SoMaraton

Udruga zdravo trčanje na 30. Beogradskom maratonu

Ultramaratonac Elvir Rakipović

Još je jedan lijepi maraton i polumaraton iza nas. Imali smo 50 prijavljenih članova naše Udruge i svi koji su stali na start, svoju su utrku uspješno završili. Najstariji član naše Udruge Slavko Vojvodić – Žućo (73 godine) uspješno je istrčao polumaraton kao i najmlađi Luka Rakipović (12 godina). Luku smo „prošvercali“ jer tom uzrastu nije dozvoljeno da trči polumaraton, ali obzirom da njegov stric nije došao Luki smo dali njegov broj. I na odgovornost nas roditelja sa mamom (koja je istrčala svoj šesti maraton) je trčao prvih cca 17 km, a zatim sam uz nešto brži tempo dotrčao do cilja i ponosno preuzeo svoju prvu medalju za učešće na polumaratonu. Nije bilo pritiska na njega, lagano je trčao, ja sam mu kao otac rekao da slobodno hoda ako osjeti potrebu i nakon utrke nije imao nikakvih upala. Irina Brkić (63 godine) najstarija je naša članica koja je istrčala maraton i to joj je treći u godinu dana. Čestitamo Matiji Karši na jubilarnom 10 maratonu, a prvi mu je bio ne tako davno u Istanbulu 16.11.2014.

Najveće čestitke idu našim novim maratoncima, a to su: Darijo Pejin, Robert Pejak, Igor Bednaić, Marko Jurak i Boris Andrlon. Svaka čast i dobro nam došli u „obitelj“ maratonaca. Nije lako istrčati maraton i za njega se treba uporno i redovito trenirati. Maratonci su ljudi iznimnih psihofizičkih sposobnosti i u maratonu nema opuštanja sve dok se ne prođe linja cilja. Uz titule i zvanja koja ovi pojedinci imaju sad si u životopis sa ponosom mogu unijeti i podatak da su istrčali maraton. Svi su oni bili odlučni, strpljivi i uporni tako da su došli do željenog cilja. Mene posebno veseli što je kod većine došlo sasvim slučajno i spontano da istrče maraton. Radi se o ljudima koji ne trče dugo i jednostavno ih je trčanje rekreativnih utrka koje organizira naša Udruga Zdravo trčanje sve zbližilo i povezalo da zajedno idu prema jednom cilju, a taj je bio da se istrči maraton.

Puno nas je i ne mogu sve nabrojati i istaknuti njihov trud i želju da istrče polumaraton i maraton što su svi uspješno odradili. Alen Imširović je popravio svoj PB i ovo mu je drugi maraton. Ena Ević je sa 18 godina istrčala svoj prvi maraton i to u Ateni kao srednjoškolka, a trenutno je student i uz te obveze odlučila se da u Beogradu istrči polumaraton.

Bilo je ovo još jedno ugodno druženje uz trčanje, a sreli smo i bili sa dosta nama dragih prijatelja trkača. Kući smo se vratili sa lijepim uspomenama.

Publike je bilo tijekom cijele staze koja je srdačno bodrila sve trkače. Na startnim brojevima su bila naša imena kao i zastava države iz koje dolazimo. Često nas je publika bodrila izgovarajući naša imena. Meni se najljepši trenutak dogodio na 29 km kad sam trčeći prišao grupi djece koja su ispružila ručice da me pozdrave kao i druge trkače. U jednom su trenu svi naglas vikali Hrvatska, Hrvatska, te Mandžukić, Mandžukić.

Dan ranije prilikom podizanja startnih paketa za sve nas jedva smo našli slobodno parkirno mjesto. Kad smo se parkirali problem je bio platiti isto, jer se plaća mobitelom, a sa našeg mobitela nije išlo. Prva prolaznica nas je častila parkiranjem jer ga je platila sa svog mobitela.

Hvala organizatoru Beogradskog maratona koji nam je izašao u susret i odobrio nižu startninu za članove naše Udruge, kao i Tomi Milanoviću na jako povoljnoj cijeni za smještaj u njegovoj Villi Panorama. Zdravku Mišoviću mogu još jednom reći veliko hvala za koordinaciju vezanu uz ovaj maraton i lobiranje za nižu startninu kao i povoljniji smještaj.
Neka mi ne zamjere svi oni koje ovaj put nisam spomenuo, a ima ih dosta.

