Tekstovi

Rezultati 2017

In memoriam

Franja Fratrić 1959 - 2017

**********
Active Traveling - programi do kraja 2017.
**********

Počelo je prijavljivanje za Beogradski maraton !

****************

Udruga zdravo trčanje na 30. Beogradskom maratonu

Ultramaratonac Elvir Rakipović

Još je jedan lijepi maraton i polumaraton iza nas. Imali smo 50 prijavljenih članova naše Udruge i svi koji su stali na start, svoju su utrku uspješno završili. Najstariji član naše Udruge Slavko Vojvodić – Žućo (73 godine) uspješno je istrčao polumaraton kao i najmlađi Luka Rakipović (12 godina). Luku smo „prošvercali“ jer tom uzrastu nije dozvoljeno da trči polumaraton, ali obzirom da njegov stric nije došao Luki smo dali njegov broj. I na odgovornost nas roditelja sa mamom (koja je istrčala svoj šesti maraton) je trčao prvih cca 17 km, a zatim sam uz nešto brži tempo dotrčao do cilja i ponosno preuzeo svoju prvu medalju za učešće na polumaratonu. Nije bilo pritiska na njega, lagano je trčao, ja sam mu kao otac rekao da slobodno hoda ako osjeti potrebu i nakon utrke nije imao nikakvih upala. Irina Brkić (63 godine) najstarija je naša članica koja je istrčala maraton i to joj je treći u godinu dana. Čestitamo Matiji Karši na jubilarnom 10 maratonu, a prvi mu je bio ne tako davno u Istanbulu 16.11.2014.

Najveće čestitke idu našim novim maratoncima, a to su: Darijo Pejin, Robert Pejak, Igor Bednaić, Marko Jurak i Boris Andrlon. Svaka čast i dobro nam došli u „obitelj“ maratonaca. Nije lako istrčati maraton i za njega se treba uporno i redovito trenirati. Maratonci su ljudi iznimnih psihofizičkih sposobnosti i u maratonu nema opuštanja sve dok se ne prođe linja cilja. Uz titule i zvanja koja ovi pojedinci imaju sad si u životopis sa ponosom mogu unijeti i podatak da su istrčali maraton. Svi su oni bili odlučni, strpljivi i uporni tako da su došli do željenog cilja. Mene posebno veseli što je kod većine došlo sasvim slučajno i spontano da istrče maraton. Radi se o ljudima koji ne trče dugo i jednostavno ih je trčanje rekreativnih utrka koje organizira naša Udruga Zdravo trčanje sve zbližilo i povezalo da zajedno idu prema jednom cilju, a taj je bio da se istrči maraton.

Puno nas je i ne mogu sve nabrojati i istaknuti njihov trud i želju da istrče polumaraton i maraton što su svi uspješno odradili. Alen Imširović je popravio svoj PB i ovo mu je drugi maraton. Ena Ević je sa 18 godina istrčala svoj prvi maraton i to u Ateni kao srednjoškolka, a trenutno je student i uz te obveze odlučila se da u Beogradu istrči polumaraton.

Bilo je ovo još jedno ugodno druženje uz trčanje, a sreli smo i bili sa dosta nama dragih prijatelja trkača. Kući smo se vratili sa lijepim uspomenama.

Publike je bilo tijekom cijele staze koja je srdačno bodrila sve trkače. Na startnim brojevima su bila naša imena kao i zastava države iz koje dolazimo. Često nas je publika bodrila izgovarajući naša imena. Meni se najljepši trenutak dogodio na 29 km kad sam trčeći prišao grupi djece koja su ispružila ručice da me pozdrave kao i druge trkače. U jednom su trenu svi naglas vikali Hrvatska, Hrvatska, te Mandžukić, Mandžukić.

Dan ranije prilikom podizanja startnih paketa za sve nas jedva smo našli slobodno parkirno mjesto. Kad smo se parkirali problem je bio platiti isto, jer se plaća mobitelom, a sa našeg mobitela nije išlo. Prva prolaznica nas je častila parkiranjem jer ga je platila sa svog mobitela.

Hvala organizatoru Beogradskog maratona koji nam je izašao u susret i odobrio nižu startninu za članove naše Udruge, kao i Tomi Milanoviću na jako povoljnoj cijeni za smještaj u njegovoj Villi Panorama. Zdravku Mišoviću mogu još jednom reći veliko hvala za koordinaciju vezanu uz ovaj maraton i lobiranje za nižu startninu kao i povoljniji smještaj.
Neka mi ne zamjere svi oni koje ovaj put nisam spomenuo, a ima ih dosta.

