Jungfrau maraton: tila bi napisati par riči za tu lipotu… da ne držim sve u sebi. 
Posle 6 godina evo me opet na Ohridskom "maratonu"(30km), jubilarnom, tridesetom. Sećanja nisu izbledela, tačno sam znao gde idem, takva staza, brutalno teška ali prelepa, ne može se zaboraviti. Trci je prethodilo nedelju dana prelepog letovanja na licu mesta. Start je u Svetom Naumu tčno na liniji granice izmedju Makedonije i Albanije a cilj na rivi u Ohridu. Dan trke, pljušti kiša. Autobusima nas nose na start u Naum istim putem kojim se vraćamo trčeći. Autobusom put od 30km traje više od sat vremena, žestoke uzbrdice, nizbrdice, serpentine i od kiše klizav put, šoferi su u ozbiljnim mukama. Javlja mi se sitna zla radost gledajući lica ostalih trkača koji su tu prvi put, na kojima se javljaju znaci panike kad shvataju da ovim putem se trči natrag. Do kraja nekoliko ljudi povraća u autobusu, ni ja nisam daleko ali uspevam da se suzdržim. Kad su nas na kraju apokaliptične vožnje istresli do starta je ostalo još više od sat vremena a mi stojimo usred ničega u gaćama i majcama a kiša lije ko iz kabla. Pojavio se dobrotvor u liku nekog debelog policajca koji nam je otključao neki napušteni vojni objekat gde nas je više od stotinu jurnulo unutra. Oronule mračne prostorije sa polomljenim nameštajem ormanima nabacanim djubretom i životinjskim izmetom. Neki trkači su pomislili ovom mestu je svejedno, pa su se i oni pokakili po raznim ćoškovima tako da je ubrzo ceo objekat "mirisao", ja sam pobegao van na kišu. No najzad se porodilo i vreme starta i svi smo jurnuli na čelu sa kenijcima. Posle 10m ravnog naglo skretanje kroz šumu nizbrdo do plaže u Naumu gde se trčalo par stotina metara na ravnom i onda je počelo. Prvo oko 6-7km uzbrdo kroz nacionalni park Galičicu, do vrha. Tamo sam prvi put u životu imao čast da trčim usred kišnog oblaka koji se nasadio na Galičicu i pljušti sa svih strana. Iznenadilo me je koliko je mračno usred oblaka. Onda sankanje nizbrdo i besomučna jurnjava. Kiša i dalje pljušti a na asfaltu teku razni potoci blata, stenja trave i svega. Do nivoa jezera dole, pa opet gore, pa dole pa gore....i tako do rive u Oridu gde smo čašćeni sa celim jednim kilometrom ravne staze do ciljne kapije. Gledam na sat(gledao sam i usput) i skoro da ne verujem 2.24.11. Da mi je neko pre trke rekao da mogu ispod 2 i po sata oma bi potpisao. Nema kategorija a u ukupnom plasmanu sam oko 20og mesta. Šalu na stranu, oni koji me znaju, znaju i to da ja odlično funkcionišem u ovakvim uslovima( u stvari jedva čekam da se poklope ovakvi uslovi), to me inspiriše a i nekoliko dana brdskih treninga za vreme letovanja i kvalitetnog odmora bez karantina, je uticalo na ovaj, za mene jako dobar rezultat. Ovo pisanje možda deluje negativno ali staza je inače zaista prelepa, divlja priroda, šume i čarobno jezero stalno pored, prelepi pejzaži(osim kad se vrtite kroz kišni oblak). Organizacija je pomalo kaubojska ali iz srca sjajnih makedonaca, a nekako tako i priliči ovoj divljoj trci. Biću ja još u Ohridu.VRELI ĐONOVI, 19.6.2016. - Los Angeles, USA
Zoran Maširević
Zoran Maširević i Mark Višnjevski (sa medaljom 35. somborskog polumaratona)
Kalifornijsko leto nije baš najpogodnije godišnje doba za postavljanje ličnih rekorda u trčanju. Pogađate i zašto - mnogo je toplo. U nedelju, 19. juna, na ovdašnje "oceve" (Father's Day), jos pre svitanja seo sam u kola i pošao na još jednu trku. Od rekorda, u Vudli parku (Woodley Park) toga dana su se očekivale jedino rekordne temperature. Na rezultatske rekorde malo je ko mislio. Uostalom, leti se ovde uglavnom trče manje trening trke, kako bi se očuvala forma za vrhunac sezone, koji počinje u oktobru nizom od desetak velikih Grand - Prix trka. Sve to kulminira velikom novogodišnjom trkom u centru Los Anđelesa, prvog vikenda u novoj godini.
Kao i obicno u organizaciji ABWR (A Better World Running), trčale su se trke na 5 km (223 ucesnika) 10 km (70) i polumaraton (52). Ukupno, oko 350 takmičara na lepoj, ali užarenoj stazi. Mark Višnjevski, suvlasnik i glavni organizator trka ABWR, imao je odmah jednu dobru i jednu lošu vest za sve nas. Dobra vest je bila da ćemo na stazi umesto uobičajene jedne, imati čak tri vodene stanice. Lošu vest smo već znali - na startu je u 7:30 ujutro temperatura iznosila 97 F, što će reći 36 C stepeni.
