SOMARATON - „U TEM SOMBORU, SVEGA NA VOLJU“

Snežana Jovicki

Blogujem na gotovo savršenom sajtu Trčanje RS. Pomeriti se iz Beograda za male pare. Doživeti duh avanturizma u nozdrvama, krvi, trčati i obići Srbiju, istabanati je kao pećinski čovek. Ljudi se u doba krize, kada im je guja u novčaniku, snalaze na sve načine. Što ne bih i ja!?

Moj dragi u blagošovinističkom stilu komentariše „Ideš na put sa nepoznatima, sedaš tek tako u kola. Ti si luda žena, života mi moga! Nešto će ti se desiti, tražiš đavola.“

Naravno, ja ga mnogo ne slušam jer znam da nije u pravu. Da sam luda, to je već potvrđeno jer normalne žene na Balkanu, one pod znacima navoda normalne, ili normalne iz vizure svojih muških polovina, sede kući i peku ajvar ili piju kaficu sa komšinicom, ne mlate se po ulicama kao neke lujke. Evropa nam maše i govori, daleko ste vi od nas! Avanturisti koji su pritom i Vodolije, jednostavno vole miris slobode u nozdrvama i svako sputavanje, vezivanje i dresiranje je prilično nezdravo, pogotovo za ženu koja je malo drugačijeg kova, ali na Balkanu. Elem, Balkane moj, budi mi dobar i lepo mi stoj! Rekoh ja svome dragom, poljubih ga, on još mrgudan, ali razljutiće se i krenoh na put sa nepoznatim kolegama trkačima.

Kolege trkači su se pokazali kao izuzetno kulturno i fino društvo, pritom malo otkačeni. Nije ni čudo jer svi maratonci troše benzin u venama, a oluja im je u glavi i deluju kao da baš nisu čisti što, umesto gradskim prevozom, radije obigravaju grad u smrdljivim patikama, kupajući se u sopstvenom znoju tela svog. Znate, malo sam razmišljala, pa ovaj sport, odnosno filozofija života baš paše našim Srbima. Pasoš za ulazak u svet trkača-maratonaca dobijaju oni koji su malo ludi, možda nezadovoljni okolinom, pa vole da menjaju svet oko sebe, kao donkihotovski junaci. Pomeramo sopstvene granice, sadomazohistički, tabanamo po ovoj našoj Srbiji. Možda kao neki psi lutalice, iz seoba, obeležavamo svoju teritoriju ili hoćemo baš da upoznamo svaku livadu i kućerak?

Zapostavila sam moje društvo u kolima. Gospodin koji me je primio u kola, Dejan deluje vrlo pristojno. Nema opasnosti da sam u kolima sa manijacima i odmah, kao odgovorna žena to javljam svojem mužiću. On se naravno, po mojoj proceni, jer umem da mu merim puls, već razljutio. Šta mislite zašto? Posećujem i obilazim njegovu ravnicu- idemo preko, kod prečana. Dete smo ostavili kod bake, dete-tinejdžer jedva dočekao da oseti slobodu, mi svako na svoju stranu, u režiji modernog braka.

U kolima je prijatno, počeli smo trkačku priču, svaka druga rečenica je vreme, maraton, patike, hidriranje, vežbe snage. Rečnik trkača razlikuje se od rečnika prosečnog čoveka. Trkač u autobusu broji bandere, izračunava km i svoje brzine, običan čovek gleda pejzaž ili drema. Trkači na posao često idu sa rancem na leđima, kako bi na adi istrčali još koji kilometar, da ne izostanu sa treningom. Normalni ljudi po vrućini na Adi ispijaju kafu. Trkači putuju pet sati da bi trčali dva sata, kao ja ili da kucnem u drvo, odnosno u patiku brže, obični turisti putuju kako bi se fizički odmorili. Mi smo malo sadomazo, putujemo autom tridesetak km, da bismo istrčavali u znoju dvadesetak. Trkači šetaju samo kad moraju, do posla i nazad. Ja sam čak i tu pomerala granice sa rancem na leđima. Pa su me đaci pitali, profesorka, zar se nećete umoriti, ne možemo da vas zamislimo u patikama.

