su me da sam prijavljen i imam startni broj 5310.

Prvog oktobra vozom sam iz Subotice krenuo za Budimpeštu. U prijavnom centru sam preuzeo broj i sastao se sa Dragom Borojom skim sam imao dogovoreno. Tada je već po program uveliko trajalo Pasta parti, svima su obezbedili po porciju a uz to je išlo i po jedno pivo ili sok.

U hotelu Ibis dobio sam jednokrevetnu sobu, gde su mi uručili jednu karticu za besplatno korišćenje javnog prevoza u gradu u vremenu od 72 sata poklon od sponzora Budapest Card.

 Raspremio sam se u sobu i već prilično umoran spremao se pod tuš kada je zazvonio telefon i javljaju da imam posetu. Sišao sam u hol gde sam upoznao mladića po imenu Gergely koji mi saopštava da je on moj pratilac i da ima zadatak  da me izvede u grad na večeru u društvu sa jednom TV ekipom iz Argentine, jedna dama novinarka i jedan mladji gospodin kamerman  i sa jednim sportskim novinarom iz Finske.  Do centra grada smo išli podzemnom železnicom pa nastavili razgledavanje grada. Šetnja nam je trajala nekih sat i po i stigli na obalu Duvana u jedan restoran na plovnom objektu zvanom Columbus Pub. Tu nas je dočekao g. Szoó Attila  koji me je i pozvao na učešće na maratonu. Attila nam je rekao da je u društvu trebao da bude i jedan sportski novinar iz Hong konga koji je otkazao zbog toga što su već imali program sa ostalim članovima iz njihove ekipe.

Nakon večere i druženja na moju sreću Argentinka je predložila da se vratimo u hotel taksijem. Ulazim u sobu, sat pokazuje 23 h ... mrtav umoran a sutra me čeka 42 km...

Moj 4. Maraton.

Drugi oktobar, svanuo je lep sunčan dan i već se videlo da će nas za vreme trčanja sunce lepo pržiti. Izlazim iz hotela sportski obučen a ispred već velika gužva ima dosta takmičara slikaju se. Primećujem da u jednoj toj grupi jedan takmičar prstom pokazuje prema meni i počinju da se smeju,  nešto komentarišu. Onda shvaćam da su to maratonci iz Francuske koji su pročitali moje prezime sa takmičarskog broja... kad ono isto prezime kao kod njihovog predsednika Države.

Stižem do startnog mesta gde je već prilično velika gužva, jer pored maratonske trke gde je prijavljeno blizu 3700 takmičara ima još dve trke na kraće staze tako da će nas biti na startu oko 16.000. Uspeo sam da zamolim par fotografa da me slikaju za uspomenu i da mi snimak pošalju na mejl kući. Startno mesto je bilo postavljeno po zonama, ja sam startovao iz zoni D, gde je predvidjeno da odavde startovani stižu na cilj u vremenu od 4 do 4:30 h.

Trku pozdravlja zamenik gradonačelnika i tačno u deset sati daje znak za start.

Po planu sam zamislio da ću trčati takav tempo da mi disanje bude sasvim mormalan kao kad redovno hodam i sa takvim tempom ću stići na cilj za oko 4:30 h. Krenuli smo... neopisiva gužva ali se napreduje, video kamere zuje fotoaparati na sve strane i samo škljocaju. Već smo prešli par kilometara kada uočavam da me pretiču, nema veze to je normalno držim svoj tempo i osećam se jak i psihički i fizički. Nema nigde oznake za kilometre. U prvih sat vremena nema interesantnih dešavanja pratim trkače i gledam dali ću prepoznati  nekoga. U to vreme sustiže me jedan madjarski maratonac Mišika Molnar koga poznajem od ranije i znam da on maratone završava za manje od 4 sata. Pitam ga koji mu je tempo, za koliko planira da će istrčati, a on kaže da planira 3:50... opa, neće mi valjati ako tako nastavim, ritam je previše brz moram usporiti. Stižemo do parlamenta i evo prve table 15. Km. Sustiže me jedna tamnoputa maratonka, ne od onih koji imaju 30 kg. već  lepo gradjena u helankama zategnuta, lepo je gledati... Ubrzo prelazimo preko mosta na Dunavu na drugu stranu i uz reku redjamo kilometre. Uz put muzika razne vrste, dobošari, sastavi sa el.gitarom, simpofijski orkestar, neke trube, a na puno mesta samo muzika razglasa sa ogromnim zvučnicima. Negde oko 17.-og km prestiže me Boroja, a u susret mi dolazi Ćirić Dragan koji je već prošao pola staze.

Stžemo do 20. Kilometra gledam u štopericu još uvek sam brži od planiranog....a evo i kontrolno mesto na pola staze, štoperica kaže 2:02 min, nešto sam brži ali mi ništa ne fali, iako prepone kao da se javljaju, više kod leve noge. Sada već ima oznake na svakih kilometar. Sada je već 12 sati prošao, a sunce lepo prži, primećujem pored puta na jednom displeju 31 C....

Okrepe ima i što idemo dalje sve ih je više. Nude nam pored vode i neki napitak za sportiste, banane, limun, narandže, šećer. Na svakoj okrepi uzimam vode, pa probam sok za sportiste, slatko je i deluje kao da mi prija. Sa sobom sam poneo bonžitu i na 22 km pojedem. Redjaju se table sa oznakama kilometara i primećujem da sada ja počinjem sa preticanjem. Na 25. Km vidim jedna maratonka je na mukama – povraća. Stižem do table 28 km i malo sam se nasmejao, evo još malo pa će trideset a onda su već kilometri sve bliži cilju. Okrepa je na tridesetom kilometru i tu otvaram gel napitak što biciklisti koriste i uz puno vode uneo u organizam. Na 32 km prelazimo ponovo preko mosta odnosno vraćamo se na Peštansku stranu. Tu je mali uspon ne duži od 100 metara i odlučim se da taj deo ne trčim da bi sačuvao snagu. Stižem do 35 kilometra, vidim na asfaltu leži jedan maratonac dobija infuziju od doktora, pored njih motor sa oznakom za hitnu pomoć. Sustižem Mišiku, hoda... neće biti kod njega planirani tri i pedeset. Gledam u štopericu, 3:24, šest minuta sam brži od planiranog vremena. Ništa mi ne fali nemam grčeve nemam bolove, a i duševno se dobro osećam.  Ovde prestižem već pomenutu crnkinju....Kod table koja pokazuje 36 km je okret i napuštamo Dunav ide se u grad prema cilju. Tu vidim ispred mene na 50 metara Santo Davida mladog sportskog novinara madjarske državne televizije koji trči svoj prvi maraton – slikali smo se za uspomenu na pasta parti prethodni dan. Namera mi je da ga sustignem pa bi bilo lepo da malo trčimo i zajedno. Ide trideset sedmi km, ne sustižem ga razmak je ostao isti. U stomaku osećam čudni osećaj.. muka mi je, shvaćam da mi je onaj slatki napitak ipak nije prijalo... sve mi je lošije. Prolazim 39. kilometar, gledam u štopericu, nije loše vreme, ali džabe, shvaćam da nemogu dalje, muka mi je u stomaku, odlučim da neću više trčati, preostalih tri kilometara ću prepešaćiti. Ni pešaćenje mi baš neprija. Pored staze puno ljudi, navijaju, bodre me. Vidim puno turista ispred nekog lokala sede na ulici a jedna devojka u ruci drži kriglu piva, odem kod nje uzimam tri gutljaja pokušam razbiti muku u stomaku. Nažalost ni pivo nije pomoglo, ali sam zato pobrao simpatiju od društva. Tako šetajući obilazim tablu  42 km vidim obeleženi finiš 100 metara, pokušam bar ovaj deo da trčim ali brzo sam odustao i šetajući ulazim u cilj, pritisnem štopericu a ona pokazuje 4:47:12. Iza mene još uvek stižu, vremenski limit je pet i po sati.

Jedna devojka mi kači oko vrata veliku učesničku medalju, preko razglasa mi čestitaju. Dobijam i paket u kome je čokolada, banana, keks, voda, pivo... a meni niti do jela niti do pića. U parku sednem na travu pored mene jedan švedjanin i jedan norvežanin, upoznali smo se i pričali nekih pola sata kako je ko savladao maratonsku stazu. Pored mene prolazi Stojanovski Jovica iz Skoplja i on se žali da ga je mučio stomak.

Ovo je priča mog 4. maratona, nije tako ni loše a izgledalo je da će biti mnogo bolje.

 

15. Crnovrški maraton, Bor, 08.10.2011.       

Dragan Manojlović

Trka je organizovna 8.oktobra 2011. godine. Start trke je bio na Crnom Vrhu 770m nadmorske visine (za Crni Vrh ste uglavnom čuli zimi u vestim kada spominju zavejane puteve pa bude zabranjen saobraćaj na relaciji Bor - Žagubica preko Crnog Vrha). Temperatura na startu par stepeni iznad nule (4-5 C) uz jak vetar, maglu i kišu. Što se same trke tiče staze po kojoj se trčalo je zemljano kamenita sa dosta neravnina, nekada je to bila pruga. Kiša je pratila celu trku pa je na nekim mestima bilo blata i klizanja. Teška staza za trčanje zbog neravnina i kamenja. Zadnja 2 km staze su asfaltnim putem. Sama staza ima pad skoro čitavom dužinom staze, a ono što je pokazao GPS treker nakon predjene staze je ukupno 864 m spuštanja i  483 m penjanja na stazi uz ukupnu dužinu od 20.1km. Organizator je najavljivao da je staza 23.5km i da je označen svaki kilometar na stazi (a nije bilo oznaka).

Moje vreme od 90 minuta je za mene odlično. Zadovoljan sam postignutim vremenom mislim da sam trku mogao da istrčim i sa boljim vremenom.
Sat koji sam poneo na trci nije radio. Od 30 minuta pa do cilja sam na trci bio usamljen i nisam imao predstavu koliko vremenski trčim a na osnovu toga nisam mogao da imam predstavu ni o predjenoj kilometraži, pa sam veći deo trke trčao sa rezervom ne žureci misleći da ima još dosta do kraja trke i da treba čuvati snagu. Sve u svemu pozitivno iskustvo sa trke na kojoj je pobedio atletičar Saša Stolić sa vremenom 1:14.


 

Podgorički maraton, 30.10.2011.

Tanja Stojanovski

S nestrpljenjem isčekivan, dodje i taj dan, dan polaska za Podgoricu. Ekipa iz Novog Sada  dodje u Beograd nesto oko ponoći, najbolja mesta su naravno zauzeta, potrpasmo se nekako i via Montenegro. Put je prilicno brzo prošao,uz česte pauze,u jutarnjim satima stigosmo u glavni grad Crne Gore. Divan, sunčan  dan osvanuo je, uzeli smo startne brojeve, krenuli u tradicionalni obilazak pijace. Pojedinci su se smestili u školu, a ostatak u kasarnu. Kasarna je kasarna, svi koji noće po hotelima,u školi, ne znaju sta propuštaju. To je ono što je najlepše, druženje sa dragim kolegama trkačima iz Makedonije, Bosne, sa nestrpljenjem ih očekujemo. Trka kao i svaka druga, zaboraviće se, ali te priče,smeh, fotografije,e to se pamti. Iako cu ja ovaj podgorički maraton pamtiti po jos čemu, ipak je prvi..Prvo se nekako uvek pamti,kažu. To sto sam ja već odavno pretrčala tih --četrdesetak kilometara, na ultramaratonu na Adi, na trci preživljavanja, to nije to. Tek sam shvatila sutradan. Elem,subotu provedosmo u šetkanju tamo amo,u igranju basketa u divnom dvorištu kasarne Maslina, u trcakaranju po atletskoj stazi u dvorištu kasarne,u gledanju u Sunce. Veče sa dragim nam Makedoncima i Bosancima, oni i koji su hteli da odmore i odspavaju nisu mogli od naše graje i smeha.Ovom prilikom se izvinjavam drugarima iz Subotice, ja i dalje želim da budem njihov klupski drugar, zbog lepih im dresova. Tek sto njih ne bih busila,nema šanse. Pozdrav Ćiro !  Iako su me mnogi drugari,ponajviše Sloba, grdili sto ne mirujem I odmaram za sutrašnji , za mene veliki dan, sto trošim noge,ma jok, ja sam takva I uvek cu biti, za drugare koje vidjamo jednom,dva puta godisnje, vredi probdeti I noc. Istrčaćemo sutra, 5 sati  zvučalo je tad jako puno.    


 

Trka preživljavanja

Tanja Stojanovski

Jos jedna u nizu mojih ishitrenih,ali uvek nepogresivih odluka donesenih onako iznebuha,preko noci.  Trka prezivljavanja u organizaciji  Wild Serbia.  Lokacija Zlatibor. Ekipa, mala ali odabrana,moj drug Zlatan Kadragic I moja malenkost. Trkac I orjentirac,di ces bolje.:) Samo par dana nakon maratona u Koceljevi na kojoj bog’me dosta nastradosmo, barem vecina nas trkaca, vrucina ubi, spremismo se mi za put Zlatibora. Trka prezivljavanja podrazumeva ultramaraton od sezdesetak I vise kilometara u kategoriji Opstanak I upola manje u kategoriji Avanture.  Pritom je vazno skupljati nesto za jelo, maslacke I razne travke, napraviti bivak, zapaliti vatru zarad bodova koji se dobijaju, istrcati citavu predvidjenu stazu, odraditi zadatke I overiti kontrolne tacke, sve to uz pomoc karte, dozvoljenog kompasa, noza I kremena. Zvuci ne bas tako lako, ali verujte sad kad se zavrsilo jeste. Ovu Pricu zelim da podelim sa svima da bismo sledece ili neke naredne godine otisli u sto vecem broju na neku narednu trku prezivljavanja.


  2. Zrenjaninski maraton

  13. Trka Prijateljstva Kula

 

 

        Unos rezultata

        Plasman 2022 godina

        Plasman 2021. godina

        Plasman 2020. godina

        Plasman 2019. godina.

        10. Najbržih 2020. godina.

 

               

                 Klub 100 maratona