Marko Vujinović

Prekretnica u njegovoj dugogodišnjoj karijeri, u kojoj je istrčao desetine polumaratonskih i maratonskih trka bila je, sada već legendarna, rekreativna trka na relaciji Sombor-Bezdan-Čarda na Dunavu, u dužini od 27 km. Pored njega, tu trku su, sada već daleke 1980. g. istrčali Simo Bogdanović, Gabika Vidaković i Bane Terzić. Nakon toga, ta trka je, na donekle izmenjenoj relaciji (trčalo se preko Bačkog Monoštora) održana još nekoliko puta, a jedan od učesnika bio je i Milenko Popić.
Marko nikada nije vodio evidenciju o broju treninga, kao i istrčanih trka. Ali, zato se vrlo rado seća trka koje je, zajedno sa Vladimirom Špajzerom, trčao u Hrvatskoj, na kojima je po pravilu osvajao medalje. U dugogodišnjoj karijeri trčao je trke od 13,5 km(Horgoš-Kanjža) do 42 km 195 m. Zajedno sa Milenkom Popićem 2002. g. trčao je u Mont Sent Mišelu, u Francuskoj, maratonsku trku, na kojoj je učestvovalo tačno 6013 maratonaca, koja mu je ostala u vrlo lepom sećanju. Sa ponosom ističe da je trčao i prvu NATO trku, na relaciji Horgoš-Segedin, u dužini od 21 km. Zadnji put trčao je prošle godine u Novom Sadu, kada je pratio sina Milana(1986), koji je trčao maraton. Otada, ponajviše zbog zdravstvenih problema, prestao se baviti trčanjem, a da li će se i kada vratiti na maratonske staze, pokazaće vreme koje sledi.
Marko Vujinović je, nakon što je proveo 17 godina u JKP „Vodokanal“, odlučio da se posveti privatnom biznisu. Vlasnik je privatne firme HidroPro. Pored toga, može da se pohvali činjenicom da je njegov sin Milan, inače student treće godine Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu, trenutno na studijama u Državnom institutu Ilinois, u mestu Normal, kod Čikaga, gde je jedan od najboljih studenata. Jednogodišnji studij u Americi omogućila mu je američka agencija ,,World learning“, ali bez obzira na želju i savete profesora, čiji je miljenik, da ostane na fakultetu, ipak se vraća u Novi Sad i rodni Sombor.
Ostaje nam jedino da se nadamo da će nam se, u skoroj budućnosti, kada prebrodi zdravstvene probleme koji su ga trenutno preokupirali, jednoga dana, zajedno sa Simom Bogdanovićem i Milenkom Popićem, pionirima maratonskkog trčanja na ovim prostorima, da se vrati na maratonske staze koje za njega i za njegove sportske prijatelje „život znače“.

mb

 Milenko Popić

Osnovnu školu je istrčao kroz razrede u dvorište "Nikole Vukičevića", drugi krug kroz Učiteljsku, pa diplomirao jugoslovensku književnost u Beogradu. Obvjavio je dve zbirke pesama, uredjuje "Domete", izdanja Biblioteke "Golub", list "Svet trčanja" i "Poetsko igralište". Radio je u Galeriji "Milan Konjović", a četvrt veka je bibliotekar u "Karlu Bijelickom". Priznaje da nedeljno pretrči do 150 kilometara, leti go do pojasa, zimi u majici... Mnogima dan ozari kad ga vide. 

MILENKO POPIĆ

 ravangradski maratonac.

- Zašto trčim? Ne znam... Mrzim hodanje.

Nemam priču, priča sam ja sam. Zar vam se ne desi nešto drugo od onog što u životu planirate? Meni se to drugo često dogadja... Pao sam s tri metra visoke grane, na ledja i špic od cigle. U Sutomoru me je tucao talas o stenu sa koje sam hteo da skočim. Srušio me motociklist kad sam trčao s kanistrom zdrave vode. U Strugi sam čekao da me matica izbaci posle skoka u reku. Pala su mi na glavu metalna vrata garaze... Skotrljao sam se s puta, zbog hipoglikemije, i jedva su me pronašli i preneli u bolnicu. Doživeo sam nirvanu...