Kad smo već kod obuće, trkačice štikle često zamene ravnim baletankama, eleganciju sportskom nonšalancijom, samo se ne odričemo nikako ženstvenosti. Trkačica mora da bude seksi i ženstvena, našminkana u dobroj sportskoj opremi. Zaboraviš na krpice, u svojoj kuhopoličarskoj opsesiji se usmeriš na sportske radnje, štikle zameniš udobnijim, jer maratonkama su najvažnije noge, složiće se i kolege trkači, ženske noge, izvajane u mišićima, vitke i zategnute, mnogo su lepše od otromboljenih i debelih balvana. Drage koleginice, ženske polovine, navucite patike i potrčite, prijaće vam. Nego da se ja vratim Somaratonu. Gde smo ono stali? Sa, kod upoznavanja sa maratoncima, neznanim putnicima. Trkači bloguju, na slepo se dogovaraju i pakuju u kola po grupama, zanimljivije, praktičnije i jeftinije. Podelimo benzin na ravne časti i putujemo za manju lovu.

Gospodin Dejan, mlađi kolega trkač, po stažu, naš vozač i glavni u ekipi, bio je prijatno i kulturno društvo. Elem, nije mu praziluk virio iz ušiju, niti je zbog svog dobrog automobila postavio prema nama arogantan stav. Sportisti u duši su normalni ljudi. Zapamtite, retko se dešava da među sportistima ima budala i prostaka. Dok je vozio, upoznavala sam druge kolege trkače. Toza, veteran-maratonac. Prosede duže kose, skroman u pričama o svojoj trkačkoj karijeri, mada sam odmah naslutila da je ptica-trkačica koja ne voli da se hvali, ili skriveni Iron-men. Opušteni, jednostavni, prirodni u komunikaciji baš su mi prijali. Dečko iz Nove Gradiške, tih, skroman i simpatičan student, samo je pažljivo slušao i sve mudro upijao.

Naravno, najglasnija sam bila ja u kolima, što i nije čudno jer su žene alapače ili oštre na jeziku, prema definiciji Balkanaca ili realno, imaju angažovanu posebnu stranu mozga, pa sve prerađuju rečima, dok muškarci drugačije funkcionišu.

Ali u ovoj avanturi zvanoj polumaraton u Somboru, polna diskriminacija ne postoji. Možda sam zato i pobegla u ovaj sport. Trkačice su ravnopravne sa trkačima, lako mogu da ih prestignu, vole da se takmiče sa muškarcima, ali oni džentlmenski često vole da su u pozadini zbog lepog pogleda na pejzaže. Nadam se da ovaj deo neće čitati moj muž, ako naiđe na ovaj deo neka prevodi kako hoće, možda sam htela samo da budem duhovita!

Toza je ležerno pričao o svojim trkačkim iskustvima, dečko je upijao svaku njegovu reč, a ja sam njegova iskustva filovala iz svog ženskog ugla. Neprimetno su se pejzaži smenjivali i već smo bili u miloj nam pokrajini Vojvodini. Nas politika ne zanima, pošto smo sportisti i ne osvrćemo se na aktuelne događaje. Naprotiv, oduševljena sam ravnicom, mirisom njiva, panonskim morem koje puca pred mojim očima i stapa se sa modrim nebom. Opremljeni smo za trku, spremni, hidrirani. Ja sam možda preterala sa klopanjem, skladištila ugljene hidrate i proteine, sve po savetima sajta. Ko hoće da izdrži mazohističku trasu od 21, polumazohističku, izvinjavam se, taj mora da misli o svom gorivu. Maratoncima je hrana gorivo, voda ulje za potpalu, a glava kompjuter kodiran samo na uspeh.

Istrčati što bolje, imati dobro vreme, savladati tehniku trčanja do perfekcije. Biti bolji od onog ispred koji je nešto brži od tebe, pa ti nabija komplekse i hrani sujetu.

