SoMaraton

Somaratonci trčali na Divčibarama i u Temšivaru

U nedelju 09.03.2025. godine u organizaciji ‘’West Trejls Srbija’’ startovala je nova sezona trejl trka na Valjevskim planinama. ‘’Divča Winter Trejl’’ na Divčibarama je okupila nešto više od 400 trkača koji su koji su trčali na dve distance. Učešće na trasi od 10 kilometara sa 450 metara uspona su uzeli članovi Atletsko rekreativnog kluba ‘’Somaroton’’ Sombor Damjan Šokac, Daniel Šokac i Aleksandar Martinović, dok je dužu stazu od 15 kilometara i 705 metara uspona uspešno istrčao Miroslav Liščević. Takođe sastavni deo trkačke ekipe je bila i ambasador ‘’Somborskog polumaratona’’ Tea Živković koja je ovoga puta bila u ulozi jedne od sudija trke.

Isti dan, ali u Republici Rumuniji u gradu Temišvaru održano je još jedno izdanje ‘’SportGuru 21K’’ polumaratonske trke koja je okupila više od 1.500 trkača iz desetak država. Distancu od 21 kilometara istrčali su ‘’Somaratonci’’ Jelena Stanimirović, Dejan Nikolić, Srđan Buzađić i Damir Marković.

Monika Bognar prva Somborka koja je istrčala polumaraton.

Monika Bognar

Pokušaću u nekoliko rečenica da stavim veliku količinu emocija i isto toliko godina koje su proletele brzinom svetlosti, a sve podstaknuto događajem od subote iliti 15. rođendana ARK SOMARATON, kluba sa najvećim brojem osmeha, podrške i ljubavi!

Početkom februara stigla mi je poruka od našeg dragog Arpada So Maraton sa pitanjem: "Imaš li evidenciju kada si istrčala svoj prvi polumaraton i gde?" Kako ga se ne bih sećala!!! 8.oktobar 1994. godine, Državno u Podgorici. Moja prva trka na toj dužini. Ja dete 17 god, tri meseca do 18. rođendana. Uplašena, jer nikada u životu nisam potrčala van naše prelepe ravnice! A oko mene - atletske veličine!!! Neverovatan osećaj. Bila mi je čast nalaziti se među njima. Vreme - ništa specijalno, ali moje! Bez trenera u to vreme, samo sa srcem i nekoliko somborskih atletskih veličina koji su mi bili u pravom smislu reči idoli i zbog kojih sam ja i ušla u svet atletike.

U to vreme se trčalo isključivo iz ljubavi prema atletici. Patike za trčanje su '90tih bile pojam! Trčao si u onome šta si imao i zato su povrede bile česte i neminovne. A kilometri su se nizali na betonu. Zbogom kolena! A onda me dočekao život i dopustila sam da neke druge stvari postanu prioritet.

Vreme se menjalo, a sa njim i moj grad Sombor sa svojim ljudima. Ljubav prema trčanju se počela širiti kao "strašni" virus i napadala sve veći broj "ludaka koji trče po ulicama". Gledala sam iz prikrajka kako se stvara i širi, sada i moj, klub Ark Somaraton i bila ponosna. I više od toga!!! Sretna zbog svačijeg uspeha, prevazilaženja nemogućeg, sretna zbog svačije sreće.Živela za svaki maj i najlepšu trku na svetu, našu Somboricu! Kada svaki trkač dođe na festival osmeha i oseća se kao kod kuće. Bliži se... Još manje od 90 dana do 45. čiste lepote! Opet me na trenutak posećuje seta, jer na svojoj polici gledam u pehar iz davne 1992. god. sa 13. somborskog polumaratona. Doduše na 7 km, ali sa 13og! Godine su proletele... Mogla bih pisati još dugo o svim trkama, uspomenama i anegdotama, ali da se vratim na početak...

Iz razmišljanja o Podgorici me je vratila u realnost Arpadova rečenica: ti si verovatno prva Somborka koja je istrčala polumaraton!

Hmm, moguće. Prebiram po glavi. Moguće! Bila je tu i tamo neka žena, ali ne iz mog grada i na kraćim distancama.

Sledeći dan, kada mi se javio Damir Markovic, rasplakala sam se.

Znala sam da nas nas nije bilo puno '90.tih, ali nisam razmišljala o tome da sam prva.

Veliko hvala klubu ARK SOMARATON istraživanju i plaketi!