35. Beogradski polumaraton sa povezom preko očiju. 

Ivan Miškeljin, trostruki šampion Srbije u maratonu, trčao je polumaraton na 35. Beogradskom maratonu sa povezom preko očiju. U razgovoru za Nova.rs pričao je zašto je to uradio, koji cilj želi da postigne ovim podvigom i kako je to uspeo da uradi. Inspiraciju za ovaj teški zadatak, Miškeljin je dobio sasvim slučajno. "Pre par godina u Takovskoj na stanici prišao mi je jedan čovek sa belim štapom, slabovid, pitao me je koji je autobus prošao. Bila je velika vrućina i pitao sam ga da li mu je vruće. On mi je odgovorio, nije vruće, vreme dolazi iznutra. Taj odgovor me je naveo da razmišljam, kako to vreme dolazi iznutra", priča Miškeljin za Nova.rs. Rešenje je otkrio tek na 35. Beogradskom maratonu. "Odgovor sam dobio sada, na Beogradskom maratonu, kada sam trčao sa povezom preko očiju. Bilo je veoma vruće, međutim ja to nisam osetio jer nisam video. Kada je neko dobro raspoložen, napolju može da bude kiša, sneg ili sunce i on će se dobro osećati. Sve zavisi od naše unutrašnjosti, kako mi sagledavamo čitav život". Pred sam početak maratona osetio je da ga obuzima strah. "Neposredno pred start, pre nego što stavite povez na oči, vidite nasmejana lica, različite dresove, razne boje, ali odjednom kada stavite povez nastaje mrak. U prvim trenucima kao strah da me je uhvatio. Ubrzo nakon toga se opustite i osetite kako druga čula preuzimaju kontrolu nad telom. Prolazite pored ljudi koji navijaju za vas i gotovo da njihovu podršku osetite tri puta više nego obično. Mogao sam više pažnje da posvetim tehnici, držanju tela jer mi ništa spolja nije odvlačilo pažnju". Polumaraton su ulepšali hrabri ljudi, kojima atletika daje beskonačni izvor snage. "Beogradski maraton je startovalo 23 ljudi sa invaliditetom (invalidi u kolicima, invalidi sa multipla sklerozom, invalidi sa mentalnom retardacijom i ljudi sa oštećenim vidom) i 49 volontera asistenata. Razgovarao sam sa učesnicima posle i za njih maraton predstavlja nešto posebno. To im je najveća “fešta”. U ovom društvu se ne pridaje dovoljno pažnje njima i sada, kada trče ulicama Beograda ili Novog Sada ljudi navijaju, bodre ih i oni dobijaju tu potrebnu podršku od društva koju inače nemaju". Zahvalio se volonterima koji su pomagali osobama sa invaliditetom. "Trka mi je brzo prošla jer nisam imao predstavu o vremenu. Tokom trke svi smo morali da čekamo, neko bi se izdvojio. U jednom momentu smo pomislili da smo izgubili jednog učesnika, ali čitavo to zajedništvo me je oduševilo. Pogotovo volonteri koji su došli da pomognu. Shvatio sam da ima ipak ljudi koji si spremni da oduzmu svoje vreme da bi pomogli nekom. Osetio sam da ima nade, da mogu neke stvari da se izmene. Da nije sve u novcu i spoljašnjim manifestacijama već da možemo mnogo da uradimo". Velike probleme su učesnici maratona imali sa prevozom. "Dolazili su iz različitih krajeva Srbije i morali su sami da organizuju prevoz. Imali su velike muke oko autobusa koji nema rampu za invalide. Volonteri su sami plaćali benzin da bi mogli da pomognu drugima". Miškeljin objašnjava šta je sve potrebno da bi ljudi sa invaliditetom mogli normalno da učestvuju u budućim takmičenjima.

"Prvo bi bilo potrebno da Srpski tim za izazove dobije autobus (20 mesta) sa rampom, kojim bi ljude prevozili na takmičenja. Zatim, kolica. Ljudi su molili ustanove za jedna kolica kako bi učestvovali na maratonu. Trebalo bi im pružiti šansu, jer se oni nažalost nisu asimilovali sa društvom. Inkluzija je prihvaćena u školama, ali nažalost postoji veliki broj profesija gde nisu. Trke su fantastična stvar, kada osete podršku dobro se osećaju. Trke su njihov prozor u svet". Shvatio je da je problem mnogo širi, nego što mu se na prvi pogled činilo. "Kada sam prošao kroz cilj osećao sam se tako ispunjeno, ali voleo bih zaista da sam ovim gestom uspeo da uradim nešto. Da se nađu donatori koji bi obezbedili potrebne stvari. Trčao sam sa povezom da bih skrenuo pažnju ljudima, ali sam shvatio da je problem mnogo širi. Kvalitet života u jednoj zemlji se ogleda u brizi o osobama sa invaliditetom. Ako im društvo ne pruža šansu, ne pomaže im, ono je na najnižem nivou". "Ovo kažem kao trostruki šampion Srbije u maratonu, kome rezultati i titule više ništa ne znače. Želim da skrenem pažnju na te ljude, da im se izađe u susret. Beogradski maraton im je dao besplatne startnine, nisu plaćali startne brojeve kako bih učestvovali". Navijači su ga podržali u ovom sjajnom podvigu. "Reakcije publike su bile sjajne. Preko društvenih mreža dobio sam puno podrške i zaista bih hteo da ovo ne bude samo jedna kap u moru. Već da ona donese jedan talas koji će nešto zaista da promeni. Pozvao bih ljude da se više angažuju i više pažnje posvete inkluziji, jer samo zajedno možemo ispraviti tu nepravdu", zaključio je Miškeljin.

sportal.blic.rs

Posetili smo najstariji polumaraton u našoj zemlji.