Nakon 34 godine života u centru, vratio sam društveni stan i nazidao kuću 3 kilometra od Biblioteke u kojoj i danas radim. Nisam imao kola, ni bicikl, te sam često jurio majstore. Simo Bogdanović i Marko Vujinović pozvali su me da trčimo na trim stazi. Od tada, 18.maja 1982. godine, u mojoj trideset sedmoj, zapisujem istrčane kilometre. Postepeno sam trčao sve vise, i po 25 kilometara dnevno. Trčanje ne prekidam makar nosio razlupana vrata staklaru, polutku s kraja Bezdana na ledjima, gitaru, kišobran, cegere s pijace, pokupljeno granje za loženje... Ponekad, dok trčim, učim pesmu napamet. Pretvorio sam grad u svoju pozornicu, a ljude, komšije, decu, policiju u znane i nepoznate gledaoce. Dekor i scenografija su mi putevi, ulice, stadioni, lenije, šume, pašnjaci, hipodrom... Pretčao sam 57.500 kilometara!

Volim ljude u Somboru kao svoje najbliže. Bodre me: - Šampione! Majstore! Najvredniji si! Faca si! Sve je manje onih koji me sumnjičavo gledaju dok zimi trčim u majici, a leti go do pojasa. Svima sam komšija kad se pojavim u njihovom kraju. Javljaju mi se glasno i u crnom mraku, često me kao da nešto ozbiljno radim. Možda u meni vide neostvarenu želju, duševni zaklon, topao dodir praistorije ili toliko potrebnu radost i vedrinu. Zdravlje se ne može kupiti, ali se može zaraditi.

Postoje trenuci kada sve dobije neki smisao. Meni su to prolasci kroz cilj maratona u našim i stranim gradovima... Atini, Solunu, Katarini, Barseloni, Sen Mišelu na Lamansu, Bukureštu, Istambulu... To su moji dani godišnjeg. Veličanstven doživljaj bio je maraton od Sankale do ostrva Mon Sen Mišel, kada smo nas 6.013 trkača iz 29 zemalja trčali francuskom obalom Lamanša uz podrsku 150 hiljada gledalaca, kroz trinaest mesta sa autenticnom muzikom i devojkama u bikinijima, a bubnjevima pred ciljem - bajkovitim ostrvskim gradom. Veliki su mi istrčanih 100 kilometara ove godine u Podgorici, kao i kada sam na pripremama u Sokobanji za sedam dana istrčao 228 kilometara!

Kada nastupam kao književnik, predstavljaju me kao maratonca. Kad startujem u maratonu, zovu me pesnik sa gitarom. Kada sviram, pričaju o mom maratonskom plesanju. Tako se plete moj spontani život kao nepredvidjeni ritual u kome trčanjem kupujem vreme, a čitanjem ga prodajem. Uvek posle trke, čitaoci mi u Biblioteci čestitaju na medaljama koje bih trebao dati onima koji me okružuju i trpe. I ženi koja me pozdravlja rečima: Srećni čoveče!

N.Maširević

Tekst obljavljen u "Somborskim novinama" 9. jula 2004. godine.

Milenko Popić, maratonac - veteran

Članak: BLIC - Vojvodina/Sport

21.decembra 2004.

Isa Basarić

Optrčao celu planetu

Počeo da trči u 37, a u 59. istrčao četiri maratona i jedan ultramaraton.

Da je Milenko Popić najbolji maratonac iz kategorije veterana na prostorima SCG svedoči 65 osvojenih medalja na više od 140 zvaničnih trka u kategorijama maratona i polumaratona, širom zemlje i inostranstva. Sve to nebi bilo previže čudno da 59-to godišnji bibliotekar iz Sombora, pesnik s gitarom, priredjivač "poetskih igrališta" i urednik časopisa za kulturu "Dometi", nije počeo da trči tek u svojoj 37 godini. Ove godine istrčao je do sada najteže trke u životu, četiri maratona i jedan ultramaraton, što su definitivno podaci za Ginisa.

Iako u poodmaklim godinama, maratonac Milenko Popić je ove godine učestvovao u 14 zvaničnih trka, od toga u najviše svojih dugih trka. Istrčao je svoj prvi ultramaraton u dužini 100 km. na medjunarodnom takmičenju i ujedno državnom prvenstvu u Podgorici, gde je bio ukupno peti (od 53 učesnika) i drugi u kategoriji 50-59 godina u vremenu 11:13:19. Istrčao je 4 maratona (srebro na Beogradskom i zlato u Podgorici). Još uvek je drugi Somborac u maratonu (42.195 m) s vremenom 3:10,02 (Barcelona,16.3.2003.). Bio je peti veteran po starosnom koeficijentu na Novosadskom polumaratonu. Osvojio je srebrnu medalju na 10 km. na Balkanijadi u Istambulu. Milenko je bio drugi na Čegarovom Dunavskom maratonu (15 km) u Apatinu i treći na najjačoj kratkoj stazi Horgoš-Kanjiža (13.5 km ). Ove godine je bilo najviše somborskih takmičara (13).