Nisam se snašao sa fotoaparatom koji sam posudio i nosio tijekom utrke, tako da mi nažalost nije uspjelo puno slika prijatelja koje sam slikao.

Pred nama su polumaratoni u Slavonskom Brodu 14.05.2017., zatim u Somboru 21.05.2017., te utrka od 10 km u Kuli 10.06.2017. itd.

26. SPAR maraton Budapest, 02.10.2011.

Arpad Šarkezi

Postignuti rezultati maratonaca iz Srbije. http://www.futanet.hu/

Plasman	Prezime i ime	God.	Mesto	Plas. u kat.	Polumar.	Maraton
287	Ćirić Dragan	1951	Novi Sad	2	01:37:51	03:27:46
21	Radumilo Tanja	1982	Novi Sad	2	01:46:13	03:32:37
647	Bzdusok Aleksandar	1972	Zrenjanin	128	01:41:55	03:48:22
691	Šarčević Dragan	1975	Subotica	139	01:41:23	03:50:31
874	Boroja Drago	1953	Novi Sad	35	01:58:52	03:57:58
1058	Tomašević Nebojša	1974	Vrbas	214	02:03:36	04:05:33
1423	Delibašic Bojan	1979	Vrbas	252	02:03:37	04:22:01
1520	Delibašic Igor	1981	Vrbas	268	02:03:37	04:25:54
1910	Šarkezi Arpad	1948	Sombor	36	02:02:26	04:47:12
	Milanović Zarija	1959	Beograd		01:45:15	3:40:05

Moj 4. marathon u nizu nakon pretrčanog prvog u 60. godini života.

Krajem juna meseca dobijem E-mail od Budapest maratona u kome se interesuju o www.somaraton.org.rs i ko uredjuje web prezentaciju. Nakon odgovora gde sam naglasio da je namera ove stranice popularizacija sporta, trčanja, najava trke u okruženju, objavljivanje rezultata sa foto i video materijalom i da sajt nije zvaničan, ne pripada ni jednom savezu.

Sutradan dobijem novi mejl u kome piše dali sam voljan da prihvatim njihov poziv na učešću 26.ŠPAR maratona drugog oktobra o njihovom trošku, sa prenoćištem u hotelu. Naravno ja sam to prihvatio. Popunio sam prijavni list i nakon par dana izvestili su me da sam prijavljen i imam startni broj 5310.

Prvog oktobra vozom sam iz Subotice krenuo za Budimpeštu. U prijavnom centru sam preuzeo broj i sastao se sa Dragom Borojom skim sam imao dogovoreno. Tada je već po program uveliko trajalo Pasta parti, svima su obezbedili po porciju a uz to je išlo i po jedno pivo ili sok.

U hotelu Ibis dobio sam jednokrevetnu sobu, gde su mi uručili jednu karticu za besplatno korišćenje javnog prevoza u gradu u vremenu od 72 sata poklon od sponzora Budapest Card.

Raspremio sam se u sobu i već prilično umoran spremao se pod tuš kada je zazvonio telefon i javljaju da imam posetu. Sišao sam u hol gde sam upoznao mladića po imenu Gergely koji mi saopštava da je on moj pratilac i da ima zadatak da me izvede u grad na večeru u društvu sa jednom TV ekipom iz Argentine, jedna dama novinarka i jedan mladji gospodin kamerman i sa jednim sportskim novinarom iz Finske. Do centra grada smo išli podzemnom železnicom pa nastavili razgledavanje grada. Šetnja nam je trajala nekih sat i po i stigli na obalu Duvana u jedan restoran na plovnom objektu zvanom Columbus Pub. Tu nas je dočekao g. Szoó Attila koji me je i pozvao na učešće na maratonu. Attila nam je rekao da je u društvu trebao da bude i jedan sportski novinar iz Hong konga koji je otkazao zbog toga što su već imali program sa ostalim članovima iz njihove ekipe.

