100 milja Istre 2017. - 08. - 09.04.2017. 
Gašpar Matarić
Spustena zavesa na ovogodisnje izdanje Istre! Bolove vec zaboravljamo ali uspomene ostaju...
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata!
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine !
Na startu 330 odvaznih iz 27-28 drzava, oprema se proverava, tapsanja po ramenima kao znak podrske, prijateljsko okruzenje i cudno poverenje koje zraci medju svim ovim ljudima. Nekako mi to postaje razumljivo kada me u nekoj zabiti na stazici ne siroj od pola metra , debelo posle ponoci, pretice takmicar koji zastane priupita te da li si OK, tek posle potvrdnog odgovora covek odlazi a tebi je lakse jer znas da ako ti se bilo sta desi imas nekog takmicara iza koji ce dati sve od sebe da ti pomogne. Pakovanje u autobuse i pravac start u Labin. Preteci iznad nas se nadvija Ucka koja je najvisa tacka trke 1400 mNV, polu zabrinuti italijan me cima za rukav i gledajuci prema vrhu promuca Ucka a ja mtrav ladan potvrdjujem kao da me pitao jer tamo afterparty dok zabrinuto gledam na Vojak. Razmak stanica oko 14 km u proseku i puno i malo. Sto blize cilju nekako je to sve duze i duze. Danijel i Alfred u maniru ozbiljnih trkaca sa lakocom odlaze vec na prvim stanicama a ja ostajem da vodim bitku sa usponom i stapovima koje nisam do tada koristio. Non stop sam bio u nekom polu osamucenom stanju,poceo sam da sumnjam da je ovo bas pametno i bio sam vec na 40-om km spreman da odustanem. Otkrio sam da razlog mog stanja moze biti samo prilicna visina i stapovi koje sam koristio i time nesvesno trosio preko potrebni kiseonik i rnergiju. Mrak je uveliko bio kada sam zavrsio sa usponom. Nadrealne scene povorke ljudi sa lampama na glavama u mrkom mraku koji se penju u oblake je svakako momenat koji se pamti. Bio je tu i jedan momak iz amerike u 'robinzonskom' fazonu ,koji je citavu trku izgurao u japankama. Obilazili smo se tokom cele etape i uvek mi je mamio osmeh na lice svojom pojavom. Okrepne stanice fantasticne, ljudi ljubazni i voljni da ti pomognu, hrane raznorazne u izobilju. Video sam da mi je bolje,zglobovi izdrzavaju i narednih 60-ak km je bila 'kontrolisana eksplozija dinamita u nogama'! Sve mi je krenulo ! I gore i dole,preko potoka, milina. I onda na 103. km u Humu krah. Stao sam na tri minute da popijem supu i osetim da me u obe butine hvata grv. Noge nisam savijao do kraja trke. Uzbrdo jos nekako ali nizbrdo-agonija. Sreca da sam imao stapove ili bi morao odustati. Imali smo podrsku nase ekipe na pojedinim stanicama i znali smo gde se ko nalazi. Dvojac koji je otisao napred je gurao sve po planu a moj plan se sveo samo doci do cilja. Uvek nam je onaj deo sa Uckom do Buzeta bio nejtezi i izgledao najopasniji ali su se i 'pitoma' brda oko Motovuna,Groznjana,Huma pokazala bas zahtevna sa svojih 400-tinjak metara pa nekoliko puta gore dole. Svakako su nezaboravni momenti kada prvi takmicari na stazi od 110 km prolete pored tebe. Jednostavno moras stati pored stazice da ih propustis a aplauz se otme sam od sebe. Idilicna svitanja,krajolik, sume nisam zapazao jer stici na cilj je postala opsesija. Agonija je zavrsena posle 40 sati sa 60 minuta spavanja na klupi, ali opet nedovoljno da ti skine osmeh sa lica nakon ulaska u cilj i velike finiserske medalje sa crvenom trakom oko vrata!
Sve cestitke Alfredu i Danijelu jer zavrsiti trku za 30 sati, rekreativno se baveci ovim sportom, je stvarno fenomenalan rezultat, Danijel je bio najbolje rangirani predstavnik Srbije ove godine !
ali se eto, nekim slučajem nadjoh na stazi. Iz mog ugla, Dubai maraton je ipak jedan prosečan dogadjaj u svakom smislu...
