U tom Somboru - 33. Somborski polumaraton - 20.05.2012.

O nama - od učesnika polumaratona iz Splita

Ove se nedjelje 20.05.2012. u Somboru održao 33. jubilarni Somborski polumaraton. Medu sudionicima sam bija i ja: naturalizirani Splićanin koji govori po splitski ka Bandić po purgerski. No, vako je to bilo. Krenija sam iz Splita u Slavoniju kod rodbine dva dana pri utrke. Razlog: iznimno važna aklimatizacija na prehrambene uvjete ravnice: slanina, šunka, kobasice, kulen, rakija. Plavo more zaminija sam zelenim po(l)jima, a kamenjar krša za beskrajnu ravnicu.

Kad sam podilija ideju o SPM-u u Somboru prika iz street teama mi je reka: “Alo, mislija si Samobor?” Ne, Mate, mislija sam Sombor u Vojvodini. Uz silnu inflaciju utrka po Hrvatskoj kao da mi je još trebalo ići preko BIH u treću zemlju. I to još u tako neko selo, zabit, vukogrebinu od Sombora. Bit ce još jedno selo kao i svako drugo koje se drznulo organizirati neku ozbiljnu utrku. Sombor se smjestio uz lijepi plavi Dunav na nekoliko desetaka kilometara od Novog Sada. Službeno grad, a u hrvatskih okvirima unatoč 50k stanovnika urbanisticki više baca na jedno simpatično veliko selo. Ne posjeduje velike trgovačke centre ni zgrade veće od 5 katova. Po arhitekturi najviše slici na Varaždin, a po mentalitetu na Slavoniju. Sombor je grad desetak različitih crkava, hramova i drugih religijskih objekata podsjećajući na svoju bogatu prošlost kada je bio značajan grad Austro-ugarske monarhije. Na njegovim ulicama se i danas govori uz vojvođanski i mađarski i hrvatski jezik. Centar grada je vrlo lijepo uređen u srednjo-europskom stilu. Ljudi su iznimno ljubazni i susretljivi. Zanimljivost: većina Somboraca sebe doživljava prvo kao građane Vojvodine, a tek onda Srbije. Jedan od ambasadora Sombora je i poznati kantautor Zvonko Bogdan.

Sat vremena prije utrke prilazim centru grada i tražim mjesto održavanja utrke. Radnik na benzinskoj pumpi me šalje u smjeru (Opće) bolnice koji domaći ljudi nazivaju Ludara. Znači, bio sam u pravu: svaki trkač prije ili kasnije završi tamo! No, šalu na stranu. Prošle godine je bio start na tom mjestu, a ove godine je start premješten na glavni gradski trg. Dok se približavam središnjem mjestu na kojem je start animator-spiker proziva moje ime. Hello? Shvatih, prozivaju imena svih trkača koji su došli iz daleka. Jako lijep doček! Idem na prijave. Glavni direktor utrke gosp. Arpad na prvi spomen Splita mijenja ton glasa. Ono što bi kod nas doli rekli: “ajme što sam usra!”. Kažem si: budi cool ili si nagrebo! Samo da ne kaže: “Jel vi u Splitu bušite gume i razbijate srbijanske aute?” A on ce: “Ružo, gospodin je iz Splita! Daj mu ovu (posebnu) kesu!” Mislim da mi je pao kamen sa srca. Iz znaka poštovanja što sam došao iz Splita dobio sam besplatnu startninu, promotivnu kapu, čokoladicu, diplomu, a kasnije i medalju. Svaka čast, domaćini!