Nakon večere i druženja na moju sreću Argentinka je predložila da se vratimo u hotel taksijem. Ulazim u sobu, sat pokazuje 23 h ... mrtav umoran a sutra me čeka 42 km...

Moj 4. Maraton.

Drugi oktobar, svanuo je lep sunčan dan i već se videlo da će nas za vreme trčanja sunce lepo pržiti. Izlazim iz hotela sportski obučen a ispred već velika gužva ima dosta takmičara slikaju se. Primećujem da u jednoj toj grupi jedan takmičar prstom pokazuje prema meni i počinju da se smeju, nešto komentarišu. Onda shvaćam da su to maratonci iz Francuske koji su pročitali moje prezime sa takmičarskog broja... kad ono isto prezime kao kod njihovog predsednika Države.

Stižem do startnog mesta gde je već prilično velika gužva, jer pored maratonske trke gde je prijavljeno blizu 3700 takmičara ima još dve trke na kraće staze tako da će nas biti na startu oko 16.000. Uspeo sam da zamolim par fotografa da me slikaju za uspomenu i da mi snimak pošalju na mejl kući. Startno mesto je bilo postavljeno po zonama, ja sam startovao iz zoni D, gde je predvidjeno da odavde startovani stižu na cilj u vremenu od 4 do 4:30 h.

Trku pozdravlja zamenik gradonačelnika i tačno u deset sati daje znak za start.

Po planu sam zamislio da ću trčati takav tempo da mi disanje bude sasvim mormalan kao kad redovno hodam i sa takvim tempom ću stići na cilj za oko 4:30 h. Krenuli smo... neopisiva gužva ali se napreduje, video kamere zuje fotoaparati na sve strane i samo škljocaju. Već smo prešli par kilometara kada uočavam da me pretiču, nema veze to je normalno držim svoj tempo i osećam se jak i psihički i fizički. Nema nigde oznake za kilometre. U prvih sat vremena nema interesantnih dešavanja pratim trkače i gledam dali ću prepoznati nekoga. U to vreme sustiže me jedan madjarski maratonac Mišika Molnar koga poznajem od ranije i znam da on maratone završava za manje od 4 sata. Pitam ga koji mu je tempo, za koliko planira da će istrčati, a on kaže da planira 3:50... opa, neće mi valjati ako tako nastavim, ritam je previše brz moram usporiti. Stižemo do parlamenta i evo prve table 15. Km. Sustiže me jedna tamnoputa maratonka, ne od onih koji imaju 30 kg. već lepo gradjena u helankama zategnuta, lepo je gledati... Ubrzo prelazimo preko mosta na Dunavu na drugu stranu i uz reku redjamo kilometre. Uz put muzika razne vrste, dobošari, sastavi sa el.gitarom, simpofijski orkestar, neke trube, a na puno mesta samo muzika razglasa sa ogromnim zvučnicima. Negde oko 17.-og km prestiže me Boroja, a u susret mi dolazi Ćirić Dragan koji je već prošao pola staze.

Stžemo do 20. Kilometra gledam u štopericu još uvek sam brži od planiranog....a evo i kontrolno mesto na pola staze, štoperica kaže 2:02 min, nešto sam brži ali mi ništa ne fali, iako prepone kao da se javljaju, više kod leve noge. Sada već ima oznake na svakih kilometar. Sada je već 12 sati prošao, a sunce lepo prži, primećujem pored puta na jednom displeju 31 C....

