TRKA ZA PLANETU ZEMLJU

Snežana Jovicki

Planeta je ugrožena ljudskom nebrigom, kako skrenuti pažnju na taj problem? Kako izvući omladinu iz stanova i odlepiti ih sa kompjutera? Šta napraviti i osmisliti da bar malo zavole školu i nastavnike a da nije vezano za poklanjaje ocena i bezanje sa časova?Ideja je došla od mojih koleginica koje predaju geografiju i biologiju, dalje je tu zamisao podržao direktor. Prvi put naša Tehnička škola iz Železnika ima zvaničnu trku. Drago nam je da su rekreativci , roditelji sa decom, studenti podržali našu trku. U organizaciji nam je dosta toga nedostajalo, imali smo nalepnice pande, bedževe, lepo vreme i puno dobre volje i elana da se istrči pet kilometara. Mnogi naši učenici nisu motivisani za trčanje, bave se drugim sportovima ili još gore, ne bave se uopšte sportom, vise pred kompjuterima i kafićima, puše ili piju. Ideja je bila upravo to... odvući ih u prirodu i pokrenuti, motivisati za zdrav život i sport, jer je to dobra alternativa ulici, drogi i kriminalu. Napravili smo prvi korak, pobednici sa ove trke revijalnog karaktera učestvovaće na Beogradskom maratonu. Možda će slike i priče iz ove reportaže pokrenuti zrnce ideje i za druge škole . Tehnička škola se zahvaljuje beogradskom maratonu i sajtu trčanje rs. na podršci i saradnji. Očekujemo da će iduće godine u ovo vreme mnogo veći broj učesnika trčati za planetu Zemlju, a da će naših motivisanih učenika trkača biti mnogo više. Učinili smo prvi korak, sve ostalo će biti lakše. Pobednici ove trke-naši učenici, biće učesnici štafetnog maratona na beogradskom maratonu 2016. godine.Krećemo se brzinom puža ka cilju, ali smo se pokrenuli... očekujemo da se naša upornost isplati. Uspela sam da animiram koleginice, profesorke geografije i biologije, dve Jelene, možda sledeće godine bude mnogo profesora i učenika iz drugih škola. Neka naša ideja bude kosmički velika kao poruka za Trku planeta Zemlja, našem gradu potrebni su zdravi mladi ljudi, a o tome moraju da misle i profesori, nezavisno od toga šta predaju jer smo svi pedagozi. Družili smo se u subotu sa decom, potrošili naše privatno vreme. MIslim da kao prosvetni radnici ne smemo da budemo sebični i škrtarimo na račun neke velike ideje i cilja za dobrobit školstva, naravno, to je moje usamljeno mišljenje i pravo da mislim kako nastavnik treba da bude i prijatelj učenicima. Razmislimo koliko neko dete u budućnosti može da ima koristi od neke akcije nastavnika koja se dešava van škole, pokušajmo da ne budemo sebični i uskogrudi u posmatranju svoje profesije jer na to nemamo pravo. Uostalom profesija nastavnik, kao i profesija lekara traži žrtve i davanje, nesebičnost, toleranciju i kreativnost. Nadam se da nisam usamljena u svom stavu i dokle god me učenici i kolege podržavaju, kretaću se kosmičkom brzinom prema planeti Zemlji kao nekoj novoj i lepšoj planeti gde će mladi imati bolju i zdraviju budućnost.

7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Tanja Stojanoski

Nakon ultre na 12h na kojoj sam uradila 112km, iako sam ubedjena da sam istrčala 116km, možda sam se zabrojala ili su sudije Zmagu i mene slučajno propustili kada smo od 90 km do 94 km proleteli i ne stajali na okrepi  tada zbog neslaganja oko rezultata gubim volju da jurim do kraja i poslednjih pola sata stajem sa trkom. Suze su bile jače od svega. Bila bih neiskrena da ovo nisam pomenula, jer su svi moji drugari videli kako sam klonula na momente duhom,sto je za mene retkost. Ponavljam,grešim možda a možda i ne. Činjenica da sam imala 3h do kraja trke i da sam za to vreme imala još samo 20km da bih oborila svoj rekord i dobila ludačku snagu jer je pristigao moj drugar Slobiška da mi gundja na bajsu kako idem prebrzo, jer sam na momente isla 5 min 30 sec po kilometru, ali ipak duh i želja za jurnjavom su splasnule.

Rezultat zaista nije bitan, radujem se jer sam se plašila da li ću moći i 50km da uradim, pošto sam jedinu dužinu ove godine imala pre dva meseca i to 35km. Stid me da priznam koliko slabo treniram,neki kilogram viška koji su prouzrokovali žive rane po čitavom telu već od 20- og kilometra, ipak me nisu sprečili da odradim trku jako lepo. Vetar nas je poprilično izudarao, i svi su rekli da nije bilo vreme za rekorde, ali za trku il si spreman il nisi, za ultru pogotovo. Ja ne mogu da opišem rečima zahvalnost i radost kakvu osećam prema svojim prijateljima koji su došli da nas podrže, da trče malo sa nama, navijaju. Zare Ćulibrk koji je trčao sa mnom boga pitaj koliko, Nemanja Slavić koji je došao da odradi trening trčeći sa mnom i stiteći me od vetra, Zdravko Barić koji je trčao mojim tempom i sklanjao ljude ispred nas i podsetio me na one naše kilometre koje smo skupa napravili sa Tonijem po Sloveniji, Moje drage Monini, Nata, Ivan i Nataša, Vera, moj Miljur koji je došao samo da bude sa nama i da nas slika,Disko , Tasa, Andja koji su doneli pivicu za posle trke, Tonči ,Trajčetov sin,moja i tatina uvek verna podrška, nas andjeo čuvar,ekipa Burta iz Bosne koji su završivši svoje trke nastavili da bodre nas ostale punom parom i svojom veselošću nisu nam dozvoljavali da klonemo, Ivanče,Goksijev brat,koji mi je davao gutljaj vode iz flaše,jer vise nisam imala snage ni da je pridržavam,svi oni koji su došli da bodre svoje nisu stedeli glasa da nas hrabre da izguramo do kraja, svi trkači koji su učestvovali i nesebično jedni druge jačali i bodrili rečima podrske, svako je svoju trku trčao, ovo je zaista borba sa samim sobom,u ovoj bici su svi pobednici. Suze su mi puno puta isle kad god protrčavam pored starta i čujem navijanje, zaista nisam znala kako da se zahvalim svim ljudima koji su juče bili tamo i bili deo takve trke, oprastavši se sa drugarima koji su trčali sa mnom,i ne mogavši da ih poljubim jer je vrat i gornji deo ledja boleo ludački, ja sam im ljubila ruke u znak zahvalnosti za svaki metar i minut koji su proveli sa mnom. Pogled na Gogija, na Darka, na Aconija ciju smo porodicu jedva čekali da nas bodre onda kad je najteže pred kraj, na Paju, na svakog onog koji je davao poslednji atom snage iz sebe zarad želje da naprave svoje prve stotke i dobre rezultate mi je davao snage da se borim sa ludačkim bolovima od ojeda i živih rana i ne dozvoljavajuci da kao i uvek ja budem možda i najsnažnija karika koja uvek bodri druge takmicare čak i kada se sama raspada. Ovo teško ko može da razume,a i ne trudite se bolje je. Zbog netreniranja i ručkanja malo više plaćam ceh i nisam oka sklopila, ne zbog bolova u mišićima već rana koje su veće i gore nego kad sam trcala 24h. Andrija, do neba ti hvala što si me dopremio u stan, potpuno sam smetnula sa uma kako bih isla kući nakon trke. Hvala neizmerno svima i molim vas ne zamerite ako sam nekog zaboravila da pomenem, zaista nisam mogla da spavam, ali dok su emocije sveže morala sam da napišem utiske. Srećna do neba što imam tako velike prijatelje u svom životu i ne možete da zamislite kakvu zahvalnost gajim prema svima vama koje sam juče videla. ♡♡♡