Nisam se snašao sa fotoaparatom koji sam posudio i nosio tijekom utrke, tako da mi nažalost nije uspjelo puno slika prijatelja koje sam slikao.

Pred nama su polumaratoni u Slavonskom Brodu 14.05.2017., zatim u Somboru 21.05.2017., te utrka od 10 km u Kuli 10.06.2017. itd.

100 milja Istre 2017. - 08. - 09.04.2017.

Gašpar Matarić

Spustena zavesa na ovogodisnje izdanje Istre! Bolove vec zaboravljamo ali uspomene ostaju...
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata!
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine !

Dubai maraton, januar 2017.

Tatjana Grahovac
Zbog visine nagradnog fonda i prilično ravne staze koja ga svrstava u najbrže na svetu, Dubai maraton je izuzetno interesantan maratonskoj eliti (1st place 200 000 $, WR 100 000 $ extra) kojoj nažalost još uvek ne pripadam ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...

Pretoplo za nekoga ko je došao iz debelog minusa, uz visoku vlažnost vazduha (da ne m'reš dihat), sa jako malo publike i skoro kamernom atmosferom, razlozi su zbog kojih se nije ni mogao postići neki bolji rezultat, što nije ni bilo u planu.
Sve u svemu, najžalije mi je što more ne videh nigde duž staze.
No, jedan izuzetno težak maraton je iza mene i jos jedna medalja je moja!

Hvala Daniel za zadnjih nekoliko km

Postao sam (polu)maratonac

Zoran Nikolić

Ove godine sam istrčao 3 polumaratona ( Sombor, Odžaci i Apatin ) i jednu deonicu 17,7 km. ultramaratona Apatin - Osijek. Pa da krenemo od početka. Kada sam u jednom razgovoru sa Milanom Kovačić saznao da je on prošle godine trčao polumaraton u Somboru, meni je odmah sinula ideja da bih i ja to mogao učiniti. Nikada pre tog polumaratona nisam trčao više od 10 km. u jednom komadu ali sam verovao da ja to imam u nogama i naravno nisam pogrešio. U martu sam počeo sa pripremama a u aprilu je sledila i prijava za moj prvi polumaraton. Uzbuđenje je sve više raslo kako se polumaraton približavao. Na dan utrke, uzbuđenje je dostiglo vrhunac, jedino što mi je malo pokvarilo raspoloženje je bila kiša koja je padala to jutro. Na svu sreću, kiša je stala pred sam početak utrke i uslovi za polumaraton su bili skoro idealni. Kada sam počeo trčati napravio sam jednu veliku pogrešku, prvi krug od 7 km. sam trčao prebrzo tako da za sledeća dva kruga skoro pa nisam imao snage. Ipak, uspeo sam nekako da se izborim sa tim i da završim utrku. Osećaj ulaska u cilj i primanje finišerke medalje je bio neopisiv. Sve me je živo bolelo ali to je bilo manje važno, bitno je bilo da sam ja uspeo da istrčim polumaraton. Tada sam mislio da je to jedini polumaraton koji ću ja istrčati ali sam se prevario, to je bio samo početak mog trčanja. U septembru je usledio i moj drugi polumaraton. U Odžacima su bili potpuno drugi uslovi od onih u Somboru, sunčano i toplo vreme nije bilo baš idealno za nas trkače. Nažalost, ponovo sam napravio istu pogrešku kao i u Somboru, prvih 10 km. sam išao previše brzo i po tom toplom vremenu nisam imao snage za finiš, poslednjih 3 km. sam čak morao malo i hodati. Ipak sam uspeo da istrčim polumaraton u podnošljivom vremenu i to ispod 2 sata. Tada sam pripreme za polumaraton shvatio malo ozbiljnije. Počeo sam trenirati skoro svaki dan i to planske pripreme. Za polumaraton u Apatinu sam bio najbolje pripremljen. Po prohladnom i maglovitom vremenu uspeo sam da istrčim moj najbrži polumaraton. Ovoga puta nisam napravio pogrešku iz predhodna dva polumaratona tako da sam celi polumaraton istrčao u jednom ritmu bez usporavanja, čak sam imao snage i za završni šprint posle kojeg sam umalo pokidao rame ( udario sam u cilj ) ali ta bol je na svu sreću brzo prošla. Posle polumaratona u Apatinu sam se učlanio u Ark Somaraton i sada sam njihov ponosni član. Usledio je ultramaraton Apatin - Osijek ( ja sam trčao drugu izmenu štafete od 17,7 km. od granice do Bijelog Brda ). Kada sam saznao za tu utrku nisam imao važeći pasoš ali želja za trčanjem je presudila. Napravio sam pasoš i tada sam bio spreman za učešće. Trčao sam u štafeti od 3 člana sa Tijanom Kabić i Milanom Kovačić. Zauzeli smo odlično 5.mesto u konkurenciji 24 štafete. Prvi put sam celu moju deonicu trčao u prijatnom društvu. Za vreme utrke, temperatura je celo vreme bila u minusu ali to nije bio nikakav problem pošto nisam imao vremena da mislim o tome. Na kraju smo svi uspešno istrčali svoje deonice i zasluženo dobili finišerske medalje. Sada sledi kratka pauza a sredinom januara počinju pripreme za moj prvi maraton. Rezultati mojih utrka : 15.05.2016. Somborski polumaraton ( 1 sat 46 minuta 57 sekundi ) , 25.09.2016. Odžački polumaraton ( 1:55:35 ) , 23.10.2016. Dunavski polumaraton ( 1:43:28 ) i 18.12.2016. Ultramaraton Apatin-Osijek 17,7 km. ( 1:26:36 ). U 2017. godini planiram da istrčim svoj prvi maraton tako da se i ja mogu nazvati MARATONCEM, za sada sam samo polumaratonac.