Ove godine sam istrčao 3 polumaratona ( Sombor, Odžaci i Apatin ) i jednu deonicu 17,7 km. ultramaratona Apatin - Osijek. Pa da krenemo od početka. Kada sam u jednom razgovoru sa Milanom Kovačić saznao da je on prošle godine trčao polumaraton u Somboru, meni je odmah sinula ideja da bih i ja to mogao učiniti. Nikada pre tog polumaratona nisam trčao više od 10 km. u jednom komadu ali sam verovao da ja to imam u nogama i naravno nisam pogrešio. U martu sam počeo sa pripremama a u aprilu je sledila i prijava za moj prvi polumaraton. Uzbuđenje je sve više raslo kako se polumaraton približavao. Na dan utrke, uzbuđenje je dostiglo vrhunac, jedino što mi je malo pokvarilo raspoloženje je bila kiša koja je padala to jutro. Na svu sreću, kiša je stala pred sam početak utrke i uslovi za polumaraton su bili skoro idealni. Kada sam počeo trčati napravio sam jednu veliku pogrešku, prvi krug od 7 km. sam trčao prebrzo tako da za sledeća dva kruga skoro pa nisam imao snage. Ipak, uspeo sam nekako da se izborim sa tim i da završim utrku. Osećaj ulaska u cilj i primanje finišerke medalje je bio neopisiv. Sve me je živo bolelo ali to je bilo manje važno, bitno je bilo da sam ja uspeo da istrčim polumaraton. Tada sam mislio da je to jedini polumaraton koji ću ja istrčati ali sam se prevario, to je bio samo početak mog trčanja. U septembru je usledio i moj drugi polumaraton. U Odžacima su bili potpuno drugi uslovi od onih u Somboru, sunčano i toplo vreme nije bilo baš idealno za nas trkače. Nažalost, ponovo sam napravio istu pogrešku kao i u Somboru, prvih 10 km. sam išao previše brzo i po tom toplom vremenu nisam imao snage za finiš, poslednjih 3 km. sam čak morao malo i hodati. Ipak sam uspeo da istrčim polumaraton u podnošljivom vremenu i to ispod 2 sata. Tada sam pripreme za polumaraton shvatio malo ozbiljnije. Počeo sam trenirati skoro svaki dan i to planske pripreme. Za polumaraton u Apatinu sam bio najbolje pripremljen. Po prohladnom i maglovitom vremenu uspeo sam da istrčim moj najbrži polumaraton. Ovoga puta nisam napravio pogrešku iz predhodna dva polumaratona tako da sam celi polumaraton istrčao u jednom ritmu bez usporavanja, čak sam imao snage i za završni šprint posle kojeg sam umalo pokidao rame ( udario sam u cilj ) ali ta bol je na svu sreću brzo prošla. Posle polumaratona u Apatinu sam se učlanio u Ark Somaraton i sada sam njihov ponosni član. Usledio je ultramaraton Apatin - Osijek ( ja sam trčao drugu izmenu štafete od 17,7 km. od granice do Bijelog Brda ). Kada sam saznao za tu utrku nisam imao važeći pasoš ali želja za trčanjem je presudila. Napravio sam pasoš i tada sam bio spreman za učešće. Trčao sam u štafeti od 3 člana sa Tijanom Kabić i Milanom Kovačić. Zauzeli smo odlično 5.mesto u konkurenciji 24 štafete. Prvi put sam celu moju deonicu trčao u prijatnom društvu. Za vreme utrke, temperatura je celo vreme bila u minusu ali to nije bio nikakav problem pošto nisam imao vremena da mislim o tome. Na kraju smo svi uspešno istrčali svoje deonice i zasluženo dobili finišerske medalje. Sada sledi kratka pauza a sredinom januara počinju pripreme za moj prvi maraton. Rezultati mojih utrka : 15.05.2016. Somborski polumaraton ( 1 sat 46 minuta 57 sekundi ) , 25.09.2016. Odžački polumaraton ( 1:55:35 ) , 23.10.2016. Dunavski polumaraton ( 1:43:28 ) i 18.12.2016. Ultramaraton Apatin-Osijek 17,7 km. ( 1:26:36 ). U 2017. godini planiram da istrčim svoj prvi maraton tako da se i ja mogu nazvati MARATONCEM, za sada sam samo polumaratonac. 
Danas je godina kako smo na FB pokrenuli priču o Lazaru Rišaru, koja se spontano pretvorila u široku akciju za pomoć mladom somborskom maratoncu (prilog je, dapodsetim, samo na ovoj stranici imao blizu 22.000 lajkova i oko 15.000 šerovanja). Pre samo godinu Lazar je živeo u ledenoj i vlažnoj iznajmljenoj sobici na periferiji Sombora, bez ličnih stvari, u dotrajaloj odeći i obući, bez sportske opreme, često bez hrane, bez posla i bez ikakvih sredstava za život. Za svega nekoliko meseci, zahvaljujući najviše pomoći koju su mu uputili prijatelji sa FB, Lazar je postao vlasnik garsonjerice u savremenoj stambenoj zgradi. Stančić mu je opremljen novim nameštajem i najsavremenijim kućnim aparatima, pa je to sad topao i udoban kutak za njegov boravak (a konačno se našlo i mesta za njegovih 70-tak medalja i pehara). Lazar danas ima dovoljno odeće, obuće i sportske opreme, već pola godine je redovno zaposlen i ima svoju platu, kao i trenera koji nadgleda njegov sportski razvoj. Letos je bio mesec dana na moru – dve nedelje u Čanju (u Crnoj Gori) i dve nedelje na Krfu (u Grčkoj), trčao je (polu) maratone u Parizu, Beogradu, Novom Sadu, Osijeku, Somboru… Dobio je nagradu „Volja čini čuda“ u Vršcu, bio je u poseti Valjevu…