Vrlo brzo mi neke stvari postaju jasnije. Sombor je, prema riječima organizatora utrke, organizator najstarijeg atletskog natjecanja na Balkanu, još davne 1872. godine te se nalazi u Guineessovoj knjizi rekorda! Atletski klub im je vrlo dobro organiziran i kvalitetan. Puno se ulaže u rad s mladima i posvećuje im se velika pažnja. Gradonačelnik i gradska uprava su vrlo entuzijastično podržali organizaciju utrke dok se kod nas većina takvih stvari organizira preko one volje, a oni iskreniji bi rekli i preko one stvari! 10-ak minuta prije utrke službeni spiker objavljuje broj sudionika SPM-a: 222! Primjera radi: Split 115 sudionika, Osijek 117. Osim desetak trkača iz Hrvatske tu je bila i skupina maratonaca iz Skopja, jedan natjecatelj iz Francuske, pokoji Rumunj, nešto ljudi iz BIH te veliki broj Madara. Direktor utrke mi prilazi i ispričava se kako ce start kasniti 20-ak minuta jer staza prolazi preko željeznicke pruge i zbog sigurnosti je bolje pričekati prolazak lokalnog vlaka. Što reći na to?

Konačno startamo. Cilj mi je odraditi utrku u ritmu lakšeg treninga s vremenom 1:57h, a ako može bez nekog težeg napora i minutu-dvije bolje. Vrijeme toplo, +24C, uz lagani povjetarac. Stanovnici Sombora u velikom broju su izašli na ulice. Mnogi od njih potiho navijaju za svoje prijatelje i članove obitelji dobacujući zanimljive dosjetke. Neki plješću, neki se osmjehuju, većina bodri. Nitko ne psuje, ne vrijeda, ne trubi jer mu trkači smetaju. Doslovno na svakom raskrižju ili ulici koja sječe stazu postavljeno je dvoje policajaca (a ne volontera). Promet regulira mlada policajka. Prvi put na jednoj utrci nitko ne presjeca put trkačima svojim automobilom, nitko ne trubi. Do ulaska zadnjeg trkača u cilj nitko nije smio svojim vozilom obilaziti niti jednog natjecatelja! Grad je na neki način zbog ove utrke bio prometno zatvoren! Prvih 4km prolazi kroz grad. Atmosfera me nosi. Na 4km prolazno vrijeme mi je 5:17min/km. Nakon 4km izlazimo iz grada i trčimo cestom koja vodi u smjeru nekog sela. Pokušavam usporiti, no tek na 8km padam u prosjeku na 5:30min/km. Na 11km je okret, a moj prolaz i dalje isti. Volonteri na okrijepnim stanicama rade kvalitetan posao. S vjetrom u leđima držim isti pace do 15km, a onda lagano ubrzavam. Počinjem prestizati sve trkače koji trče istim pejsom i one koji su se preforsirali. Osjećam se moćno iako nisam imao kvalitetnu hidratizaciju i carbo loading, a na utrku nisam ponio ni gel, ni isotonic. Postajem sve brži i pace mi pada za sekundu svakih 2km: 5:28; 5:27; 5:26min/km. U zadnjih 2km prestižem 15-ak trkača. Na zadnjem km prije cilja jedna gospođa iz svog dvorišta donosi vodu i zajedno sa svojom kćerkom dijeli vodu svim trkačima. Famozno! U cilj ulazim bez većeg umora i opterećenja. Gledam na sat i ne mogu vjerovati! Vrijeme je 4min bolje nego što sam planirao! Završio sam u gornjem dijelu poretka! Svaki sudionik je dobio i prigodnu medalju! Pobjednik je mađarski predstavnik 01:13:47 Várbiró Attila.

Zaključak: Sombor je jedan od najbolje organiziranih polumaratona na području JIE Europe (tj. exYU). U mnogim kategorijama organizacije je nadmašio daleko veće gradove poput Splita, Osijeka. Ukoliko bude prilike svakako ću se ponovno vratiti. Toplo preporučam svima koji su u mogućnosti spojiti trčanje s turističkim posjetom sudjelovanje na utrci! Do slijedece godine.

