SoMaraton

32. Beogradski maraton - Novica Stojanović

Elvir Rakipović

U samo mjesec dana srušio je moja oba PB u polumaratonu 1:16:58 i maratonu 2:50:00. Podrazumijeva se da sam više nego sretan zbog toga. I ta gore navedena vremena istrčao sam kao jači rekreativac. U ono vrijeme kad sam ih istrčao nisam im pridodavao nikakav značaj, ali danas kad sam zadovoljan ako istrčim maraton ispod 4 sata vidim da su imala nekakvu vrijednost.

Novicu Stojanovic treniram od 01.01.2018. godine, a radi kao profesor tjelesnog u školi, te je košarkaški trener za mlađe uzraste. Trenutno je najbrži maratonac u Srbiji, a možda i šire koji puši. Tako je i kad smo se sreli nakon maratonu u Beogradu zapalio cigaru.

Kad sam ga počeo trenirati cilj mu je bio da prošle godine istrči maraton u Beogradu ispod 3 sata, mada je do tada bez priprema istrčao samo jedan maraton za opkladu i vrijeme je bilo 3 h i 56 min. Za prošli godinu u planu sam mu napisao da ide na rezultat 2:55:00, a on ga je na kraju istrčao za 2:54:00 i bio 5 u generalnom plasmanu (te godine nije bio ni jedan tamnoputi trkač).

Za ovaj mu je maraton u planu bilo 2:47:00, a to sam prije maratona rekao pojedincima i na našem treningu. Na kraju ga je istrčao za 2:47:01. Ovo nije slučajnost. Novica treninge odrađuje gotovo u 100% kako su napisani. Prošli smo sve faze priprema za ovaj maraton. Osnovne treninge, nakon njih brdske treninge (Elvirovo brdo - tako je Novica nazvao brdo na kojem radi brdske treninge i koji su dosta teški, ali bez njih se ne prelazi na fazu brzinskih treninga) i na kraju brzinske treninge. Dva tjedna prije maratona trčao je iz punog treninga polumaraton, a u planu je bilo da ide 1:17:00 (te ako osjeti da može i ispod toga) što bi mu bio PB, na kraju ga je istrčao za 1:16:42. Pojedinci me znaju pitati što to znači iz punog treninga? To znači da mu ta utrka (u ovom slučaju ovaj polumaraton koji je istrčao za 1:16:42) nije prioritet u trenažnom procesu i za nju nije bilo vremena da se dođe odmoran koliko treba. Tjedan dana prije te utrke imao je zadnji trening dužine od 35 km u kojem je zadnjih 10 km trčao u tempu maratona. Taj se polumaraton samo uklopio u treninge i taj rezultat mi je pomogao da vidim trenutnu formu Novice i trebam li što mijenjati u trenažnom procesu.

Više sam nego zadovoljan sa načinom na koji Novica pristupa treninzima, te vjerujem da će ti rezultati biti još bolji. Nema potrebe nigdje žuriti, uvijek mi je u prvom planu bilo da se trkač kojeg treniram ne ozljedi. Treba imati kontinuitet treninga i dobru bazu, a rezultat u pravilu nikad ne izostane. Kod nekog on dođe do izražaja ranije, kod drugog kasnije, ali se na kraju trud isplati. Novica je do ovih rezultata došao sa 5 treninga trčanja tjedno i ne velikom tjednom kilometražom.

Navest ću koliko je kilometara trčao tjedno u pripremama za ovaj maraton, a počeli smo sa 31.12.2018. 68 / 73 / 73 / 56 / 75 / 58 / 83 / 87 / 59 / 91 / 90 / 100 / 50 / 56 / 38. Mišljenja sam, a to sam i dokazao ne samo na ovom primjeru da se maraton može istrčati oko 2:50:00, pa i ispod toga sa nešto manje od 300 km mjesečno. Bitan je kvalitet pretrčanih kilometara, a ne broj. Bez obzira što je ovo za nas odličan rezultat, Novica je i dalje rekreativac, on ne trči zbog nagrada i ne živi od trčanja. Ne želim ovdje polemizirati koliko se kilometara treba istrčati tjedno u pripremama za "dobar" maraton. Ali moram napisati da mi je žao pojedinaca, rekreativnih trkača koji rade puno kilometara, a rezultati to ne poprate. A takvih ima dosta.