Dilema je bila, da li se uopšte zagrevati, ili samo ući u trku i izdzogirati je uz minimalne napore. Ja sam uhvatio parče hladovine i malo se rastegnuo, tek da ne bude da sam direktno sa parkinga ušao u trku. No, i tih nekoliko istezanja bili su dovoljni da mi orose čelo. Kroz glavu su mi smesta protrčale dve misli, jedna dobra i jedna loša. Uh, dobro je da trčim samo 5 km, bila je prva misao, propraćena drugom, šta meni sve ovo treba? Siguran sam da je ovo pitanje koje je svaki rekreativac, a verovatno i profesionalac, postavio sebi bezbroj puta. Odgovor je uvek isti - trčim zato što hoću, a ne zato što moram. Na kraju krajeva, trčim zato jer postoji ova trka na koju sam danas dobrovoljno došao. Šta više, ne bih je ni za sta na svetu propustio. Ko trči, shvatiće - ko ne trči, bolje da ovo dalje ne čita...
Moji "anti-sportski" prijatelji me često pitaju da li ja zaista toliko volim trčanje_Uvek im odgovorim da ja baš nešto i ne volim da trčim, ali mnogo volim kako se osećam posle trčanja. Dakle, postoji neki dublji razlog za svu tu muku, koji nema nikakve veze ni sa rezultatom, ni sa plasmanom, već pre svega sa ličnim izazovom i spremnošću da se na isti odgovori.
Na startu se nema kud, već samo napred, prema cilju. Tako je bilo i u nedelju. Poslednje trenutke pred start sam kao i obično posvetio "suspendovanju" mozga tj. svih onih negativnih misli koje svaki trkač dobro poznaje, a koje su gore od svake objektivne teškoće. Celu trasu sam poznavao odlično, jer mi je to bila deveta trka na ovoj stazi, koju baš i ne mogu nazvati svojom omiljenom stazom. Postoje četiri kraća uspona raspoređena u nezgodnoj sekvenci, a cela trka završava prolazom kroz podvožnjak, što podrazumeva strmu nizbrdicu, mračni tunel i kratki bolni uspon pre samog cilja. Prethodni najbolji rezultat na 5 km ovde mi je iznosio 23:50, ostvaren još krajem decembra prošle godine.
U trku sam ušao dosta dobro, brzo se pozicionirao i uhvatio svoj standardni dvo-četvrtinski takt koraka i disanja. Da cela stvar bude još teža, postarali su se lokalni požari koji su baš tog vikenda počeli da se šire pustinjskim brdima oko L.A. To je dodatno otežalo borbu za kiseonik. Ipak, bio sam pod utiskom da se svi dobro nosimo pod datim okolnostima. Naravno, svako prema svojim mogućnostima. Bilo je i dirljivih prizora gde su tri generacije iste porodice - deda, otac i sin ili ćerka zajedno trčali istu trku. Uostalom, bila je to praznična nedelja.
Moj prolaz na markeru 1. milje (ovde je sve u miljama, jardima, stopama), je bio vise nego solidan (7:10). Tu sam se malo okuražio i zaboravio na sunce koje je počelo gadno da peče. Na okretištu sam takođe imao svoj, do tada najbrži prolaz na ovoj stazi. Tu sam već bio u blagoj neverici, jer ako nešto teško podnosim, to je vrućina. No, nastavio sam u istom tempu, trudeći se da do kraja utišam svaki unutrašnji dijalog. Znao sam da ako prođem poslednji uspon u svom prirodnom ritmu disanja i ne uđem u agoniju "furnjanja," imaću možda i šansu za dobar rezultat. Kad sam pregurao i to i izbio na završni potez od 500 m, vise nisam gledao u štopericu. U glavi mi je samo bubnjao topot vrelih đonova pomešan sa blago zadimljenim vazduhom, koji je u tom trenutku dostizao 40 C. Uocio sam dva, delimično dezorijentisana klinca, koja su se zalepila za mene, dahćući mi za vrat. Pokazao sam im rukom, da ukoliko trče na plasman, sad je trenutak da me prođu, jer je cilj već sasvim blizu. Jedan me prolazi, drugi se nećka... Napokon stižemo do mračnog podvožnjaka. Silaz, tunel, uspon... Završni trzaj... Bol... Poslednjih 10 m... A onda blaženstvo koje samo prolazak kroz cilj može da donese. Upravo sam završio svoju 68. trku na 5 km za nepune dve godine, koliko se aktivno bavim trčanjem.
Primam svoju "učesničku" medalju ne hajući ni za rezultat, ni za plasman. Posle nekoliko trenutaka saznajem da sam u generalnom plasmanu stigao 12. od 223 takmičara, u vremenu 23:10. Popravio sam svoj najbolji rezultat na ovoj stazi za celih 40 sekundi, istrčavši u vreloj kalifornijskoj rerni tek dvadesetak sekundi sporije od ličnog rekorda. No, u tom trenutku jedino o čemu sam mogao da mislim je bila voda... Ili, bilo šta hladno i tečno...
Imao sam još toliko snage da Marku i njegovoj devojci Mišel, sa kojom već petu sezonu uspešno vodi ABWR, poklonim dve medalje sa jubilarnog 35. somborskog polumaratona iz 2014. godine. Sećate se, to su one sa grbom Sombora na poleđini. Dobio sam ih od svog prijatelja Vinka Jankovića, sa zadatkom da se pojave na nekoj kalifornijskoj trci.
Najvredniji rezultat dana ostvaren je upravo u mojoj trci. 16-godišnji blizanci Timoti i Patrik Vels su zauzeli prvo i drugo mesto, istčavši 16:29 i 17:32 - impresivno!
Rezultati:
Najveći podvig dana ostvarila je veteranka Lien Louden, istrčavši svoj jubilarni 100. polumaraton:
Idemo dalje...