Na kraju, pročitajte i ovo - http://www.somaraton.org.rs/files/33spm12.pdf

Autor želi biti anoniman

Sanja Djordjević, Osijek - utisci sa 44.Somborskog polumaratona.

U nedjelju,19.5.2024. istrčala sam još jedan, meni najdraži, Somborski polumaraton! Prepuna sam dojmova koji se još uvijek slažu na svoje mjesto, a trebalo je neko vrijeme da se slože, pa da i ja sjednem i napišem "par riječi" o ovom događaju, danu i doživljaju (kako ja uglavnom pišem poduže statuse, nestrpljivi i nezainteresirani ne moraju ni čitati, a svoje mišljenje o tome neka zadrže za sebe, odmah da se zna!).

Dakle,da počnem: Dan je bio prelijep, ali za trčanje prevruć, no, kako sam "ljetno dijete", vrućina mi ne pada tako teško kao nekim ljudima ! Teže je to što se ima određeni višak težine, zbog kojeg je trčanje, recimo to tako, malo veći izazov nego kada ga nema ... Ako tome dodamo još i nedostatak odmora uvijek pred trku i samo 2,5h noćnog odmora, mogu biti i više nego zadovoljna što sam i ovaj polumaraton istrčala i to za nijansu lakše nego prošli, Osječki, jer se u međuvremenu treniralo koliko-toliko! Bilo je i nepredvidivih i čudnih trenutaka, kao taj da mi se sat nije uključio u gps mod, iako je pokazao kao da je uključen na mjerenje, na samom startu, i onda sam nakon oko dva km pogledala i vidjela da je bio van gps moda,pa sam ga u toku trke opet uključila da bi konačno normalno nastavio sa radom, pa tako imam na satu 19, umjesto 21km ...Vrlo napredna i nadasve inteligentna tehnologija i gadgeti, samo to ću reći! . Kolega koji me je vozio do Sombora se nažalost ozlijedio i morao je kući i zbog toga i zbog gostiju koji su ga nestrpljivo čekali i ja mu ovim putem još jednom želim što brži oporavak i povratak treninzima, a čestitam mu i na istrčanom drugom polumaratonu u životu, on će tu trku pamtiti i po dobrim i po lošim stvarima, ali najviše će biti ponosan što je pobijedio sebe!

Okrepa nakon utrke je malo pričekala, ali bilo je tu mnogo dobrih ljudi koje mi je drago da sam opet srela i vidjela. Nakon ručka organizatora, izvrsnog graha, otišla sam sa ekipom na ručak i pivo u restoran De Sol, gdje smo se opustili uz odličnu klopu, pivo i lounge glazbu, okruženi predivnim zelenilom i u blizini vode... imali smo dojam da nam samo fale ležaljke i da bi lagano mogli odmoriti umorne noge...

Domaćini i organizatori ovog događaja zaslužuju najveće komplimente i pohvale za svoju vrijednu i odličnu organizaciju na svjetskom nivou, pa i više od toga! Dobrodošlica, startni paket, prelijepa atlet majica, svi volonteri na stazi, mnogobrojne okrepe, svaki je kilometar bio vidljivo obilježen zelenom tablom, ponegdje i sa motivacijskom porukom, smjer kretanja označen i na cesti i trakama, tako da nitko ne može zalutati sve i da hoće, muzika mrak-baš onakva koja ti daje energiju da ideš dalje i kada pomisliš da si umoran, puno baš, baš kvalitetnih rock bendova (što je meni,a vjerujem i dobrom dijelu trkača izuzetno važno!), odlični i mnogobrojni fotografi i snimatelji na čitavoj stazi, a u cilju srdačan doček organizatora Arpada Šarkezija, čija cijela obitelj aktivno sudjeluje u organizaciji ovog događaja kao fotografi, snimatelji, iza objektiva . Zahvaljujem se od srca posebno Arpadu, kao i svima koji su organizirali ovu vrhunsku trku na svjetskom nivou, a rekla bih i iznad toga, onako kako to samo Sombor zna, trčala sam je puno puta i vraćam se opet, prvom prilikom. Ovakva srdačnost i gostoljubivost ne doživljava se svaki dan i mogu reći da sam sretna i ponosna što sam bila dio ovog trkačkog spektakla! Vidimo se nagodinu!

UltraBalaton 2024.

U petak i subotu 03. i 04. maja odražano je još jedno izdanje izuzetno teškog ultra maratona oko jezera Balaton u Mađarskoj. Popularni Ultrabalaton predstavlja izazov za najspremnije trkače koji pred sobom imaju 211 kilometara koje moraju da pretrče. Ovaj neverovatni izazov kao prvi Somborac i član Atletsko rekrativnog kluba ‘’Somaraton’’ uspešno je istrčao Valentin Vranić. Valentinu je bilo potrebno 22 sata i 28 minuta da pređe više od 200 kilometara. Iako je cilj bio da se završi trka, Somaratonac je tokom cele trke ostao stabilan i fizički i psihički tako da je trku završio na sjajnom 20. mestu u generalnom plasmanu i kao 17. u muškoj konkurenciji.

Valentin Vranić

UB - 211km - 22ó 28p - 20. hely(összesített)

Nehéz szavakba önteni egy ekkora volumenű verseny eseményeit, bennem felmerülő érzéseket, érzelmeket. Azt mondják addig lehetetlen valami amíg valaki azt meg nem csinálja. Namost, azt, hogy ez lehetséges azt előttem számos futó, sportoló már bizonyította, de, hogy én mit keresek egy ekkora kaliberű versenyen?! Két dologgal vérteztem magam fel, az egyik, hogy pár éve már megfogalmazódott bennem, hogy én részt veszek egyszer az UB-n, az idő múlásával az elképzelésből konkrét cél formálódott. A másik már a belefektetett munka és áldozat ami ezzel jár. Ezt leginkább a hozzám legközelebb állók tapasztalhatták és ennek a kendőzetlen mivoltát.

A start előtti pillanatokban elhangzott egy olyan mondat, hogy erre csakis mi egyedül vagyunk képesek. A tenyerembe néztem, hálát adtam azért, hogy most itt lehetek és először éreztem azt, hogy itt már nincs visszaút, az aggályok és kétségek egyre halkabbak voltak már bennem.

Bármennyire is egyéniben van vezetve ez a teljesítmény, messze nem az. Hiszen minden ultrafutó mögött, ott áll egy csapat aki végigkíséri a verseny teljes hosszán, támogatja, nem engedi megtörni, küzd a fáradtsággal és a jelenlétükkel csakis azt támasztják alá, hogy itt a helyed és értük is küzdened kell. Még remélem számtalanszor lesz még rá alkalmam, hogy megköszönjem nektek Kinga Cselenák és Toldi Péter ultrafutó, hogy ott voltatok mellettem és a lehető legjobban végigvezényeltétek a frissítést és a támogatásom.

Az időjárás nagyon kedvező volt a futásra, baromira nagy szerencse, hogy a mostanság igen szeszélyes időjárás nem egy újfent megkoránlott hőséggel dúsított nyári napot hozott. Ez sokat könnyített, hogy fejben ezzel még ne kelljen “bajlódni”. Sikerült a táv szinte teljes hosszában fejben, mentálisan erősnek maradnom és az egy ultrán folyamatosan felmerülő nehézségeket megoldani vagy elfogadni. Legtöbbször a célban való elképzelésem, vizualizálásom volt a legfőbb motivációm a nehéz pillanatokban.

Egy ilyen verseny teljesítése annyival gazdagabbá teszi az embert. Közelebbinek érzi saját magát a képességeivel és a hite is megerősödik, alázatot tanít.

Köszönöm mindannyiótoknak akik gondoltatok rám és követtetek.