Moć ljudske solidarnosti.

Milan Stepanović

Danas je godina kako smo na FB pokrenuli priču o Lazaru Rišaru, koja se spontano pretvorila u široku akciju za pomoć mladom somborskom maratoncu (prilog je, dapodsetim, samo na ovoj stranici imao blizu 22.000 lajkova i oko 15.000 šerovanja). Pre samo godinu Lazar je živeo u ledenoj i vlažnoj iznajmljenoj sobici na periferiji Sombora, bez ličnih stvari, u dotrajaloj odeći i obući, bez sportske opreme, često bez hrane, bez posla i bez ikakvih sredstava za život. Za svega nekoliko meseci, zahvaljujući najviše pomoći koju su mu uputili prijatelji sa FB, Lazar je postao vlasnik garsonjerice u savremenoj stambenoj zgradi. Stančić mu je opremljen novim nameštajem i najsavremenijim kućnim aparatima, pa je to sad topao i udoban kutak za njegov boravak (a konačno se našlo i mesta za njegovih 70-tak medalja i pehara). Lazar danas ima dovoljno odeće, obuće i sportske opreme, već pola godine je redovno zaposlen i ima svoju platu, kao i trenera koji nadgleda njegov sportski razvoj. Letos je bio mesec dana na moru – dve nedelje u Čanju (u Crnoj Gori) i dve nedelje na Krfu (u Grčkoj), trčao je (polu) maratone u Parizu, Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Somboru… Dobio je nagradu „Volja čini čuda“ u Vršcu, bio je u poseti Valjevu…

Njegov život danas ide sigurnom stazom. Na izmaku stare godine Lazar se, dečački iskreno i srdačno, kako on to jedino ume i zna, ZAHVALJUJE još jednom SVIMA koji su mu pomogli da svoj život, u ovoj 2016. godini, konačno dostojno sredi, a pre svih – prijateljima sa FB, medijima koji su pisali ili pravili priloge o njemu (posebno Tatjani Vojtehovski sa Prve TV i Ivani Miljković sa RTS), svojim drugarima iz ARK „Somaraton“, preduzeću „Farm & Land“, kao i svim dobrim ljudima, znanim i neznanim, koji su mu, prema svojim mogućnostima, pomogli. Ovog upornog mladića i sportistu zajednički smo izvukli sa potpune margine života, iz najsurovije bede i nemaštine, a mnogima je priča o Lazaru vratila veru u smisao ljudske solidarnosti i snagu čiste duše. To je ono što mi ovu, inače lično sumornu godinu, ipak čini smislenom. Hvala, dobri ljudi!

ULTRAMARATON NA MINUS TRI.

