ISTORIJA SOMBORSKE ATLETIKE

Milenko Popić

Prva atletska takmičenja u našoj zemlji bila su održana 1872. u Somboru Dolaskom drezdenskog apsolventa Aleksandra Demetrovića Šaneta za profesora telesnog vaspitanja, 1872. u tek osnovanu somborsku Državnu gimnaziju, počeo je obučavanje učenika u trčanju, skokovima i bacanju. On je organizovao prva atletska takmičenja među razredim svoje, a kasnije i među svim srednjim školama na livadi iza Županije. To su najstarija takmičenja, ne samo u našoj zemlji, već i na Balkanu, što je uneto i u Ginisovu knjigu. Izvan Gimnazije osnovano je 1873. „Klizačko udruženje” s priključenim atletičarima, a 1887. „Somborsko sportsko udruženje” koje je imalo klasni karakter i učlanjivao gospodu i studente po preporuci dva člana. Prvo letnje državno prvenstvo u atletici između pet gradova, a Prvo registrovano  takmičenje Udruženja zabeleženo je 1. juna 1889. u hodanju na 32 km: Sombor – Bezdan – Sombor, a 1896 u Somboru je održano prvo letnje državno prvenstvo u atletici pet gradova (Sombor, Subotica, Budimpešta i još dva grada.  Sve škole su se u maju nadmetale u raznim sportovima, a posebno u atletici, u obližnjoj Šikari na omladinskim izletima – majelesima. U Somboru je atletika bila prvi sport. Pesnik Laza Kostić osnovao je u Novom Sadu svoju družinu „Društvo za jačanje, veslanje i gašenje vatre”. On je u poznim godinama u Somboru pretrčavao stepenice Kalvarije (“Sloga” na Bezdanskom putu) i svakodnevno prelazio 20 km pored železničkih šina za manje od tri sata. Na početku 20. veka, u periodu 1908–1912, ističu se dr Kosta Grgurov i Milan Konjović (balkanski prvaci na 100 m), a Đula Rac, Čavoši, mr Đorđe Antić, Sabatka, Jožef Tot, Švrtecki i drugi. Godine 1912, osniva se radničko sportsko udrženje „Radniči”. Prvi atletičari bili su fudbaleri i rvači i ogledali su se i u maratonu. Najpoznatiji je Nandor Helenberger koji nije izgubio ni jednu trku od 800 m do maratona, bio je rekorder na milju sarezultatom 4:28, te olimpijski kanidat 1916, i sa J. Henom pobeđuje najbolje atletičare Austrougarske u Budimpešti. Nandor je i u 71-oj trčao s maratoncima. U 1919. grupa atletičara osniva klub “Amater”, a sledeće godine osniva se atletska sekcija pri Gimnastičkom društvu „Soko”.  Somborska atletika dobija, 1921, prvog jugoslovenskog rekordera. Bela Sekereš pobeđuje u Zagrebu na 5000 m s vremenom 18:15,8, a, 1926, Nemanja Odanović u istoj disciplini je prvak Države sa 17:59,2. Na Olimpijskim igrama u Amsterdamu, 1928, Somborac D. Stefanović zauzima 53 mesto u vremenu 3:11,35. Stevan Mutibarić trči 60 m  za 7,1 sekundi, a 100 m za 11 sekundi. Žene se prvi put uključuju u atletiku 1933. u „Sokolu”. Ističu se Irina Ivančević i Jelena Lenert.

          Sa Olimpijade u Rimu, 1936, gde je nastupio kao predstavnik naše zemlje u skoku s motkom, u Somborsku gimnaziju dolazi profesor književnosti i francuskog jezika i poznavalac deset jezika Jaša Bakov. Bio je veliki populizator atletike i radio kao trener u klubu „Sloga” koji nikad nije registrovan. Okupio je tridesetak atletičara. Najbolji mu je učenik Stevan Lenert koji osvaja rekorde  skoku s motkom i skoku udalj. Posle rata, formira se muška ekipa u okviru SD „Radnički”. Ta grupa sarađuje s Armijom i školama. Stevan Lenart radi na poboljšanju masovnosti i kvaliteta atletike. Svake nedelje održavaju se atletska takmičenja na poluvremenu fudbalskih utakmica. Ističu se Lenert, Rakić, Šešun, Lugunevski, Radušić, Kovač, Kovčin, Kusturin i drugi. Po rečima Lenarta, taj period je „zlatno doba somborske atletike”. Na državnom prvenstvu u Zagrebu Lenert postiže najveći uspeh somborske atletike osvajanjem trostruke pobede: skok udalj, troskok i skok s motkom.. Neverovatno je da u prolećnom krosu učestvuje preko 2500 trkača na stadionu „Radnički” pri železničkom parku. Odlaskom Lenarta za saveznog trenera i sudiju, nastaje zastoj u atletici. Mali broj atletičara trenira na terenima ŽAK-a i u dvorištu Gimnazijskog društva i nastupaju pod imenom „Polet”. Atletska sekcija Gimnastičkog društva postigla je veliki uspeh učešćem Stipana Kusturina, 1949,  u reprezentaciji Srbije i osvajanjem prvaka Jugoslavije u Partizanskom maršu na Kozari na stazi dugoj 45 km. Taj uspeh je ponovljen i sledeće godine. Muška ekipa osvaja prvo mesto u Vojvođanskoj ligi. Kad se atletska aktivnost za dve godine potpuno ugasila, dolazi student Branislav Branković, okuplja 25 atletičara i osniva AK „Maraton”. Atletika oživljava i na lokalnim takmičenjima niže pobede. Kad je rad Kluba počeo da jenjava, Gustav Ivković, 1957, prihvata dužnost trenera i somborska atletika je  najuspešnija u posleratnim  godinama. Organizovana su 52 takmičenja u toku godine, treninzima su obuhvaćena 793 člana. Po prvi put Maraton nastupa na svim prvenstvima Pokrajine, Srbije i Jugoslavije. U sreskom prvenstvu u krosu učestvuje preko 3500 učesnika. Članovi Maratona bili su 56 puta na pobedničkim postoljima prvenstava Jugoslavije. Tu je prva državna reprezentativka. Ana Sunarić na 200 m, a u reprezentaciji Srbije su Stevan Gromilović(disk), Ana Sunarić, Marija Đan (600 m) Dobrila Janjatović (600 m), a kasnije im se pridružuju rekorderke Jelisaveta Đanić (200 m), Vera Bogdanović (400 m), Eva Đurkov (800 m) i Mirjana Knežević i Ružica Nikolić (80 m prepone). U novije vreme rekorde niže balkanska prvakinja Aleksandra Šafranj. Treneri su se smenjivali: posle Ivkovića to su bili Dušan Rodić, braća bacači Radislav, učenik Jaše Bakova,  i Danilo Marinković, Stevan Siđi, Franja Fratrić, Gradimir Marković i Mira Trifunov, koja je to i danas. Mnoga imena proslavila su naš grad kroz AK „Maraton”: bacači Jovan Kolarov i Stevan Gromilović, prepone Geza Kovač i Mirko Nikolić, Josip Klajhamer, Mihajlo Vukadinović, rano preminuli višestruki balkanski prvak na 1500 m Bela Keler u čiju  čast je posvećena memorijalna trka 1993, Stevan Siđi i maratonci Vladislav Špajzer iz Odžaka koji je neko vreme trenirao u Somboru i Milivoj Kelić, hodač i maratonac koji je 21. oktobra 1978, u svojim Čičovima organizovao prvi kros veterana u  Vojvodini koji se kratko vreme održavao, a podsticajem Milenka Popića obnovio 1990. i trajao do 2002. 

