SoMaraton

ULTRAMARATON NA MINUS TRI.

2. Prekogranični ultramaraton Apatin - Osijek 50 km. - 18.12.2016.

Edvard Halas

Da li znate kako je trčati 50 kilometara na -3 po sivim, pustim ravnicama Srbije i Hrvatske ? Dobro je i pametno što ne znate, nas par desetina smo odlučili juče da probamo da vi ne biste morali.

Usne osvežavate jezikom dok one svakim korakom pokušavaju da se zalede. Lice vam se koči a vi pokušavate da se izborite sa umom koji šalje signale celom telu da vas ukopa strah jer će se zalediti, stomak i prostata vam govore svakim zamahom noge, ovaj dan ćeš pamtiti do kraja života. U glavi su vam neprekidno misli da šta god da vam se desi, neće bti samo samo za danas, biće zauvek, preozbiljno je.

Kada vas uhvati prva trkačka kriza, hvatate se za gel, a on je postao lepak koji ne želi da izađe iz tube, zamrzao se, ne želite da stanete, morate ga stiskati iz sve snage dok se borite za vazduh u trku. Kada ožednite, a od hladnoće to se i ne dešava (setite se samo da morate piti vode svakih 5 km) - voda je hladna toliko da tera na povraćanje, naravno, ponovo, jer se pije u trku.

Na vašem putu imate zacrtane planove, i svako koga vidite ispred, ili je pored vas, vam je konkurencija, morate uz sve gore navedeno ostati smireni i ne raditi ništa što će vam ugroziti vaš plan. To znači da uz svo to sivilo to vas čini da se osećate još usamljenije.
Svakim kilometrom preovladavajući osećaj postaje da sve što želite je da se na momenat osetite da niste potpuno sami, i da će svemu doći kraj, potrebna vam je bilo kakva toplina.

A onda dođe vaša štafeta, i trči pored vas i odjedanput fokus se menja, shvatate kako se i u najsivljim i najdepresivnijim momentima čuda ipak dešavaju, ako ste dovoljno uporni. Idete zajedno, gazite i sve vam postaje mnogo lakše, iako se noge pune sve više hladnim olovom. Pokušavate da kažete štafeti kako ste ponosni na njega jer trči kao švajcarski sat i radi sve po dogovoru, ali se bojite da ćete izgubiti energiju, ili ureći nešto, prehladno je. Samo u sebi održavate osećaj zadovoljstva koji vam sada postaje gorivo i vaše sigurno mesto, krize su sve žešće, i polako na satu viidite da imate još 20km. Uviđate da stižete ljude polako, otpadaju jedan po jedan kako ste i računali, vaši planovi se obistinjuju. Shvatate da ste sve savršeno isplanirali.

Ostajete sami, i ispred vas je samo još jedna štafeta - hrvatska. On vas pogleda i pita kako ste, kako inače trčite, u tom momentu, popuštate, znate da više niko ne može da vas stigne, potrebna vam je ljudska toplina. Pričate sa njim. Otkrivate da trčite isto u sekund sve, i polumaraton i maraton. On vas bodri da izdržite, ubrzavate jer vas koleno i list noge neverovatno bole a put je sve duži, a distanca sve kraća, želite samo da sve prestane što pre.

Kada prođete kroz cilj, ne možete da shvatite da ste upravo toliko pomerili svoju granicu da više ništa nije isto. Krenuli ste kao jedan čovek, a završili ste kao potpuno neko drugi. Ne možete nikako da se uhvatite u tok misli tog novog čoveka, u isto vreme vas plaši taj čovek ali mu se i divite. Povredio vas je neverovatno, a sve što vam je rekao, nije lagao ni jednu jedinu reč. Znate da je to bila igra poverenja od samog starta. Srce je tu samo da vas iznese da tom čoveku nikad ne prestanete da verujete. Ni kada je najgore.

Ja sam još uvek tamo. Nisam se vratio. Nisam više isti. Nisam više ni sličan.

Svi ljudi koji su juče prešli 50 kilometara za mene su braća do kraja života.

Kada znate da što ste išli sporije sve je bilo proporcionalno teže, ne možete nikoga gledati sa visine, naprotiv, shvatate da ste od svih njih vi možda najveća kukavica jer ste među prvima pobegli.

Spartanci, kažem vam. Pravi. Ljudi od čelika. Nepobedivi. Svi do jednog.

Tako izgleda Ultra Apatin-Osijek.
Eto.

Moj prvi maraton - 5.Reciklažni maraton Novi Sad, 11.12.2016.

Dragoslava Kresanović

Neko sam ko je u trčanju oko četiri godine. I za sve te četiri godine nikad mi nije palo na pamet da trčim maraton. Iako svi trkači pre ili posle završe na maratonu, ja jok. Šta će mi to? Zašto kad sam sve svoje potrebe, ambicije, zadovoljstvo i ugođaj uklopila u polumaraton.

I druga bitna stavka mene kao trkača je: nikad, ali nikad nisam razumela onu čuvenu trkačku – trčim da pobedim sebe! Da pobedim sebe! Šta im to zapravo znači, koliko sam samo puta razmišljala o tome. Znala sam, oni pobede sebe onda kad se ubrzaju, istrče trku za par minuta brže, ma i za par sekundi. Ja sam imala momente kad sam neki polumaraton istrčala brže od prethodnog, i nije da nisam bila zadovoljna time, ali daleko je to od toga da pobedim sebe. Jer zapravo nisam ni znala šta pobeđujem. A te dve minute brže, meni apsolutno nisu značile nište. Bile su samo dve minute manje muke.

Kako dođosmo do priče o maratonu? Nedelju dana ranije ja sam istrčala polumaraton Šaran. Za nedelju dana je Reciklažni. Trčaću verovatno dva ili tri kruga nekih desetak kilometara i meni dosta. Ispunila sam svoj bonus prošle nedelje i na kraju krajeva – ko će nedelju za nedeljom trčati dva polumaratona! Neka hvala. Onda je Slavica samo odjednom, bubnula - ja ću trčati maraton! U prvi mah sam mislila da se zeza, onako u njenom stilu. Jer mi od polumaratona više nismo istrčale, a i na polumaratonu se raspadnemo. Još nismo utrenirane. Na treninzima se više zezamo, kako ko, ja počesto otaljam, hahha. I sad maraton. Prvo sam mislila da se zeza. Ma da istrčaćemo mi to kako da ne, haha. Ali sam onda videla da je ozbiljna. Da se nimalo ne šali. Da je odlučila. Onda sam se i ja uozbiljila. Kad ona može maraton, mogu i ja polumaraton iako sam svoj bonus ispucala prošle nedelje... Super, onda ću ja da trčim polumaraton i onda ću ako budem imala snage još jedan krugić istrčati sa tobom. Toliko sam znala da mogu.

Ostalo je na tome. A forma Reciklažnog maratona je takva, možeš da prijaviš polumaraton ili maraton i istrčiš koliko možeš. Nećeš biti diskvalifikovan i ako ne istrčiš prijavljenu trku nego će ti biti upisano tačno onoliko koliko si istrčao. Neka opuštena varijanta. Idealno da se oprobaš na malo više u odnosu na do sad. Tako sam i zamislila, prijaviću polumaraton, a trčaću malo više. Onda mi javljaju - ali moraš prijavit maraton da bi ti upisali to malo više. Ja kažem - ma baš me briga koliko će upisati, ja ako istrčim 25 ili 30 km to je upisano kod mene za vjeki vjekova.. I dalje ubeđena u svoju odluku prijavljujem polumaraton. Jer nemam hrabrosti da prijavim maraton. Jednostavno to je za mene bilo veliko kao planina. I to se dešavalo sve u petak, dva dana pred trku. Onda se čujem sa Slavicom opet. Šalje ona meni to objašnjenje gde piše da svi koji planiraju istrčati do polumaratona moraju prijaviti polumaraton. A oni koji planiraju istrčati malo više od polumaratona moraju prijaviti maraton. S tim ciljem da i ja prijavim maraton. Ja njoj kažem - neka hvala! Ja ću prijaviti polumaraton i istrčaću možda krug sa tobom, možda dva, i šalim se, možda i 3, 4, 5, ma mogu koliko hoćeš, hahhah, ali to me ne obavezuje da moram. Mogu koliko hoću i mogu kako hoću. Moram imati taj parametar da mogu kako hoću, onda sam opuštena i često, ali često mi se dešavalo u životu da baš tad uradim najviše. Jer kako Slavica reče - I ovde ne moraš. Ništa te ne obavezuje, ali hoćeš. I tako lako izgovori te dve čarobne reči – ne moraš ali hoćeš! Tako lako poništi ono "moram" i tako lako osnaži ono "hoćeš". Tako mi se zalepiše za dušu da sam u momentu znala da hoću.

Postoje dve opcije. Mogu istrčati koliko hoću krugova, maraton je deset krugova, uvek mogu završiti na šestom sedmom i osmom i tako dalje krugu i da opet bude sve u redu, jer istrčaću svakako najviše do sada, biće to svakako uspeh za mene. A postoji i ona druga opcija hoću. I to „hoću“ mi upali lampicu za koju nikad nisma ni znala da imam... Ali hajde da hoću. A zašto da i ne istrčim, a zašto i da ne probam, a zašto da i ne mogu. I onda počinjem da razmišljam. Potpuno oslobođena i komotna, a zamisli da ga istrčim, a zamisli kako ću biti srećna. A zamisli kako ću biti ponosna na sebe. I tako dalje i tako redom sve neke lepe misli i ja sve više i više opijena idejom da trčim maraton, ali da ga HOĆU da istrčim. A onda sam se u jednom trenutku setila Sokolovog puta. To je bila trka koja je nešto htela od mene. Tačno sm znala da nije poenta u tome što je najteža do sada, što je najlepša do sada, bilo je tu još nešto posebno, nešto lično, nešto što sam morala da shvatim, da raspravim sama sa sobom. Onda mi se ona lampica još jednom upali i ja skonta šta je u pitanju. Imam ja tu jednu groznu osobinu, da kad mi je nešto jako teško, ja se samo nešto bunim, rondam, psujem i dramim na sva zvona. A na Sokolu je to bilo toliko očigledno, jer mi je bilo toliko teško. I onda ona lampica zum; i drugi ljudi trče i drugima je teško. I oni umiru, ćute i trpe. Guraju i idu. Neki se čak i smeju a ništa im nije lakše nego meni, nekima je čak i teže, ali ne kukaju. Zašto ja moram da zvonim na sva zvona kad mi je teško. Toliko se bunim da mi je muka od same sebe. Ajd malo da probam kao i drugi. Da stisnim zube i ćutim. I u tom momentu mi proradi mozak. To je to prevazići sebe. To je ono čuveno – Pobediti sebe. Rešiti neku svoju osobinu. To su te dve minute brže koje ja nikako nisam razumela kod drugih. Ovamo se to pokaže kao dve minute, a unutra u tebi cela jedna boraba, za koju niko ne zna, ili zna, ali je niko neće rešitio nego samo ti. Otkrila sam moj problem, otkrila sam moju osobinu sa kojom treba da se suočim. Koju treba da pobedim. U kojoj treba da prevaziđem sebe. Bravo Dragoslava! Trčaćeš maraton, trčaćeš ali ćeš trpeti i ćutati. Da te ne čujem da zucneš. Nego stisni zube i guraj.

I tako srećna kao malo dete znadoh zašto sutra trčim. Šta je moj cilj. I zašto ja to moram. Ne moram nego HOĆU. Srećna presrećna. Zadovoljna i puna energije.

Onda dolazi dan trke. Dan izmišljen, toplo, sunčano lepo. Dobro neko spomenu, Raš sigurno ima dogovor sa Bogom čim kad god je Reciklažni vreme bude izmišljeno lepo i prijatno. Ljudi veseli raspoloženi, nasmejani, puni energije... Trčimo Slavica i ja zajedno, jedna drugu ćemo da ispomažemo, hrabrimo kad posustanemo i sve tako. Tu je i Agi da nam drži tempo. Da ne preteramo, da se nedaj Bože ne ubrzamo previše :) pa posle posustanemo i ne možemo. Sve i de kao po loju. Ljudi trče, vesele se, jedni drugima mašu, glasovi podrške sa svih strana.

Tu je i moja divna, draga Maruška, ona će da vodi program. Rekla sam joj, molim te najavi me tamo kad god protrčim pored trebe, ja ću se onda praviti važna pa ću kao požuriti, a ko zna možda se i ubrzam. I ne da me najavljivala nego je onim Kejom malo malo pa odjekivalo - ajmo Dragosalva, trči, možeš ti to. A onda koa specijalnu posebnu čast me i njena Doda najavljivala. Svaki put je uzela mikrofon od Mare i kad god sam prošla pored njih je rekla - bravo Dragoslabva! I ne da sam trčala nego sam bila sva u elementu u jednom momentu sam prišla i sve ih izljubila.

Prolaze tako krugovi, jedan, dva, tri, četiri, nije mi teško, čak mi je jako lepo, ne boli me ništa, noge me slušaju, ljudi me bodre, galsno naviljaju, ja trčim i stvarno mi je lepo. A ono sunce greje, a obični prolaznici, šetači na Keju nas gledaju, pa se smeju, pa i oni dobace po koju reč podrške. Ma milina.

Prolazim peti krug, gotov polumaraton. Imam utisak kao da sam se tek zagrejala, toliko mi je sve bilo lako. A onda sam samo odjadnom ubrzala, Endomondo je zabeležio da mi je to najbrži kilometar, kanda je to bila posledica saveta moga sina Marka. Kad me video da brinem zbog trke, da ne mogu da spavam samo je rekao - kad istrčiš polumaraton ti nađi u mozgu dugme reset i resetuj se. Onda ćeš biti kao nova, kao da si na početku. Valjda sam tako i uradila, valjda sam se resetovala, samo znam da sam odjednom ubrzala, da sam na trenutak ostavila i Slavicu I Agi i da me Agi opominjala - uspori, nećeš moći izgrurati do kraja.

U tom nekom raspoloženju završavam peti krug. Ni šesti mi nije pao teško. Jeste da sam posustala, malo usporila ali guram. Osmi krug. Trideseti kilometar. Samo sam odjednom osetila da ne mogu više. Naglo. Onako bez upozorenja. Još 12 km. Ne mogu ja to. Ne mogu više. Ne mogu ni da zamislim da ih trčim. Ma ne pada mi na pamet. Neću. Dosta mi je i ovo. Ionako sam istrčala najviše do sada. Čuj 30 km, malo li je. Gotovo je i kraj. Dosta od mene. Ja završavam.

Približavam se mestu gde se skreće u cilj. I tu stoji Mara, na sekundu pre nego se sjurim dole u cilj, kažem joj - gotovo je, ne mogu više, ja sam završila.

Ja ne zam šta je ona u meni videla tog trenutka, ali ja sam u njenim očima videla toliku odlučnost da kad je rekla - nećeš! ja sam stala kao ukopana. U istom tom deliću sekunde kreće sa mnom da trči sve sa mikrofonom. Onda se odvija nešto kao razgovor.

Ja kažem - ne mogu.

ona – možeš!

- Umrurću.

- Nećeš!

- Maro, ti ćeš biti kriva ako ja umrem.

- Nećeš umreti!

- Završiću u Dunavu.

- Završićeš maraton!

Bože, sad mi je to jako smešno, ali tog trenutka je to bilo toliko ozbiljno. Kao da je od toga zavisio život i smrt. I dalje trčim, ne pregovaram više sa Marom, ali znam sad ću kad ponovo naiđem pored skretanja u cilj, samo ću se sjuriti dole i gotovo, kraj. Završila sam trku, može biti i osam i po krugova. I kako se približavam skretanju, ja ne znam, je l meni na čelu pisalo šta smeram da uradim pa su svi uglas povikali - ajde Dragoslava, izdrži. Izdrži. I ponavljali to kao navijeni. Opet nisam imala ni sekund prostora da razmislim. U trenutku se pored mene nađe Goran, zauze Marino mesto i trči sa mnom. I priča i teši me, hrabri i priča mi bajke – kad završiš bićeš ponosna na sebe, pa vidi kako može ovaj, kako može onaj, pa možeš i ti. A onda valjda kad je video da ne reagujem na to onda je počeo, kad završiš možeš jesti sve, ovo, ono, roštilj, a kilogrami sami spadaju, nema ni celulita. A ja ga slušam i ne verujem. Ovim ljudima je stavrno stalo da ja završim maraton. Više nego meni. Čime sam ja to zaslužila? I u meni nastaje preokret. Ima da trčim. Ima da umirem. Ima da se raspadam, ali ću završiti. Niko i nikada nije verovao u mene kao oni sada. Kao oni tu. Trči Dragoslava i ne palamudi. A kao eho mojih misli urlaju oni iz kafića, bodre me, viču iz sve snage. Čuju se do Petrovaradina. Završavam deveti krug. A onda, ja opet ne znam da li je to meni na licu pisalo, ili oni mene toliko dobro poznaju ili šta je drugo bilo po sredi, tek njih nekoliko je stalo ispred skretanja za cilj, poredali se u špalir i zatorili prolaz. Za svaki slučaj da ne odustanem. Jednostavno mi nisu dali da skrenem i završim. Jednostavno moram dalje da trčim. Jednostavno, ja se tu ništa ne pitam. Ima samo da slušam i trčim. I ja mislim oni su ludi. Oni su stvarno ludi. I ja nemam reči. I onda ponovo Mara stupa na scenu, zadnji krug trči sa mnom. Onako u čizmama. I ne da mi da odustanem. Ali ja moram da kažem, onda kada sam na fejsbuku objavila da ću da trčim maraton i da se bojim da neću moći, da ću odustati, ona je samo napisala – ja sam tu. Ceo jedan svemir je stao u te tri reči. Ja sam stvarno znala da je ona tu. I da ne treba ničeg da se bojim. I da će biti sve u redu. Ceo život sam čeznula za te tri reči, za osobom, osobama koje će mi zanati to da kažu. Možda je to umela samo moja majka i sad Mara. Nemam reči. Prodrla je u najskriveniji deo moje duše. I trčim ja taj zadnji krug. Ne da mi više ne pada na pamet da rondam, da dramim, da kukam, da bogarm, jebetam, nego trčim zato što u tom trenutku je jedino bilo moguće da trčim. Mara je tu. Pored mene. Trčim mojim nogama a njenom snagom. Njenom voljom. I njenim srcem.

Postoje tako neki momenti u životu kad nas situacija nadraste. Kad se ti tu više ništa ne pitaš nego samo po inerciji pratiš sled događaja. Slepo izvršavaš.

I samo mi u glavi odzvanja ona euforija glasova, njih nekoliko koji su ostali da me čekaju da završim, da me bodre - izdrži. Izdrži.

I ja moram da izdržim. Ne zbog sebe, nego zbog njih. I ja mogu da trčim. Noge bole, otpadaju ali trčim. U međuvremenu nam se pridruži još jedan dečko, nikad ga do tada nisam videla, ne znam ni kako se zove, samo je počeo da trči sa mnom i sa Marom i da upravlja - diši duboko, ja dišem duboko; digni glavu, dižem glavu; gledaj pravo, ja gledam pravo. Sve sam slušala. Nikad u životi nisam bila poslušnija. Što god su mi rekli sve sam uradila. Tu nije bilo moje glave da nešto misli, buni se, palamudi, tu nije bilo mene, bilo su moje noge kojima je neko drugi komandovao a ja sam bila kao neki odraz neke mene, koju ne poznajem. I tako zadnji okret iza mosta, još samo jedan kilometar, trče dodaju mi vodu, mandarine. U životu nisam osetila da se neko toliko bori za mene kao tad njih dvoje 

idem, nešto mi i pričaju, ne sećam, odjednom ugledam svetla, svetli u mraku displej, cilj, blizu je još sto metar, Mara me uzima za ruku i kaže ajde sad najbrže... i trčim i vidim neku traku, maramu, šta li, neko drži kraj marame sa jedne strane a drugi neko sa druge strane i sad ja kao treba da proletim kroz tu traku, pokidam je i kao sam ja pobednik na maratonu, jer to je privilegija onog prvog ko uđe u ciljnu kapiju. Pa oni su totalno ludi. Pa odakle im toliko mašte, odakle im ideja.

Ne sećam sam trenutka kad sam se sjurila dole i prošla kroz cilj. Bila sam u transu. I završila moj prvi maraton.

Da li sam srećna? Presrećna sam. Da li sam uspela? Uspela sam. Da li sam prevazišla sebe? Jesam. Ali ne sama. Nikad ja to ne bi mogla sama. Oni, ti dragi ljudi, moji prijatelji trkači, su mi pomogli, oni su to uradili. Oni su odreagovali u pravom trenutku i na pravi način. Poneli su me na svojim krilima. I ja sam uspela. i kad sam htela da odustanem, nisu mi dali, i kad sam htela da se pobunim nisma smela. Svojom požrtvovanošću su mi oči otvorili. Pokazali mi put kojim trebam da idem i kako treba da idem. Hvala im do neba.

I kaže neko - kad izgubite veru u ljude samo trčite maraton. A ja kažem - što vam god u životu zasmeta, samo trčite maraton. Sve će se izbistriti i postati jasno.

I da, tog jutra sam napisala - ponestaje mi samopouzdanja, a dobila sam ne samo samopouzdanje, nego enormnu količinu ljubavi, vere, podrške. Ljudi su ti koji nas čine srećnim ili nesrećnim. A ja nisam ni znala kolika sam srećnica, da u jednom danu budem okružena sa toliko divnih ljudi koji su svi zajedno disali za mene.

Pa ljudi obožavam vas

I da, ono možda najvažnije od svega – hrabrost je ta koja me privlači ljudima! To osetim instiktivno, samo na trenutak budem zaslepljena i znam da moram da budem ovde. I ja u mom okruženju imam toliko hrabrih ljudi ali i dve najhrabrije osobe na svetu. Slavica i Marija. Jedna me svojom hrabrošću, mudrošću i inteligencijom inspirisala da se prijavim na ovu trku koja prevazilazi sve moje i očekivano i neočekivana. A druga me svojom energijom iznela.

Svet je divno mesto i ja sam najsre'nija osoba na svetu

i sve vas volim.

Nataša Jovanović, hvala na fotkama, tako si dobro zabeležila svaki momenat

CILJ NIJE LINIJA, CILJ JE OSEĆAJ

13. NOVEMBER 2016, DEVOJKA SA OSMEHOM

Tekst: Dejana Butorac

Kako je bilo istrčati maraton sa 22 godine? Bilo je bolno, ali sjajno…

Posle nepunih godinu dana od kako sam ušla u trkački svet, u taj začarani krug iz kojeg prosto nema izlaza, odlučila sam da se upustim u avanturu dugu 42,195 km i da istrčim svoj prvi maraton.

Istrčala sam dosta trka za 8 meseci (u periodu mart-novembar), i to 19 trka. Istrčala sam planinske trke i do 35 km, bila sam na stazi i po više od 5 sati, pa sam mislila da mi maraton neće predstavljati veliki problem. Mislila sam da sam spremna, a možda ipak nisam bila… Ali imala sam neizmernu želju i volju da to uradim.

U Beogradu, na Adi Ciganliji, 13.11.2016. održavao se 5. maraton i trka podrške osobama sa dijabetesom – “Plavi krug oko Ade”. Odlučila sam da se prijavim za maraton i da budem deo ekipe koja podiže svest o zdravlju, sportu i zdravom načinu života. Na neki način, velik izazov je bio i prijaviti se samo, jer se vodim onim – kada se prijaviš, više nema nazad.

“Kada oklevaš – raste strah, kada se usudiš – raste hrabrost”

Dan pred trku bila sam poprilično nervozna. Brojne poruke podrške i saveta od prijatelja. U stomaku haos, a glava kao bubanj.

Uprkos hladnoći (temperaturi od svega 3 stepena, sa subjektivnim osećajem u minusu) i jakom vetru, trku je startovalo 172 maratonca. Iako je među njima bilo dosta mojih prijatelja, ja sam se osećala prilično izgubljeno, kao da ne znam u šta se upuštam, a i uzbuđeno.

Imala sam dogovor sa prijateljem iz Beograda, Draganom Ćirićem (Zekom) da idemo zajedno, i da ne bi njega, ko zna šta bi bilo. Krenuli smo lagano, Zeka je diktirao tempo koji mi je sasvim odgovarao i koji je bio dovoljan da se brzo ugrejemo i zaboravimo koliko je ustvari niska temperatura. Trčali smo oko Ade, u krugu od 7,7 km i tako 5 i po krugova.

Zeka i Smajli pred start trke.

Odmah u prvom krugu presekao me je oštar bol u tetivi iza kolena desne noge i odmah sam pomislila kako ću očigledno na trci imati problem sa tim, ali samo sam nastavila da trčim kao da se ništa nije desilo.

U džepovima od šuškavca imala sam gelove, magnezijum direkt, C vitamin, maramice i labelo. Ni sama nisam znala gde sam tačno šta stavila. Energetski gel, koji inače ne volim jer je toliko sladak da mi dođe pola litre vode posle njega da popijem, uzela sam na 16-om kilometru. Toliko sam već sva bila utrnula, da sam izgleda izgubila i čulo ukusa, jer gel nisam ni osetila i popila sam svega dva gutljaja vode.

Zeka je bio prilično duhovit, a ni inspiracije za sastavljanje raznih rima, nije mu manjkalo. Trebalo bi ovo da budu odlike svakog pejsera, pogotovo kada je potrebno animirati nekog ko vodi borbu sa prvim maratonom.

Idemo na jedan, dvaa, triii – skok!

Prolaz na polumaratonu (21 km) bio nam je 2h i 10 minuta (ako se dobro sećam šta mi je Zeka rekao). Tada me je prvi put uhvatila panika, pri pomisli da smo tek na pola puta i da treba još toliko da istrčim! Psiha je čudo.

Na 25-om kilometru, opet onaj isti bol, samo znatno jači. Rekla sam Zeki da osetim taj bol, ali nismo se baš najbolje razumeli oko toga šta me boli, pa je on hteo nekim njegovim 尸田暘敕木月戈 potezom da mi pomogne. No ništa od toga, jer je Zekin 尸田暘敕木月戈 potez rešenje za neki drugi bol.

Nastavili smo da trčimo, a bol je odlučio da me prati. Počinjem da paničim, da se nerviram, da se preznojavam od nervoze. Razmišljam kako nije još ni 30-i km, a bol je sve jači i učestaliji. Mislila sam da ću se ugušiti od panike, srce je počelo da mi se steže, a oči pune suza… Zeka je verovatno primetio svu tu moju paniku, ali nije dozvolio da ga to ometa, nastavio je sa šalama i bodrio me.

U jednom momentu tišina, i Zeka se ućutao, a ja ne znam šta ću sama sa sobom, kad će on odjednom “Nemoj misliti da ja ne mogu da pričam, nego, znam kroz šta prolaziš, pa te puštam da se izboriš sa tim u glavi.”

Pitala sam Zeku par puta na kojem smo kilometru, ali evo, apsolutno se ne sećam koji je kilometar bio, čini mi se 30.- 31. km… Stala sam i masirala malo noge sa očima punim suza i puknutim srcem, i rekla sam mu da ću početi da plačem, a on će na to “Neka, plači. Vrišti ako treba. Biće ti lakše.”… A ja, kao kišna godina, suza suzu stiže. I smejem se i plačem. Pričam malo sa njim, malo sama sa sobom, kukam, psujem.

Govorim Zeki da moram staviti slušalice, misleći da će mi muzika skrenuti misli, da bar na trenutak ne mislim na bol koji osećam i da nastavim da trčim. Znak da je to bilo neuspešno jeste taj da ja apsolutno nemam pojma ni koje su pesme išle u plejeru. Slušam muziku a ne čujem je, stiskam šake a ne osetim ih. Hmmm, “A walking death”?

Stajali smo na svakih 50-100 metara. Plačući sam mu govorila “Zašto me ovo boli?! Ne želim da me boli! Hoću da trčim, a ne mogu…”.

Još samo jedan krug, samo 7,7 km

Posle 4h i 15 minuta tabananja, ja sam bila smrznuta, uplakana i mislila sam da mi se svaka kost u mom telu ispomerala. Ali to još nije bio kraj… Ulazili smo u poslednji krug… Od svojih misli jedva čujem kako neko govori “Ajmo Deki, još malo!”… Ja klimam glavom, a u sebi se pitam “Šta sam to sebi uradila sa 22 godine? A lepo su mi rekli da sam još mlada i da imam vremena za maraton!”… “Da li je ovo pokušaj samoubistva?”…

Ali šta je drugo preostajalo tada… Možeš da odustaneš ili da sledeći put prođeš tuda i budeš maratonac. I onda, kada bolje razmisliš, shvatiš da postoji samo jedna opcija, a to je da posle tog poslednjeg kruga, posle 1h i 15 minuta “utrčiš” u cilj i postaneš maratonac.

A onda opet suze, radosnice, pretpostavljam! Pa tako sva izbezumljena i razdražljiva razmišljam da ustvari ništa nije bilo onako kako sam zamislila… Pa se pitam kako ću reći da sam “istrčala maraton”, kada sam jedan dobar deo plačući prešetala…

Ali zar je to uopšte bitno? Jer ja se nisam ništa manje trudila od onih koji nisu stali nijednom ili od onih koji su stali jednom ili dva puta… Jer ja, koja sam trku završila za 5h 31 minut i 14 sekundi, dala sam sve od sebe, kao i oni koji su je završili za 3h, 3 i po h, 4h ili 4 i po h, u skladu sa svojim tadašnjim mogućnostima i pod nepredviđenim okolnostima… Jer sam ja tamo tabanala svojim nogama u krug, i vodila svoju bitku, kao i svi ostali…

Bilo kako bilo, ja sam svoju bitku dobila i svoj cilj ostvarila.

Ne mogu a da ne spomenem da mi je motivacija u poslednjih 100 metara bila to što mi je drug, koji je stajao sa strane, rekao da ću dobiti bedž njihovog skyrunning kluba “Jagnjeća Brigada” ako potrčim do kraja! Heeej, bedž!

Četvrta maratonka grada Sombora i kluba Ark Somaraton. Doduše, najsporija, ali i najmlađa.

Bila sam u 172 maratonca koji su startovali, a na kraju u 150 maratonaca koji su zavrsili trku.

Kako je bilo istrčati maraton sa 22 godine? Bilo je bolno, ali sjajno… Jer kako kažu “Bol je trenutna, a pobeda nad samim sobom je večna”

JUNGFRAU MARATON.

Nikolina Šustić

Jungfrau maraton: tila bi napisati par riči za tu lipotu… da ne držim sve u sebi.

Dvi riči: uhh i wow!!
Prvo, puno sam sretna da sam uopće bila tamo..biće da je prvi puta da sam trčala loše a istovremeno se smijala i radovala do neba.
Cesta je grr...zatupljujuća i monotona. Ovo je drugi svit. Planina raduje, doslovce nosi u oblake.. i kad je teško, i kad nisi spreman za to, i kad semplice ne gre.. takve trke kao Jungfrau (kao i Zermatt lani), jedina moja dva planinska maratona dosad.. ne smiju se ne zavrsiti.
Jer najveća lipota leži upravo u tom finishu, zapravo u zadnjih najtežih i najčarobnijih uru vrimena.. i nitko ti ne može reći da si gubitnik. Ni u kojem slučaju. samo sve to doživiti, već daje jednu lipu životnu pobjedu, jedno iskustvo koje oduzima dah.. koju atmosferu i energiju nose ti ljudi u planinama, te staze, ti pogledi WOW na sve strane… di god se okreneš… smijala sam se, cilo vrime.
Noge su bile blokirane. Ali srce puno. Ne znam je li zbog visine, zbog tog šta nisam priagodjena na takve uvjete, djevojčica s livela mora.. ili pak zbog tog da otkad sam saznala da imam pozivnicu za elite, nisam uspila natirati se pa eto ni 1x učinit nekakve brdske dionice.. Nema tu skuži. Grintala sam samoj sebi malo, ali se istovremeno i smijala.
Bilo je tu mnogo samo i samo planinskih judi. Onih koji su vjecno na ovakvim trkama. zavidim im, malkicu. svim tim trkačima koji doslovce žive u planini i žive za ovakve utrke. Iako, ja sam sritna s mojim morem i jugom, ne bi minjala ni za šta..
U elite grupu su primali po 20 muških i 20 žena. Uvjeti su za zene imati maraton ispod 2.50 ili jungfrau ispod 3.55.(šta sam ove godine ostvarila za 4min). (ili još uvjeti s nekih drugih planinskih trka, vertikala i trailova koje ne poznajem). Za uopće dobiti priliku ući u tu grupu. Bilo nas je puno s takvim prijavama. A mislim da se samo od svicarskih trkača/ica može učiniti 3repke odlične u planinskom trčanju. Imala sam sreće pa sam dobila startni broj lipu 10icu, rezultat ni nešto (8.) ali nije ni loše toliko s obzirom da sam mogla proći i gore u odnosu na te zviri:) Direktor utrke mi je rekao da moram više godina dolaziti trčati taj maraton da bih popravila rezultat. Iskustvo znači. Po meni, triba se za učinit nešto dobro i ludo tu, boraviti barem misec dana u visini i trčati, ne samo gustati u granicama udobnosti:)
Sve skupa, jedna puno lipa esperienza. Za Mont Blanc i slično tomu, ukapirala sam da ne mogu dolaziti kao Marsovka ako želim učiniti nešto veliko, misleći da će mi se potrefit dobar dan, neko ludilo, ili da će to <3moći sve izvući, šta sam puno puti doživila.
Ne mogu reći da sam dala sve od sebe i ne mora se uvik. Ali sam se naguštala baš baš i napunila srce. Da sam dala sve od sebe u tom trenu, možda bi bilo s ovom formom i ove god max cca 7-8 min dole po mojoj procjeni.. ali nakon tog vjerojatno ne bi mogla ici trčati dil puta nazad (nakon odradjene doping kontrole), navijajući za druge trkače, radujući se s njima.. kao ni sutradan obići okolokole gradić trčeći uz rijeku dok iznad lete paraglideri..
Vratit ću se još puno puta!

Page 12 of 19

Start
Prev
7
8
9
10
11
12
13
14
15
16
Next
End

Somaratonci kroz objektiv:

Aktivnosti: