Dvadeset godina u društvu sa maratoncima - 15 godina maratonac.
>>> Fotografije - maratonci >>> Moje fotografije
Arpad Šarkezi
“Život je maraton, a maraton je život” tako kažu moji prijatelji maratonci i zato ću u ovom tekstu pokušati napisati kako sam ja, radioamater član od 1967 godine, zaljubljenik u elektroniku koji nikada nije trenirao atletiku, ipak dospeo u društvo maratonaca koji već iza sebe ima 20 godina maratonskog života.
Prve trkačke korake napravio sam još u juniorskim danima kada sam trenirao fudbal u Bezdanskom fudbalskom klubu “Sport”, ali kratkog veka do odlaska u JNA.
Dugo godina (1974-2012), uglavnom u letnjem periodu, kao takmičar radio kluba u Somboru u sportsko-tehničkoj disciplini u ARG (Amatersko radio goniometrisanje) imao sam neku vrstu trčanja, ali ipak različitu u odnosu na tehniku dugoprugaškog trčanja. U ovoj disciplini postizao sam zavidne rezultate. Bio sam više puta državni prvak, a na Balkanskom šampionatu osvajač zlatne i srebrne medalje. Nastupao sam na osam svetskih šampionata (dve bronzane medalje) i tri Evropska prvenstva za reprezentaciju četiri države: SFRJ, SRJ, SCG i Republike Srbije.
Svoju prvu premijeru dugoprugaške trke imao sam 1991 godine, kada sam istrčao poslednji Somborski maraton, kako se tada zvala trka na relaciji Sombor-Bezdan Dunav u dužini 27 km. Trčao sam u društvu 36 učesnika i bez ikakve pripreme uspeo završiti trku sa vremenom u cilju 2:47:27. Međutim, tokom ove premijerne trke, nisam imao društvo, nisam ostvario kontakt sa drugim učesnicima i više nisam bio zainteresovan za dugoprugaške avanture sve do 2002. godine.
U početnom periodu mog trkačkog života bilo je vrlo malo trkača na maratonskim i polumaratonskim dužinama kojih je bilo svega nekoliko. Na internetu (koji je bio vrlo spor) nije bilo ni web sajtova za trkače, ni online prijava, elektronske obrade podataka, Garmin satova, Facebook-a, a naš grad Sombor je imao svega pet trkača koji su istrčali maratonsku stazu.
Već sam napunio 54 godine života kada sam 2002. godine istrčao prvu trku i to u Bačkoj Topoli, gde smo trčali dužinu od 13 km između Panonije i Bačke Topole. Na ovoj trci upoznao sam tada već poznate maratonce Zorana Jankovića, Veljka Popovića, Drago Boroju, Sretena Ninkovića, Zdravka Mišovića, Vladimira Raškovića. Praktično, od ove trke, računam moju trkačku karijeru, jer upravo je ova trka proizvod moje velike ljubavi prema trčanju i od tog vremena postao sam redovan učesnik i drugih trka koje su se održavale u našem okruženju.
Naravno ova trka je dovela i do redovnijih treninga, čak nekoliko puta i u zimskom periodu, što ranije nisam praktikovao. Trenirao sam na Gradskom hipodromu, ali više na biciklističkoj stazi na Apatinskom putu do pružnog prelaza ka Bukovcu. Trčao sam, uglavnom po mraku, da me ljudi ne vide, da me ne gledaju čudno, da se ne pitaju šta je ovom starijem čoveku ... jer u to vreme nije bilo trkača po ulicama našeg grada kao danas!
Sledeće 2003 godine istrčao sam svoj prvi domaći 24. Somborski polumaraton (2:01:52), kao i Beogradski polumaraton (1:52:37) i moja ljubav prema trčanju bila je sve veća. Na Somborskom polumaratonu bilo je 66 učesnika od toga 59 muških i 7 ženskih trkača.
Imena somborskih učesnika i njihovi rezultati koji su uspešno istrčali polumaraton 2003 godine su:
Miloš Kesić 1:26:12, Đuka Čeljuska 1:27:14, Milenko Popić 1:28:58, Tatjana Trifunov 1:29:15, Bajčev Svetozar 1:32:55, Slobodan Iđuški 1:37:28, Željko Ivković 1:38:55, Miloš Vukas 1:42:04, Milorad Blažić 1:56:06, Zoltan Šarkezi 1:57:33, Aleksandar Janić 2:01:30, Arpad Šarkezi 2:01:52, Miodrag Čančar 2:06:09, Simo Bogdanović 2:19:52.
Prelomna godina za moju trkačku karijeru bila je 2004. godina, kada sam prvi put učestvovao u organizaciji Somborskog polumaratona, u vreme kada je jedan od organizatora i osnivač Somborskog polumaratona Simo Bogdanović izjavio da se povlači iz dalje organizacije ove trke. Od tada pa sve do formiranja Atletsko rekreativnog kluba Somaraton do 2010. godine glavni teret organizacije pao je na Milenka Popića, Milorada Blažića i mene.
U organizaciju ove trke primenio sam znanje stečene na radioamaterskim šampionatima, i to: da se rezultati obrađuju elektronski odmah na licu mesta, da isti budu odštampani kako bi svi trkači odmah znali svoje rezultate. Uspešno, ovaj zadatak, više godina je radio radioamater Boško Milankov.
Za fotografije bio je zadužen Milorad Blažić, kćerka Erika, supruga Marija, sin Zoltan, a za video snimke zet Bela i moj kolega radioamater Marin Mučalov iz Bačkog Monoštora.
U toj godini, na somborskom polumaratonu bilo je 59 finišera, nije veliki broj, ali treba istaći da su svi imali rezultate za poštovanje. Rezultati polumaratona se mogu videti na linku: http://www.somaraton.org.rs/files/25spm2004.pdf Marin je video kamerom zabeležio ceo tok trke, prvi video zapis takve vrste u državi i može se pogledati na mom Youtube kanalu: https://www.youtube.com/watch?v=5LsBSw_8GX4
Bez obzira što su noviteti u organizaji trke dali pozitivne reakcije od samih učesnika, nisam bio baš prihvaćen od strane nekih iz “struke”, naime čuo sam i priču: ma šta će ovaj matorac ovde, pa on nije ni atletičar, a i ovi što trče nisu atletičari …. Ali, to me je dovelo do sledećeg zadatka: da napravim web prezentaciju gde ću podržavati svakog trkača, da promovišem trke, da postavim najave trka, prezentujem rezultate, kao i foto i video zapise sa trka.
U to vreme mogla se dobiti besplatno web adresa .org i .co. Za registraciju odabrao sam ime www.somaraton.org.rs , a adresa da bi bila zvanično registrovana tražio sam osobu da mi zahtev potpiše i overi pečatom. Pošto ovaj “detalj” nisam mogao rešiti u Somboru podršku sam dobio od Gorana Čegara iz AK Apatin koji je potpisao i overio zahtev. U isto vreme otvorio sam i grupu Somaraton za diskusiju na Yahoo-u gde su trkači imali međusobnu komunikaciju putem email-a. Ova grupa je bila aktivna sve do pojave Facebook – mesendžera.
Portal Somaraton koji je u to vreme bio prvi i jedini za trkače počela je sa radom 8. novembra 2004 godine i bila je smeštena na serveru Somborskog internet provajdera Ravangrad, bez naknade. Kasnije Somaraton je preuzeta od strane internet provajdera SOWIRELES čiji je vlasnik pod istim uslovima omogućio dalje neprekidno funkcionisanje. Ubrzo portal Somaraton postaje atraktivan i praćen kako kod nas tako i u okruženju.
A ja sam počeo da dobijam pozivnice od organizatora trka u okruženju, i tako sam bio gost 2011. u Budimpešti na njihovom Spar maratonu gde sam istrčao maratonsku trku. ( Moj izveštaj sa trke.)
Zbog redovnih objava informacija, podrške Beogradskom, kao i Podgoričkom maratonu, od organizatora sam dobio Priznanje u Podgorici 2012. godine i Zahvalnicu u Beogradu 2014. godine.
U periodu od 2004. godine na mom YOUTUBE kanalu objavio sam preko 200 video zapisa sa trka na kojima sam učestvovao https://www.youtube.com/user/YU7AM/videos
Fotografije sa raznih trka nalaze se na adresi : http://www.somaraton.org.rs/index.php/galerija
Da bi motivisao trkače i sa namerom da ih bude što više od 2005. godine počeo sam da objavljujem rang liste, kao i spisak trkača koji su trčali neku od trka u toku godine. Tako da je u 2005 godini u Srbiji bilo 117 maratonaca i 13 maratonki, kao i 702 polumaratonaca i 74 polumaratonke. Maratonci su trčali maratone u Beogradu, Novom Sadu, Nišu (zimski maraton), Zagrebu i Podgorici. Što se tiče polumaratonaca, najviše je trčalo u Beogradu, ukupno 572 M I 52 Ž. Polumaratoni su pored Beograda organizovani i u Novom Sadu, Somboru, Apatinu, N. Beogradu, Negotinu, Nišu i na Ceru.
Somborci na rang listama 2005. godine:
Maraton: Laza Kopilović 3:20 Milenko Popić 3:35
Polumaraton: Đuka Čeljuska 1:16:27 Miloš Kesić 1:28:11 Željko Ivković 1:33:11 Arpad Šarkezi 1:43:39 Jakša Zeković 1:45:46 Milorad Blažić 1:53:26 Gašpar Matarić 1:57:03 i Zoltan Šarkezi 2:22:10.
11. februara 2010. godine bio sam jedan od sedam članova osnivača Atletsko rekreativnog klub Somaraton. Klub smo osnovali sa glavnim ciljem da nastavimo organizaciju najstarijeg polumaratona u Srbiji – Somborskog polumaratona. Takodje, bio sam inicijator i jedan od organizatora prekogranične ultramaratonske trke između bratskih gradova Baje i Sombora. Prva ultramaratonska trka je održana 21. avgusta 2012. sa startom iz Sombora, na kojoj je trčalo 37 ultramaratonaca u pojedinačnoj kategoriji i 18 dvočlanih štafeta. Ova međunarodna sportska manifestacija održana je još u naredne 4 godine.
Posle istrčanih 25 polumaratona kada sam napunio 60 godina života, i nakon pet godina od moje prve trke 2008. godine, skupio sam dovoljno hrabrosti i istrčao svoj prvi maraton, vreme 4:29:09, a za rezultat od Sportskog saveza grada Sombora dobio sam Zahvalnicu.
Posle svega, istakao bih da nikada nisam odlazio na trke da bi bilo koga pobedio, nisam jurio lične rekorde, uvek sam slušao sebe, trčao isključivo zbog održavanja fizičke i mentalne kondicije, i naravno prelepih druženja na stazi. Verovatno je ovakav pristup trčanju i rezultirao da, za period od dve decenije, nisam imao ni jednu povredu i onaj “matori” spomenut na početku priče, još uvek trči i aktivan je, još uvek redovno odlazi na treninge i trke, i beleži petnaest istrčanih maratona, jedan ultramaraton (Osijek-Apatin) i 115 polumaratona, najviše od svih mojih dragih kolega Somboraca.
Takodje, veliko zadovoljstvo mi predstavlja podrška koju pružam mojim dragim kolegama, i ovde bih istakao nesebičnu pomoć Tijani Odobašić za istrčan prvi maraton, koji je doveo do titule da postane prva somborka koja je istrčala najdužu atletsku disciplinu. U Somboru trenutno ima 64 maratonaca od toga 17 žena, i mogu slobodno da kažem da sam na neki način doprineo tome. http://www.somaraton.org.rs/index.php/12-arksm/503-somborci-koji-su-trcali-maraton-42-195-met
Prošlu trkačku godinu završio sam u oktobru mesecu sa dva istrčana polumaratona (Zrenjanin i Apatin), jednim istrčanim maratonom u Novom Sadu i trkom od 10 km u Ečkoj.
U tom periodu moje trkačke aktivnosti u više navrata ispratili su i mediji. Vanja Smiljić napisala je i objavila poduži tekst pod nazivom Arpad Šarkezi – čovek koji je pretrčao sedmu deceniju života.
Za medije bio sam interesantan i za vreme ograničenja kretanja starijih osoba zbog pandemije korona virusa. Naime, u izolaciji sam u svom dvorištu istrčao tri polumaratona, a video snimak objavio na mom You tube kanalu. Takodje ove nasvakidašnje dvorišne polumaratonske trke našle su i na stranicama Somborskih novina, Telegraf.rs, Nsuzivo.rs, Vesti.rs, Na YouTube kanalima RTV Vojvodine i RTV Sreće.
I tako ovom magičnom šetnjom kroz istoriju mogu da poručim svima da je sve moguće, i da je trčanje najbolja metafora života, jer iz njega izvlačite ono što ste u njega uložili. I zato dajte sve od sebe i vidimo se na stazi !!!!
MOJE OKTOBARSKE TRKE.
Arpad Šarkezi
Ovog meseca istrčao sam dva polumaratona, u Zrenjaninu 2:02:47 i u Apatinu 1:57:19 i maraton u Novom Sadu 5:00:05.Trkački oktobarski mesec završio sam u subotu 30.10.2021. na uličnoj trci u Ečkoj gde sam trčao na dužoj stazi 10 km. sa vremenom u cilju 52:18. Moglo se očekivati da posle spomenutih trka u Ečkoj nije moguće napraviti neki zapaženi rezultat međutim ja sam veoma zadovoljan sa postignutom vremenom a cilju. Nisam osetio umor, držao sam isti tempo sve do zadnja dva kilometra kada sam malo i ubrzao. Interesantno je napomenuti da u ovom mesecu nisam imao ni jedan trening osim ako se računa 5km. na Ligi Somaratona drugog oktobra.
Da neispada da ja mogu na trke bez treninge istina je ta da sam drugom polovinom avgusta i početkom septembra trenirao udarnički (bar prema mojim mogućnostima), izređao sam nekoliko dužine od 12 do 18 km.
Maraton - Jerusalem, Israel - 26.03.2022.
Vladimir Kolić
Ovako je juče započeo moj pakao. Jerusalim nije baš poznat po hladnom vremenu i kišama koje danima padaju. Međutim, stigli smo u sredu oko podneva i do petka predveče kiša nije stala. Bilo je takvih pljuskova da nismo mogli da provirimo kroz prozor, a kamoli da izađemo s kišobranom. Dan trke, ustajanje u 5:30, napolju mrkli mrak. Celu noć kroz san čujem da udara kiša. Kad je sat zazvonio, onaj osećaj da bih sve dao da na mobilnom ugledam poruku da se trka odlaže za npr. popodne, pa da se vratim pod topli jorgan. Ali izgleda da sam samo nastavio i budan da sanjam. Proveravam temperaturu. Kaže 4 stepena, uz real feel -3. Kiša napolju ubija. Sliva se u rekama. Pomišljam, nikada nisam video grad koji nema 50 m ravne površine. Lisabon je za Jerusalim Pančevo. Elem, kao što se da videti na fotki, navlačim na sebe sve kese koje sam našao u smeštaju, uključujući i one iz Maxija koje sam poneo iz Bga. Ukupno 5, + ovu veliku pvc zaštitu i krećem u boj. Čuo sam, a i proverio za elevaciju staze i pre dolaska u Izrael. Znao sam da će staza biti sa usponima, ALI... u životu nisam video da 42 km KONSTANTNO idu gore - dole, gore dole... i to u deonicama od po 1-2 km. Da sam znao da ponesem štapove za trail. Lažem, poslednjih 100 m maratona je po ravnom. Pobrinuli su se dobri domaćini da ispadnemo lepo na fotkama dok finiširamo. Ja koji ne volim uzbrdice, pa posle 10. km sam psovao kao kočijaš. Borim se sa uzbrdicama, sa rekom kišnice koja mi je odavno pokvasila noge i čarape, ledenim vetrom koji mi šiba lice i promrzle šake kroz mokre rukavice. Setio sam se filma "Igmanski marš", iako nije bio sneg. Stvarno, razmišljao sam da nije slučajno što prolazim kroz takvu golgotu baš u gradu gde je Isus Hrist proživljavao svoje najveće patnje. Nije za poredjenje, ali to mi je nekako dalo snagu da se ne žalim, iako mi do života nije bilo, a ne do trčanja. Na kraju, medalja je tu. Verovatno će biti jedna od najdražih. Jer što se do nečega teže dodje, ima veću vrednost i to vam je draže. Ovaj maraton i putovanje imaće posebnu priču. Kroz ciljnu kapiju sam prošao za 04:40:40. (simpatične cifre, za mene koji volim numerologiju).
Predrag Janković - 1944. godište. 
Miroslav Žakula
15. maja 2o22. godine čovek na slici je na Beogradskom maratonu pretrčao 42 kilometra I 195 metara...Pretrčali su i drugi...Neko će reći: Naš čika iz daleka prolupao... Stanite, gospodo draga... Niste čuli do kraja...Čovek sa slike se zove Predrag Janković...Rođen u Ljigu 1944. godine.. Dotični gospodin ima trenutno 78 godina... i dotični gospodin, iako malo znam o njemu je genijalac...Ne nosi štapove sa sobom i druga pomagala...I posle 42 kilometra i 195 metara naš čovek iz Ljiga nije pao u nesvest ...i nije mu bila muka...Otišao je kući da se istušira...i posle je i nešto pojeo za ručak...i šta sada ? Sigurno vas interesuje, čiji je taj delija? Voleo bi i ja da znam...Dobro, Dobro... ipak znam nešto... Rodna kuća mu je tu negde u samom centru male varoši...Znam da je bio odličan đak i student... i da je završio za zubara... a da je čitav radni vek proveo u Beogradu....gde i sada živi... Sećam ga se da se mnogo lepo oblačio kao mlad... Vidjao sam ga na autobuskoj stanici kada bi čekao autobus za Beograd... Sećam se njegovog prelepog đubretarca...Tih kasnih sedamdesetih su bili u modi...Sećam se njegovih svetlih rolki... i malo duže frizure... ali uredne i čiste kose...I eto pridodasmo još jedan biser na ogrlici zvanoj: Naši Ljižani... I kada neko kaze: Selo ko selo...Mala varoš je mala varoš...Sa pregršt divnih ljudi koji su u njoj rodjeni... Doduše, sada malo bolesna i umorna... Diće se ona jednoga dana.. .A našem Predragu želimo dug i srećan život... Da još maratona pretrči... A vama koji čitate moja pisanija, čika iz daleka želi srećnu subotu.. veselu i millu... Raspevanu i razigranu !