Inače, književnik i kantautor Milenko Popić je do danas istrčao 60.000 km (od 1982), 140 zvaničnih trka (19 maratona, 9 preko 21 km i 35 polumaratona). Najbolji rezultat u polumaratonu je 2000-te u Katarini (Grčka) 1:22,46 a na 13.5 km u trci Horgoš-Kanjiža 50:12 u 2001-oj. Osvojio je 65 medalja (11 na Balkanijadi u 7 godina).

Dobijajući mesečne treninge od Gradimira Markovića, naš maratonac spontano odabira stazu (najčešće: što duži put do radnog mesta u Biblioteci i putem do kuće ili na Hipodrom). Poželimo Milenku da nam i dalje ulepšava dan, kako mu često kažu prijatelji i prolaznici, dok ga gledaju kako neumorno trči svim našim ulicama.

Dodatak : 60 pesama sam komponovao i održao preko sto Poetskih igrališta kao voditelj i pratnja izgovaranja pesama uz gitaru pesnika i zaljubljenika u poetsku reč. U Almanahu za 2003-2004. godinu "Memorije" u Somboru 2003. objavio sam tekst "Nisam znao da sam živ, dok nisam potrčao". Počinje nekim mojim mislima : - Trčim, dakle postojim! - Trčanje bi trebalo voleti jer daruje osećanje "mišične radosti", - Ptice oličavaju slobodu neba, trkači slobodu zemlje. U Homerovoj "Odiseji": - Nema ti veće slave junaku, dok život mu traje, nego je slava ono što rukom i nogom je steče. Kao član beogradskog AK "Veteran" koji broji stotinak članova bio sam 2002. proglašen za jednog od četiri najbolja veterana Kluba (taj je jedini za veterane iz svih atletskih disciplina). U svojoj pesmi "A ja samo trčim" objavio sam:

"tihi gospodar sam ulica i puteva
raduje me što tako pripadam svima
kilometrima širim mir u gradu
naslanjam dane uz reku krivudavu
život postoji samo dotle
dok nas još uvek negde ima"
refren:
a ja samo trčim to je dobar znak
za trag pomirenja izmedju mene
i onih kojih više nema".

Osim toga što vodim dnevnik fizičkih aktivnosti, u jednu svesku zapisujem i ono što mi prolaznici i prijatelji kažu dok trčim svim ulicama i putevima prigradskih naselja. Jedan svinjar me pratio na Monoštorskom putu i nije verovao da me ne plaćaju što trčim. Zapitkivao je koliko me plaćaju, pa ako je više nego što dobija za čuvanje svinja i on bi onda trčao.

Masfélszer körülfutotta a földgolyót

Sikeres évet hagyott maga mögött az ország egyik legismertebb maratoni futója,

Milenko Popic

Százötven kilométer hetente - Milenko Popic rokonszenves es népszerű zombori maratoni futó heti edzésteljesitményéröl szol ez a számadat, amely még beszédesebbé válik, ha azonnal hozzátesszük: futónk csaknem 60 esztendős. Faradhatatlanul rója a kilométereket, magabiztosan rajtol számos hazai és kűlföldi erőmérőn s gyűjti egymásra az érmeket. Az eddigi 140 hivatalos versenyéröl 65 éremmel tért haza, s méltan tartjuk Szerbia és Montenegro legjobb veterán maratoni futójának.

S hogy a vele kapcsolatos kuriozum fokozódjék, ki kell emelni : 37 éves korában kezdett futni. tréfálkozva magyarázza, házat épitett és annyit szaladgált a mesterek után, hogy aztán már nem tudta abbahagyni. A tény valóban az, hogy nem tudja abbahagyni. Tavaly élete legnehezebb erőpróbáit tette meg, 4 maratoni es 1 ultramaratoni versenyen vett reszt.

Eddig összesen 60.000 kilometert futottam le, mintha másfélszer körülfutottam volna a földtekét - összegez Popic, majd kiemeli, hogy öt Balkán-bajnokságon (Athénban, Bukarestbe, Solunban, Katerinában és Belgrádban) négy arany-, egy ezüst- és egy bronzérmet szerzett félmaratonban, 10 kilométeren pedig két ezüst- és egy bronzérmet.

Legjobb eredményeinek tartja a görögországi Katerinában lebonyolitott félmaratonon (1:22,46), a barseloniai maratonon (3:10,02) és a podgoricai 100 kilométeres ultramaratonon (11:13,39) elérteket.

Ez utobbi pokoli verseny volt, valamennyi korcsoport együtt futott, ilyen mezőnyben az ötödik lettem, a veteránjaim között pedig a második - emlékszik az egyik legnehezebb versenyére, amelyben 53 futó állt rajthoz, de csak 9 ért célba !

A legszebb élményt a franciaországi futóverseny nyujtotta számára, amikor San Calais es Mont St. Michel közötti távon 29 országbol 6.013 versenyző futott a La Manche partjan, s utközben 150.000 néző buzditotta őket.

Popic abbol a szempontbol is csodára mélto, hogy életkora ellenére nem hogy csökkentené, hanem meg fokozza a megterhelést. naponkent 25 kilométert fut, a tavalyi podgoricai ultramaratonra keszülve pedig 7 nap alatt 228 kilométert tett meg.

Hogy miert fut? Mert nem szeret gyalogolni - válaszol tréfásan. S nem unalmas? Dehogy, futás közben fejböl verseimet magolom vagy dalaimat dudolom. mert hogy költő és zenész is volnék - mondja szerényen.

S valoban, ha nem fut, akkor valahol költői esten vesz részt gitárral a kezében. S megint tréfásan mondja magárol: irodalmi rendezvényeken maratoni "harcosként", amikor versenyen rajthoz szolitanak, gitaros költőként, amikor muzsikálok, táncoslábu futóként mutatnak be.

NEZABORAVLJENI ASOVI

Članak: Somborske novine 29.aprila 2005.

Jovan Sedlanov

MILENKO POPIĆ ULTRAMARATONAC

Naš Milenko

Kao svoje najbliže voli ljude u Somboru, njihove trgove i ulice kroz koje prolazi. Svima je komšija kad se pojavi u njihovom kraju. Bodre ga sa prozora, iz auta, prolaznici, školarci, a najdraži su mu mališani, koji mu obišno kažu zdravo.

Kada su mnogi već završavali karijere aktivnih sportista, naš poznati sugradjanin Milenko Popić u svojoj konkurenciji počeo je da krči put prema vrhu našeg maratona. Zahvaljujući neobičnoj upornosti i svestranosti, sve ono što nije postigao u mladosti debelo je nadoknadio kasnije.

MIHALIĆ PRAVI UZOR

od 1982. godine Milenko Popić počinje aktivno da trči. Već 29. maja na Trećem somborskom maratonu, istrčava glatko 25 km od Gradskog muzeja do bezdanske čarde. Uporedo sa napornim treninzima, Milenko se podjednako angažuje i na animaciji mnogih koji su upravo zahvaljujući njemu zavoleli maratonsko trčanje. Prisećajući se tih, za njega neobično lepih dana Popić kaze:

Prvi maraton istrčao sam 1992. godine u Beogradu. Učešće sam uzimao u to vreme na nekoliko trka godišnje, a 1996. učlanio sam se u beogradski AK Veteran, na čijem čelu je legendarni Franjo Mihalić. Ovaj izuzetan čovek ovenčan svetskim priznanjima pozvao me je da učestvujem u reprezentaciji veterana na balkanskom prvenstvu u atletici u Atini. Nisam ni znao da sam osvojio srebrnu medalju u polumaratonu. Otišao sam da se okupam u moru, a tek naknadno sam saznao za plasman i fotografisao sam se na postolju ponovo postavljenom. Od tada stalno učestvujem na balkanijadama. Redjaju se Bukurečt, Solun, Katarina, Beograd i dva puta Istambul. Izborio sam se za 12 medalja u polumaratonu i trci na 10.000 m.

Ponesen dobrim rezultatima i uspesima, fanatično se predajem svim čarima i lepotama trčanja. Treninge ne prekidam, makar nosio razbijena vrata staklaru, torbe s pijace, svinjsku polutku sa kraja Bezdana, lopatu, knjige, gitaru za književne promocije. Sa torbom oko vrata postao sam prepoznatljiv, jer u njoj nosim hranu. Trčim oko Sombora, u Šikari, šumicama, jamurama, na vašarištu, po lenijama, pored kanala, asfaltnim putevima kroz ulice i na Hipodromu, kada merim vreme i želim da vidim prijatelje, maratonce. Inače, kilometre merim brojanjem leve noge u trku. Kad ne trčim, svima je čudno. Čini mi se da sam pretvorio Sombor u svoju pozornicu, a ljude kraj kojih prolazim u svoje gledaoce.

NE NAMERAVA PRESTATI

Do danas je Milenko Popić istrčao 62.000 km. Imao je 142 zvanične trke, sa dva ultramaratona po 100 km, dvadeset maratona, trku od 35 km, šest od 27 km, 35 polumaratona i bezbroj manjih dužina, Jedan je od organizatora trke od 200 km u čast Radovana Medića, prve žrtve NATO agresije na našu zemlju. Te godine nas sugradjanin krenuo je od aerodroma i zaustavio se ispred hrama Svetog Save u Beogradu. Istrčao je sa prekidima i manifestacioni Maraton mira Novi Sad - Solun sa još desetak svojih kolega. Najdraža mu je trka od Sankale do Mon Sen Mišela obalom Lamanša uz podršku 150.000 gledalaca i autentičnu muziku kroz 13 mesta. Nezaboravni dekor predstavljale su devojke u bikinijima sa bubnjevima. Najbolji rezultat u maratonu postigao je u Barseloni 16. marta 2003. godine, koji iznosi 3:10,02. U polumaratonu ostaje upamćen rezultat od 1:22,46 postignut na Balkanijadi u Katarini, koji mu je doneo prvo mesto i zlatnu medalju. Lista njegovih nesvakidašnjih vrednosti nastavljena je i u trci na 13.5 km održanoj u Kanjiži 11. avgusta 2001. godine, završenoj sa odličnim vremenom od 50,12 minuta (3,43 minuta po km).

Od ove godine Milenko Popić je član AK Maraton u Somboru. Velika radost dogodila se drugog aprila, kada je Milenko osvojio zlatnu medalju i pehar u svojoj kategoriji na 5. medjunarodnom ultramaratonu u Podgorici. Sa svojim vremenom bio bi pobednik i u kategoriji maratonaca od 50 godina, a osvojio bi bronzu u konkurenciji učesnika od 40 godina. Po povratku iz Crne Gore vidno raspoložen Milenko izjavljuje:

To je moja najsjajnija prilika, u kojoj sam prevario godine. Tako sam nadmašio sva očekivanja i tim podvigom obeležio 60. rodjendan. To je trenutak kada u poetici maratona sve dobije neki smisao i prestaje strepnja. Trčanje mi omogućava zdrav i raznovrstan život. Kad nastupam kao književnik, predstavljaju me kao maratonca. Kad startujem u maratonu, zovu me pesnik sa gitarom. Kada sviram, pričaju o mom maratonskom plesanju. Tako se plete moj spontani život kao nepresušni ritual, gde trčanjem kupujem vreme i zdravlje, a čitanjem ga ukrašavam i "prodajem".

Marić Bojana 1984.

 DAMIR MARKOVIĆ

Trčanjem se rekrativno bavi od svoje 20 godine, a omiljeno mesto za trcanje mu je somborski hipodrom gde sam ili sa nekim od poznanika uživa u prirodi i svim koristima koje donosi trčanje. Inicijalna kapisla za korak dalje i uključivanje u takmičarski pogon bila je 2009. godina i jubilarni 30-ti Somborski maraton i razgovor sa starijim kolegama koji u nogama imaju mnogo trka. Posle prvog istrčanog polumaratona, slede nove trke u Kuli, Kanjiži, Bačkoj Topoli...Posle je sve što bi rekli ''istorijao''. Sledile su brojne trke, ali pre svega nova poznanstva i novi ljudišto je najveće bogatsvo u trčanju. Kako je po svojoj prirodi uvek od svega želeo nešto više ili mu se to tako samo događalo, sa prijeteljima iz Sombora inicira i 2010. godine osniva Atletesko rekreativni klub Somaraton, koji je konačno pod svoje okrilje okupio sve somborske dugoprugaše. Klub danas broji skoro 60 članova i jedan je od najmasovnih klubova koji nastupaju na trkama u našoj zemlji, ali i u inostranstvu. Ono na šta je ponosan jeste da je sa svojim kolegama, a pre svega prijateljima preuzeo organizovanje Somborskog polumaratona, jedne od najstarijih trka u Srbiji. Danas je to jedan od masovnijih, a ono na šta je posebno ponosan jedna od najomljenijih trka u Srbiji. Takođe uspešno organizuje i Ultramaraton Baja Sombor kao i Prvi Somborski maraton koji je održan 2013. godine. Svojim zalaganjem želi da širi pozitivni trkački ''duh'' da zajedno sa kolegama širi iz dana u dan trkačku zajednicu i da pomaže novim zaljubljenicima u trčanje da naprave svoje prve trkačke korake. Iako ponekad ovaj aktivizam izgleda kao borba za vetrenjačama, kao pravi maratonac nikad ne odustaje.