Novi SoMaratonci/ke u 2019.
Heroji našeg malog grada... San Dra, Ana Kasap, Sanja Milosevic, Daniel Ivana Šokac, Kristina Gudelj, Dragan Kasap.
Mirko Erdelji
Počelo je to pre otprilike godinu dana, skupivši se nekih desetak rekreativaca u stalnoj postavci koji su želeli da učine nešto za svoje zdravlje ili pak da malo poboljšaju svoje trkačke mogućnosti. U glavnom svi bez nekih posebnih trkačkih mogućnosti. I doguraše oni za šest meseci do svog prvog ili drugog polumaratona. I kao što uvek praktikujem, napravismo pauzu do sredine novembra. Daniel mi rece:
-Hoću da istrčim maraton.
Iskren da budem, nisam bio za to. Ali bio je čvrst u odluci da isproba. Hajde da pokušamo. Obaveze, mogućnosti, nedostatak vremena nisu išli na ruku, ali sa premalo treninga, sa hiljadu razloga da se ne upusti u ovaj poduhvat, čovek je toliko želeo da istrči i to je uradio. Da je bilo lako, nije, ali poslednji koraci i ulazak u cilj, opravdali su svaku trunku tvrdoglave zelje. Sanja Miljkovic Milosevic, a ko će drugi, čim je čula da će neko trčati maraton, evo i nje. I ona bi da proba. Paralelno trenirajući zumbu, teško je adekvatno je opteretiti, a istovremeno je spremiti za dužinu od sparte do maratonskog polja. Često na granici preforsiranosti i problemima sa svim i svačim. U poslednjem trenutku, smanjeno opterećenje i prateće tegobe ublažene, doprinele su da sa lakoćom prodje kroz liniju cilja. Ivana, krenula je zimus sa njima, ne da bi se spremila za maraton već da se pripremi što bolje za polu. Prativši treninge ovih mučenika, videla je da može i ona. Dugo se kolebala i donela odluku u januaru, ma idem i ja na maraton. I nekako od nezainteresovanosti za ovu ludost, polako želja postade možda i medju najvećim. Maximalna angažovanost i redovnost garantovali su uspeh i lakoću obavljenog zadatka. A da se vratim onom tvrdoglavcu sa početka. Danielu, suprugu. Iako je najodlučniji bio da istrči maraton mnogo je treninge žrtvovao da bi se Ivana spremila, pa po cenu i da sam ne ispuni sopstvenu želju. A sad pitanje,koji bračni drugovi imaju istrčan maraton? Pa imaju Šokci!
Dragan Kasap, poput Sanje, čuvsi za ovu akciju, odmah se odlučio na akciju. Odradivši svaki trening, često sa ogromnim bolom u nogama ili ledjima. Na njegovu nesreću zakači ga virus pred trku. Što mu je dodatno otežalo misiju, ali uspeo je. Ana, žena koja bukvalni u maju nije mogla trcati 200 m, niti km istrčati za 9 minuta. Celu zimu usamljeno je slagala kilometre, kaskajući za ovim adrenalinskim zavisnicima i ispunila svoj cilj prošla kroz liniju cilja polumaratonske distance. I u cilju sačekala svog junaka Dragana. Ko je bio srećniji da li Dragan zbog Ane ili ona zbog njega, teško je reći.
Sandra Menz, nema virusa koji nije pokupila ove zime, a da se nije pojavio na nasem tržistu. Uz brojne seminare... kao da se takmičila sa Danielom ko će imati manje treninga, ali bila je čvrsta kad idu svi idem i ja. Uz minimalne treninge za polumaraton, istrčala je maraton. I dodjoh do onog kontrasa,koji će sve uraditi da ne bude kako ostali rade. Ne, neće ona maraton. Ok. Neće ona više od tri treninga nedeljno. Ok. E onda istrčase neki 25 km. I upita se ona zašto. Pa treniraju zamaraton. I kao malo dete sa sjajom u očima kad mladji brat jede čokoladu, a ja? I tako proba 25 km pa 30. Ubaci ona sama i četvrti trening. Na kraju postane jedna od najredovnijih. I naravno, od one što mrzi trčanje, mrzi vežbe, mrzi trenera koji pametuje, mrzi maraton, istrči Kristina svoj prvi maraton.
I tako u jednom danu, naš grad dobi šest novih maratonaca. Za samo godinu dana treninga više od polovine sa ponosom postadoše maratonci, a da to uopšte nisu ni mislili pre samo stotinak dana.
Ekipa koja je povezana samnom na Garminu može vidjeti da većinu svojih treninga trčim poljima uz Osječku obilaznicu ili poljima oko Tenja. A volim trčati i nasipom prema Kopačevu. Zašto trčim na takvom terenu? Do sada sam operirao obje ahilove tetive. Nisu pukle, ali su dugo bile upaljene i to je prešlo u kronično stanje koje nije išlo na bolje ni nakon dužeg mirovanja kao ni nakon raznih terapija. Da bi mogao nastaviti trčati bez bolova, operacije su na kraju bile rješenje. Prvu na lijevoj nozi imao sam u studenom 2000. godine, te mi je 2001. godina bila najuspješnija. Te sam godine istrčao svoj najbrži polumaraton za 1 h i 16 min, te maraton za 2h i 50 min. Desnu ahilovu operirao sam u listopadu 2006. godine. Sad sam provjerio i nakon te druge operacije do danas pretrčao sam točno 50.655,5 km. Mislim da je tim problemima glavni uzrok bio asfalt kao i moja krupna građa, odnosno rekreativni sam trkač sa cca 85 kg. Beton ili asfalt je najtvrđa i najbrža podloga za trčanje, ali isto tako po mom mišljenju i jedna od najpogodnijih za ozljede. To ne znači da ne treba trčati po takvoj podlozi, ali bi bilo poželjno da se ne odrade svi treninzi po asfaltu. I tenisice tu imaju veliku ulogu. Prvo trebaju odgovarati našem tipu stopala. Sami moramo znati imamo li pronaciju ili supinaciju stopala i prema tome kupiti model koji je za taj tip stopala. Zatim što smo teži i što je veća udaljenost koju trčimo treba nam tenisica sa debljom petom kako bi se smanjio napor ahilove tetive. Određeni modeli tenisica napravljeni su za trkače do 70 kg ili do 80 kg, a neko može imati 100 i više kg. Takve osobe posebno moraju obratiti pažnju kod kupnje tenisica. Mislim da sam jedino kod jednog asics modela vidio da je preporuka za trkače od 95 kg. Takve su tenisice glomaznije i teže od uobičajenih jer im je pretpostavljam glavna funkcija da nas što bolje zaštite od mogućih ozljeda.