2. Prekogranični ultramaraton Apatin - Osijek 50 km. - 18.12.2016.

>>> Rezultati

Edvard Halas

Da li znate kako je trčati 50 kilometara na -3 po sivim, pustim ravnicama Srbije i Hrvatske ? Dobro je i pametno što ne znate, nas par desetina smo odlučili juče da probamo da vi ne biste morali.

Usne osvežavate jezikom dok one svakim korakom pokušavaju da se zalede. Lice vam se koči a vi pokušavate da se izborite sa umom koji šalje signale celom telu da vas ukopa strah jer će se zalediti, stomak i prostata vam govore svakim zamahom noge, ovaj dan ćeš pamtiti do kraja života. U glavi su vam neprekidno misli da šta god da vam se desi, neće bti samo samo za danas, biće zauvek, preozbiljno je.

Kada vas uhvati prva trkačka kriza, hvatate se za gel, a on je postao lepak koji ne želi da izađe iz tube, zamrzao se, ne želite da stanete, morate ga stiskati iz sve snage dok se borite za vazduh u trku. Kada ožednite, a od hladnoće to se i ne dešava (setite se samo da morate piti vode svakih 5 km) - voda je hladna toliko da tera na povraćanje, naravno, ponovo, jer se pije u trku.

Na vašem putu imate zacrtane planove, i svako koga vidite ispred, ili je pored vas, vam je konkurencija, morate uz sve gore navedeno ostati smireni i ne raditi ništa što će vam ugroziti vaš plan. To znači da uz svo to sivilo to vas čini da se osećate još usamljenije.
Svakim kilometrom preovladavajući osećaj postaje da sve što želite je da se na momenat osetite da niste potpuno sami, i da će svemu doći kraj, potrebna vam je bilo kakva toplina.

A onda dođe vaša štafeta, i trči pored vas i odjedanput fokus se menja, shvatate kako se i u najsivljim i najdepresivnijim momentima čuda ipak dešavaju, ako ste dovoljno uporni. Idete zajedno, gazite i sve vam postaje mnogo lakše, iako se noge pune sve više hladnim olovom. Pokušavate da kažete štafeti kako ste ponosni na njega jer trči kao švajcarski sat i radi sve po dogovoru, ali se bojite da ćete izgubiti energiju, ili ureći nešto, prehladno je. Samo u sebi održavate osećaj zadovoljstva koji vam sada postaje gorivo i vaše sigurno mesto, krize su sve žešće, i polako na satu viidite da imate još 20km. Uviđate da stižete ljude polako, otpadaju jedan po jedan kako ste i računali, vaši planovi se obistinjuju. Shvatate da ste sve savršeno isplanirali.

Ostajete sami, i ispred vas je samo još jedna štafeta - hrvatska. On vas pogleda i pita kako ste, kako inače trčite, u tom momentu, popuštate, znate da više niko ne može da vas stigne, potrebna vam je ljudska toplina. Pričate sa njim. Otkrivate da trčite isto u sekund sve, i polumaraton i maraton. On vas bodri da izdržite, ubrzavate jer vas koleno i list noge neverovatno bole a put je sve duži, a distanca sve kraća, želite samo da sve prestane što pre.

Kada prođete kroz cilj, ne možete da shvatite da ste upravo toliko pomerili svoju granicu da više ništa nije isto. Krenuli ste kao jedan čovek, a završili ste kao potpuno neko drugi. Ne možete nikako da se uhvatite u tok misli tog novog čoveka, u isto vreme vas plaši taj čovek ali mu se i divite. Povredio vas je neverovatno, a sve što vam je rekao, nije lagao ni jednu jedinu reč. Znate da je to bila igra poverenja od samog starta. Srce je tu samo da vas iznese da tom čoveku nikad ne prestanete da verujete. Ni kada je najgore.

Ja sam još uvek tamo. Nisam se vratio. Nisam više isti. Nisam više ni sličan.

Svi ljudi koji su juče prešli 50 kilometara za mene su braća do kraja života.

Kada znate da što ste išli sporije sve je bilo proporcionalno teže, ne možete nikoga gledati sa visine, naprotiv, shvatate da ste od svih njih vi možda najveća kukavica jer ste među prvima pobegli.

Spartanci, kažem vam. Pravi. Ljudi od čelika. Nepobedivi. Svi do jednog.

Tako izgleda Ultra Apatin-Osijek.
Eto.