ZNANJE SE MNOŽI KADA SE DELI

Uvek vedar i nasmejan, naš sugrađanin i možemo reći, zaštitni znak Atletsko – rekreativnog kluba „Somarton“, Arpad Šarkezi pronašao je način da i u vreme pandemije svoj zarazan optimizam širi na sve ljude, znane i neznane.

 „Somborske novine“: U grupi ste građana koji imaju celodnevnu zabranu kretanja, odnosno izlaska iz kuće. Inače ste vrlo pozitivna i aktivna osoba, stalno šetate ili trčite, družite se i u kontaktu ste sa mnogo ljudi, putujete, a sada, zbog pandemije, već tri sedmice niste napustili svoje dvorište. Kako cela situacija deluje na vas i kako ostati pozitivan?

- U ovim specifičnim uslovima postoji dilema: trčati ili ne, sve je stvar duha i kako se osećate. Svi mi zajedno delimo istu realnost, ali stvar je izbora pojedinca kako će odreagovati na tu istu realnost. Ja sam izabrao svoju, a to je da i dalje trčim i rekreiram se, samo u malo drugačijem okruženju. Da, to sam ja, pozitivan karakter i uvek aktivan, i u ovoj izolaciji pronašao sam adekvatno rešenje kako da izbegnem drastični pad forme.

 SN: Kako uspevate da održavate fizičku formu?

- I dalje sam aktivan, svaki dan se rekreiram, trčim ili brzo šetam sve to u dvorištu, u krugu obima 60 metara. Kvalitet treninga u dvorištu skoro da nije ništa lošiji od treninga na Gradskom hipodromu; a na terasi sam napravio jednostavnu skromnu teretanu gde imam mogućnosti da jačam i druge mišiće osim onih za trčanje.

Pre dva vikenda trebao sam trčati polumaraton u Osijeku, trku koja je otkazana na neodređeno vreme. Pošto se u tom gradu nije trčalo, istrčao sam polumaraton u svom dvorištu u vremenu od dva sata i deset minuta, bez stajanja - šetnje bez okrepe, bez uzimanja vode. Za vreme trčanja imao sam društvo, mog psa Blekiku, koji je istinu za volju dva puta napravio pauzu. Tako da je sve moguće.

 SN: Snimke svojih treninga ste postavili na Jutjubu (Youtube) i na svoju fejsbuk stranici. Zašto ste to uradili i kakve su reakcije ljudi?

- Želeo sam, a i imao potrebu da podelim i motivišem sve moje vršnjake kao i moje drage kolege trkače, da je i u vanrednim okolnostima sve moguće i da samo krenu. Mogu čak i da zatvore oči i maštaju da trče na nekim dalekim i lepim destinacijama. U ovo vreme, rekreacija je itekako bitna kako bi se očuvalo zdravlje i imuni sistem.

Reakcije ljudi za moj motivacioni video-zapis su fenomenalne. Dobio sam čak preko 400 lajkova na fejsbuku, komentara na Jutjubu - YouTube i presrećan sam što sam pokrenuo mnoge ljude da trče u svojim dvorištima.

 SN: Vodite li evidenciju koliko ste kilometara pretrčali u karijeri, a koliko u svom dvorištu?

- Evidenciju treninga ne vodim, čak na treninge redovno idem bez sata - štoperice, nije mi potrebno. Odlično poznajem svoje telo, znam kada mogu da ubrzam, kada treba da usporim, odnosno kada treba da prestanem.

U dvorištu trčim ili šetam svakodnevno u trajanju više od sat vremena. Ovih dana instalirao sam program za telefon koji može da meri brzinu kretanja i pređeno rastojanje.

Pravim statistiku isključivo o mojim trkama. Imam istrčan jedan ultramaraton, između Osijeka i Apatina u dužini od 53 km, 13 maratona i 109 polumaratona.

 SN: Kada ste počeli da trčite, zašto i šta vas motiviše da svakodnevno trenirate?

- Istini za volju ja sam se oduvek bavio sportom. Kao deca jurcali smo se ceo dan. Kasnije u juniorskim danima, sve do odlaska u JNA, igrao sam fudbal u bezdanskom Fudbalskom klubu „Sport“ na poziciji levog beka. Fudbala je kasnije bilo mnogo ređe, uglavnom na radničkim sportskim igrama. Na nagovor pokojnog Milorada Blažića sa trčanjem počeo sam da se bavim od 2003. godine u 53. godini života. Prva trka mi je bila Panonija – Bačka Topola, dužine 13 kilometara, na kojoj sam otkrio, da je trčanje najlepši sport na svetu. U ovom sportu ima mesta za sve uzraste, od najmlađih do najstarijih. Ima mesta za elitne trkače koji se bore za pobede, trkaju se sa sekundama i za nas – mene koji smo u većini – rekreativci kojima je trčanje predstavlja nešto sasvim drugo – održavanje fizičke i psihičke kondicije.

U početku moje trkačke karijere nije bilo puno trkača u gradu, trenirao sam sam i to u noćnim satima da me niko ne vidi, jer sam primetio da me nešto gledaju popreko, verovatno misleći da sa ovim čovekom nešto nije u redu. Tako je bilo sve do 2010. godine kada smo osnovali trkački klub ARK „Somaraton“.

U poslednje vreme na trkama trči uvek u društvu, a najviše sa prvom somborskom maratonkom Tijanom Odobašić, jer imaju približno isti tempo trčanja. Za polumaraton rekreativcima treba oko dva sata i mnogo je lakše istrčati ga u društvu, jer rekreativcima redosled ulaska u cilj nije najbitniji, iako ponekad imaju i lepe plasmane sa solidnim ciljnim vremenima.

 SN: Svake subote ARK „Somaraton“ ima zajednički trening na 5 km gde se meri vreme svakog učesnika. Redovni ste i na tim treninzima.

- Ni na tim treninzima nisam fokusiran da postignem što bolje vreme u cilju, nego uvek trčim u društvu sa sporijim učesnicima, uglavnom trkačicama i pokušavam da moje dugogodišnji iskustvo prenesem njima.

Motiviše me prelepi osećaj deljenja znanja, jer znanje se množi kada se deli, kao i rast naše trkačke zajednice i opšteg zdravlja posle ovakvog vida rekreacije. Treba znati da je trčanje u društvu neprocenjivo bogatstvo i stvarno moj tim ne bih menjao nizašta na svetu.

Za mene je veliko zadovoljstvo što sam doprineo – pomogao da istrče svoje prve maratone članice kluba: Tijana Odobašić, Marina Brbaklić Tepavac, Biljana Vezmar i Maja Bodrožić.