ULTRAMARATONCI BRAĆA ALEKSANDAR I DAMIR MARKOVIĆ, ČLANOVI ARK „SOMARATON“

● Aleksandar Marković: Od dva kilometra na hipodromu do 125 kilometra na Državnom prvenstvu bez problema

● Damir Marković: Najteži momenat bio mi je kada sam nakon šest sati trčanja  shvatio da me čeka još 18 sati...

Većina Somboraca rekreativaca ili trkača, svoj „trkački“ početak imali su na hipodromu, i to sa pretrčana bar dva kruga, odnosno dva kilometra. Tako su, kako kažu, počeli i braća Marković, Aleksandar (35) iDamir (40), pa su od prvog treninga, koji je iznosio dva kilometra, „zaraženi i zaljubljeni u trčanje“ stigli do dužina do kojih se u početku nisu ni nadali da će doći. Do sada su trčali brojne kratke trke od pet i deset kilometara, mnogo polumaratona, maratona i nekoliko ultramaratona (Sombor - Baja, Apatin – Osijek), da bi na red došle teže trke - ultramaratoni na vreme. Članovi su ARK „Somaraton“ i organizatori „Somborskog polumaratona“.

- Počeo sam da trčim 2011. godine. Prvi trening imao sam na hipodromu i istrčao sam dva kruga. To je bio neki moj maksimum i mislio sam da neću nikada uspeti nešto više od toga. Međutim, zaljubio sam se u trčanje i iste godine istrčao svoj prvi polumaraton - somborski. Na prvom ultramaratonu, Državnom prvenstvu koje se održava na Paliću, učestvovao sam 2016. godine. Trčao sam na 12 sati i postao vicešampion države sa istrčanih 82,5 kilometra, a ujedno postao i prvi član ARK „Somaraton“ koji je doneo medalju sa Državnog prvenstva. Naredne godine usledio je ultramaraton na Paliću na 24 sata i tada sam bio peti u državi. Istrčao sam 123,5 kilometra. Ta trka je bila nešto što treba doživeti - trčati 24 sata u krugu od 550 metara, od toga je devet sati pljuštala kiša, pet puta sam menjao patike, tri puta jaknu, pet puta majicu, šorts, helanke, čarape, desetine puta bio u ambulantnim kolima da mi saniraju žuljeve... Sve vreme je bilo zanimljivo, družili smo se na stazi, slušali muziku, organizatori su jako pazili na takmičare, obezbedili adekvatnu ishranu na okrepama kako bi nadoknadili ono što gube tokom trke... Izuzetno sam bio zadovoljan trkom i brzo sam se oporavio posle ultramaratona, možda brže nego posle nekog polumaratona ili maratona. Preporučio bih svakom ovu trku, ali samo jednom u životu... Ove trke ne bih trčao ponovo, ispunio sam neki zacrtani cilj pa nastavljam pripreme za nešto drugačije, izazovnije i teže - kazao je Aleksandar Marković.

Za ovakve dugačke i teške trke treba dosta priprema - mnogo treninga, mnogo maratona, mnogo trčanja, a najvažnija, pored fizičke pripreme, je i psihička priprema. Damir istrčane polumaratone ne broji, jer ih trči kao trening, a bio je prvi Somborac koji je završio trku Sombor – Baja, na šta je posebno ponosan.

- Trčim već dvadesetak godina, ali ozbiljnije od 2010. godine kada sam odlučio da istrčim svoj prvi polumaraton - somborski. Jako volim da trčim, svi znamo da je trčanje veoma korisno iz različitih razloga, ali najvredniji mi je onaj osećaj nakon trčanja. To treba doživeti. Stalno sebi postavljam neke izazove, kako u porodičnom i  poslovnom životu, tako i kada je trčanje u pitanju. Treba uvek imati neki izazov koji te vuče, i iako možda zvuči kao floskula, sve što poželite možete i da ostvarite. To mi je vodilja. Činilo mi se zanimljivo trčati 12 sati bez prestanka, pa sam 2014. istrčao prvi ultramaraton na 12 sati u Beogradu na Ušću. Tada sam istrčao 106 kilometara. Već nakon trke na putu do kuće razmišljao sam šta bih mogao sledeće... Sa bratom sam doneo odluku da trčimo zajedno na Paliću jer nam je blizu, a takve trke zahtevaju pripreme pa je sa nama išlo nekoliko članova kluba, koji su nam bili podrška. Najteži momenat bio mi je nakon šest sati trčanja, kada sam shvatio da me čeka još 18 sati! Na polovini trke smo već imali lične rekorde, ali napravio sam grešku, poučen ranijim iskustvima sa kraćih trka i savetima drugih, jako sam stegao pertle, a oko mene su trkači išli bez pertli pa sam se povredio i dobio upalu tetive. Ipak sam, pored svega, uspeo da istrčim 151 kilometar. Puno je anegdota bilo za to vreme. Kreneš u podne da trčiš jednog dana, pa sve do podneva narednog. Mnogi su odustajali, neki su i halucinirali, baš je veliko iskustvo i izazov i tu je i pitanje gde su ljudske granice u svemu... Moj cilj je da, pošto sam u fizičkoj snazi, istrčim maraton u vremenu ispod tri sata. To trči samo dva odsto trkača, a imamo tri Somborca koji su to uspeli, pa želim da im se pridružim. Onda se vraćam „ultrama“ ozbiljnije, jer postoje još izazovnije trke, granica nema, 24 sata je samo početak... - ispričao je Damir Marković.