Iz stručne literature mi je poznato da vrhunski maratonci (muškarci) moraju pretrčati 230 - 250 km tjedno, pa čak i do 280 - 300 km, dok žene ne bi trebale trčati manje od 190 - 230 km tjedno. Ali ovdje se radi o vrhunskim maratoncima koji trče maratone ispod 2:10:00 i ženama koje ga trče ispod 2:30:00. Pa zašto mi koji već imamo predispozicije da trčimo maraton ispod 3 sata, to ne bi odradili sa cca 300 km mjesečno. Pa svi mi imamo svoje obitelji, djecu, posao i druge obveze, dok je vrhunskim maratoncima to posao.

Ove sam nedjelje istrčao svoj 6-ti Beogradski maraton koji je bio odlično organiziran. 42,54 km istrčao sam za 3:58:34 5:36/km. Kad stignem objavit ću snimke i slike koje sam napravio tijekom trčanja. Čestitam supruzi Andreja Rakipovic na istrčanom 12 maratonu i drugom Beogradskom. Do sad je istrčala maratone u: Istanbulu, Bratislavi, Ateni, Parizu, Moskvi, Beogradu 2 x, Veneciji, Dubai, Rimu, New Yorku i Marrakesku.

ULTRAMARATONCI BRAĆA ALEKSANDAR I DAMIR MARKOVIĆ, ČLANOVI ARK „SOMARATON“

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 04.05.2018.

SAMO IZAZOVI, GRANICE NE POSTOJE

● Aleksandar Marković: Od dva kilometra na hipodromu do 125 kilometra na Državnom prvenstvu bez problema

● Damir Marković: Najteži momenat bio mi je kada sam nakon šest sati trčanja shvatio da me čeka još 18 sati...

Većina Somboraca rekreativaca ili trkača, svoj „trkački“ početak imali su na hipodromu, i to sa pretrčana bar dva kruga, odnosno dva kilometra. Tako su, kako kažu, počeli i braća Marković, Aleksandar (35) iDamir (40), pa su od prvog treninga, koji je iznosio dva kilometra, „zaraženi i zaljubljeni u trčanje“ stigli do dužina do kojih se u početku nisu ni nadali da će doći. Do sada su trčali brojne kratke trke od pet i deset kilometara, mnogo polumaratona, maratona i nekoliko ultramaratona (Sombor - Baja, Apatin – Osijek), da bi na red došle teže trke - ultramaratoni na vreme. Članovi su ARK „Somaraton“ i organizatori „Somborskog polumaratona“.

- Počeo sam da trčim 2011. godine. Prvi trening imao sam na hipodromu i istrčao sam dva kruga. To je bio neki moj maksimum i mislio sam da neću nikada uspeti nešto više od toga. Međutim, zaljubio sam se u trčanje i iste godine istrčao svoj prvi polumaraton - somborski. Na prvom ultramaratonu, Državnom prvenstvu koje se održava na Paliću, učestvovao sam 2016. godine. Trčao sam na 12 sati i postao vicešampion države sa istrčanih 82,5 kilometra, a ujedno postao i prvi član ARK „Somaraton“ koji je doneo medalju sa Državnog prvenstva. Naredne godine usledio je ultramaraton na Paliću na 24 sata i tada sam bio peti u državi. Istrčao sam 123,5 kilometra. Ta trka je bila nešto što treba doživeti - trčati 24 sata u krugu od 550 metara, od toga je devet sati pljuštala kiša, pet puta sam menjao patike, tri puta jaknu, pet puta majicu, šorts, helanke, čarape, desetine puta bio u ambulantnim kolima da mi saniraju žuljeve... Sve vreme je bilo zanimljivo, družili smo se na stazi, slušali muziku, organizatori su jako pazili na takmičare, obezbedili adekvatnu ishranu na okrepama kako bi nadoknadili ono što gube tokom trke... Izuzetno sam bio zadovoljan trkom i brzo sam se oporavio posle ultramaratona, možda brže nego posle nekog polumaratona ili maratona. Preporučio bih svakom ovu trku, ali samo jednom u životu... Ove trke ne bih trčao ponovo, ispunio sam neki zacrtani cilj pa nastavljam pripreme za nešto drugačije, izazovnije i teže - kazao je Aleksandar Marković.

Za ovakve dugačke i teške trke treba dosta priprema - mnogo treninga, mnogo maratona, mnogo trčanja, a najvažnija, pored fizičke pripreme, je i psihička priprema. Damir istrčane polumaratone ne broji, jer ih trči kao trening, a bio je prvi Somborac koji je završio trku Sombor – Baja, na šta je posebno ponosan.

- Trčim već dvadesetak godina, ali ozbiljnije od 2010. godine kada sam odlučio da istrčim svoj prvi polumaraton - somborski. Jako volim da trčim, svi znamo da je trčanje veoma korisno iz različitih razloga, ali najvredniji mi je onaj osećaj nakon trčanja. To treba doživeti. Stalno sebi postavljam neke izazove, kako u porodičnom i poslovnom životu, tako i kada je trčanje u pitanju. Treba uvek imati neki izazov koji te vuče, i iako možda zvuči kao floskula, sve što poželite možete i da ostvarite. To mi je vodilja. Činilo mi se zanimljivo trčati 12 sati bez prestanka, pa sam 2014. istrčao prvi ultramaraton na 12 sati u Beogradu na Ušću. Tada sam istrčao 106 kilometara. Već nakon trke na putu do kuće razmišljao sam šta bih mogao sledeće... Sa bratom sam doneo odluku da trčimo zajedno na Paliću jer nam je blizu, a takve trke zahtevaju pripreme pa je sa nama išlo nekoliko članova kluba, koji su nam bili podrška. Najteži momenat bio mi je nakon šest sati trčanja, kada sam shvatio da me čeka još 18 sati! Na polovini trke smo već imali lične rekorde, ali napravio sam grešku, poučen ranijim iskustvima sa kraćih trka i savetima drugih, jako sam stegao pertle, a oko mene su trkači išli bez pertli pa sam se povredio i dobio upalu tetive. Ipak sam, pored svega, uspeo da istrčim 151 kilometar. Puno je anegdota bilo za to vreme. Kreneš u podne da trčiš jednog dana, pa sve do podneva narednog. Mnogi su odustajali, neki su i halucinirali, baš je veliko iskustvo i izazov i tu je i pitanje gde su ljudske granice u svemu... Moj cilj je da, pošto sam u fizičkoj snazi, istrčim maraton u vremenu ispod tri sata. To trči samo dva odsto trkača, a imamo tri Somborca koji su to uspeli, pa želim da im se pridružim. Onda se vraćam „ultrama“ ozbiljnije, jer postoje još izazovnije trke, granica nema, 24 sata je samo početak... - ispričao je Damir Marković.

Pretrčao sedmu deceniju.

Tamara Stojković

Tekst objavljen u "Somborskim novinama" 16.03.2018.

Kao reprezentativac u radiogoniometriji branio je čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG I Srbije) živeći sve vreme u istom gradu.

Naš sugrađanin Arpad Šarkezi pre deceniju je zacrtao sebi cilj, koji je više nego uspešno ostvario, pa čak i premašio. Poželeo je da za deset godina istrči deset maratona, a sve to ne bi bilo čudno da Arpad nema 70 godina i da se trčanjem tokom života nije bavio samo rekreativno.

Evropski šampionat u radiogoniometriji Tara - Srbija 2005.

Bavio sam se radiogoniometrijom, složenom sportsko-tehničkom disciplinom 51 godinu, rekreativno igrao futbal, ali da trčim pola sata, sat vremena ili četiri sata, nisam nikada ni pomišljao sve do 2003. godine. Sve je počelo, kao što to najčešće u životu bude, slučajno 2005. godine, baš kad je Srbija bila organizator Evropskog šampionata u radiogoniometriji. Naša zemlja je imala tad jaku reprezentaciju, a mi somborci smo bili glavni nosioci znanja i tehnike i pripremao sam se za to takmičenje na hipodromu kada me je video pokojni Milorad Blažić, koji me je ubedio da krenem više i ozbiljnije da trčim – kazao je Arpad.

"NIKAD VIŠE PA PONOVO"

Do sada je istrčao 11 maratona (42.1 km.), 88 polumaratona (21.1 km.) ultramaraton (Osijek – Apatin 52.3 km.), veliki broj kraćih trka…

Od 2004. je u organizaciji "Somborskog polumaratona", a tada je napravio i sajt – prvu internet stranicu u Srbiji za maratonce i rekreativce. Te godine je bilo svega 56 učesnika trke, a zahvaljujući sajtu več naredne dvadeset više, da bi lane ova trka imala više od 700 učesnika.

Družeći se sa maratoncima odlučio je da se i on oproba u najtežoj atletskoj disciplini. Odabrao je Novi Sad zbog poznate staze i lakog snalaženja u njemu ako slučajno odustane. Ali je uspeo da ga istrči za četiri i po sata. Po završetku maratona rekao je "nikad više", međutim sutradan kad se odmorio i povratio snagu, kad su nestali bolovi, pomislio je da bi mogao ponovo.

Beogradski maraton 2008. god.

- Nisam se osećao ništa slabijim nego kad sam bio mlađi. U to vreme bio sam najstariji početnik maratonac i bilo mi je jasno da ne mogu da "vijam" vreme i obaram rekorde u brzini, pa sam kako bih stvorio neku svoju zanimljivu životnu priču, postavio dugoročni cilj. Rezultat mi nije bitan, ako se vredno trenira postaje se dovoljno psihofizički jak, ali važna je pomoć sa strane.

- Sa maratonima sam završio, ali ću i dalje trčati dužine do 30 kilometara i pomagati i držati tempo onima kojima je pomoć potrebna – rekao je Arpad, koji je uvek motivacija početnicima je im je često u glavi misao "Ako može Arpad sa 70 godina, mogu i ja".

ČLAN REPREZENTACIJE ČETIRI DRŽAVE

Arpad Šarkezi je po profesiji radio-mehaničar. Zanat je naučio kod svog oca u servisu a potom je u vojsci imao izvrsnog učitelja koji je uspeo da ga zarazi čudesnim svetom radio-amatera.

Završio je potrebne kurseve i prijavio se na konkurs u policiji, gde je prošao kao najbolji kandidat i ostao da radi sve do penzije.

Svetski šampionat u radiogoniometriji Nanjing - Kina 2000. god.

Do sada je učestvovao na osam svetskih šampionata u radiogoniometriji (1986. Jugoslavija, 1988. Švajcarska, 1990. Čehoslovačka, 1997. Nemačka, 1999. Mađarska, 2000. Kina, 2006. Bugarska, 2012. Srbija) i na tri evropska šampionata (1995. Slovačka, 1996. Bugarska, 2005. SCG).

Zanimljivo je da je kao reprezentativac branio boje čak četiri države (SFRJ, SRJ, SCG i Srbije), živeći sve vreme u istom gradu.

- Najviše uspeha sam ostvario sa Branom Brajevićem i Dragom Petrovićem u kategoriji stariji seniori. Na SPARG u Sarajevu 1986. i na SPARG u Beatembergu – Švajcarska 1988. godine, osvojili smo treće mesto i bronzane medalje. Moj najveći lični uspeh je osvajanje prvog mesta na UKT, na jakom međunarodnom takmičenju organizovanom 1989, godine u Čehoslovačkoj – ispričao je Arpad Šarkezi.

Page 10 of 24

Start
Prev
5
6
7
8
9
10
11
12
13
14
Next
End