Sanja Djordjević, Osijek - utisci sa 44.Somborskog polumaratona.
U nedjelju,19.5.2024. istrčala sam još jedan, meni najdraži, Somborski polumaraton! Prepuna sam dojmova koji se još uvijek slažu na svoje mjesto, a trebalo je neko vrijeme da se slože, pa da i ja sjednem i napišem "par riječi" o ovom događaju, danu i doživljaju (kako ja uglavnom pišem poduže statuse, nestrpljivi i nezainteresirani ne moraju ni čitati, a svoje mišljenje o tome neka zadrže za sebe, odmah da se zna!).
Dakle,da počnem: Dan je bio prelijep, ali za trčanje prevruć, no, kako sam "ljetno dijete", vrućina mi ne pada tako teško kao nekim ljudima ! Teže je to što se ima određeni višak težine, zbog kojeg je trčanje, recimo to tako, malo veći izazov nego kada ga nema ... Ako tome dodamo još i nedostatak odmora uvijek pred trku i samo 2,5h noćnog odmora, mogu biti i više nego zadovoljna što sam i ovaj polumaraton istrčala i to za nijansu lakše nego prošli, Osječki, jer se u međuvremenu treniralo koliko-toliko! Bilo je i nepredvidivih i čudnih trenutaka, kao taj da mi se sat nije uključio u gps mod, iako je pokazao kao da je uključen na mjerenje, na samom startu, i onda sam nakon oko dva km pogledala i vidjela da je bio van gps moda,pa sam ga u toku trke opet uključila da bi konačno normalno nastavio sa radom, pa tako imam na satu 19, umjesto 21km ...Vrlo napredna i nadasve inteligentna tehnologija i gadgeti, samo to ću reći! . Kolega koji me je vozio do Sombora se nažalost ozlijedio i morao je kući i zbog toga i zbog gostiju koji su ga nestrpljivo čekali i ja mu ovim putem još jednom želim što brži oporavak i povratak treninzima, a čestitam mu i na istrčanom drugom polumaratonu u životu, on će tu trku pamtiti i po dobrim i po lošim stvarima, ali najviše će biti ponosan što je pobijedio sebe!
Okrepa nakon utrke je malo pričekala, ali bilo je tu mnogo dobrih ljudi koje mi je drago da sam opet srela i vidjela. Nakon ručka organizatora, izvrsnog graha, otišla sam sa ekipom na ručak i pivo u restoran De Sol, gdje smo se opustili uz odličnu klopu, pivo i lounge glazbu, okruženi predivnim zelenilom i u blizini vode... imali smo dojam da nam samo fale ležaljke i da bi lagano mogli odmoriti umorne noge...
Domaćini i organizatori ovog događaja zaslužuju najveće komplimente i pohvale za svoju vrijednu i odličnu organizaciju na svjetskom nivou, pa i više od toga! Dobrodošlica, startni paket, prelijepa atlet majica, svi volonteri na stazi, mnogobrojne okrepe, svaki je kilometar bio vidljivo obilježen zelenom tablom, ponegdje i sa motivacijskom porukom, smjer kretanja označen i na cesti i trakama, tako da nitko ne može zalutati sve i da hoće, muzika mrak-baš onakva koja ti daje energiju da ideš dalje i kada pomisliš da si umoran, puno baš, baš kvalitetnih rock bendova (što je meni,a vjerujem i dobrom dijelu trkača izuzetno važno!), odlični i mnogobrojni fotografi i snimatelji na čitavoj stazi, a u cilju srdačan doček organizatora Arpada Šarkezija, čija cijela obitelj aktivno sudjeluje u organizaciji ovog događaja kao fotografi, snimatelji, iza objektiva . Zahvaljujem se od srca posebno Arpadu, kao i svima koji su organizirali ovu vrhunsku trku na svjetskom nivou, a rekla bih i iznad toga, onako kako to samo Sombor zna, trčala sam je puno puta i vraćam se opet, prvom prilikom. Ovakva srdačnost i gostoljubivost ne doživljava se svaki dan i mogu reći da sam sretna i ponosna što sam bila dio ovog trkačkog spektakla! Vidimo se nagodinu!
