7. VEGA MARATON MARATONA, Beograd, 12.03.2016.

Goran Vendlener

Razmišljam od juče kako da započnem ovaj izveštaj o putešetvijama "100km",pun sam utisaka,a opet nem, ne znam šta me je snašlo. Pre par meseci sam se prijavio na ovu trku,u početku sebično ćutao,a onda počeo da govorim ljudima,od mnogih sam tražio savete kako da treniram,al sam dobio šipak, a ne savet,par sugestija kako bi mogao trenirati mi je dala Antonija ◪Orlić jedna od vrhunskih ultramaratonki Hrvatske i slobodno mogu reći niko više! Ipak sam se upustio u sve pa reko kako bude. Treniralo se,a i nije. Kako se približavalo sve veća frka me je hvatala, mnogo pitanja mi se vrtelo u glavi na koja sam sam sebi davao i odgovore. Došao je vikend ultramaratona, došao sam u subotu da ispoštujem humanitarnu trku Spring Rolls koju su organizovali moji drugari Kale,Voja,Điki i Saša,a onda me Katarina Kale Popov i Vojislav Popov i ugostili tu noć kod sebe, trudio sam se da ih mnogo ne gnjavim, iako su se oni trudili da mi ugode, hvala vam ! 

Jutro 6 h Voja kuva kafu, ja po običaju ne mogu da jedem pred trku, al se naterah bananu da pojedem i pravac ada, stižem, standardno pozdravljanje, podizanje brojeva po protokolu i start. Pokušavao sam da se ne zalećem ipak su oko mene bili sve iskusni vrhunski ultramaratonci iz Slovenija, BiH, Makedonije, Hrvatske... a ja onako poplašen ko napušteno mače na ulici. Trudio sam se da držim pejs sa Makedonskim rekorderom Trajce Mihov sa kojim sam pričao dok sam trčao, malo mi je spominjao o svojim uspesima i tu nam se priključio i Slovenački rekorder Matjaž Bukovec , a meni u glavi samo odzvanja "O Bože šta ja radim, ubijam se, šta ću ja u ovoj grupi,oni su vrh u ovoj disciplini, obuzdaj se Gorane ti ovde ne pripadaš" Matjaž je ubrzao i ja za njim, kao da trčim maraton, međutim nažalost Matjaž odustaje na 37km ja nastavljam dalje u tom trenutku na 1 mesto, sve do 50-om kilometru je sve bilo sjajno, a onda zid kao u crtanom filmu Simpsonovih kad Homer trči maraton tako sam se osećao kriza na svakih 100 metara, u glavi mi se motalo da odustanem jer ako mi je sada kriza pomislio sam šta će biti na 80km... reko ajde Gorane možeš noge jadne trpe, šta ova luda glava smišlja, nastavljam dalje, na 54km me prelazi Mladen Stevanovic iz BiH koji je na kraju i pobedio, kralj, negde sam i znao da će on pobediti, divim se tom momku, skroman lik. Posle toga sam saznao da je trećeplasirani iza mene nekih 6 km, pomislim ajde nastavi u ovom tempu ima šanse i do postolja da dođeš, jer mnogi su već odustali. Mislio sam da puzim, delovalo mi je da hodam, ne da trčim, međutim sat je pokazivao tempo 5:15-5:30 pomislih za ovu trku to je brzo, a i drugarice Ivana Mona Gazivoda i Natasa Sarajevcicsu mi vikale da idem brzo, tada sam već istrčao drugi maraton 84km, podsećanja radi prvi prolaz na prvom maratonu je bio 3:20, išao sam ga prebrzo, nastavio sam u tom ritmu jer je tada došao moj the best runner friend Nemanja Katanic koji me je tih najtežih kilometara ispejsovao, delovalo je večno, kovali smo neke planove za budućnost, pričali o trkama, više on, nego ja, al sam mu ja kroz misli odgovarao.  Menjala su mi se raspoloženja, smejalo mi se, plakalo, vrištalo, ali podrška od ljudi koji su trčala me je dizala Tanja Stojanovski koja trči trku na 12 sati vrišti sa druge strane daje mi podršku, ja vrištim dajem njoj jer znamo sad već oboje koje su to "gorko-slatke" muke. I taman da dođem kroz prolaz i reko još jedan krug, sudije mi saopštavaju da mi je ostalo još dva kruga, pakao, zeznuli su me za krug pomislim, malo se raspravljao, al ne vredi, gubim vreme, dolazim do okrepe da se napojim još tih 4km pa da završim ovu putešestviju, mislim se šta mi je ovo umiranje i trebalo u životu,al ajde. Tu mi organizator nudi pitu, ja besan što su me omanuli za krug, kaže još šta je to za tebe, kao da sam trčao 10km pa kao aj možeš još dva kilometra. No krenem ja od besa, zadnja 2km me je i moj drug Nemanja jedva pratio bilo je to po 4 minuta po kilometru šibanje i finish line. Vikao sam u cilju da mrzim trčanje, al sam se i sam sebi smejao, navalio sam i na pitu i kiki riki koji mi je pario oči celih 100 km, a ne smem da ga jedem, jer bi me uništio. Ovo je za mene sjajan rezultat, a danas su mi javili da je to i 13 vreme svih vremena na 100km u Srbiji, pa sad prosudite jel loše tih 9:14,00 
Moram sad pre svega da se zahvalim mom bratu Ivan Vendlener koji mi je bio velika podrška duž staze sve vreme je popreko trčkarao da vidi da li sam dobro, malo animirao, zatim Miljurko Djurković koji je prešao 300km da bi nas podržao i fotografisao, to je naš Miljur kralj, mali Petar Radak koji mi je dodavao vodu i okrepu, svaka čast, budući šampion, hvala Jelena Ademi I Tijana Djaic na fotkama i podršci, hvala doktorici Vera Velimirovic što je došla da nas podržihvala svima koji su mi slali sms podršku,iako nisam gledao na telefon, hvala svima verovatno sam nekog ispustio, ali mi nemojte zameriti. Hvala Boban Pantovic na organizovanoj trci, znam da nije laka nijedna organizacija neke trke, što se mene tiče bilo je dobro, iako su se neki žalili, ima malih propusta, al meni su zanemarljivi. Vetar si mogao malo da smiriš, bio je nepodnošljiv!  Hvala na raznim komentarima, tipa "čovek čelik", "terminator", "stena"... sve ali ja sam od mesa koje mi se raspada  Ne znam šta bi još napisao, osim da čim se oporavim krećem malo ozbiljnije da treniram pa da vidim da li mogu bolje na sledećem prvenstvu 

JOOOOJ PA KOJI SAM JA SEBI KRALJ 

Goran Vendlener