          Privučeni izazovom dugog trčanja i pojavom „aerobne revolucije” prevođenjem Kuperove knjige,  osnivač karate kluba, građevinski inženjer Simo Bogdanović (1943) i hidroinženjer Marko Vujinović (1949) organizuju 1980. rekreativnu trku od Sombora do Bezdana u dužini od 24  km. S njima su trčali još Sveta Kunić i Gabor Vidaković. Pobedio je Marko Vujinović, kao i sledeće dve godine. Sledeće godine SOFK-a je obezbedila diplome i pehare. Njima se 1982, kad je ispred Gradskog muzeja startovalo 6 trkača, priključio profesor književnosti Milenko Popić (1945) i animirao maratonce i van Sombora, inicirao osnivanje Organizacionog odbora i Sekcije za rekreativno trčanje, zbog obezbeđivanja materijalnih sredstava i ozbiljnijeg tretmana, a za njenog predsednika izabran je Simo Bogdanović, kao i za predsednika Organizacionog odbora..Milenko je uneo svest o ugledu i i značaju ovog maratona i sa Simom nastavio organizaciju trke uz stalnu podršku Cvije Savića i bivšeg reprezentativca u skoku s motkom Boru Pavlovića, zaposlenih u Opštinskom savezu za sportsku rekreaciju i vaspitanje „Partizan”. Na Milenkov predlog  usvojena je trasa Sombor – Strilić – Majevica – Bački Monoštor – Bezdan – Dunav, u dužini od 27 km na kojoj je on trenirao zbog neznatnog saobraćaja i živopisnosti (sa strane su bili drvoredi). Na Ćelavom trgu, 12. maja 1984, startovalo je već 40 maratonaca. Tada se trči u pet starosnih i dve kategorije najmlađih koji trče 15 km do Bačkog Monoštora. Svim učesnicima sa strane isplaćuju se putni troškovi. Od 1985. trka Somborskog maratona upisana je u kalendaru Programa jugoslovenskih atletskih manifestacija AK „Veteran” iz Beograda, gde su navedene sve značajnije trke u zemlji i u trci već učestvuje 82 takmičara iz 9 klubova. Maratoncima se plaćaju putni troškovi u zavisnosti od razdaljine. Koliko smo bili ugledni svedoči „Politika”, objavljujući, da su na prvom Beogradskom maratonu na kojem je startovalo 16 000 učesnika „trčali i gosti iz Sombora, Čačka, Skoplja..., stranci, diplomate” (9. maj 1988). Tada su kroz cilj, na 23. km, proneli svoj dah Milenko Popić, Marko Vujinović, Rašo Spasojević, Simo Bogdanović i sin mu Bogdan Bogdanović. Zbog sve većeg angažovanja, Milenko Popić je od 1990. predsednik Organizacionog odbora i Sekcije, a sekretar Simo Bogdanović. U Odboru su stalno Cvijo Savić i Bora Pavlović, a povremeno Vladislav Špajzer, Marko Vujinović i Slobodan Iđuški. Zbog ratnih okolnosti, od 1992. se trka skraćuje na 21,1 km i dvosmerna je sa startom i ciljem na istom mestu na Glavnoj ulici, ispred kuće Laze Kostića i Robne kuće „Beograd”. Od 1993. Milenko je član AK „Veteran”, čiji je predsednik Franjo Mihalić, a od 1996. je prvi Somborac koji po pozivu postaje član reprezentacije veterana. Učestvuje na 17 balkanskih prvenstava i osvaja 11 medalja, najčešće u polumaratonu. Pored svih domaćih, učesnik je međunarodnih maratona. Najbolji rezultat postiže 2003. u Barseloni 3:10,02. U Podgorici istrčava dva ultramaratona 2004. i 2005. na koji je pripremio i Lazara Kopilovića.

          Godine 1994. uključuje se trka na 6 km do Strilićke pruge i nazad.

          Sekcija je organizovala i druge trke: 5 krugova na Hipodromu, gde maratonci najčešće treniraju zbog dužine od 1060 m, oko „Panonke” na 7.400 m i mini-maraton od 12,5 km.

          Za vreme NATO bombardovanja Milenko Popić svake nedelje od 10 sati 

organizuje 13 trka za mir „koliko ko može”(bez pobednika) od 4. aprila do 27. juna 1999. S organizatorom trke u Bačkom Brestovcu Mirkom Svilarem organizuje manifestacionu trku deset elitnih maratonaca od 200 km povodom prve žrtve NATO bombardovanja Radovana Medića od Somborskog aerodroma do Hrama Svetog Save u Beogradu.

          Na 25. Somborskom polumaratonu 2004. održana je hendikep trka, gde se plasman veterana meri prema tablicama starosnih koeficijenata i pobednik je Radovan Radulović u vremenu 1:11,17, a drugi je Milenko Popić sa 1:12,34. Takvu trku polumaratona organizuje Somborac dr Franja Fratrić pod nazivom „Mačak”.   

          Milenko Popić je uvek bio otvoren za saradnju s drugim klubovima. Učestvovao je u osnivačkom odboru AK „Apatin” 2001. i radovao se dolasku uspešnih  maratonaca Miloša Kesića, Đuke Ćeljuske, Laze Kopilovića, Arpada Šarkezija i Jakše Zekovića koji su na njegov predlog od Sportskog saveza izabrani za veterane godine i svojim rezultatima uveliko zaslužni za ugled somborskih maratonaca.

          Pored Centra za fizičku kulturu, u organizaciju se 2001. uključuje Sportski savez (Milanko Jovičić i operater trke Mirko Čukvas). Tada se u Organizacioni odbor uključuje i Milorad Blažić.    

          Od 2003, trku potpisuju direktor Milenko Popić, predsednik Organizacionog odbora Simo Bogdanović i predsednik Sportskog saveza Ivan Frgić. Programu trke priključuje se, 2005, potpis direktora Sportskog centra „Soko” (najpre je to dr Nedeljko Rodić, a danas Slađana Hernaus). Naglašava se da je glavni pokrovitelj trke Skupština opštine Sombor jer  sve manje sredstava pristiže od donatora.  Povlačenjem Sime iz aktivnijeg rada, 2005, veliku promenu unosi dolazak Arpada Šarkezija, koji otvara prvi sajt u maratonskom trčanju koji vrlo brzo postaje najbolji, najpotpuniji i najgledaniji sportski sajt u državi. Njegovi saradnici iz radio kluba  „Nikola Tesla” i internet provajdera „Bivalent” prezentacije na internetu donose nov medijski i organizacioni kvalitet trke. Elektronska obrada rezultata trke obezbeđuje se odmah na licu mesta i podaci unose na sajtwww.somaraton.org,rs .  Tu je i velika pomoć sekretara Sportskog saveza Oto Imrea. Arpad Šarkezi, takođe, aktivno učestvuje u mnogim trkama, a od 2007. je sekretar Organizacionog odbora.           

