MLADIĆ KOJI NIKAD NE ODUSTAJE – STOTA TRKA LAZE RIŠARA
Milan Stepanović
Somborski maratonac LAZAR RIŠAR istrčao je u subotu, 15. juna, u Kuli, svoju STOTU veliku trku. Čuvena je već priča kako je ovaj izrazito siromašan mladić, pre osam godina, zabunom istrčao svoj prvi polumaraton u Somboru. Naime, nije skrenuo sa trkačima kratke gradske rute, već je slučajno nastavio da trči sa maratoncima, u starim farmerkama i majici, te u još starijim pokidanim cipelama, bez zaustavljanja radi osveženja jer je mislio da sokovi, koje usput dobijaju trkači, treba da se plate, a on, naravno, nije imao ni prebijene pare. I stigao je na cilj. Trčanje je, nakon ove već poznate epizode iz Lazinog života, postala najveća preokupacija i životna strast dečka koga život nije mazio.
Ostavši bez majke u najranijem detinjstvu, Lazar je retko kad bio sit, zimi je spavao i po šupama na groblju, a leti po gradskim klupama, ali je neprestano trčao. Pre nešto više od tri godine, zahvaljujući prilogu na društvenoj mreži Fejsbuk, kao i pojavljivanju u poznatoj emisiji „Život priča“ Tatjane Vojtehovski, Laza Rišar je, prilozima brojnih darodavaca, kupio garsonjeru u Somboru, koju su mu dobri ljudi i prijatelji skromno, ali lepo opremeli.
Lazar je danas, sa 25 godina, jedan od najboljih, najistrajnijih i najbržih somborskih maratonaca. Mada suštinski nepismen i sa kasno završenom specijalnom školom, on ima izraženu inteligenciju (posebno tehničko-logičku), razvijenu prijemčivost za sticanje novih znanja, zavidnu i skoro čudesnu veštinu socijalne komunikacije, i urođenu snalažljivost deteta odraslog na ulici. Njegove priče o veri, u kojoj je našao duhovno utočište, često naježe ili zasuze i najobrazovanije koji ga slušaju. Lazar nema stalno zaposlenje i radi najteže fizičke poslove da bi preživeo (ne odbija ni jedan ponuđen posao, ne cenjka se i kaže – koliko mi ponude, prihvatim), ali on danas ima svoj stančić, ima svoj sportski klub (ARK „Somaraton“) za koji trči, i ima svoje prijatelje maratonce, koji su mu postali zamena za porodicu. Pre svih, jedan od najstarijih somborskih maratonaca Arpad Šarkezi, koji je Lazin sportski mentor, a zapravo kao drugi otac, i Tijana Odobašić, somborska maratonka, koja mu je kao najrođenija sestra. Oni se najviše trude i staraju za Lazara, što nije uvek jednostavno jer mladi somborski sportista ume povremeno da iskoči iz ustaljenih životnih normi (posledice odrastanja na ulici ovog, u osnovi kulturnog i istinski dobrog momka, zauvek će se osetiti).
Za ovih osam godina Lazar je istrčao 100 velikih trka, o čemu svedoči impozantna kolekcija medalja, pehara i diploma u njegovoj garsonjeri. Besprizoran dečak sa somborskih sokaka trčeći maratone stigao je do Pariza i Verone, a trčao je i u Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Baji, Somboru, Subotici, Zrenjaninu, Bečeju, Kanjiži, Apatinu, Odžacima, Kuli, Bačkoj Topoli, Bačkoj Palanci, Petrovcu na Mlavi, na Ostrogu i u drugim mestima. Čeka ga poziv naših sunarodnika da trči i na nekoliko maratona u SAD. Lazar je tokom prethodnih osam godina pretrčao pet ultramaratona (50 km i više), devet maratona (42 km), 52 polumaratona (21 km) i 33 trke (od 6 do 19 km). I nikad, ni jednom, nije odustao! Svaku trku koju je započeo, Lazar je i dovršio, pa i onaj ultramaraton (preko 50 km) u kome je mladi Somborac, uprkos žestokom bolu u kolenu, stisnuo zube i još jednom stigao na cilj. I nema dana, bilo da je najveća žega ili ciča zima, da Lazar ne istrči svoj dnevni trening u dužini od 10 do 20 kilometara. Kad upitate tog mršavog i večito nasmejanog mladića, koji i danas uglavnom jede jednom dnevno (a najčešće burek), otkud mu snaga da istraje i istrči svaku trku do kraja, uprkos napornim fizičkim poslovima i siromašnoj ishrani, dobićete jednostavan odgovor – Bog mi pomogne! Vera je u Lazara često jača i od gladi, i od bola, i od očekivanja njegove okoline, a ponekad i od same prirode i logike.
Pre neki dan beskrajno istrajan somborski sportista dobio je u svom stančiću, kao poklon za stotu trku, zahvaljujući razumevanju i podršcisomborskog internet-provajdera „SoWireless“, koji već 15 godina posluje u ovom regionu, besplatnu i stalnu internet vezu putem najsavremenijih optičkih vlakana. Sad Lazar, konačno, može češće da posećuje i sređuje svoj profil na fejsbuku (na smart-telefonu se snalazi odlično), da zove prijatelje pomoću vibera ili da razmenjuje s njima poruke – doduše prepune simbola i slika jer Lazar slova ne ume da složi. Ali skoro sve drugo, verujte, ume, i to bolje od većine.