UltraBalaton 2024.
U petak i subotu 03. i 04. maja odražano je još jedno izdanje izuzetno teškog ultra maratona oko jezera Balaton u Mađarskoj. Popularni Ultrabalaton predstavlja izazov za najspremnije trkače koji pred sobom imaju 211 kilometara koje moraju da pretrče. Ovaj neverovatni izazov kao prvi Somborac i član Atletsko rekrativnog kluba ‘’Somaraton’’ uspešno je istrčao Valentin Vranić. Valentinu je bilo potrebno 22 sata i 28 minuta da pređe više od 200 kilometara. Iako je cilj bio da se završi trka, Somaratonac je tokom cele trke ostao stabilan i fizički i psihički tako da je trku završio na sjajnom 20. mestu u generalnom plasmanu i kao 17. u muškoj konkurenciji.
Valentin Vranić
UB - 211km - 22ó 28p - 20. hely(összesített)
Nehéz szavakba önteni egy ekkora volumenű verseny eseményeit, bennem felmerülő érzéseket, érzelmeket. Azt mondják addig lehetetlen valami amíg valaki azt meg nem csinálja. Namost, azt, hogy ez lehetséges azt előttem számos futó, sportoló már bizonyította, de, hogy én mit keresek egy ekkora kaliberű versenyen?! Két dologgal vérteztem magam fel, az egyik, hogy pár éve már megfogalmazódott bennem, hogy én részt veszek egyszer az UB-n, az idő múlásával az elképzelésből konkrét cél formálódott. A másik már a belefektetett munka és áldozat ami ezzel jár. Ezt leginkább a hozzám legközelebb állók tapasztalhatták és ennek a kendőzetlen mivoltát.
A start előtti pillanatokban elhangzott egy olyan mondat, hogy erre csakis mi egyedül vagyunk képesek. A tenyerembe néztem, hálát adtam azért, hogy most itt lehetek és először éreztem azt, hogy itt már nincs visszaút, az aggályok és kétségek egyre halkabbak voltak már bennem.
Bármennyire is egyéniben van vezetve ez a teljesítmény, messze nem az. Hiszen minden ultrafutó mögött, ott áll egy csapat aki végigkíséri a verseny teljes hosszán, támogatja, nem engedi megtörni, küzd a fáradtsággal és a jelenlétükkel csakis azt támasztják alá, hogy itt a helyed és értük is küzdened kell. Még remélem számtalanszor lesz még rá alkalmam, hogy megköszönjem nektek Kinga Cselenák és Toldi Péter ultrafutó, hogy ott voltatok mellettem és a lehető legjobban végigvezényeltétek a frissítést és a támogatásom.
Az időjárás nagyon kedvező volt a futásra, baromira nagy szerencse, hogy a mostanság igen szeszélyes időjárás nem egy újfent megkoránlott hőséggel dúsított nyári napot hozott. Ez sokat könnyített, hogy fejben ezzel még ne kelljen “bajlódni”. Sikerült a táv szinte teljes hosszában fejben, mentálisan erősnek maradnom és az egy ultrán folyamatosan felmerülő nehézségeket megoldani vagy elfogadni. Legtöbbször a célban való elképzelésem, vizualizálásom volt a legfőbb motivációm a nehéz pillanatokban.
Egy ilyen verseny teljesítése annyival gazdagabbá teszi az embert. Közelebbinek érzi saját magát a képességeivel és a hite is megerősödik, alázatot tanít.
Köszönöm mindannyiótoknak akik gondoltatok rám és követtetek.
Marko Mijailović - moj prvi maraton
Након 112. полумаратона, истрчан и први маратон у Барселони 10.03.2024. (4:26:58)
Један мали осврт после овог доживљаја и након истрчаног првог маратона.
Могу слободно рећи да су маратон и полумаратон "различити" спортови.Трку сам завршио без великих потешкоћа. Нисам имао адекватне припреме, истрчао сам 30 тренинга у последњих 150 дана. Маратон се трчи главом , нисам трчао никакве дужине, као ни гелови, суплементације, итд...
Хтео бих овом приликом да се захвалим Ацики зато што је био уз мене свих 42км и што сам баш први маратон истрчао са њим. Свака част на истрчаном 55 маратону!
Честитам и остатку екипе из Србије на истрчаним маратону и квалитетном дружењу!
Сјајан продужени викенд, пуно тога смо обишли и уживали у чарима Барселоне. Време нас је добрим делом послужило, тако да смо све максимално искористили. Препорука за маратон и генерално посету Барселони.
ПС. Враћам се на своју добро познату дистанцу, маратон дуга је то прича!
43. Somborski polumaraton - UDRUGA ZDRAVO TRČANJE OSIJEK.
U nedjelju 14.05. održao se 43. Somborski polumaraton na kojem sam bio sa članovima Udruge Zdravo trčanje. Nažalost ovaj ga put nisam trčao zbog problema sa ozljedom. U svom osvrtu najviše ću pažnje posvetiti Katarini Jukić (18 godina) koja je rođena sa Down sindromom. Kod mene je u školi trčanja 3 godine i sad je u Somboru istrčala svoju najdužu utrku od 7 km i zasluženo dobila učesničku medalju. Kata, kako ju mi iz milja zovemo je naša miljenica i draga osoba. Iz priloženih se fotografija može vidjeti da nije bilo ugodno za trčati zbog kiše i vjetra koji je bio, što je samo otežalo trčanje našoj Kati koja je tu utrku istrčala u pratnji mame Luje. Katarina redovito dolazi na treninge škole trčanja i tjedno ih odradi sva tri, a redovito trči i Ligu Zdravo trčanje Osijek, te utrku od 4,2 km. Prošli je vikend završila 10. Sezona Lige Zdravo trčanje Osijek koja je imala 30 kola, a Kata je istrčala 23 i druga je u kategorija djevojaka do 19 godina. Ovaj vid rekreacije za neko je vrijeme odgodio primanje određene terapije koju dobivaju djeca sa Down sindromom i tog uzrasta. Moj je rad kao trenera zanemarim u odnosu na rad i uključenje Katinih roditelja i u ovom segmentu rekreativnog trčanja. Hvala Damiru Markoviću na gratis startnini za našu Katu. Njezini roditelji to nisu tražili, ali sam ja pitao Damira i isti mi je tren rekao da je za Katu riješena startnina.
Maksimalno radim na svom oporavku sa željom da se ponovo uključim u trčanje i trčim kao rekreativac. Obilazim sve utrke u regiji na koje stignem kako bi se družio sa prijateljima trkačima, mada ne trčim zbog navedenog razloga. 30.4. bio sam na Beogradskom maratonu, 7.5. na maratonu u Sarajevu, sad 14.5. na polumaratonu u Somboru, 21.5. sam u Salzburgu na maratonu sa članovima naše Udruge.
Čestitam ARK Somaratonu na organizaciji ove utrke. Unatoč vremenskim uvjetima na koje nismo navikli na polumaratonu u Somboru, po meni je to sve odlično organizirano. Iz naše grupe su svi zadovoljni otišli kući. Imali smo i dvije rekreativke na postolju. Irinu Brkić sa 69 godina, koja ovaj vikend u Salzburgu trči svoj 14-ti maraton, te Draženu Vrselja. Ne bi nabrajao sve drage prijatelje koje sam sreo, kako ne bi nekog izostavio, ali većina od njih će se naći na ovim fotografijama. Drago mi je što sam se sreo i popričao sa Vladimirom Raškovićem (organizator Noćnog maratona u Novom Sadu) koji se oporavlja nakon teškog pada na poslu. Ako nas zdravlje posluži mogli bi još trčati zajedno. Vladimir je sad trčao u Somboru.