          Trku su volonterski, bez ikakve nadoknade, organizovali maratonci veterani, ulivajući u rad svoj trkački entuzijazam jer su svi i trčali, bez naplatne startnine, uz sumiranje i proglašenje rezultata, podele medalja i nagrada donatora najboljima  u 10  kategorija, a svima diplome, na zajedničkom ručku u velikoj sali Sportskog centra.          

          Na Somborskom polumaratonu pobeđivali su aktuelni državni prvaci:   Tomislav Ašković, braća Savo i Vujadin Alempić, Miroslav Pavlović iz Jagodine (1948), Zoran Bursać, Zdravko Mišović, Sreten Ninković  i Goran Čegar. Somborski maraton trčali su ne samo aktuelni, već i nekadašnji asovi naše atletike: još uvek naš jedini osvajač medalje u trčanju na Olimpijskim igrama Franjo Mihalić (srebro  u maratonu, Melburn 1956), iz Beograda i: Živojin Jakić (1908), Pavle Ivanović (1927), Boško Đorđević, Miloje Andrić (1931), Vlado Stevanović(1934), Ljuba Stevanović (1957),  Drago Knežević (1948) i Bursać; Pal Skenderović (1922) iz Bačke Topole, Pavle Adžić (1923) iz Svetozara Miletića Silvester Kovač iz Rume, profesor Zoran Janković (1956) iz Kule koji je državni prvak na 100 km (7:17) i rekorder trčanja na 12 sati (148 km) s istrčanih 70 maratona i najviše u zemlji ispod tri sata  (64), ujedno je i najviše istrčao somborskih maratona (27), elektroinženjer Drago Boroja (1953) s najviše istrčanih maratona u zemlji (120) i Milorad Bjelica iz Novog Sada, Milorad Petrović (1949) iz Jagodine, Silvester Demek (1958) iz Bajmoka, Radovan Radulović (1952) iz Subotice, čiji otac je bio prvak maratona u Crnoj Gori, Vladislav Špajzer (1949) iz Odžaka s istrčanih 50 maratona koji je trenirao u somborskom AK „Maraton”, balkanski prvak na 1500 m Vančo Deneš iz Seksarda (NR Mađarska), Sreten Perić, Silvester Demek (1958), Imre Ileš (1945) iz Bačke Topole. Od žena su često u Somboru rekorderke ultramaratonka Stojanka Sokol (1962) iz Subotice,  Mariana Lukić (1979) iz Bačke Topole, Slavica Neta iz Beograda, ultramaratonka Elvira Janoši iz Subotice, Ilona Kalmar (1961) iz Sente, Silvija Mesaroš iz Segedina. U Somboru je uz navedene trkače u tabeli najuspešnijih izuzetni i trkači Stevan Cepančić (1952) iz Stapara,  Perica Miloš, Miloš Vukas (1971) i drugi.

          Na početku trke uvek smo izgovarali gradove iz kojih dolaze trkači, mi ponosni što ih dočekujemo, a oni ponosni što dolaze. Broj gradova je često prelazio deset, a u poslednje vreme i dvadeset. Maratonci su nam dolazili, najčešće, iz susednih zemalja: Mađarske, Hrvatske, Republike Srpske. Bio je i Arman Kipsaj iz Liberije.

          Vremenom se povećao broj trkača i onih koji to tek nameravaju da budu. Već ih je bilo preko dvadeset na skorašnjim trkama. Sve veća je zainteresovanost  ljudi za rekreativno trčanje i džogiranje, kao glavnim osloncem za zdrav i prirodan način života. Dolaskom novih i mladih entuzijasta trkača otvorilo je put ka okupljanju i ostvarenju tih želja. i, 11. februara 2010. osnovan je Atletsko-rekreativni klub „Somaraton” koji će nastaviti da širi ugled, sportski duh i ponos našeg grada  najstariju drumsku trku „Somborski maraton”.

          Nije na odmet ponoviti da je trčanje najstarija i najosnovnija aerobna aktivnost. Povećava mentalnu snagu i borba je protiv svih otrova infarktnog savremenog življenja. Ptice oličavaju slobodu neba, trkači slobodu zemlje. Homer u „Odiseji” veli: – Nema ti veće slave junaku, dok mu život traje, nego je slava ono što rukom i nogom je steče.