Toza nam je iskreno otkrio kako je na maratonu jurio nekog krakatog kolegu, stigao ga, da bi ga ovaj posle oduvao poput nekog Džina.

U sebi sam se mislila kako mi treba još puno da dođem do željenog cilja. Priznala sam kako sam postala pomalo razmažena pa mi treninzi dužine padaju teško. Nisi više žensko koje cmizdri kad je nešto malo zaboli, ti si trkač, trkač može sve, trkač mora sve, njega ništa ne boli, on ne oseća iglice u stopalima, žiganje u leđima. Žena trkačica ne sme da zaboravi na svoju frizuru ni u toku trke, ali ima visok stepen tolerancije prema znoju, mirisima, ulepljenoj šminki, žena trkačica pomera granice kao Supermenka i zato joj se kolege dive, a možda u sebi podsmevaju, u stilu, ja sam Balkan boj i prestići ću te.

Razmenjujem iskustva sa kolegama, dobijam jedinstvene korisne savete. Možda bih trebala da izbacim guju iz novčanika i opružim se pa uzmem trenera, mada je moj sajt odličan badi drug i trener.

Sa oštrim bolom u peti, kao ženski Ahil, ne odustajem od trke jer je to sramota. Bolje sam pripremljena i odmornija, nisam neispavana, nije me sova noću posećivala, niti trema sasekla. Nudim moje energetske bombice, kao prava veštica, to je moj jedini doping. Kolege se suzdržavaju, možda ne žele da završe u nekom žbunu, kad ih stomak potera. Svejedno, ubacujem u usta jednu, osećam u nepcima energiju đumbira koja struji, oni me malo čudno gledaju, sigurno misle da preterujem sa skladištenjem ugljenika, ali to mi daje sigurnost.

Prolazimo pejzaže, kuće su lepe, prostrane, njive još uvek zelene, sve je čisto, uređeno, doterano.

Austrougarski uticaj od pre nekoliko vekova oseća se i dalje u vazduhu.

Sombor... u tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina... Odmah mi ta pesma padne na pamet, ali pošto pevam samo u kupatilu, jer ne želim da se publika razbeži, pevušim u sebi i mrštim se, hvata me blago trkačka groznica.

Ućutali smo se, dremkamo i prikupljamo energiju.

Vizualizujem sliku maratonske trake u Somboru. Organizatori su dobri, izašli su nam u susret i napravili stazu uz Bački kanal.Volim kada je takva lepa atmosfera i ljudi su srdačni, bilo odakle da im prijatelji i gosti dolaze. Gostoljubivost je divna, Evropa je u Vojvodinu ušla davno, mi smo još na pragu, fali nam tako malo, a izgleda nedostaje tako mnogo. Beograd bi nešto od Sombora mogao i da nauči, iako je velegrad.

Ulazimo na Trg, divna crkva, neobične plave kockice, čudna arhitektura, osećam mir, spokojstvo. Lale nisu tako ubrzane kao Beograđani, uključeni na struju. Mirišem vazduh, čistina, prijatnost, samo me sunce brine jer prži, a mi ćemo se peći kao ševe na plust trideset.

Maratonci moraju da razviju posebnu toleranciju prema vremenu. Oni su kao neki specijalci, ili dobro obučene Nindže, možda likovi iz Cije, rođaci Džejmsa Bonda. Ničega se ne plaše, uvek su spremni, izdržljivi i brzi, kada treba, u stanju su da deluju, trče u svim vremenskim uslovima.

Tražimo parking, jedan meštatin odgovara;“Sloobodno, gde hoćete, niko vas neće kazniti, parkirajte gde bilo. Uleću na stazu Mađari, žute majice, strani natpisi, ovde nisu bitne godine, rasna, nacionalna ni polna pripadnost. Sport razvija toleranciju prema svima koji su nezlobivi, prirodni i u duhu fer-pleja. Gledam i poredim, gde smo mi, a gde oni. Korak dalje, dva koraka bliže prema Evropi,dobro je ponekad porediti.

Uzimam ranac i odlazim u svlačionicu blizu crkve, ženice i žene zrelih godina, devojke i devojčice, razmenjuju trkačka iskustva, srdačno se pozdravljaju. Jedini minus, ve-ce, odnosno damski, toalet. Ulazi se kroz prozor, staklo puklo, vrata zaključana. Trkačice utegnute u šorciće, helanke, sa brojevima na grudima, umesto lančića i perlica, kačketima umesto šeširića, preskaču vešto kao gazele onaj prozor i smeškaju se, svima simpatično.

Posle trke me je čekao topao i čist tuš, oduševljena sam. Kao trkačica veteranka sve sam sa sobom ponela i unapred isplanirala trku.

Moje kolege trkači se raziđoše, muške svlačionice do ženskih. Nema tu prostaka i perverznjaka, gledamo se isključivo kao kolege trkači, ko ima vremena za muvanja i priče, kada nam je rezultat, kao profesionalcima stalno u glavi. Navlačim svoju novu crnu bluzu, papreno plaćenu, uživam u izgledu svojih helanki, hidriram se, pripremam svoje energetske bombice i polako koncentrišem pred trku.

U sebi govorim.... polako, možeš ti, ako si maraton istrčala, nema veze što je vruće, ignorišemo vrućinu, kao Murikami, postajemo kamile koje skladište hranu i vodu, ličimo na Japance, koji polako ali sigurno lete ka svome cilju, uz jedan duhovni mir i veru u sebe.

jeza u leđima, zvižduk i trka je počela. Prijatno iznenađenje su tamburaši, svirači, harmonikaši, umesto pejsmejkera. Publika svima tapše, bodri nas. Maratonci su bez publike kao automobil bez goriva ili ptica bez krila. Oni aplauzi ulivaju nekim daljinskim strujanjem adrenalin u naše vene.

Krećemo sa trga prepunog sveta, deca na biciklima, odrasli u kafanama, bake na stazi, svi bodre maratonce i čine da svečanost zaista bude svetska. Kada kažem svetska, mislim na organizaciju, neke detalje koji su za ovako mali grad zaista dobro osmišljeni. Svi su jako gostoljubivi i srdačni. Nema ravnodušnosti i ignorancije koji narušava šarm velegrada. Vojvođani su topli, srdačni i opušteni u stilu sve polako i lagano. Mislim da je i ovaj somaraton za mene jedinstveno iskustvo. Spojila sam lepo i korisno, postala turista za male pare, hobi ugradila u putovanje i moj je celi svet, eto iskreno, tako se osećam. Zamišljam kako će lepo biti da obiđem sve gradove Srbije i na mojoj mapi grada obeležim stopama istrčane kilometre.

Vizualizujem stazu. Polumaraton je pola mog beogradskog maratona, ali po ovoj vrućini i žezi snaga trkača opada za trećinu. Možda vam nije poznato da se telo trkača dostigne petnaest stepeni iznad trenutne temperature tela, a pošto mi nismo kamile, niti zmije da savršeno podnosimo vrućine, telo postaje zamoreni materijal, rezultat je slabiji, a zadovoljstvo u trčanju opada.

Rekla sam negde da je ovo sadomazohistički sport, to definitivno i jeste. Ne smemo da zaboravimo koliko energije potrošimo da ostvarimo svoj cilj, istrčimo zadatu trasu. Jačamo volju, čeličimo se i stalno krećemo od nule, što je odličan trening za karakter svakog stanovnika velegrada. Zaboravljamo negde da smo deca prirode, otuđimo se od majke prirode, često ne vidimo mesecima nijednu životinju osim psa ili vrapca. Da li se sećate kada ste poslednji put mirisali livade, uživali u pejzažima bez bandera i automobilske buke. Nemamo naviku da posećujemo oaze šuma i livada, to nam je sve postalo daleko. Lakše nam je da sedimo pred kompjuterom i postanemo zombi moderne žrtve tehnologija. Naša deca više vremena provedu na Fejsbuku nego što igraju fudbal ili se bave sportom.

Dok trčim puno razmišljam, mnoge mi stvari i slike dana kao ubrzani film lete kroz mozak i to je dobro. Opuštamo se, dajemo mozgu na otavu, puštamo glavu na ispašu, praznimo i punimo baterije. Slike se smenjuju i mi izbacujem otrove prem drugim ljudima u obliku znoja i vreline naših tela, pa se odmoreni od trke, vraćamo normalni u svakodnevnu kolotečinu.

Staza je krivudava, put dosta nakrivljen na jednu stranu. Putari nisu računali da će tuda protrčavati maratonci, verovatno o takvom poduhvatu nisu ni sanjali. Patike udaraju hiljaditi put u podlogu, stopalo me boli, povredila sam ga na beogradskom maratonu. To me nije sprečilo da se prijavim za ovu Somborsku avanturu. Kako bi inače videla tako simpatičan gradić. Imam kačket, rozikast i šarmantan, zaklanja me od sunca, ali neuspešno. Prošla sam treći kilometar i svoju flašicu sa izotonikom ostavila devojčicama na putu. Hidriram se, polivam po glavi, kosi, gde bih inače mogla javno da radim takve neobične stvari. Zamislite kada biste se polivali vodom po kosi usred grada, svi bi mislili da ste pomalo ludi. Ovako, kao sportisti sve vam je oprošteno.

Maratonci-kolege me pozdravljaju i bodre, teško izdržavam po vrućini. Na stazi ništa osim livada, njiva i poneke kuće. Vidim traktore i seoska domaćinstva. Publika se proredila, samo nas dečica dočekuju sa vodom, šećerom i voćem. Ukus limuna u tim trenucima tako vrati energiju pa misliš da ćeš da poletiš. Mislila sam kako neću izdržati, poželela nekoliko puta da stanem i stala. Ispred mene šetači, usporeni i zamoreni trkači, kao na fatamorgani trče do petog kilometra gde je voda. Cilj je blizu, noge me ne bole, ali mi volja i snaga slabe i tope se na letnjem suncu. Mislila sam kako je lako izgraditi toleranciju na bol, trpeti kišu, vetar i sneg, izdržati vrućinu, skoro je najgore.

Rokenrol bend na ulazu u grad. Topim na stopalima svoje poslednje kilometre i utrčavam na cilj. Izgovaraju moje ime i dobijam medalju. Drugari me čekaju i bodre na cilju. Ulećem u kafanu dehidrirana i ispijam treću čašu vode. Umorna, oznojena, mokra uživam u prijatnom komforu tuširanja, to je bilo pravo iznenađenje.

Svi smo gladni, ili neki ne osećaju glad od umora. Okupljamo se u restoranu, improvizovanom sportskom centru, kao pravi žabari tamanimo špagete milaneze, razvezanih patika, natečenih stopala, sa bolovima u nogama.

Odjednom prijatno iznenađenje, muzika se čuje na bini. U tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina, u tem Somboru.

Dremamo u automobilu. Ja sam pomalo razočarana svojim rezultatom. Slušam iskusne trkače, maratonce. Toza je ostvario dobar rezultat, ali je nezadovoljan što nije prestigao kolegu iz Beograda. Svako ima zacrtan cilj za sledeću trku. Dečko iz Gradiške je ćutljiv, ali brz i skroman. Dejan, naš vozač i vodič uspeva u svojem prvom vatrenom krštenju-istrčanom polumaratonu. Lep dan, jedinstveno iskustvo, verujte mi bolje nego ispijanje kafe sa komšinicom ili nedeljno dremanje.

Pakujem se i izlazim iz automobila, teškim korakom hramljem, boli me noga, peta ahilova je trpela najviše opterećenja, ipak planiram za koji dan da se priremim za neku novu trku.