Okrepe ima i što idemo dalje sve ih je više. Nude nam pored vode i neki napitak za sportiste, banane, limun, narandže, šećer. Na svakoj okrepi uzimam vode, pa probam sok za sportiste, slatko je i deluje kao da mi prija. Sa sobom sam poneo bonžitu i na 22 km pojedem. Redjaju se table sa oznakama kilometara i primećujem da sada ja počinjem sa preticanjem. Na 25. Km vidim jedna maratonka je na mukama – povraća. Stižem do table 28 km i malo sam se nasmejao, evo još malo pa će trideset a onda su već kilometri sve bliži cilju. Okrepa je na tridesetom kilometru i tu otvaram gel napitak što biciklisti koriste i uz puno vode uneo u organizam. Na 32 km prelazimo ponovo preko mosta odnosno vraćamo se na Peštansku stranu. Tu je mali uspon ne duži od 100 metara i odlučim se da taj deo ne trčim da bi sačuvao snagu. Stižem do 35 kilometra, vidim na asfaltu leži jedan maratonac dobija infuziju od doktora, pored njih motor sa oznakom za hitnu pomoć. Sustižem Mišiku, hoda... neće biti kod njega planirani tri i pedeset. Gledam u štopericu, 3:24, šest minuta sam brži od planiranog vremena. Ništa mi ne fali nemam grčeve nemam bolove, a i duševno se dobro osećam. Ovde prestižem već pomenutu crnkinju....Kod table koja pokazuje 36 km je okret i napuštamo Dunav ide se u grad prema cilju. Tu vidim ispred mene na 50 metara Santo Davida mladog sportskog novinara madjarske državne televizije koji trči svoj prvi maraton – slikali smo se za uspomenu na pasta parti prethodni dan. Namera mi je da ga sustignem pa bi bilo lepo da malo trčimo i zajedno. Ide trideset sedmi km, ne sustižem ga razmak je ostao isti. U stomaku osećam čudni osećaj.. muka mi je, shvaćam da mi je onaj slatki napitak ipak nije prijalo... sve mi je lošije. Prolazim 39. kilometar, gledam u štopericu, nije loše vreme, ali džabe, shvaćam da nemogu dalje, muka mi je u stomaku, odlučim da neću više trčati, preostalih tri kilometara ću prepešaćiti. Ni pešaćenje mi baš neprija. Pored staze puno ljudi, navijaju, bodre me. Vidim puno turista ispred nekog lokala sede na ulici a jedna devojka u ruci drži kriglu piva, odem kod nje uzimam tri gutljaja pokušam razbiti muku u stomaku. Nažalost ni pivo nije pomoglo, ali sam zato pobrao simpatiju od društva. Tako šetajući obilazim tablu 42 km vidim obeleženi finiš 100 metara, pokušam bar ovaj deo da trčim ali brzo sam odustao i šetajući ulazim u cilj, pritisnem štopericu a ona pokazuje 4:47:12. Iza mene još uvek stižu, vremenski limit je pet i po sati.

Jedna devojka mi kači oko vrata veliku učesničku medalju, preko razglasa mi čestitaju. Dobijam i paket u kome je čokolada, banana, keks, voda, pivo... a meni niti do jela niti do pića. U parku sednem na travu pored mene jedan švedjanin i jedan norvežanin, upoznali smo se i pričali nekih pola sata kako je ko savladao maratonsku stazu. Pored mene prolazi Stojanovski Jovica iz Skoplja i on se žali da ga je mučio stomak.

Ovo je priča mog 4. maratona, nije tako ni loše a izgledalo je da će biti mnogo bolje.

100 milja Istre 2017. - 08. - 09.04.2017.

Gašpar Matarić

Spustena zavesa na ovogodisnje izdanje Istre! Bolove vec zaboravljamo ali uspomene ostaju...
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata!
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine !

Dubai maraton, januar 2017.

Tatjana Grbović
Zbog visine nagradnog fonda i prilično ravne staze koja ga svrstava u najbrže na svetu, Dubai maraton je izuzetno interesantan maratonskoj eliti (1st place 200 000 $, WR 100 000 $ extra) kojoj nažalost još uvek ne pripadam ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...

Pretoplo za nekoga ko je došao iz debelog minusa, uz visoku vlažnost vazduha (da ne m'reš dihat), sa jako malo publike i skoro kamernom atmosferom, razlozi su zbog kojih se nije ni mogao postići neki bolji rezultat, što nije ni bilo u planu.
Sve u svemu, najžalije mi je što more ne videh nigde duž staze.
No, jedan izuzetno težak maraton je iza mene i jos jedna medalja je moja!

Hvala Daniel za zadnjih nekoliko km

Page 11 of 20

Start
Prev
6
7
8
9
10
11
12
13
14
15
Next
End

Somaratonci kroz objektiv:

Aktivnosti: