MARATONSKA TRKA - SPORTSKA APOKALIPSA BEOGRADJANA
Snežana Jovicki
Život je osećaj kretanja kroz prostor i vreme. Kada se čovek zakopa u mestu, sledi u pokretu, on stagnira, nema osećaj napredovanja, niti duhovnog kretanja, samo vegetira, kao biljka u stakleniku.Maraton je stara grčka disciplina, podrazumeva fizički i psihički izuzetno naporan i iscrpljujući dušetelni podvig. Grk koji je doneo vest, izdahnuo je na cilju. Znači maratonci su avanturisti, pomalo fanatisti i vole rizike i izazove. Kažu da su ljudi koji trče usamljenici i osobenjaci, jer je to sport koji podrazumeva individualnost i nije timski i grupni, već za individualce.
Maratonac postaje osoba koja želi kretanje i pomeranje u životu, nije statična i obična osoba, već osobenjak, čudak i uvek želi da bude „svoj“. Ova najteža sportska disciplina nikako nije samo test fizičke snage jednog ljudskog bića. Maratonci imaju poseban mentalni sklop ličnosti. Građa mršavog dečaka i čelična volja, duša koja luta, kretanje u prostoru i spas od čamotinje i nesreće u ovom propadljivom životu. Da li ste se ikada zapitali zašto ljudi trče? Oni urbani, obični stanovnici „divljeg asfalta“, navikli da udišu smog, sede pred ekranom i sklapaju prijateljstva internetom, a zaboravili su na praiskonsku potrebu običnog čoveka da vodi ljubav sa prirodom. Zapitaćete se kakav mi je taj neobičan izraz? Voditi ljubav sa prirodom, ali zapravo tako i jeste. Otuđili smo se od otvorenog prirodnog prostora. Dvanaest sati provodimo u „kamenim kutijama“, posmatramo se virtuelno preko ekrana. Malo se dodirujemo, još manje ljubimo, najmanje družimo sa nepoznatima, jer to je glupo. Zašto? Zar nije lepo širiti krug prijatelja? Maraton je prilika da pomerate svoje granice. Posmatrate sebe iznutra, kao u ogledalu.
Širite krug prijatelja na spontan način. Priđeš, upoznaš se, razmeniš reči, otvoriš dušu. Pitate šta ja to pričam? Kako otvoriti dušu strancu? Eto, vaše razmišljanje je dokaz pustinjske otuđenosti urbanog čoveka, koji živi u „džungli“ i ne oseća vazduh, cveće, kamen, zemlju, ne proučava prostor kroz koji se svakog dana kreće, svoj životni prostor. Jedan maratonac je rekao: „svoj grad upoznaješ tek kada optrčiš svaki njegov pedalj, tabanima izgaziš ulice, očima lagano, iz bliske perspektive sagledaš svaku kuću, ulicu, radnju.“ Ne znamo koliko smo bogati, kad imamo ovakav grad na reci. Beograđani, iskreno, ruku na srce, priznajte mi koliko nas koristi pluća grada? Trčimo kroz gradske šume, slijmo se u „zelene arterije“, svi kao jedan! Udahnimo kiseonik, vaskrsnimo dušu našeg grada! Tek ste onda pravi Beogradjani. Udahnimo Beogradu sportski duh, ne odzvolite da tako lep grad i divni ljudi dišu na cevčicu i bajpas, kroz dim i izduvne gasove! Potrčite, optrčite, razgledajte, milujte očima svoj grad. Neka narkomane, alkoholičare, tihe samoubice na mostovima zameni duh maratonaca. Neka biće našeg grada ozdravi i isceli istorijske rane kroz mlade sportiste, koji će teći ulicama grada i slivati se u gradske arterije kao „krv venama“. Osunčan grad, okupan zrakama sunca. Beograd se ogleda u očima hiljada maratonaca. Sve je stalo za jedan dan. Reka ljudi, koja kao neka erupcija vulkana nosi sa sobom ogromnu energiju i udahnjuje vrelinu, daje brzinu ljudima, maratonce spaja ista misao. Istrčati što više, što brže do kraja, do poslednjeg daha, bez straha od propadanja, bola, smrti ili neuspeha. Znate šta je najfascinantnije. Sportista - profesionalac, „Kenijski lav“, trči za hiljade evra. Obični amateri- džogeri su zapravo „lavljeg srca“, jer oni trče do poslednje kapi znoja, poslednjeg atoma snage, da bi oplemenili sebe, bez materijalne koristi. Kao pećinski ljudi, grabe i bore se za goli život, kidaju se da učine sebe srećnim, makar na jedan dan.
Kralja Aleksandra ulica - mravinjak, šarena cvetna bašta mladih, lepih, zdravih, veselih. Ulica kao žila kucavica, arterija grada, prima odjednom navalu krvnih zrnaca. Hiljade ljudi kao mravi vežbaju, trče i u euforiji očekuju trenutak i start. Odjednom me prođe neka jeza. Svi u istoj misli. Lepo je, divno, veličanstveno „teći venama grada“, kao da ste jedno sa hiljadama ljudi. Podrška, divljenje, euforija, odobravanje, smeh, bodrenje građana, prolaznika, ogromna pozitivna energija u masi pozitivnih ljudi, koja se kao talas cunamija prenosi sa njih na nas. Beograđani, trčanje je divno, zdravo, lepo, okrepljujuće, opuštajuće! Bacite bensedine, izađite iz zadimljenih kafića! Ostavite alkohol, ne gledajte se popreko! Potrčite i poletećete ka svojem drugom „ja“, koje će vam promeniti život. Beograd okupan suncem, policija nasmejana i raspoložena, Beograđani u sportskom fazonu. Patike, svi u jednoj majici, svežina prirodnosti. Grad bez automobila, smoga, ljudi nasmejanih lica, samo na jedan dan. Kažu oni urbani i zlonamerni, nesvesni sebe „zaustavili grad zbog jurcanja, neka trče po periferiji, ovako zbog nečijeg hira trpi ceo grad!“ Maraton daje veštačko disanje umornom telu Beograda, vraća energiju dobrote i duhovne snage njenim građanima. Jednom godišnje maraton nas kao oluja prodrma i vraća iskonskoj čovekovoj potrebi da istrči trku života, ne bi li Beograđanima vratio prirodnost duše i učinio ih iznutra boljim, čistijim i zdravijim. Posmatrač iz helikoptera vidi ljude - mrave.
Hoćete da im „zavirimo u duše?“ Zavirimo iznutra u biće maratonca! To je kao susret sa čudakom, osobenjakom. Maratonci su poseban soj ljudi. Pitate se šta pokreće jednog običnog čoveka da bez nagrade, novca i bez profita uloži ogroman psihofizički napor? Kao devojka nisam se zanimala za sport i sa čuđenjem sam gledala ludake, koji trčkaraju po snegu, ili vrućini, sve u krug oko Ade.
Kakvi čudaci, pomislila bih. Sport me je promenio, izvajao, spolja, i još više iznutra. Postala sam vitka i vratio mi se sjaj u očima, a rumenilo u obraze. Još važnije, smirila sam se i sredila iznutra, pronašla svoje drugo nemirno „ja“ i vezala ga nevidljivim koncem, pa kada trčim, kao zmaja ga pustim iz sebe, a onda opet vratim i čuvam tajno samo za sebe. Nevidljivi zmaj je naša podsvest, koja oživi i progovori u vreme trčanja. Hiljade misli, kao film u boji, prolaze kroz moju glavu, dok tabanam po asfaltu. U ritmu rokenrola letimo i klizimo kao moderni turisti „tabanaši“. Krenem iz kuće natmurena, depresivna, bez krvi u venama, sa senkom u pogledu.Vratim se puna života, kao da mi je neko dao veštačko disanje i oživeo. Ako ne možete sami sebi naći lek za dušu, i zagledati se duboko u svoje unutarnje „ja“, niko vam ne može pomoći. Trčanje je psihoterapija. Ostavite psihijatre, igraonice, kockarnice! Navucite patike i ljubite se sa vazduhom, pričajte tiho sa svojim gradom, koji diše i biće vam bolje. Krenula sam od samoanalize, Pogledali ste u moju dušu. Evo jedna starica ili devojka, ne znam. Liči na staricu, ali kada progovori i zagledate joj se u oči, shvatite da pričate sa naboranom ženom, koja ima „dušu devojčice“. Koliko je samo devojčica koje imaju dušu starice, leže do jedanaest sati, čekaju da im mama donese doručak, ustaju u podne, izlaze u ponoć, ležu pred zoru. Promenite svoje navike! Mladi su postali „duhovni starci“. Ova učiteljica nas opominje da čovek koji želi život, može sve, i udiše vazduh punim plućima, grabi od svakog dana. Mlad si koliko se osećaš mlado. Učiteljica u penziji, trči maraton trideset godina, od svoje četrdeset osme. Znači ja nisam nimalo zakasnila. Kaže kako joj se sin smeje i ne odobrava to njeno glupiranje. Promenio je stav, kada je video da njegov drug neguje nepokretnu majku istog godišta. Prvi put je sa odobravanjem, posle toliko godina, podržao svoju majku u odluci da trči maraton. Pomislio je da kako je bolje da se majka bavi sportom, makar ga blamirala, jer staricama je svojstveno da čuče u parku, vuku se kao puževi sa unucima, ili služe kao sluge svojoj deci. Balkane moj, žene više nisu iste, granice se pomeraju! Beograđanke, bacite ove nedelje krpe i lonce, blago se našminkajte, navucite šorceve i patike i potrčite! Neka vaši muževi za promenu skuvaju ručak. Ako će kao „dragoni“ kroz nos da duvaju, neka! Izdržite i istrajte u svojoj odluci da se posvetite sebi! Imate pravo na jedan, samo vaš dan. Žene nisu samo kuvarice i domaćice, one imaju pravo na svoj život, kaže neki tamo balkanac: „Bolje da si krpu držala i kuću pajala, nego što si jurcala kao ludača po gradu!“ Eh Balkane, Balkane moj, kada ćeš postati moderan i svoj?
Verujem u sebe, ja to mogu, istrčacu maraton! Trenirala sam naporno cele godine i iskustvo iz prethodnog polumaratona mi sada u pripremi za glavnu trku života puno znači. Sećam se osećaja jeze, kada se prvi put oglasio zvižduk i kada je „reka ljudi“ poletela kao šareni potok ulicom Kralja Aleksandra. Bila sam uznemirena, nisam znala u šta sam se upustila. Priznajem, bilo je naporno, ali upoznala sam devojku Irenu, frizerku iz Beograda, i lakše smo došle do cilja. Jedna drugu smo bodrile. Kada sam htela da odustanem, nije dozvolila. U pripreme za novi maraton ušla sam bolje, kao i u svakom poslu koji hoćeš valjano da uradiš, i za ovaj je potrebna čestita i mudra priprema. Maratonac nije samo „izdržljiva životinja koji bezglavo juri bez cilja“. On je pre svega veliki borac u glavi, koji u genima ima neke veze sa grčkim junacima. Neustrašiv, strpljiv, uporan i nepokolebljiv. Sve je bitno, koliko si fizički izdržljiv, da li si redovno trenirao, da li si pažljivo birao ishranu. Kažu da postoje i ultramaratonci, za njih se priča da su ludaci nad ludacima, ili heroji. To je trčanje dvadeset četiri sata i zahteva poseban režim ishrane, čeličnu volju i izdržljivost. Trčati je jednako živeti. Ako dobro isplaniraš trku, stižeš uspešno na cilj bez rizika. Meni su govorili da će mi stati srce, da ću kolabirati. To nije za ženu mojih godina, koja treba da sedi kući, a ne da se blamira i jurca ulicama.
Srbija je još „zatucana zemlja“, žene su često zarozane, depresivne i očajno histerične, a njihovi muževi loču pivo, dok im stomaci rastu kao baloni, a deca gube vid i pretvaraju se u robote ispred ekrana i kompjutera. Umesto da se dopisujete na fejsu i bledite u licu, umesto što posećujete psihijatre i tražite spas u kapljici, savetujem vam dragi Beograđani sledeće: Udahnite duboko, zavirite u divne šumovite predele Beograda, rastrčite se po Adi, šumicama, Ušću, Kalemegdanu ili Košutnjaku. Neka naš grad postane „kolevka nove Atine.“ Neka se ulice pretvore u velike trim-staze. Mislite da sam okoreli sportista? Ma ne, ja sam samo humanista, želim dobro ovom građanstvu, koje mentalno truli u „kamenim kutijama“, ne ume da se druži i gubi se u mračnim pričama, jer svako ih ima i nikom u ovom gradu nije lako.
Neka jedan dan bude dan za pamćenje! Zaboravite na sve probleme, stavite osmeh zadovoljstva na lice i poletite na krilima. Pa za ovaj jedinstven dan ste se pripremali mesecima i sada je došao trenutak da pokažete rezultate. Lavovsku hrabrost, ludačku upornost, entuzijazam zanesenjaka. Maraton nije pitanje fizičke spremnosti, mnogi mišićavi muškarci ne bi mogli na dvadeset da pređu. To je odluka da savladate trku života i dokažete kako mentalno napredujete i stalno postavljate i pomerate nove granice, neprestano se menjate. Neće vam trebati doping, ni droga, neće vam trebati psihijatri, ni fejsbuk. Umesto da vašim venama teče alkohol, kada ste „nervčik“ i na granici ludila, istrčite iz „kamene gradske kutije“ svog kućnog zatvora gde mislite da ste sigurni i ušuškani. Na ulice istrčite sa kačketom, mp-3 i osmehom na licu, doživite bliski susret sa ulicama koje možda u rodnom gradu niste dobro pogledali i koje puste i bez automobila deluju veličanstveno mirno i lepo. Ona negativna, gorka energija iz vaše duše raspršiće se u hiljade čestica. Zameniće je miris šljive, divljeg kestena, modrosive reke. Pomislićete da ste ptica, koja je dobila krila. Ne, vi ste čovek, koji je pronašao sebe i vratio telo svojoj duši!
Ujutro sam se pripremila. Pojela pastu sa puno sira, vežbala jogu i pravo na start! Čekala me je Irena, koleginica sa prošlog maratona. Srela sam se sa kolegom iz škole, takođe maratoncem. Miloš je uvek nasmejan i pozitivan, simpatičan i drag i pun svetle energije, znate zašto, između ostalog zato što se bavi sportom. On trči polumaraton, a ja maraton, ostale moje kolege profesori fizičkog bave se odbojkom. Jako su sumnjali u početku u moju nameru da istrčim 42 km, ja koja nikada dotada nisam trčala. Ipak volja i inat, onaj srpski je nadvladao moju fizičku spremnost. Tri dana pred maraton sam trčala, napravila grešku jer sam izgubila puno energije. Želela sam svima da pokažem šta može jedna sitna krhka žena. Htela sam i sebi da pokažem da mogu sve kada hoću, da je volja jača od svake prepreke.
Osetila sam unapred gde sam grešila, tri dana pred maraton se ne trči tri sata, već odmara šest dana, ali na greškama se uči! Pomislih kako je lepo što se profesori sreću sa svojim učenicima na tako neobaveznim mestima, u drugim čudnim okolnostima. Pa eto, imamo prilike da se upoznamo kao dva obična bića, a ne kao učenik i nastavnik. Vide deca da su i profesori živi ljudi koji vole sport, zabavu i druženje, i prosto sa čuđenjem gledaju na naše običnoneobične prohteve. Ja sam od đaka dobila podršku, to mi je značilo, ali je i opterećivalo. Nisu verovali da ću da istrčim polumaraton, čak je i pala opklada, jer to mogu verovatno preći kolima u krug. Htela sam muškoj ekipi u mojoj školi da pokažem da „male žene“ mogu sve, pa i da istrče maraton. U žene nikada ne treba sumnjati, one su biološki predodređene da budu žilave i da trpe. Mislim, kao pedagog, da je jako dobro pozitivnim primerom spontano uticati na našu decu. Nije samo lekcija i bubačenje, predavanje oblik edukacije. Nastavnik ličnim stavom može da pokrene pozitivno razmišljanje kod dece. Posle maratona, nekoliko dečaka sportista, koji nisu učestvovali u trci, obećalo je da se sa mnom učlani u grupu „1893“ i krene na džoging. Videla deca kako je veličanstven prizor trčati ulicama svoga grada, poželeli da se na jedan dan zabave i oprobaju u veštinama. Ako može nastavnica od četrdeset i tri, možemo i svi mi!
Skuvala sam ručak i krenula na maraton po divnom sunčanom prolećnom danu. Neuobičajna tišina, nema automobila, samo narod u sportskom duhu. Patike, kačketi, bokserice, helanke, trenerke i muzika. Policija nasmejana i raspoložena. Svuda oko nas maratonski rekviziti, strelice, haustori, šatori za presvlačenje, štandovi sa reklamama, voda i hitna pomoć, organizacija na svetskom nivou. Očekivala sam da me podrže sin i muž, bodre i gledaju na maratonu, ali to je i ovaj put izostalo. Glupiram se, kažu! Progutam knedlu, odmahnem glavom i idem dalje. Start je blizu, organizacija za svaku pohvalu, dokaz da Srbi mogu sve, samo kad hoće, a za sport su zagrejani jako. Ipak na sledećem maratonu su me čekali kod Tošinog bunara, a sin mi je čestitao i bilo mi je puno srce. Suprug je promenio mišljenje o mom glupiranju kada je osetio divljenje iz usta svojih koleginica. Govorile su mu da i ne zna koliko je to veliki podvig vredan divljenja. Sin me je 2010. godine čekao i rekao: „Mama svaka ti čast! Pa ti si trčala sa kenijcima, neverovatno kako si izdržala!“ Najlepši rezultat moje trke je sinovljeva odluka da sa mnom trči maraton. Grad je u plavo-belom fazonu. Ulice pedantno obeležene kilometražom, na uglovima policija, ali ne namrgođena, već nasmejana. Šatori, boksovi, punktovi, flaše sa vodom, omladina kao po dogovoru, uniformisano obučena. Modni stil Beograda ima danas zaštitni znak martona. Sportski fazon je „in“ i to je fazon vrlo fin! Poziraju fotoreporterina „čirs-lidersice“, simpatične devojke u šorcevima. Ulica kralja Aleksandra izgleda kao gimnastička sala pod vedrim nebom. Trče, skaču, gimnasticiraju, istežu se, poskakuju, razmenjuju poslednja iskustva pred iskušenje ili meditiraju, sportisti od sedamnaest do devedesetpet.
Oko mene je gomila sveta, ja sam u zlatnoj sredini. Ponavljam sebi....... istrčaću, ja to mogu, znam! Gledam u nebo kristalno bistroplavo, sveže je jutro. Grad obučen u sportskom stilu, sve plavo-belo. Svuda sportski fazon, mladi i stari, bez izuzetka nose patike, helanke, trenerke, vruće sportske pantalonice na mladim devojkama sve lepo stoji a posebno sportski stil. Svi uglavnom u jednoj majci „Beogradski maraton 2010.“ Na uglovima ulica nasmejani policajci, simpatični mladi redari u narandžastim uniformama. Plavi šatori i boksovi za presvlačenje i WC. Šta da vam kažem, sve pokazuje da Srbi mogu i te kako da se organizuju, samo kad im tema odgovara, a sport je definitivno srpska tema, mada maraton nije „ušao u krvotok“ Beograđana kao fudbal ili tenis. Ima nade, polako, dok se Srbi zaraze, a onda će da trče na maraton, a ne samo da dolaze!
Ulica kralja Aleksandra podseća na jednu veliku teretanu. Bakice skakuću, mladići se zagrevaju, trče laki džoging, devojke u tesnim helankama se istežu, kao da su u teretani. Ulica ne izgleda obično, već jako simpatično neobično. Tu je i jedna Makedonka koju sam upoznala. I njena priča je jako simpatična. Došla je u Beograd na maraton, upoznala Srbina, zaljubila se, a onda zajedno, uz pomoć njenog tate, osnovali su „atletski klub 1893“. Simpatična priča ima internacionalani završetak. Da li zbog iznenadne ljubavi, tek Skoplje i Beograd su pobratimi u „Klubu 1893“ i prave zajedničke maratone. Reših i ja da se uključim u taj klub, koji treninge drži na Adi, a povremeno putuju za Skoplje. Eto kako maraton-sportska disciplina, može da bude kulturno - politički martketing ljubavi, sporta i tolerancije i uspeva da zbliži ljude!
Pitate kakvog mentalnog profila su martonci? Šta nagoni ljude da trče besciljno satima? Zašto baš taj sport, a ne neki drugi? Zašto je to najteža sportska disciplina?
Prosečan Beograđanin, solidnog zdravlja, može da počne da džogira. Ako nije konzervativan, on će obući patike i trenerku, pa šprint ulicama našeg grada! Međutim, mi smo još na Balkanu. Ako i vidite nekog da trči, uglavnom su to muškarci srednjih godina ili sportisti, retko vidite ženu. Pitate zašto je to tako? Ženi je mesto za šporetom, a ako nije udata, u kafiću da lovi momke. Nije ta zdrava navika još ušla u krv Beograđankama, a jako bi volele da su tanke kao Tvigi i zategnute kao Sindi. Drage moje Beograđanke, u sebe treba da ulažete, sebe više da gledate, jer ko voli sebe, vole ga i drugi! Ako i vidite pokoju devojku da trči, teško ćete videti ženu u zrelim godinama. Čak i učenici kažu da im je čudno što se posle puta i posla ne odmaram, već džogiram i pitaju se zar nisam umorna. Eto to se zove balkanski sindrom patrijarhalne žene! Rado bi nas zakopali u 17. veku i kibernirali. Eh, ali nešto se pokreće! Tu i tamo videćete zrele žene, obučene u elegantnu sportsku opremu, kako lagano, kao gazele, optrčavaju gradom u vremenu predviđenom za porodični odmor. I obratite pažnju, nijedna nije debela, vitke su, zategnute, svežih lica. Devojke, umesto da spavate do podneva i krkate hamburgere, bacite se na sport i udahnite sveži prolećni vazduh! Ono cveće sa drveća, obojiće svežinom vaša lica, rumenocrveno roze. Nestaće nervoza i histerija, grč nezadovoljstva sa lica sredovečnih nezadovoljnih žena. Trčanje je psihoterapija, juriš, energija tople dobrote i snage ulazi u nos. Udišeš je, iz vaše kože kroz znoj izlaze otrovi, oni hemijski ali i duševni. Ako ste istrčali iz kuće ljuti na muža, kada se vratite znojavi, poljubićete ga. Sport je pozitivna psihoterapija, kroz glavu vam, dok trčite, prolazi film života i vi se opuštate.
Kako sam trenirala? Čime sam se hranila? Koliko je bitna disciplina duha?
Počela sam da trčim iz šale, pre dve godine. Pre toga, ni kao devojka nikada nisam trčala, naprotiv, zadišem se posle sto metara. Motiv je bio da smršam. Priznaćete važna stavka svake prosečne Beograđanke koja drži do sebe. Onda mi je to ušlo u krv. Dopao mi se osećaj spajanja sa prirodom, milovanje sunca i vetra u mojoj kosi, osećaj da se fizički i mentalno pomeram. Moji mišići su postali sve elastičniji. Prvo nisam umela da dišem i to mi je jako smetalo, onda sam počela da dišem kao da se šetam i poletela sam pred polumaraton. Iako su moju ideju smatrali utopijskom, a moju zamisao da sa 42 km istrčim polumaraton, smatrali suludom, uspela sam. Kolege, nastavnici fizičkog izgubili su opkladu, ja istrčala polumaraton, ali je onda ideja o maratonu od 42 km, bila još smešnija. „To ipak nećeš moći, da li znaš da je to pet sati trčanja, to ne mogu ni profesionalni sportisti, kolabiraćeš, pozliće ti, da li si kontrolisala svoje zdravlje?“ Psihologija maratonca je u svemu posebna. Samo „hrabro srce“ podnosi duge staze, znoj i bol, iscrpljenost i rizik. Šta je život, nego veliki maraton u kojem ne znaš šta te na cilju čeka. Rizikuju samo avanturisti u duši, oni oprezni i racionalni su sumnjičavi i suzdržani, što je sigurno sigurno je, neće da umru na trci! Urbani Beograđani radije sede po kafićima i kladionicama, nego što se znoje i smaraju za džabe, a da ni za to nisu plaćeni.
Ne može svako da se bavi trčanjem na duge staze. Za to treba biti posebno lud i svoj. Što trčiš, kada te niko za to ne plaća!? Sigurno nemaš pametnija posla! I zaludan pop jariće krsti! Bolje da nešto kuvaš i ribaš kuću! To su komentari prosečnog Balkanca. Komentar mora da ti fali nešto u glavi, kada jurcaš po ulicama bezglavo! Izvini, a da ne očekuješ da nekog uhvatiš ili oboriš rekord kenijaca? Bile su to sitne provokacije, ili tipa“da, trčiš dva sata, ali kolima oko Ušća!“ Žene koje se bave nekim neobičnim sportom u zrelim godinama proglašavaju se ćaknutim i to im je žestok minus. To je kao droga, ali ona pozitivna. Kada se jednom navučeš na trčanje, nema ti pomoći. Kao ovisnik, čekaš sat kada ćeš na džogiranje, to opušta i daje energiju. Pomeraš se sa „mrtve tačke“, dobijaš krila, ili nešto tražiš. Tražiš novi put među raskrsnicama života, koje su u senci. Koji put je pravi? Možda baš taj koji trčiš! Maraton je životna trka. Uspevaju, opstaju samo inadžije, oni tvrdoglavi, pomalo zanesenjaci, koji bi se pre iskidali, nego što bi prihvatili poraz. Život je maraton! Planiraš ga, pripremaš, treniraš svaki dan, istražuješ staze života. Na svakom kilometru i satu, svakoga dana se kališ. Sa neizvesnošću gledaš na presudni dan, jer to je sudbina! Iako se pripremaš, iskušenje i neizvesnost je česta na putu uspeha.Važno je iz svake trke izvući iskustvo za sledeću, kao i iz svakog životnog iskušenja naučiti nešto novo. Upornost, spremnost na izazove i čeličenje duha su uslov opstanka na maratonskoj stazi života. Pomeramo sopstvene granice, uradimo nešto van svojih fizičkih i mentalnih mogućnosti, razvijamo se i jačamo, u životu i na trci. Ja to mogu, osećam se spremnom, istrčaču trku! Ponavljala sam svaki dan, iako sam znala da nisam profesionalni sportista i da su izgledi za ostvarivanje moga sna mali. Lebdim nad Novim Beogradom, sigurna na svom „bojnom polju“. Bavim se proračunima, sat, sat i po, dva, dva i po - Bežanija, Sava Centar, Zemun, B92, pa u krug. Iskušenja na ovoj avanturi su bila neobična. Dan drugačiji od svih ostlih dana u godini. Samo zbog toga je vredelo trčati! Maraton je kada iz druge perspektive upoznaješ svoj grad, ulicu po ulicu, kada iskušavaš sebe i pomeraš granice svog potencijala. Maraton je mesto gde upoznaješ nove ljude sa drugih meridijana i pričaš bez povoda i razloga sa strancima. Kada se graške znoja slivaju niz tvoje lice, osećaš blagi grč. Sunce peče, a noge same idu, iako ih ne osećaš kao svoje. Trčimo mozgom, koji želi da dosegne cilj. Pokrećemo se dušom, koja nevidljivim koncima, pokreće naša stopala.
Hiljade ljudi trči, spojeno jednom snažnom željom. Postići što više i bolje vreme, biti što brži, ali pre svega, učestvovati u masi, koja trči. Onda smo svi kao jedno telo i talas kao plima sreće, zbog neobične lepote sunčanog dana i praznih ulica, pretvara se u modernu plemensku igru urbanih ljudi, željnih da se makar samo na jedan dan vrate u praistoriju, kada nije bilo automobila, već su pešice prelazili kilometre iskušavali svoje telo i snagu, odmeravali se u veštinama međusobno, ne znajući šta ih čeka iza sledećeg kilometra avanture. Adrenalin teče našim venama. Kao vino, opijaju aplauzi, bodrenje i uzvici podrške publike. Istrčavaju nasmejani Cigančići i pljeskaju rukama, trkaju se i bodre nas. Talas energije, one pozitivne vibracije, leti od publike i zapljuskuje nas, pa dobijamo krila. Maraton naročito godi sujetnim i egocentričnim osobama, koje vole publicitet, a i zaslužuju to, jer ne sme svako da se usudi na ovaj moderni spartanski čin, istabanati dvadeset jedan ili četrdeset dva km. Za tako nešto moraš da budeš dovoljno lud. Dođe ti isto. Kada me je uhvatila kriza na trideset petom kilometru, negde kod blokova, počela sam da hodam na dva minuta. Iskustvo iz prethodnog maratona govorilo mi je da ne hodam dugo, jer neću moći da nastavim trku. Mišići se kao motor ohlade i posle ih je teško pokrenuti. Moje noge su išle same. Nisam osećala bol, kao da noge ne postoje, već su to drvene štule a ja sama letim. Samo osećam neku težinu i razočaranje što me čeka još jedan krug - Zemun, blokovi- Sava Centar. A ja se ponadala da idem na most i završavam, zbunio me trideset peti kilometar- tabla. Kad sam ovoliko izdržala, glupo je sada da odustanem, mogu da „smlatim“ još desetak kilometara. Aplauzi iz kafane:“ Bravo devojko! Jeste da nisam devojka, ali godi. Organizacija na nivou, dodaju mi banane, sok, vodu, limun, na svakih petnaest minuta, kola pokazuju digitalno kilometražu, unose energiju povici aplauzi i divljenje gledalaca, sunce prži, vetar se razduvao, a neka crvena prašina na delovima oko tramvaja na novobeogradskoj strani ulazi u oči, usta i otežava borbu sa kilometrima koji se ipak tope. Policajac pored Tošinog bunara je pokušao da me zaustavi. Navodno prekida se trka, počinje saobraćaj, dolaze autobusi po mene. Da nije bilo mladića, koji me je odgovorio od prekida i ubedio me da se policajac sa mnom šali, odustala bih. Kriza nastaje kod „Delta-sitija“. Počinju grčevi u stomaku, govorim sebi da sada, pri kraju trke ne smem da odustanem. Udaram i lupkam svoje butine, pokreću se kao umorna mašina. Jedva ih osećam, kao kamen su. Mislim čak da idu same. Ispred mene istrčavaju Kenijci. Naivno pomislim kako trčim skoro isto brzo kao oni. Nestaju u magli za nekoliko minuta, da bih shvatila kako su oni zapravo optrčali drugi krug oko Novog Beograda, dok ja trčim samo prvi. U jednom trenutku sam zastala, laki grč mi je savio želudac. Policajac je mahao rukom i saopštavao da odustanem, jer za 30 minuta kreće saobraćaj. Razočarano sam gledala put, pokolebala se i ipak nastavila. I dalje mi nije jasno ponašanje policajca. Šalio se sa mnom, bio pakostan što on ne može toliko da trči, ili prosto hteo što pre da završi posao, nešto od toga jeste sigurno. Maratonac, mladić od trideset godina samo me je posavetovao da nastavim i ne odustanem. Naravno, poslušala sam ga. Opet sam trčala drugi krug oko Nehruove. Publika puno znači i daje energiju, podiže adrenalin, jača volju. Cigančići prilaze i istrčavaju sa mnom deo puta. Sportski pozdrav dlanom o dlan! Nasmejana lica deka i baka sa štapom, ulivaju mi misao možeš još, napred, izdrži još malo na trideset petom kilometru. Polivam se vodom, koja je na svakih petsto metara. Stižem na cilj. Završavam trku, Brankov most i tu si! U želji da veći deo istrčim pošteno, za razliku od muškaraca, koji su prilično šetali, grabim vreme i istrčavam nizbrdo do Nemanjine. Jedan mladić me bodri da imam još stotinak metara. Uspevam, eto tu sam na Terazijama! Sa osmehom na licu primam medalju i puno banana. Nisam to očekivala, sedam, i ne mogu da ustanem. Osećaj se ne može opisati. Iscrpljujuće je i boli, znojim se, sunce prži. Zar nije i život kojim idemo svakodnevni maraton sa usponima i padovima? Stramputice i neočekivane izazove savladamo kada smo hrabri i ne plašimo se opasnosti. I u životu te vole i mrze, podržavaju ili te osporavaju, kao na maratonu. Oni misle da je moja avantura glupiranje neprimereno ženi mojih godina. Ispred mene muškarci-šetači, kažu da je i to po pravilniku. Bitno je preći 42 km, za šest sati. Hoćeš li da trčiš, puziš ili letiš, tvoja stvar! Ako ne stigneš u limitirano vreme, diskvalifikovan si, pa ko hoće da zabušava, na volju mu! Dok sedim na pločniku, snima me sa leđa neki reporter. Zanimljivo mu je kako skidam zavoje, kaže to sve pokazuje mučenje i istrajnost maratonaca, fascinira ga pomisao da sam bila uporna i među poslednjima stigla na cilj. Odjednom, pomislim kako vreme 5 h i 19 min i nije neko. Krivo mi što sam stigla poslednja među ženama, ali godi ženskoj sujeti, što je iza mene čak osamnaest muškaraca desetak godina mlađih od mene.
Kreće saobraćaj, sve me boli, ne mogu da ustanem, još uvek sedim, hodam kao na štulama, ali to su slatki bolovi jer sam ipak uspela. Razmišljam kako je život ipak jako lep, a čovek može sve... može sve što poželi, rukom da pomeri nebo, ostvari sve što pomisli, čak i ono nemoguće!
Himna somborskih maratonaca
A JA SAMO TRČIM
Osećam dah usnulog bespuća
na dnu prozora starih kuća
kao u nejasnim snovima doslovno
oblaci beli kruže visoko
ljudi nostalgično neguju htenja
množe i dele raspoloženja
a ja samo trčim
to je dobar znak za trag pomirenja
između mene i onih kojih više nema
kad god zaželim napuštam sokak
uz Mostongu brojim svaki korak
kao da zna da me pleni
priroda prava budi se u meni
tihi gospodar sam ulica i puteva
raduje me što tako pripadam svima
kilometrima širim mir u gradu
naslanjam dane uz reku krivudavu
život postoji samo dotle
dok nas još uvek negde ima
kada mi korak ukrsti
obilje raspuklog prostora
duša zadrhti budi mirise
jedva čujnih svežih slika
naglo prodire ustajala daljina
mreška se u seni moga lika
a ja samo trčim
to je dobar znak za trag pomirenja
između mene i onih kojih više nema
Milenko Popić
(Pesma je objavljena u knjizi "Spontanist", "Šumadijcke metafore",
Beograd-Mladenovac, 2008.)
U tom Somboru
Jedan Slićanin na somborskom polumaratonu.
Ove se nedjelje 20.05.2012. u Somboru održao 33. jubilarni Somborski polumaraton. Medju sudionicima sam bija i ja: naturalizirani Splićanin koji govori po splitski ka Bandic po purgerski. No, vako je to bilo. Krenija sam iz Splita u Slavoniju kod rodbine dva dana pri utrke. Razlog: iznimno važna aklimatizacija na prehrambene uvjete ravnice: slanina, šunka, kobasice, kulen, rakija. Plavo more zaminija sam zelenim po(l)jima, a kamenjar krša za beskrajnu ravnicu.
Zaključak: Sombor je jedan od najbolje organiziranih polumaratona na području JIE Europe (tj. exYU). U mnogim kategorijama organizacije je nadmašio daleko veće gradove poput Splita, Osijeka. Ukoliko bude prilike svakako cu se ponovno vratiti. Toplo preporučam svima koji su u mogućnosti spojiti trčanje s turističkim posjetom sudjelovanje na utrci! Do slijedeće godine.
SOMARATON - „U TEM SOMBORU, SVEGA NA VOLJU“
Snežana Jovicki
Blogujem na gotovo savršenom sajtu Trčanje RS. Pomeriti se iz Beograda za male pare. Doživeti duh avanturizma u nozdrvama, krvi, trčati i obići Srbiju, istabanati je kao pećinski čovek. Ljudi se u doba krize, kada im je guja u novčaniku, snalaze na sve načine. Što ne bih i ja!?
Moj dragi u blagošovinističkom stilu komentariše „Ideš na put sa nepoznatima, sedaš tek tako u kola. Ti si luda žena, života mi moga! Nešto će ti se desiti, tražiš đavola.“
Naravno, ja ga mnogo ne slušam jer znam da nije u pravu. Da sam luda, to je već potvrđeno jer normalne žene na Balkanu, one pod znacima navoda normalne, ili normalne iz vizure svojih muških polovina, sede kući i peku ajvar ili piju kaficu sa komšinicom, ne mlate se po ulicama kao neke lujke. Evropa nam maše i govori, daleko ste vi od nas! Avanturisti koji su pritom i Vodolije, jednostavno vole miris slobode u nozdrvama i svako sputavanje, vezivanje i dresiranje je prilično nezdravo, pogotovo za ženu koja je malo drugačijeg kova, ali na Balkanu. Elem, Balkane moj, budi mi dobar i lepo mi stoj! Rekoh ja svome dragom, poljubih ga, on još mrgudan, ali razljutiće se i krenoh na put sa nepoznatim kolegama trkačima.
Kolege trkači su se pokazali kao izuzetno kulturno i fino društvo, pritom malo otkačeni. Nije ni čudo jer svi maratonci troše benzin u venama, a oluja im je u glavi i deluju kao da baš nisu čisti što, umesto gradskim prevozom, radije obigravaju grad u smrdljivim patikama, kupajući se u sopstvenom znoju tela svog. Znate, malo sam razmišljala, pa ovaj sport, odnosno filozofija života baš paše našim Srbima. Pasoš za ulazak u svet trkača-maratonaca dobijaju oni koji su malo ludi, možda nezadovoljni okolinom, pa vole da menjaju svet oko sebe, kao donkihotovski junaci. Pomeramo sopstvene granice, sadomazohistički, tabanamo po ovoj našoj Srbiji. Možda kao neki psi lutalice, iz seoba, obeležavamo svoju teritoriju ili hoćemo baš da upoznamo svaku livadu i kućerak?
Zapostavila sam moje društvo u kolima. Gospodin koji me je primio u kola, Dejan deluje vrlo pristojno. Nema opasnosti da sam u kolima sa manijacima i odmah, kao odgovorna žena to javljam svojem mužiću. On se naravno, po mojoj proceni, jer umem da mu merim puls, već razljutio. Šta mislite zašto? Posećujem i obilazim njegovu ravnicu- idemo preko, kod prečana. Dete smo ostavili kod bake, dete-tinejdžer jedva dočekao da oseti slobodu, mi svako na svoju stranu, u režiji modernog braka.
U kolima je prijatno, počeli smo trkačku priču, svaka druga rečenica je vreme, maraton, patike, hidriranje, vežbe snage. Rečnik trkača razlikuje se od rečnika prosečnog čoveka. Trkač u autobusu broji bandere, izračunava km i svoje brzine, običan čovek gleda pejzaž ili drema. Trkači na posao često idu sa rancem na leđima, kako bi na adi istrčali još koji kilometar, da ne izostanu sa treningom. Normalni ljudi po vrućini na Adi ispijaju kafu. Trkači putuju pet sati da bi trčali dva sata, kao ja ili da kucnem u drvo, odnosno u patiku brže, obični turisti putuju kako bi se fizički odmorili. Mi smo malo sadomazo, putujemo autom tridesetak km, da bismo istrčavali u znoju dvadesetak. Trkači šetaju samo kad moraju, do posla i nazad. Ja sam čak i tu pomerala granice sa rancem na leđima. Pa su me đaci pitali, profesorka, zar se nećete umoriti, ne možemo da vas zamislimo u patikama.
Kad smo već kod obuće, trkačice štikle često zamene ravnim baletankama, eleganciju sportskom nonšalancijom, samo se ne odričemo nikako ženstvenosti. Trkačica mora da bude seksi i ženstvena, našminkana u dobroj sportskoj opremi. Zaboraviš na krpice, u svojoj kuhopoličarskoj opsesiji se usmeriš na sportske radnje, štikle zameniš udobnijim, jer maratonkama su najvažnije noge, složiće se i kolege trkači, ženske noge, izvajane u mišićima, vitke i zategnute, mnogo su lepše od otromboljenih i debelih balvana. Drage koleginice, ženske polovine, navucite patike i potrčite, prijaće vam. Nego da se ja vratim Somaratonu. Gde smo ono stali? Sa, kod upoznavanja sa maratoncima, neznanim putnicima. Trkači bloguju, na slepo se dogovaraju i pakuju u kola po grupama, zanimljivije, praktičnije i jeftinije. Podelimo benzin na ravne časti i putujemo za manju lovu.
Gospodin Dejan, mlađi kolega trkač, po stažu, naš vozač i glavni u ekipi, bio je prijatno i kulturno društvo. Elem, nije mu praziluk virio iz ušiju, niti je zbog svog dobrog automobila postavio prema nama arogantan stav. Sportisti u duši su normalni ljudi. Zapamtite, retko se dešava da među sportistima ima budala i prostaka. Dok je vozio, upoznavala sam druge kolege trkače. Toza, veteran-maratonac. Prosede duže kose, skroman u pričama o svojoj trkačkoj karijeri, mada sam odmah naslutila da je ptica-trkačica koja ne voli da se hvali, ili skriveni Iron-men. Opušteni, jednostavni, prirodni u komunikaciji baš su mi prijali. Dečko iz Nove Gradiške, tih, skroman i simpatičan student, samo je pažljivo slušao i sve mudro upijao.
Naravno, najglasnija sam bila ja u kolima, što i nije čudno jer su žene alapače ili oštre na jeziku, prema definiciji Balkanaca ili realno, imaju angažovanu posebnu stranu mozga, pa sve prerađuju rečima, dok muškarci drugačije funkcionišu.
Ali u ovoj avanturi zvanoj polumaraton u Somboru, polna diskriminacija ne postoji. Možda sam zato i pobegla u ovaj sport. Trkačice su ravnopravne sa trkačima, lako mogu da ih prestignu, vole da se takmiče sa muškarcima, ali oni džentlmenski često vole da su u pozadini zbog lepog pogleda na pejzaže. Nadam se da ovaj deo neće čitati moj muž, ako naiđe na ovaj deo neka prevodi kako hoće, možda sam htela samo da budem duhovita!
Toza je ležerno pričao o svojim trkačkim iskustvima, dečko je upijao svaku njegovu reč, a ja sam njegova iskustva filovala iz svog ženskog ugla. Neprimetno su se pejzaži smenjivali i već smo bili u miloj nam pokrajini Vojvodini. Nas politika ne zanima, pošto smo sportisti i ne osvrćemo se na aktuelne događaje. Naprotiv, oduševljena sam ravnicom, mirisom njiva, panonskim morem koje puca pred mojim očima i stapa se sa modrim nebom. Opremljeni smo za trku, spremni, hidrirani. Ja sam možda preterala sa klopanjem, skladištila ugljene hidrate i proteine, sve po savetima sajta. Ko hoće da izdrži mazohističku trasu od 21, polumazohističku, izvinjavam se, taj mora da misli o svom gorivu. Maratoncima je hrana gorivo, voda ulje za potpalu, a glava kompjuter kodiran samo na uspeh.
Istrčati što bolje, imati dobro vreme, savladati tehniku trčanja do perfekcije. Biti bolji od onog ispred koji je nešto brži od tebe, pa ti nabija komplekse i hrani sujetu.
Toza nam je iskreno otkrio kako je na maratonu jurio nekog krakatog kolegu, stigao ga, da bi ga ovaj posle oduvao poput nekog Džina.
U sebi sam se mislila kako mi treba još puno da dođem do željenog cilja. Priznala sam kako sam postala pomalo razmažena pa mi treninzi dužine padaju teško. Nisi više žensko koje cmizdri kad je nešto malo zaboli, ti si trkač, trkač može sve, trkač mora sve, njega ništa ne boli, on ne oseća iglice u stopalima, žiganje u leđima. Žena trkačica ne sme da zaboravi na svoju frizuru ni u toku trke, ali ima visok stepen tolerancije prema znoju, mirisima, ulepljenoj šminki, žena trkačica pomera granice kao Supermenka i zato joj se kolege dive, a možda u sebi podsmevaju, u stilu, ja sam Balkan boj i prestići ću te.
Razmenjujem iskustva sa kolegama, dobijam jedinstvene korisne savete. Možda bih trebala da izbacim guju iz novčanika i opružim se pa uzmem trenera, mada je moj sajt odličan badi drug i trener.
Sa oštrim bolom u peti, kao ženski Ahil, ne odustajem od trke jer je to sramota. Bolje sam pripremljena i odmornija, nisam neispavana, nije me sova noću posećivala, niti trema sasekla. Nudim moje energetske bombice, kao prava veštica, to je moj jedini doping. Kolege se suzdržavaju, možda ne žele da završe u nekom žbunu, kad ih stomak potera. Svejedno, ubacujem u usta jednu, osećam u nepcima energiju đumbira koja struji, oni me malo čudno gledaju, sigurno misle da preterujem sa skladištenjem ugljenika, ali to mi daje sigurnost.
Prolazimo pejzaže, kuće su lepe, prostrane, njive još uvek zelene, sve je čisto, uređeno, doterano.
Austrougarski uticaj od pre nekoliko vekova oseća se i dalje u vazduhu.
Sombor... u tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina... Odmah mi ta pesma padne na pamet, ali pošto pevam samo u kupatilu, jer ne želim da se publika razbeži, pevušim u sebi i mrštim se, hvata me blago trkačka groznica.
Ućutali smo se, dremkamo i prikupljamo energiju.
Vizualizujem sliku maratonske trake u Somboru. Organizatori su dobri, izašli su nam u susret i napravili stazu uz Bački kanal.
Volim kada je takva lepa atmosfera i ljudi su srdačni, bilo odakle da im prijatelji i gosti dolaze. Gostoljubivost je divna, Evropa je u Vojvodinu ušla davno, mi smo još na pragu, fali nam tako malo, a izgleda nedostaje tako mnogo. Beograd bi nešto od Sombora mogao i da nauči, iako je velegrad.
Ulazimo na Trg, divna crkva, neobične plave kockice, čudna arhitektura, osećam mir, spokojstvo. Lale nisu tako ubrzane kao Beograđani, uključeni na struju. Mirišem vazduh, čistina, prijatnost, samo me sunce brine jer prži, a mi ćemo se peći kao ševe na plust trideset.
Maratonci moraju da razviju posebnu toleranciju prema vremenu. Oni su kao neki specijalci, ili dobro obučene Nindže, možda likovi iz Cije, rođaci Džejmsa Bonda. Ničega se ne plaše, uvek su spremni, izdržljivi i brzi, kada treba, u stanju su da deluju, trče u svim vremenskim uslovima.
Tražimo parking, jedan meštatin odgovara;“Sloobodno, gde hoćete, niko vas neće kazniti, parkirajte gde bilo. Uleću na stazu Mađari, žute majice, strani natpisi, ovde nisu bitne godine, rasna, nacionalna ni polna pripadnost. Sport razvija toleranciju prema svima koji su nezlobivi, prirodni i u duhu fer-pleja. Gledam i poredim, gde smo mi, a gde oni. Korak dalje, dva koraka bliže prema Evropi,dobro je ponekad porediti.
Uzimam ranac i odlazim u svlačionicu blizu crkve, ženice i žene zrelih godina, devojke i devojčice, razmenjuju trkačka iskustva, srdačno se pozdravljaju. Jedini minus, ve-ce, odnosno damski, toalet. Ulazi se kroz prozor, staklo puklo, vrata zaključana. Trkačice utegnute u šorciće, helanke, sa brojevima na grudima, umesto lančića i perlica, kačketima umesto šeširića, preskaču vešto kao gazele onaj prozor i smeškaju se, svima simpatično.
Posle trke me je čekao topao i čist tuš, oduševljena sam. Kao trkačica veteranka sve sam sa sobom ponela i unapred isplanirala trku.
Moje kolege trkači se raziđoše, muške svlačionice do ženskih. Nema tu prostaka i perverznjaka, gledamo se isključivo kao kolege trkači, ko ima vremena za muvanja i priče, kada nam je rezultat, kao profesionalcima stalno u glavi. Navlačim svoju novu crnu bluzu, papreno plaćenu, uživam u izgledu svojih helanki, hidriram se, pripremam svoje energetske bombice i polako koncentrišem pred trku.
U sebi govorim.... polako, možeš ti, ako si maraton istrčala, nema veze što je vruće, ignorišemo vrućinu, kao Murikami, postajemo kamile koje skladište hranu i vodu, ličimo na Japance, koji polako ali sigurno lete ka svome cilju, uz jedan duhovni mir i veru u sebe.
jeza u leđima, zvižduk i trka je počela. Prijatno iznenađenje su tamburaši, svirači, harmonikaši, umesto pejsmejkera. Publika svima tapše, bodri nas. Maratonci su bez publike kao automobil bez goriva ili ptica bez krila. Oni aplauzi ulivaju nekim daljinskim strujanjem adrenalin u naše vene.
Krećemo sa trga prepunog sveta, deca na biciklima, odrasli u kafanama, bake na stazi, svi bodre maratonce i čine da svečanost zaista bude svetska. Kada kažem svetska, mislim na organizaciju, neke detalje koji su za ovako mali grad zaista dobro osmišljeni. Svi su jako gostoljubivi i srdačni. Nema ravnodušnosti i ignorancije koji narušava šarm velegrada. Vojvođani su topli, srdačni i opušteni u stilu sve polako i lagano. Mislim da je i ovaj somaraton za mene jedinstveno iskustvo. Spojila sam lepo i korisno, postala turista za male pare, hobi ugradila u putovanje i moj je celi svet, eto iskreno, tako se osećam. Zamišljam kako će lepo biti da obiđem sve gradove Srbije i na mojoj mapi grada obeležim stopama istrčane kilometre.
Vizualizujem stazu. Polumaraton je pola mog beogradskog maratona, ali po ovoj vrućini i žezi snaga trkača opada za trećinu. Možda vam nije poznato da se telo trkača dostigne petnaest stepeni iznad trenutne temperature tela, a pošto mi nismo kamile, niti zmije da savršeno podnosimo vrućine, telo postaje zamoreni materijal, rezultat je slabiji, a zadovoljstvo u trčanju opada.
Rekla sam negde da je ovo sadomazohistički sport, to definitivno i jeste. Ne smemo da zaboravimo koliko energije potrošimo da ostvarimo svoj cilj, istrčimo zadatu trasu. Jačamo volju, čeličimo se i stalno krećemo od nule, što je odličan trening za karakter svakog stanovnika velegrada. Zaboravljamo negde da smo deca prirode, otuđimo se od majke prirode, često ne vidimo mesecima nijednu životinju osim psa ili vrapca. Da li se sećate kada ste poslednji put mirisali livade, uživali u pejzažima bez bandera i automobilske buke. Nemamo naviku da posećujemo oaze šuma i livada, to nam je sve postalo daleko. Lakše nam je da sedimo pred kompjuterom i postanemo zombi moderne žrtve tehnologija. Naša deca više vremena provedu na Fejsbuku nego što igraju fudbal ili se bave sportom.
Dok trčim puno razmišljam, mnoge mi stvari i slike dana kao ubrzani film lete kroz mozak i to je dobro. Opuštamo se, dajemo mozgu na otavu, puštamo glavu na ispašu, praznimo i punimo baterije. Slike se smenjuju i mi izbacujem otrove prem drugim ljudima u obliku znoja i vreline naših tela, pa se odmoreni od trke, vraćamo normalni u svakodnevnu kolotečinu.
Staza je krivudava, put dosta nakrivljen na jednu stranu. Putari nisu računali da će tuda protrčavati maratonci, verovatno o takvom poduhvatu nisu ni sanjali. Patike udaraju hiljaditi put u podlogu, stopalo me boli, povredila sam ga na beogradskom maratonu. To me nije sprečilo da se prijavim za ovu Somborsku avanturu. Kako bi inače videla tako simpatičan gradić. Imam kačket, rozikast i šarmantan, zaklanja me od sunca, ali neuspešno. Prošla sam treći kilometar i svoju flašicu sa izotonikom ostavila devojčicama na putu. Hidriram se, polivam po glavi, kosi, gde bih inače mogla javno da radim takve neobične stvari. Zamislite kada biste se polivali vodom po kosi usred grada, svi bi mislili da ste pomalo ludi. Ovako, kao sportisti sve vam je oprošteno.
Maratonci-kolege me pozdravljaju i bodre, teško izdržavam po vrućini. Na stazi ništa osim livada, njiva i poneke kuće. Vidim traktore i seoska domaćinstva. Publika se proredila, samo nas dečica dočekuju sa vodom, šećerom i voćem. Ukus limuna u tim trenucima tako vrati energiju pa misliš da ćeš da poletiš. Mislila sam kako neću izdržati, poželela nekoliko puta da stanem i stala. Ispred mene šetači, usporeni i zamoreni trkači, kao na fatamorgani trče do petog kilometra gde je voda. Cilj je blizu, noge me ne bole, ali mi volja i snaga slabe i tope se na letnjem suncu. Mislila sam kako je lako izgraditi toleranciju na bol, trpeti kišu, vetar i sneg, izdržati vrućinu, skoro je najgore.
Rokenrol bend na ulazu u grad. Topim na stopalima svoje poslednje kilometre i utrčavam na cilj. Izgovaraju moje ime i dobijam medalju. Drugari me čekaju i bodre na cilju. Ulećem u kafanu dehidrirana i ispijam treću čašu vode. Umorna, oznojena, mokra uživam u prijatnom komforu tuširanja, to je bilo pravo iznenađenje.
Svi smo gladni, ili neki ne osećaju glad od umora. Okupljamo se u restoranu, improvizovanom sportskom centru, kao pravi žabari tamanimo špagete milaneze, razvezanih patika, natečenih stopala, sa bolovima u nogama.
Odjednom prijatno iznenađenje, muzika se čuje na bini. U tem Somboru, svega na volju, svega ima to istina, pa i žene piju vina, u tem Somboru.
Dremamo u automobilu. Ja sam pomalo razočarana svojim rezultatom. Slušam iskusne trkače, maratonce. Toza je ostvario dobar rezultat, ali je nezadovoljan što nije prestigao kolegu iz Beograda. Svako ima zacrtan cilj za sledeću trku. Dečko iz Gradiške je ćutljiv, ali brz i skroman. Dejan, naš vozač i vodič uspeva u svojem prvom vatrenom krštenju-istrčanom polumaratonu. Lep dan, jedinstveno iskustvo, verujte mi bolje nego ispijanje kafe sa komšinicom ili nedeljno dremanje.
Pakujem se i izlazim iz automobila, teškim korakom hramljem, boli me noga, peta ahilova je trpela najviše opterećenja, ipak planiram za koji dan da se priremim za neku novu trku.
